U nameri da pokrenemo rešavanje niza problema države Srbije i građana Srbije, a sa željom da se oni rešavaju naravno, prvo pitanje bih postavio predsedniku Vlade Republike Srbije, gospođi Ani Brnabić i njenoj Vladi – kada misle ozbiljno da počnu da rešavaju probleme građana Srbije? Jer, sto dana je davno prošlo, a ona se, čini mi se, još nalazi u Ministarstvu za lokalnu samoupravu.

Prvo pitanje koje Srpska radikalna stranka želi da postavi jeste ministru Aleksandru Antiću, ministru za rudarstvo i energetiku. NJemu je sigurno poznato da je Srbija u obavezi prema Energetskoj zajednici da do 2020. godine ima 27% proizvodnje električne energije iz obnovljivih resursa. Ovim tempom kako se to radi, ja mislim da neće biti u situaciji ni do 2900. i neke godine da taj problem i posao završi.

Samo još jednom da podsetim da je preduzeće „Energoprojekt“ i Institut za vode „Jaroslav Černi“ 1987. godine uradio platformu, odnosno katastar mini hidroelektrana i po toj njihovoj proceni u Srbiji je moguće izgraditi oko 856 mini hidroelektrana. U kasnijem periodu su neke firme dobile licencu i stvorile su mogućnosti da mogu same da procenjuju, odnosno da rade master planove koliko je moguće koristiti ovaj energetski potencijal u Srbiji. Tako je ekspertski tim, odnosno tim stručnjaka Srpske radikalne stranke, koji prati ovu problematiku sa željom da to bude rešeno na najbolji način, došao je do podataka da je moguće na području opštine LJubovija izgraditi 43 mini hidroelektrane, Krupanj 32, Bajna Bašta 46, Mali Zvornik 30, Valjevo 70. To je ukupno 221 mini hidroelektrana i njihova proizvodnja obnovljive električne energije bi bila jednaka proizvodnji hidroelektrane u Zvorniku pre rehabilitacije 2010/2011. godine.

Dakle, to je jedna dimenzija ovog problema. Druga, vidite, 221 lokacija na kojoj je moguće graditi mini hidroelektrane na području samo jednog dela naše države, pa neka je prosečna izgradnja tih mini hidroelektrana po 40.000 evra, pomnožite sa 221 i videćete koju cifru dobijamo. To je samo prilikom izgradnje, a da ne govorimo o kasnijoj proizvodnji.

Ovde investitori postoje iz države Srbije i strani investitori, međutim, postoje neka saznanja da će tarifa koja je sada predviđena, a to je fid-in tarifa koja ima povlašćenu cenu za proizvođače električne energije iz obnovljivih izvora, čija cena je skoro duplo veća od komercijalne cene, imaju saznanje da će 2020. godine, kada je Srbija inače u obavezi da proizvodi 27% električne energije iz obnovljivih izvora, ukinuti tu povlašćenu tarifu. Postavlja se pitanje budućih investitora. Ovi koji su to već uradili, uložili sredstva i investirali, njima ostaje da posluju u uslovima koje država Srbija bude menjala, ali oni koji bi trebali da se pojave, oni potencijalni, oni će sigurno u takvoj situaciji odustati od svojih namera koje su sigurno dobre.

Ovde imamo jedan vrlo ozbiljan problem, da lokalne samouprave nisu prepoznale značaj rešenja ovog problema, a da državna uprava ili Ministarstvo za rudarstvo i energetiku nemaju dovoljno sluha da pomognu lokalnoj samoupravi da te probleme rešavaju. I, kada neki investitor u lavirintu propisa i finansijskih začkoljica reši taj problem, a otprilike u proseku to traje od idejnog projekta do puštanja u rad mini hidroelektrane i do dve godine, a veliki je broj investitora koji su odustali od načina rešavanja, odnosno od želje da ulože u taj posao.

Sledeće pitanje za ministra jeste zašto je stav pojedinih ministara i direkcija javnih preduzeća protiv ulaganja i izgradnje mini hidroelektrana? Ovde se ne radi samo o komercijalnom efektu koji može država Srbija da dobije od proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora, nego se radi i o jednoj stabilnosti.