Dame i gospodo, jedna od najlepših stvari koja se desila u Srbiji u poslednje tri godine, od kako ova većina sprovodi reforme na način na koji ona zamišlja da treba da se uradi, je što je javni dug smanjen, značajno smanjen kao deo BDP, što je teret otplate javnog duga u odnosu na BDP otpao i što nama ne visi bankrot nad glavom u ovom momentu. To je nešto što svako normalan treba da pozdravi i to su svi normalni i uradili, i međunarodne institucije i svi koji se nešto razumeju u ekonomiju. To je činjenica.
Ono što meni ostaje nejasno je što u tom Zakonu o budžetskom sistemu stoji kolika je maksimalna granica duga, konsolidovanog duga Republike Srbije i ona kaže – to je 45%. Naš dug opada, to je činjenica, ali proći će još godine dok opadne na 45%, uz pitanje da li je to neophodno. Mastriht, koji propisuje kriterijume konvergencije, da bi jednog dana evro bio srpska valuta, kaže – 60% je u redu. Možda i nema potrebe da idemo toliko nisko.
Takođe, ako pogledate nekada kako izgledaju ozbiljne države, ja mislim da su SAD izuzetno ozbiljna zemlja. Svake godine postoje velike rasprave oko toga kako izmeniti zakone koji definišu maksimalan nivo zaduženja SAD i svake godine oni imaju rasprave o tome da li se granica sme podići ili ne sme, ali nikome ne pada na pamet da se dodatno zaduži samo zbog toga što misli da je to u redu. Ne, prvo se izmeni zakon. Jedna stara većina je prestala da se obazire na taj zakon i zadužila se mnogo iznad 45%.
Ono što ja stavljam kao zamerku je zašto sada, kada smo imali izmene Zakona o budžetskom sistemu, jednostavno nismo napisali da je gornja granica duga Republike Srbije 60% i da će to biti postignuto u naredne dve godine? Time bi pokazali, pored toga što smo radili ozbiljno u ovoj zemlji, da se smanji zaduženost zemlje, da smo ozbiljno postavili zakone, da sa ozbiljnim zakonima idemo na evropski put i da šaljemo jednu krajnje ozbiljnu poruku, a to je da ono što stoji u Zakonu o budžetskom sistemu, kao jednom ključnom sistemskom zakonu, jeste za nas sveto pismo i to nije nikakav napor i to u stvari nije nikakav napad na bilo koga, nego priznanje onoga što se desilo i jedno veliko priznanje da smo mi danas odlučili, npr. kada bi odlučili da prihvatite ovaj predlog, da se povinujemo standardima Mastrihta, bar nekih deset godina ranije i da pokažemo da smo zemlja koja je mnogo bolja po kriterijuma konvergencije od mnogih zemalja koje danas imaju evro kao svoj novac.Dakle, ispravka je tehničke prirode, ali u suštini, kada malo bolje pogledate, ispravka je jedna velika poruka ozbiljnosti, ako bi se desila.