Reč ima narodni poslanik Vladimir Đurić.

Zahvaljujem.

U članu 24, u stavu 1, tački 3) piše da poslodavac raskida ugovor o učenju kroz rad, ako učenik trajno izgubi zdravstvenu sposobnost za rad u zanimanju za koje se školuje. Ovo sada inicira jedno veoma važno pitanje koje je ostalo nerazjašnjeno do kraja.

U članu 10. u kome se definiše zaštita prava učenika navodi se po kojim će se sve zakonima prava učenika štititi, ali upadljivo izostaje referenca na Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Takođe, u članovima 33. i 34, materijalno obezbeđenje učenika i finansijsko obezbeđenje učenika, nigde se ne navode doprinosi za PIO. Jedino što se navodi je 70% minimalca neto.

Dakle, moje pitanje se odnosi na član 17, stav 1, tačka 4) Zakona o penzijskom osiguranju u kom piše da lica koja imaju pravo po penzijskom i invalidskom osiguranju su i lica koja se nalaze na …

Izvinjavam se, tačka 3) učenici i studenti kada se u skladu sa zakonom nalaze na obavezno proizvodnom radu, profesionalnoj praksi ili praktičnoj nastavi. Dakle, da razrešimo dilemu, imaju li deca PIO ili nemaju? Kažem, upadljivo izostaje referenca na Zakon o PIO. Spominju se Zakon o radu, Zakon o bezbednosti i zdravlju na radu i Zakon o osnovanom, Zakon o srednjem obrazovanju, ali ova referenca na Zakon o PIO nije navedena, niti se igde u materijalnom obezbeđivanju učenika navodi da će dobiti doprinose, da će im biti uplaćeni doprinosi. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Šarčević. Izvolite.

Ponoviću ono što sam već rekao. O tome se razmišljalo prilikom izrade ovog zakona, međutim očekivala se i reakcija ovakva kakva jeste. Tako da u prvoj fazi, znači u ove pripremne dve godine rekao sam da će se verovatno taj model modifikovati. Za te dve godine moramo da saznamo da li je taj procenat ovakvog vida obrazovanja na ovom nivou ili nije ili će porasti.

Ono što je mnogo važnije, ostale kolege koje su diskutovale, jeste izbor kompanija. Znači, tu se zaista od 97.000 subjekata izabralo 200 i to je jedina garancija da moramo imati reprezente, one koji mogu da rade ovaj posao, a ne bilo ko, ko hoće. Govorimo o nekim modelima kako ćemo vrednovati spoljno prisustvo, znači svršenih srednjoškolaca i studenata.

Moraćemo pitati poslednje u nizu obrazovanja, a to su poslodavci, ali referentna lista poslodavaca će biti javno istaknuta na portalu „Dositej“ Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, tako da će svako moći da vidi da će biti isključivo one firme koje su noseće u svojim delatnostima. Hvala.

(Vladimir Đurić: Replika.)

Nemate kolega pravo na repliku.
(Vladimir Đurić: Onda po amandmanu.)
Po amandmanu, izvolite.

Zahvaljujem se na odgovoru.

Sve je to u redu oko izbora poslodavaca, pravljenja referentne liste, želje da dobijemo što bolje i što kvalitetnije poslodavce. Ponavljam eksplicitno pitanje – da li se odredba člana 17. stav 1. tačka 3) penzijskog i invalidskog osiguranja odnosi na decu u sistemu dualnog obrazovanja, jer u članu 10. koji reguliše zaštitu prava učenika ne piše da će se prava učenika štititi i po Zakonu o PIO.

Dakle, 70% neto minimalca, u redu, imaju li deca PIO ili nemaju? Da li je poslodavac obavezan da im ga uplaćuje? Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 24. amandman u istovetnom tekstu podneli su narodni poslanici Marko Atlagić i Marijan Rističević.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, da budem pravno onako tačan. Ne radi se ovde o deci.

(Zoran Krasić: Nego?)

Evo, gospodin koji dobacuje će to potvrditi.

Radi se o maloletnim licima. Decom se smatraju osobe do 14 godina. Ovde poslodavac raskida ugovor i meni se dopada posebno stav – ako izgubi status učenika. Poenta je na učenju i vaspitanju, a ne na radu. Ovi neradnici samo su se uhvatili – ovi će da rade. Pa, i treba da rade. Treba da nauče da rade. Mene su učili sa devet godina. Stave ti dinar u brazdu pa ti malo raščupavaš repu, pa počinješ da ceniš zemlju, pa počinješ da cenih državu. Počinješ da ceniš rad.

(Radoslav Milojičić: A zeka.)

Evo, šarplaninci udruženje opet dobacuju. Priznajem da sam slagao, bilo je milion i 890.000 dinara, ne dva, pa zato vole da dobacuju.

Poenta je da budu vaspitani, da ne skaču na svog profesora. Ne smeju biti isključeni iz škole, ako ih isključe, nema onda onih 70%. Dakle, neka vrsta discipline će postojati. Od tih maloletnih lica, možete reći dece nastaće ljudi.

Nije sramota raditi, sramota je ne raditi. Sramota je lenčariti. Treba svakog dana učiti decu, maloletna lica da budu posvećeni učenju, radu, da se trude da prevaziđu svoje majstore da budu još bolji. Od toga će naša država imati koristi i to na više načina. Manje ćemo uvoziti, više ćemo izvoziti. Oni će kada odu u Evropu kao majstori biti cenjeni i vrlo lako će naći posao. Ponoviću izreku, znanje koje steknu će biti pravo bogatstvo gde god da odu. Hvala.

Zahvaljujem.
Na naziv iznad člana 25. i član 25. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandra Jerkov, Goran Ćirić, Balša Božović, Gordana Čomić, Dragoljub Mićunović, Nataša Vučković, Vesna Marjanović, Dejan Nikolić, Maja Videnović, Radoslav Milojičić, Goran Ješić, Tomislav Žigmanov, Dušan Petrović, Veroljub Stevanović i Dušan Milisavljević.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

Zahvaljujem.

Član 25. se odnosi na uslove pod kojima se ugovor raskida od strane učenika, odnosno roditelja i drugog zakonskog zastupnika.

Predložili smo da se i ovaj član, kao i ovi drugi brišu, jer zakon smatramo lošim, jer se argumentacija zakona zasniva na ideji ideologije siromaštva, da se razvoj Srbije zasniva na besplatnom dečijem radu i jer se u folklornoj argumentaciji ne nudi apsolutno ništa što bi išlo u prilog da će za dve godine, kada počne primena, za 15 godina, kada vidimo prve rezultate, to ličiti na uspešne modele.

Šta je poseban problem sa članom 25? Tačka 2, kaže – učenik trajno izgubi zdravstvenu sposobnost za rad u zanimanju za koje se školuje. Gde je on izgubio zdravstvenu sposobnost? Da li je izgubio u zanimanju za koje se školuje ili je izgubio bilo gde? Srećnim ili nesrećnim slučajem?

Ovde se praktično prave tri vrste ugovora. Ugovor škola, dete i poslodavac, poslodavac i škola, poslodavac i dete. Ko će da tumači ovo? Ko će da tumači da je neko dete od 16 godina izgubilo trajnu zdravstvenu sposobnost? Poslodavac će reći – pa to se desilo na radnom mestu. Škola će reći - ja ne znam, on je radio tamo. Verovaće se detetu. Zašto, ako već hoćete to da uradite, zašto ne govorite o trajnom gubitku zdravstvene sposobnosti? Ona se može desiti i naletom genetske bolesti, može se desiti bilo gde. Ne. Vi ovde meni kažete – učenik trajno izgubi zdravstvenu sposobnost za rad u zanimanju za koje se školuje.

Pravimo problem deci i pravimo problem nama. Mojoj Vladi, mom ministarstvu se pravi problem. Otvarate prostor za potpuno nepotrebna tumačenja kada je u pitanju ugovor između poslodavaca i dece. Ovakvih odredaba je pri pažljivom čitanju sijaset, jer zakon znate da komentarišete samo ako vidite ljudsko biće, imenom i prezimenom, koje stavite kroz svaki član zakona i vidite šta mu se dešava, šta joj se dešava, kad se zakon primeni. Ovo je pitanje, ja ne tražim da mi odgovorite, ali vas molim, kada budete radili podzakonske akte, povedite računa da ne bude kako inače jeste, da jedino što je stvarno stradalo je učenik ili učenica od 16 godina.