Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, očigledno je da skupštinska većina, koja je izglasala da se o predlozima zakonima, koji su danas na dnevnom redu, vodi objedinjena rasprava, da ne uviđa značaj ovih predloga zakona.
Sramno je što se nama, narodnim poslanicima, posebno poslanicima SRS, koji želimo argumentovano da raspravljamo o ovim predlozima zakona, uskraćuje vreme, što nam je uskraćeno da o svakom predlogu zakona vodimo odvojenu raspravu.
Kada je Predlog zakona o nacionalnom okviru kvalifikacija Republike Srbije u pitanju, koji se donosi po hitnom postupku zbog obaveza prema EU, ne mogu a da se ne osvrnem prvo na sam naziv predloga zakona, koji je potpuno nejasan, jer ne upućuje jasno na oblast na koju se odnosi.
Takođe bih istakla, da u ovom predlogu dominiraju strane reči i izrazi, iako u našem jeziku postoje reči i izrazi koji jasno i nedvosmisleno definišu određene pojmove. To je što se tiče same terminologije, a osnovna primedba na ovaj predlog zakona odnosi se na formiranje agencije za kvalifikacije, koja obavlja poslove obezbeđivanja kvaliteta i pružanja stručne podrške, nju osniva Vlada i finansira se iz budžeta Republike Srbije.
Planirano je da agencija sa izabranim organima preuzme zaposlene iz Ministarstva i iz Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja, kao i da zaposli dovoljan broj izvršilaca za obavljanje delatnosti, za šta će biti potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije. Za rad Agencije u 2019. godini potrebno je izdvojiti 90.334.500,00 dinara. To su ogromna sredstva i to je još jedan udar na budžet građana Srbije.
Srpska radikalna stranka je protiv formiranja i finansiranja raznoraznih državnih agencija. Smatramo da treba ukinuti sve te agencije kojih je oko 200, jer one obavljaju poslove samo ministarstava, a u stvari troše samo ogromne pare građana Srbije.
Drugi predlog zakona o kome bih rekla par reči, jeste Zakon o udžbenicima. Kada je ovaj Predlog zakona u pitanju, SRS se zalaže za sistem unificiranih udžbenika, koji je dosmanlijski režim ukinuo posle petooktobarskog puča. Znači, moramo imati jedinstvene udžbenike, kako za osnovnu, tako i za srednju školu.
Takođe, smatramo da izdavanje udžbenika, opet mora da bude centralizovano, jer se ovako ostavlja veliki prostor za korupciju i kriminal, upravo zbog prisustva velikog broja izdavača.
Ono što se dešava jeste da se lobira i rukovodstvo škole kao i sami nastavnici, da se opredele baš za udžbenik određenog izdavača, jer od samog izdavača dobijaju određeni procenat. Znači, dolazi do potkupljivanja, do sve veće korupcije i nastavnici se vode ličnim interesima, a ne interesima đaka.
NJima nije bitan ni sadržaj udžbenika ni kvalitet lekcija, ne smetaju im ni preobimne, razvučene lekcije, koje su uglavnom neprimerene uzrastu. NJima je bitan samo procenat koji dobijaju od izdavača.
Zatim, dešava se da u jednoj školi nekoliko odeljenja istog razreda koristi udžbenike različitih izdavača. To ima negativan efekat, jer učenici imaju osećaj da ne pripadaju istoj školi, istom uzrastu i stvara se elementarno loša klima.
Takođe, u porodici gde ima više dece školskog uzrasta, mlađa deca ne mogu naslediti knjige od starije, upravo zbog izbora izdavača od strane nastavnika, što predstavlja još jedan udar na već osakaćeni porodični budžet.
Zatim, ukoliko učenik promeni školu, čak i da ostane na istoj opštini, često ne može da prati nastavu u novom odeljenju, jer se u tom novom odeljenju radi po udžbenicima od nekog drugog izdavača.
Takođe bih spomenula, da mnoge škole imaju plan i program koji je zastareo. Takav primer jeste Železnička škola u Beogradu, i oni već godinama ne dobijaju dozvolu da izmene svoj plan i program. Rade potpuno zastarele i neprimenljive stvari, navela bih primer šta se konkretno u ovoj školi dešava.
Između ostalog, tu se izučava predmet prevoz putnika. Opšti uslovi prevoza putnika železnicom se menjaju na godišnjem nivou, a planovi se ne menjaju godinama, da ne kažem decenijama. To dovodi do situacije da su predmetni nastavnici u dilemi da li da se drže propisanog plana i programa i da predaju nastavne jedinice o stvarima koje se na železnici ne koriste više od 10 godina, ili da krše zakon i predaju važeće propise upisujući jedno u dnevnik, a predavajući drugo.
Pre nekoliko godina stručni aktiv saobraćajne grupe predmeta je uradio i usvojio potrebne izmene planova za pojedine nastavne predmete. Ti nastavni planovi i programi su poslati u Ministarstvo prosvete, ali do dana današnjeg nema odgovora. U međuvremenu su i ti programi zastareli, pa je i njih potrebno menjati.
Ključno pitanje koje se postavlja je da li Ministarstvo prosvete treba da bude servis koji je u službi svih škola i koji radi na rešavanju ključnih, praktičnih problema koji postoje u svakoj školi, ili je Ministarstvo prosvete institucija koja primorava zaposlene u prosveti da se pridržavaju čak i onih pravila i normi koji ugrožavaju pravo na kvalitetno obrazovanje?
Kada su prosvetne inspekcije u pitanju, prosvetne inspekcije se isključivo bave formom, potpuno zanemarujući suštinu. U svakoj inspekciji 90% primedbi se odnosi na formu. Da li je predmetni nastavni, da li ima pripremu za čas, da li je ona adekvatna, da li vodi pedagoške sveske.
Nažalost, sve se svodi na papirologiju i na ispunjavanje nekih formalnosti koje možda i jesu bitne, ali svakako nisu najvažnije. Redak je slučaj da se neko bavio time šta se i na koji način predaje, kakav je odnos između nastavnika i učenika, sa kojim realnim problemima se suočavaju i nastavnici i učenici.
Takođe, prosvetne inspekcije koje su redovne, dolaze jednom godišnje i eksterne koje dolaze jednom u četiri godine, svakoj školi se najavljuje nedelju dana unapred.
Kako ih najviše zanima već pomenuta forma i papirologija, taj period se u školama koristi da se pripremi i odštampa sve što je potrebno i opet se niko ne bavi ključnim i bitnim stvarima vezanim za obrazovanje i vaspitanje. Da li se na taj način stiče prava slika o stanju u prosveti?