Hvala vam poštovani predsedavajući.
Poštovani gospodine ministre, podneli smo i poslanička grupa i ja lično amandman na ovaj član zakona pre svega imajući u vidu, a o tome je već bilo ovde reči, da se u zakonu ne samo u ovom članu, nego i na drugim mestima upotrebljavaju strane reči.
Smatrali smo da je neophodno, naročito u onim zakonima koje donosi Ministarstvo obrazovanja, da se upotrebljavaju domaće reči, jer naša domaća reč jeste nama najbliža, odslikava bogatstvo našeg jezika. Naravno, mi pri tome uopšte ne osporavamo da je jezik jedna dinamična struktura, da se menja iz dana u dan. Mi smo čak svedoci toga da se svakodnevno upotrebljavaju i u struci i u nauci, ali i u svakodnevnom govoru reči koje su nam strane i nepoznate. Za mnoge od njih ima opravdanja, ali mnoge od njih nažalost i kvare jezik kojim govorimo, a naročito je to prisutno kod dece koja upotrebljavaju razne elektronske mreže i na njima prosto se sva pravila koja se odnose na srpski jezik i na našu gramatiku gube.
Zato smo smatrali da ima opravdanja da se ukaže na to da se i u ovom slučaju mora rukovoditi tim jednim opštim principom, da se na svim mestima gde se mogu upotrebljavati naše reči one i upotrebljavaju.
Kada je o ovome reč, mislim da i kod donošenja zakona u ovom Ministarstvu, ali i u drugim ministarstvima, državnim organima, drugim institucijama, a posebno u medijima sve više mora da ima značaj položaj lektora koji mora da utiče na to kojim se jezikom govori i da se taj jezik uči od malih nogu, da u sluhu deteta postoji onako kako treba da govori pravilno.
Kada je reč o samim lektorima poznato je, ja ću samo kratko napomenuti, da njihov položaj ni u zemlji, ali ni u inostranstvu danas nije dobar, nije u odgovarajućoj pažnji naše države i to je posledica naravno ne ovog rada Ministarstva nego u nazad desetina godina. Tako da u suštini, mi od ogromnog broja lektorata koje smo imali u inostranstvu, u kojima se učio srpsko-hrvatski jezik u ono vreme, danas imamo zatvorene lektorate, da se u sve manjem broju uči srpski jezik, a nažalost tamo gde se pokazuje da država brine o tome, te zajedničke nekadašnje lektorate uglavnom je preuzela hrvatska država brinući se o očuvanju hrvatskog jezika.
S tim u vezi, kratko ću pomenuti naravno položaj ćirilice koji je bitan za nas, mada naravno podrazumeva u privatnoj upotrebi jednu ravnopravnost i jednog i drugog pisma, ali u ovom slučaju mislim kada je reč o državnim pismima i o državnom regulisanju zakona da ona ubuduće treba ima veću pažnju nego što je to do sada naravno prisutno.
Kada je reč o samom, samo da napomenem da ću koristiti, poštovani predsedavajući, malo vremena od poslaničke grupe, okviru kvalifikacija pripadan onoj grupi poslanika koja smatra da je taj nacionalni okvir bio neophodan i da je bilo krajnje vreme da se donese s obzirom da danas u praksi imamo ogroman broj kvalifikacija koje objektivno postoje regulisane u spisku i u nomenklaturi nekadašnjih zanimanja.
Mnoga od tih zanimanja su već prevaziđena, a na tržištu rada postoje potrebe za drugim novim zanimanjima koja nisu uvedena na nacionalni jedinstveni sistem i ovaj zakon upravo treba da obezbedi uslove da se to objedini u jedan jedinstven sistem u kojem bi, ono što je najvažnije, bilo povezano i sistem obrazovanja i samo tržište rada i njegove potrebe. Zato je dobro predviđeno da ta povezanost bude dinamična, da bude takoreći na dnevnom nivou neophodna i da time obezbeđuje upravo onu neophodnu živost koja mora da postoji i u procesu obrazovanja a i u procesu zapošljavanja.
Dinamika i promene u ovoj sferi su vrlo velike i mnoga od tih zanimanja pre 10 godina koja danas postoje, nisu postojala, niti su nama bila poznata. Samim tim, mi moramo da idemo napred, da stvaramo tu nomenklaturu zanimanja koja će biti i ići u susret svemu onome što razvoj nauke i tehnologije u ovom vremenu moraju da donesu.
Srbija u tom smislu ne sme da ostane na periferiji događanja, jer su velike tehnološke promene svakodnevne i uvođeni kompjuterskih znanja i veština, takoreći odvijaju se na dnevnom nivou. Zato, kada je reč o nomenklaturi zanimanja, mislim da ne treba da budemo ni skeptični, ni pesimisti, niti da budemo zatvoreni u stare okvire, nego upravo da idemo u smislu razvijanja novih zanimanja, kao i razvijanja pojmova koje njih sa svim definiše našoj državi, kada govorimo o tome da u ovom vremenu, potrebni su programeri naravno, i to je već opšte poznato i država ulaže u tom pravcu značajna sredstva i napore, ali istovremeno moramo znati da su potrebni i kuvari i automehaničari.
Dakle, sistem obrazovanja mora da bude takav da bude usmeren i na opstajanje i održavanje zanimanja koji su neophodni i koji su standardni i nama od ranije poznati u svakodnevnom životu, ali istovremeno da omogući razvoj u skladu sa novim tehnologijama i novim veštinama.
Isto tako, mora da znamo da se u obrazovanje ulažu značajna sredstva i da to uvek imamo u vidu, da ta značajna sredstva u obrazovanje ulaže naravno i država obezbeđujući sve forme besplatnog obrazovanja i stimulišući i više i visoko obrazovanje, što je veoma značajno.
Istovremeno, značajno je ulaganje i porodice koja ulažući u obrazovanje svoje dece u velikom broju slučajeva se odriču značajnih materijalnih sredstava. U tom smislu ne smemo kao država da dozvolimo da postoji i odlazak dece i mladog sveta u druge države da rade, jer time postižemo dvostruku štetu, a to je ukupno odliv onog kapitala koji je uključen i koji je potrošen u sam sistem obrazovanja, ali ono što je još gore i sa mnogo većim posledicama odlazak mladog sveta iz naše države.
Poznato je već, kada je reč o zanimanjima kada se uzme koji sve sistemi postoje danas u svetu, kakve tehnologije i kakve potrebe u odnosu na moderni razvoj života, da mi možemo uskoro da se srećemo sa zanimanjima kojih kod nas nema, kojima se u svetu govori, a koji nam vrlo brzo, dakle kako idu dinamične promene, a videli smo da ih u poslednjih 10 godina, zanimanja koja nisu postojala danas postoje, da u narednih 10 godina se uključe sasvim nova za koja danas i ne možemo pretpostaviti da će biti. Na primer, tu se pominju zanimanja, kao što su genetski dizajner, programer za stres, menadžer za zdravlje zaposlenih, konsultant za privatnost, socijalni radnik na društvenim mrežama, epidemiolog, velnes menadžer za seniore i tako dalje. Da li smo spremni danas za sve ovo i terminološki i tehnološki i zakonski? Zato nacionalni okvir koji danas dovodimo stvara elementarne uslove da uvede određeni red i da time stvori bazu za upravo ono što nas u narednom periodu može čekati.
I, najzad napomenuću, ako bismo bili zatvoreni u današnje okvire poznavanja i tehnologije i kvalifikacija, bili bi osuđeni na jedno veliko zaostajanje države Srbije u sistemu obrazovanja i sistemu zanimanja koji danas postoje u svetu. Da se tim principom rukovodio svojevremeno Dositej i Vuk, mislim da sve ono što se desilo pre 200 godina u razvoju obrazovanja u Srbiji, ne bi postojalo. Srbija ne bi tada, krajem 18. i u 19. veku bila stecište jednog zamaha obrazovanja i rada i samim tim, ne bi danas govorili o onim vrednostima koje smo u tom vremenu dostigli.
Zato mislim da u današnjem našem obrazovanju treba da postoji savremenost, jedna otvorenost prema Evropi i svetu, primena novih znanja, primena novih tehnologija, stalno usavršavanje i hvatanje koraka unapred, da time obezbedimo da mladi svet bude, naravno visoko obrazovan i tehnološki osposobljen, a istovremeno da zadržimo ono što je u našem sistemu u vrednosti istorije i znanja, svojstveno našim nacionalnim vrednostima i nacionalnoj kulturi.
Na ovaj način uspemo da obezbedimo ono što je imanentno našoj srpskoj zajednici, našoj kulturi a istovremeno da obezbedimo da ne postoji zaostajanje ni u kom pogledu, kada je reč o nomenklaturi zanimanja, u obrazovanju i vaspitanju dece. Hvala.