Ja bih predstavnika predlagača zamolio da pogleda u član 37. pošto iznad tog broja člana stoji reč – sponzor, i to sada treba da bude član koji treba da nam definiše sve šta je sponzor.
Međutim, u stavovima ovog člana nema nijednog pojma šta je sponzor, ko je sponzor. Jedino možemo da zaključimo da je to neko ko je pronalazač nekog budućeg medicinskog sredstva, pošto se nalazimo na tom terenu, ili eventualno neko ko se bavi proizvodnjom medicinskih sredstava. Da li je u pitanju čovek ili firma iz inostranstva ili domaća, u krajnjem slučaju, sasvim je svejedno.
Međutim, mi smo amandmanom skrenuli pažnju na jednu stvar koja je potpuno neodrživa. U ovom članu se kaže da sponzor, bez obzira ko da je on, mora da ima u Srbiji svog zastupnika u vidu nekog pravnog lica s kojim je zaključio ugovor, ili fizičkog lica.
Mi smo tražili da se ovo fizičko lice izbaci. Zašto? Pa, ne znam, pojavljuje se neki penzionisani akademik, pa on je zastupnik, ne znam, tolike i tolike firme. Kako on može da garantuje svojom imovinom i na drugi način u celokupnom procesu kliničkog ispitivanja nekog novog medicinskog sredstva, u ime proizvođača koji je pravno lice?
Sada se vraćamo na onaj prethodni član gde je bilo ono – velikoprodaja. Tamo se radi o privrednom društvu. Privredno društvo po definiciji je pravno lice. Privredno društvo je društvo kapitala. Za svoje obaveze odgovara osnivačkim kapitalom i celokupnom imovinom i kapitalom privrednog društva.
Zašto ubacujete fizičko lice koje može da bude obični golja, koji je sakrio ili ne raspolaže nekom imovinom, a on je zastupnik stranca? Znači, velika farmaceutska kuća, veliki proizvođač, ne znam, skenera, špriceva, itd, gigant svetski, za kliničko ispitivanje medicinskog sredstva, ime Janka Jankovića.
Ko je Janko Janković? Može da bude i neki specijalista, može i neki Rakić, akademik, može i ovaj, može i onaj. I on, fizičko lice, snagom svog imena i svog autoriteta, je jači od privrednog društva koje se bavi prodajom robe na veliko. Pa, zar to može mentalno da uđe u ovaj Predlog zakona?
Znači, ovaj zakon uopšte ne tretira medicinu, on tretira organizaciju države povodom nekog ključnog pitanja, a to je: kvalitet, standardi, procedure, kako da se iznese na tržište, kako da se proda ta roba. Ovde nema ni jedne dijagnoze, nema ni ovo ni ono. Ovo su sve neke pomoćne stvari koje su neophodne lekaru da bi mogao da bude uspešan lekar. I, ovde nema te struke, ovde postoji struka u smislu standarda, postoji struka u smislu trgovine, postoji struka u smislu registracije, postoji struka u smislu svega toga što obezbeđuje kvalitet nekog medicinskog sredstva.
Stvarno mi nije jasno zašto kod medicinskih propisa, ili ovih zdravstvenih propisa, toliko se insistira na tim belim okovratnicima, belim mantilima, da je to opasno. Ja sam vam pre godinu dana pričao o čuvenom nekom Peri Vidojkoviću, još šezdeset i neke godine kad je pretio Komitetu. Isto oni smanjivali plate lekarima, a on je rekao – samo smanjite plate, sve ću ja lekare da nateram da budu u štrajku, pa da vidim ko će da vas leči. I Tito i drugovi kapitulirali, pošto su jaki lekari, jaka ta institucija.
Sad su, nažalost, preuzeli to farmaceuti. Vi pričate da imate problema sa njima. Ministre Lončar, za 25 dana bih ja sredio farmaceutsku industriju i ove lekare koji se tale sa njima. Budite sigurni u to, za 25 dana. Jel znate šta ne bih mogao da sredim? Ove vaše lekare, ne vaše, ove naše lekare, profesore koji uzimaju 15 dana plaćeno pa idu u Sloveniju, pa tamo operišu za velike pare. To ne bih ja mogao da rešim, a ovu boraniju očas posla.