Zahvaljujem.
Reč ima ministar Mladen Šarčević.

Dužan sam da dam neke odgovore za prethodnu diskusiju. Pomenuo bih da je prethodni zakon 2015. godine postigao jedan od ciljeva, a to je transparentnost. Zašto bi to spočitavali? Pitam sve vas ovde i sebe, da li smo mi bili na nekoj drugoj planeti, od recimo države kao što je Južna Koreja, već 18 godina imaju digitalne udžbenike. Nije pitanje ni mog prethodnika, nego prethodnika prethodnika. Zašto se toga nismo mogli setiti?

Kažem vam da sam odrastao u Beogradu i da je 1985. godine, Fabrika „Lola“ pravila računare i niz drugih stvari. Znači, ne počinje istorija od sada i ja govorim da se nekih stvari moramo setiti unazad i šta je sve moglo? Dakle, šta bi bilo da je bilo, ja zaista nemam vremena da se time bavim.

Ponovo ću možda Marka da uvredim, što ću reći da moram da budem efikasan u ovom trenutku. Ono što niste možda dobro prokomentarisali, to je da nije reforma obuhvatila 2017. godine od prvog do petog razreda. Delimično je modifikovan program za peti razred da se napravi prostor za reformu koja počinje 1. septembra 2018. godine. To je neka digresija, da bi se informatika uvela, da se ne bi čekalo još ove godine kao obavezan predmet. To je apsolutna istina, nemojte da klimate glavom, to valjda znaju svi u Srbiji.

Dostupnost, nije rešena dostupnost, zbog složenih komplikacija i metodologija kako se radilo i to sam rekao. Znači, nije praksa pokazala dostupnost. Znači, mi smo imali poglavlja 25 i 26 koja smo jedva uspeli da otvorimo i zatvorimo, baš zbog manjkavosti udžbenika za manjine, za ljude sa posebnim potrebama. Znači, mi smo ovo temeljnije uradili. Sva društva, slepih, gluvih, sve smo okupili i videli da nedostaje novac. Koliko treba za slepe? Jedan udžbenik je deset puta skuplji od običnog udžbenika. To morate znati i niz drugih stvari.

Znači, mi smo zaista temeljno videli šta je to bilo potrebno uraditi. Sada da se pravimo pametni da je ono dobro ili bilo šta da je dobro, jer neko će za dve godine reći da je prevaziđeno, najverovatnije i to tako treba da se gleda.

Obrazovanje je stalna potreba da se prati svet i pitanje je da li sada ovim tempom to radimo? Mislim da radimo. Ono što je jako važno da znate i da skinemo mantru sa priče o besplatnim udžbenicima, jedne godine, ne znam koje, neko će mi reći, dato je 800 miliona, tadašnjih para, dinara, samo za Beograd, samo za tri razreda.

Mi smo prošle godine dali 670 miliona za celu Srbiju, tako da zaista ne bi poredio te podatke i da se na to ne vraćamo.

Ostao sam dužan da kažem oko norme vezano za maksimalnu cenu. Ona je neprihvatljiva. Apsolutno neprimenjiva tržišno, to kažu svi pravnici i kao takva mora biti ukinuta.

Da bi vi formirali cenu maksimalno, morate uticati na cenu papira, kvalitet papira, broj strana, kvalitet fotografija, lepljenje, raspadanje udžbenika. Znači to je nešto zašto nije moglo ni da se primeni. Otuda ni pravilnik nije rađen. To su neki tehnički razlozi i nije sramota reći – hajde, možemo bolje da napravimo.

Zašto ovo pada u oči? Mnogo je bilo zareza i sitnih izmena koje nemaju suštinski veliku bit. Da je samo moglo četiri, pet fundamentalnih stvari u starom zakonu da se izmeni i dopuni, on bi imao karakteristiku izmena i dopuna. Međutim, tu postoji pravna logika da taj broj članova se mora korigovati o dolazite do ovoga da je to više od 50%. U suštini, kada prođete koje smo izmene doneli, više liči na izmene i dopune. Hvala.

Zahvaljujem, ministre Šarčeviću.
Reč ima narodni poslanik LJubica Mrdaković Todorović. Izvolite.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani ministri sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici i poštovani građani Republike Srbije, mi iz SRS podržavamo predloge zakona koji su na današnjem dnevnom redu i o kojima diskutujemo i glasaćemo za njih.

Što se tiče predloga zakona o udžbenicima, ja želim da kažem da je bilo više pokušaja prethodnih godina, posebno u periodu od 2000. godine, pa na ovamo, da se problem školskih udžbenika reši na odgovarajući način. Međutim, tadašnja zakonska rešenja su pokazala određene konceptualne nedostatke koji nisu mogli da se otklone u hodu, već su kao takvi ili čekali izmenu zakona ili su jednostavno bili zanemareni.

Zato sam uverenja da je ovaj Predlog zakona jako bitan, jer pogađa suštinu naše budućnosti, odnosno podvlači činjenicu da elementarno obrazovanje naše dece mora biti jedan od najbitnijih zadataka koji moramo rešiti na odgovarajući način, a problema da ima za rešavanje, ima ih, počevši od udžbenika kojih već ima u upotrebi i koji sadrže brojne nedostatke u smislu zastarelosti materije, kao i brojnih drugih razloga.

Činjenica je da većina učenika u Srbiji pohađa stručne škole što dalje znači da ima oko hiljadu stručnih predmeta različitih profila za koje se mora obezbediti dobar i kvalitetan udžbenik kako bi se izbegla situacija da đaci pohađaju nastavu bez odgovarajućih elementarnih sredstava i nastavnih pomagala, koristeći pri tome raznu dostupnu literaturu situaciono i namenski u nastojanju da odgovarajuće gradivo kako učine sebi dostupnim posežući sa alternativnim rešenjima, što je neprihvatljivo.

U te svrhe treba pomenuti da se veliki broj učenika oslanja samo na obim potrebnih informacija, prikupljen u sklopu samih predavanja kao proizvod beleški i diktata od strane nadležnih profesora i drugih predavača.

S druge strane, posebne kategorije učenika zahtevaju i specifične udžbenike i ostala pomoćna nastavna sredstva koja za cilj imaju omogućavanje deci sa posebnim potrebama priliku za redovno obrazovanje i naravno za dalju edukaciju.

Takođe, uočen je i nedostatak u vidu nedovoljnog broja pojedinih udžbenika za grupe đaka koji se obrazuju na jezicima nacionalnih manjina, tako da je neophodno obezbediti postojanje odgovarajuće literature u okviru našeg obrazovnog sistema i u te svrhe.

Paralelno sa rešavanjem problema tzv. klasičnih udžbenika, moramo da pratimo i trendove u savremenom obrazovanju, omogućavajući i postojanje i korišćenje digitalnih udžbenika, koji će učenicima u mnogome olakšati savladavanje nastavnih programa i planova, tako da jedina digitalna pomagala, kao do sada, ne budu usmeno prepričane lektire koje se, sticajem okolnosti, mogu naći na internetu i koje masovno koriste deca, kako ne bi čitala knjige.

Ono što je izuzetno važno u ovom predlogu zakona to je da se izbor udžbenika vrše na period od četiri školske godine. O tome govori član 34. ovog predloga zakona, čime se postiže zaštita porodičnog budžeta.

Budžet roditelja štiti se i na taj način što je zakonom omogućeno povećanje ponude i produktivne konkurencije među izdavačima, što će direktno uticati na smanjenje cene udžbenika.

Takođe, budžet roditelja će se zaštiti jer je zakonom predviđeno da se đacima može preporučiti korišćenje određenog dodatnog nastavnog sredstva, ali bez uslovljavanja roditelja za kupovinu istih.

Dalje, ovim predlogom zakona onemogućiće se i korupcija. O tome je i ministar govorio, jer se članom 27. ovog Predloga zakona definiše da lice koje daje ekspertsko mišljenje na tekst udžbenika nastavnog sredstva i slično, pre svog početka rada potpisuje izjavu da nije autor pomenutog udžbenika, da nije zaposlen u izdavačkoj kući, kod izdavača, niti je na bilo koji drugi način povezan sa izdavačem.

Dalje, ovim predlogom zakona u članu 10. postiže se, to jest omogućava se jednaka dostupnost obrazovanju i vaspitanju, naročito za učenike koji su socijalno i materijalno ugroženi, kao i za učenike sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom, tako što će Vlada iz budžeta Republike Srbije finansirati ili sufinansirati pripremu, nabavku i dodelu udžbenika i praktikuma neophodnih za rad i praćenje nastave.

Iz svega navedenog jasno je da ovaj zakon treba da reši brojne probleme i da će ih rešavati. Država i Ministarstvo prosvete su svesni značaj regulisanja ove oblasti društvenog života i predlaganjem ovakvog zakona pokazuje spremnost da načine odlučan korak u smeru ubrzanog razvoja društva, ističući time u prvi plan značaj ljudskih resursa, odnosno kvalitetnih kadrova, sposobnih da budu na čelo reformskih procesa koji su našem društvu zaista neophodni.

Na kraju, uostalom, sigurna sam da građani od Vlade Republike Srbije i SNS kao stožera ove Vlade očekuju ovakva rešenja, prepoznavajući ih kao pokretačku snagu, koja nakon mnogo godina i sijaset propuštenih šansi za prosperitet i razvoj nacije na svim nivoima od strane nekih prethodnih vladajućih garnitura vodi ovu državu u pravom smeru. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Mladen Šarčević. Izvolite.

Radi pojašnjenja. Malopre sam ostao dužan da dam još jedan komentar ili informaciju. Pomenuo sam juče, ako se sećate, škola je takva institucija da ima 1. septembar „dead line“. Ako nemate zalet dobar za svoje procedure, vi idete u prestup jezikom atletike.

Mnogo godina je bilo prestupa i mnogo smo u zakašnjenju i nemamo nikakve master planove i zato radimo sada jako brzo, ne brzopleto. Znači, znajući da ćemo ući u reformske procese mi smo odluke o nastavnim planovima i programima izmenama doneli za prvi i peti razred i one su u toku odavno. Znači, mi smo konkurs raspisali prema važećem zakonu sasvim dozvoljeno i sve procedure su u toku. Ako ni jedan izdavač nema ništa protiv, ne vidim zašto bi to bila smetnja? Onda bi nama svi reformski procesi stali, kao što je i obuka nastavnika itd.

Ovde složiti kocku da sve elemente imate, jezikom građevine, i cement i mešalicu i geometra i sve moguće alate, lopate, znači, vrlo je komplikovano. Ništa nismo izostavili. Sve se radi po zakonskim procedurama i sve je vrlo sinhronizovano. Zato će stići sve, hvala Bogu, za 1. septembar. Hvala.

Zahvaljujem, ministre Šarčeviću.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Naroda skupština raditi i posle 18.00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima narodni poslanik Ružica Nikolić. Izvolite.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da skupštinska većina, koja je izglasala da se o predlozima zakonima, koji su danas na dnevnom redu, vodi objedinjena rasprava, da ne uviđa značaj ovih predloga zakona.

Sramno je što se nama, narodnim poslanicima, posebno poslanicima SRS, koji želimo argumentovano da raspravljamo o ovim predlozima zakona, uskraćuje vreme, što nam je uskraćeno da o svakom predlogu zakona vodimo odvojenu raspravu.

Kada je Predlog zakona o nacionalnom okviru kvalifikacija Republike Srbije u pitanju, koji se donosi po hitnom postupku zbog obaveza prema EU, ne mogu a da se ne osvrnem prvo na sam naziv predloga zakona, koji je potpuno nejasan, jer ne upućuje jasno na oblast na koju se odnosi.

Takođe bih istakla, da u ovom predlogu dominiraju strane reči i izrazi, iako u našem jeziku postoje reči i izrazi koji jasno i nedvosmisleno definišu određene pojmove. To je što se tiče same terminologije, a osnovna primedba na ovaj predlog zakona odnosi se na formiranje agencije za kvalifikacije, koja obavlja poslove obezbeđivanja kvaliteta i pružanja stručne podrške, nju osniva Vlada i finansira se iz budžeta Republike Srbije.

Planirano je da agencija sa izabranim organima preuzme zaposlene iz Ministarstva i iz Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, kao i da zaposli dovoljan broj izvršilaca za obavljanje delatnosti, za šta će biti potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije. Za rad Agencije u 2019. godini potrebno je izdvojiti 90.334.500,00 dinara. To su ogromna sredstva i to je još jedan udar na budžet građana Srbije.

Srpska radikalna stranka je protiv formiranja i finansiranja raznoraznih državnih agencija. Smatramo da treba ukinuti sve te agencije kojih je oko 200, jer one obavljaju poslove samo ministarstava, a u stvari troše samo ogromne pare građana Srbije.

Drugi predlog zakona o kome bih rekla par reči, jeste Zakon o udžbenicima. Kada je ovaj Predlog zakona u pitanju, SRS se zalaže za sistem unificiranih udžbenika, koji je dosmanlijski režim ukinuo posle petooktobarskog puča. Znači, moramo imati jedinstvene udžbenike, kako za osnovnu, tako i za srednju školu.

Takođe, smatramo da izdavanje udžbenika, opet mora da bude centralizovano, jer se ovako ostavlja veliki prostor za korupciju i kriminal, upravo zbog prisustva velikog broja izdavača.

Ono što se dešava jeste da se lobira i rukovodstvo škole kao i sami nastavnici, da se opredele baš za udžbenik određenog izdavača, jer od samog izdavača dobijaju određeni procenat. Znači, dolazi do potkupljivanja, do sve veće korupcije i nastavnici se vode ličnim interesima, a ne interesima đaka.

NJima nije bitan ni sadržaj udžbenika ni kvalitet lekcija, ne smetaju im ni preobimne, razvučene lekcije, koje su uglavnom neprimerene uzrastu. NJima je bitan samo procenat koji dobijaju od izdavača.

Zatim, dešava se da u jednoj školi nekoliko odeljenja istog razreda koristi udžbenike različitih izdavača. To ima negativan efekat, jer učenici imaju osećaj da ne pripadaju istoj školi, istom uzrastu i stvara se elementarno loša klima.

Takođe, u porodici gde ima više dece školskog uzrasta, mlađa deca ne mogu naslediti knjige od starije, upravo zbog izbora izdavača od strane nastavnika, što predstavlja još jedan udar na već osakaćeni porodični budžet.

Zatim, ukoliko učenik promeni školu, čak i da ostane na istoj opštini, često ne može da prati nastavu u novom odeljenju, jer se u tom novom odeljenju radi po udžbenicima od nekog drugog izdavača.

Takođe bih spomenula, da mnoge škole imaju plan i program koji je zastareo. Takav primer jeste Železnička škola u Beogradu, i oni već godinama ne dobijaju dozvolu da izmene svoj plan i program. Rade potpuno zastarele i neprimenljive stvari, navela bih primer šta se konkretno u ovoj školi dešava.

Između ostalog, tu se izučava predmet prevoz putnika. Opšti uslovi prevoza putnika železnicom se menjaju na godišnjem nivou, a planovi se ne menjaju godinama, da ne kažem decenijama. To dovodi do situacije da su predmetni nastavnici u dilemi da li da se drže propisanog plana i programa i da predaju nastavne jedinice o stvarima koje se na železnici ne koriste više od 10 godina, ili da krše zakon i predaju važeće propise upisujući jedno u dnevnik, a predavajući drugo.

Pre nekoliko godina stručni aktiv saobraćajne grupe predmeta je uradio i usvojio potrebne izmene planova za pojedine nastavne predmete. Ti nastavni planovi i programi su poslati u Ministarstvo prosvete, ali do dana današnjeg nema odgovora. U međuvremenu su i ti programi zastareli, pa je i njih potrebno menjati.

Ključno pitanje koje se postavlja je da li Ministarstvo prosvete treba da bude servis koji je u službi svih škola i koji radi na rešavanju ključnih, praktičnih problema koji postoje u svakoj školi, ili je Ministarstvo prosvete institucija koja primorava zaposlene u prosveti da se pridržavaju čak i onih pravila i normi koji ugrožavaju pravo na kvalitetno obrazovanje?

Kada su prosvetne inspekcije u pitanju, prosvetne inspekcije se isključivo bave formom, potpuno zanemarujući suštinu. U svakoj inspekciji 90% primedbi se odnosi na formu. Da li je predmetni nastavni, da li ima pripremu za čas, da li je ona adekvatna, da li vodi pedagoške sveske.

Nažalost, sve se svodi na papirologiju i na ispunjavanje nekih formalnosti koje možda i jesu bitne, ali svakako nisu najvažnije. Redak je slučaj da se neko bavio time šta se i na koji način predaje, kakav je odnos između nastavnika i učenika, sa kojim realnim problemima se suočavaju i nastavnici i učenici.

Takođe, prosvetne inspekcije koje su redovne, dolaze jednom godišnje i eksterne koje dolaze jednom u četiri godine, svakoj školi se najavljuje nedelju dana unapred.

Kako ih najviše zanima već pomenuta forma i papirologija, taj period se u školama koristi da se pripremi i odštampa sve što je potrebno i opet se niko ne bavi ključnim i bitnim stvarima vezanim za obrazovanje i vaspitanje. Da li se na taj način stiče prava slika o stanju u prosveti?

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Mladen Šarčević. Izvolite.

Mislim da smo izašli iz teme i sveobuhvatno obradili nastavne planove i programe srednjih stručnih škola i što šta, što naravno nije tema.

Ja ću ponovo da kažem, koliko god bila važna tema udžbenika, da je udžbenik sporedno nastavno sredstvo, da je glavni nastavnik i nastavni plan i program koji on ostvaruje. To je apsolutan aksiom koji ne treba dokazivati.

Vratiću se na priču o Agenciji. Ja ne znam kome se sviđa reč „agencija“ ili ne, takav je neki standard, takav je SBS koji se dobija i dodatna sredstva za ovo, tako da država neće štetiti deo para i kapitala i opreme i ljudi prelazi, sami ste rekli, iz ova dva tela i čine novo.

Ako mislite da je pametnije da imamo stanje koje smo imali, imaćemo veliki problem i sada da ga imamo oko priznavanja diploma svih onih stvari koje su jako važne za ovu priliku, zato se nije ni uređivalo 10-12 godina. Hajde još 10-12, pa neka ostane ovako, ali ja mislim da je ovo sada najzad i neka naša međunarodna obaveza, obaveza zbog zaposlenih koji će doći ovde da rade ili će se neki vratiti u Srbiju, itd, ili je neko od naših manjina završio škole u susedstvu ili neko od naših je završio negde.

Znači, ima tu puno razloga i oni su vrlo praktični. Tako da tu ne znam šta bih komentarisao. Lobiranje, uvek je bilo i biće. Međutim, nećemo na taj način sprečiti. Sprečava se tako što ćemo imati procenu kvaliteta rada nastavnika. Skupština je ova isto usvojila, kada je budžet bio, i Zakon o platnim razredima, da ga tako fakultativno nazovem, i mi smo dužni da napravimo standarde šta se vrednuje. Garantujem vam da je vrednovanje to vezano i za ostvarene ishode. Novi sistemski zakon o obrazovanju govori o ishodima. Umesto da pravimo lov na veštice, mi čekamo ishod. Da li se nekom isplati da loše radi, neka razmisli. Biće prvo slabo plaćen, pa onda tehnološki višak, pa pitanje licence, ima svih mehanizama u zakonu. Sve smo to već uradili. Tako da se ja ne bih time bavio i mislim da ćemo uz one mehanizme, koji su bili u starom i novom zakonu, raditi inspekcijom šta možemo.

Inspekcija mora samo da prati zakon. U ovom zakonu vidite da smo dali jedno novo rešenje. Ovo o čemu ste vi govorili je rad prosvetnih savetnika. Menja se taj model. Pamte stare kolege da je to bio i nadzor i nadzornici i savetnici, dok je bio PP zavod. Znači, mi sada vraćamo ovo kao zajedničko dobro upravo da ne bi bilo… Znači, prestaje dejstvo inspekcije, a šta je sa ovime? Izveštaj će se jako dobro analizirati. U eksternom vrednovanju škole i te kako uzimati u obzir. Znači, neće biti Alajbegova slama, da li smo to prošli dobro ili nismo.

Nije cilj da neko ne bude obavešten o svemu tome. Neka ga, neka se spremi kao đak za ispit, ali mora da se vide papiri i uslovi i sve to kako ide. Mi smo sa ovim spoljnim saradnicima proširili listu, učinili vidljivijom priliku da se zna da li se u školi radi dobro ili loše.

Složiću se sa vama jedino oko dela određenog broja srednjih i stručnih škola. Neke nisu prošle reformu. Hvala i donatorima iz Nemačke, pre svega institutu GIZ i drugima, koji su uložili ogromne pare u srpsko obrazovanje srednjih stručnih škola i pre mog dolaska. Sa druge strane mi smo dualnim obrazovanjem počeli deo te reforme srednjeg stručnog obrazovanja. Napravili smo za kratko vreme reformu gimnazija. Nama ostaje taj deo posla da uradimo i timovi su napravljeni, formirani.

Zavod za unapređivanje, vaspitanje i obrazovanje je takođe na delu i ima u ovom trenutku ogromne zadatke da sve uradi što se reforme tiče. Postoje neki prioriteti. Naravno da dolazi na red. Razgovarao sam sa upravama, recimo, baš tih škola i pitao za šta školuju, za brze pruge ili za pilote. Odete u Koreju i tamo su sve autopiloti. Znači, ne znam da li nam treba više tih zvanja. Ostaje da smo tamo, u toj školi, rešili status zgrade i neke stvari počeli da radimo kako valja i nisu oni jedini. Postoje timovi, pomoćnik za srednje obrazovanje ih je formirao zajedno samnom, sa ljudima iz zavoda, na tome se radi. Ostao je jedan deo obrazovanja, obrazovanje odraslih koje nismo stigli da uredimo onako kako smo hteli, ali dolazi na red. Hvala.