Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, danas smo imali raspravu o 19 zakona koji su pred nama predloženi. Mislim da smo svedoci da u ovom sazivu vrlo često donosimo stihijski zakone, bez prethodnog plana, a i često smo svedoci da se ti zakoni u praksi ne primenjuju onako kako bi to trebalo.
Počeću od analize, po meni najvažnijeg zakona, kroz koji se prelamaju i svi ostali predlozi i kroz koji možemo da analiziramo i sve ostale predloge zakona, a to je Predlog zakona o planskom sistemu Republike Srbije. I malo je mojih koleginica i kolega govorilo o Predlogu zakona, gospodin ministar je pomenuo i govorio je o tome. U načelu mogu da kažem da je to važan zakon koji može da uredi odnose, posebno hijerarhijske odnose između republičkih, pokrajinskih i vlasti lokalnih samouprava.
Na nekim primerima ću dati upravo analizu ovog zakona, predloženog zakona i šta će se dešavati i kod aktuelnih, važnih tema u ovom periodu, ali i u budućnosti.
Važno je pročitati, gde se u članu 1. kaže – ovim zakonom se uređuje planski sistem Republike Srbije, odnosno upravljanje sistemom javnih politika i srednjoročno planiranje vrste i sadržina planskih dokumenata, koji u skladu sa svojim nadležnostima predlažu, usvajaju i sprovode učesnici u planskom sistemu, međusobno usklađenost planskih dokumenata, postupak utvrđivanja i sprovođenja javnih politika i obaveza izveštavanja o sprovođenju planskih dokumenata.
Dakle, ovde se radi o javnim politikama i na nivou Republike, na nivou AP i na nivou lokalnih vlasti. Kada se usvoji ovaj zakon, a to će biti verovatno početkom naredne nedelje, to će svakako uticati na vrlo aktuelnu temu koja je sada prisutna u javnosti, a to su koncesija beogradskog aerodroma, to je dešavanje dosta nejasno oko Aerodroma „Konstantin Veliki“ u Nišu i mnoge druge stvari koje ću pokazati upravo na analizi pojedinih tačaka ovog zakona.
Ovde se radi o usklađenosti planskih dokumenata lokalne vlasti, pokrajinskih vlasti i republičkih vlasti. Šta se dešava u Nišu u vezi sa projektom Aerodroma „Nikola Tesla“. Ilustrovaću vam kroz istoriju ulaganja u niški aerodrom, šta se sve dešavalo u javnim politikama i na koji način će ovaj zakon uticati upravo na ono što bi trebalo da bude zrela odluka jedne države odgovornih ljudi i u Republici i na lokalnom nivou.
Godine 1986. grad Niš je investirao u izgradnju aerodroma iz svojih lokalnih sredstava. Grad Niš i lokalne samouprave su tada imale svoju imovinu i to je jedna od javnih politika o kojima treba da govorimo u ovoj Skupštini. Dakle, lokalne samouprave su upravljale svojom imovinom i imale su svoju imovinu. Godine 1997, posle lokalnih izbora 1996. i 1997. godine, kada je tadašnja opozicija i koalicija zajedno pobedila u najvećem broju gradova i opština, donosi se zakon 1997. godine, o sredstvima u svojini Republike Srbije, kada se kompletna imovina lokalnih samouprava prebacuje na Republiku, vlasništvo Republike, a korisnici, gradovi, opštine i javna preduzeća.
Zbog čega je ovo važno? Evo, ovde, u članu 2. ovog predloženog zakona za koji ćete vi glasati, u tački 5. kaže – upravljanje sistemom javnih politika jeste proces planiranja javnih politika, analiza efekata, pripreme i usvajanje planskih dokumenata, koordinacije, sprovođenje javnih politika, praćenja sprovođenja tih politika, vrednovanje učinaka javnih politika u cilju njihovog preispitivanja i unapređenja, njihovog unapređenja na osnovu nalaza, vrednovanja učinaka, kao i izveštavanja o postignutim učincima javnih politika.
Dakle, šta je to značilo za lokalne samouprave i učešće, mislim da je važno, gospodine ministre, očekujem vaš stav i odgovore vas kao predstavnika Vlade, na ovu temu. Šta je to značilo za razvoj lokalnih zajednica? Jer, osnovna vrednost ovog zakona, i vi ste govorili o tome, je učešće građana u donošenju odluka, odluka koje se tiču njihove budućnosti, odluka koje se tiču njihovih razvojnih projekata, dakle građana koji se organizuju na nivou lokalnih samouprava.
Dakle, sa 1997. godinom u prošlom veku i oduzetom imovinom, posle 2000. godine, o kojoj govorite sve najgore sa vaših pozicija, krenulo se upravo u vraćanje mogućnosti i učešća građana u donošenju odluka koje su bitne za njihove sredine. Nažalost, to nije išlo najefikasnije i tek je 2011. godine predložen zakon o javnoj svojini, koji je podrazumevao vraćanje imovine lokalnim samoupravama, gradovima, opštinama, ali i javnim preduzećima.
Dakle, 2011. godine smo usvojili, ja nisam bio tada u ovom sazivu, mnogi od vas su sedeli u ovim klupama, Zakon o javnoj svojini kojim se vraća imovina gradovima i opštinama, jer je to važna odluka i siguran sam da se oko toga slažemo, jer smo kasnije, pošto je definisan rok primene, gospodine ministre, od 2011. godine, za tri godine upisa imovine gradova, opština i javnih preduzeća koje su im tada, 1997. godine, oduzete. Nažalost, nije bilo dovoljno efikasnosti za taj upis imovine, pa smo ovde u ovom sazivu zajedno donosili izmenu samo jednog člana, a to je produžetak roka na sledeće tri godine. I to smo radili dva puta. Dakle, mi dva puta produžavamo rok primene Zakona o javnoj svojini.
Zbog čega govorim o ovome? Ja mislim da je nama potreban odgovor kod ključnih pitanja, posebno kada govorimo o ovom zakonu, otvorenih pitanja, koja nisu dovoljno približena javnosti. Mislim da ovde treba da vodimo otvorenu debatu o činjenicama i o istini. Između ostalog, i iz tog razloga su građani Niša podigli svoj glas, upravo štiteći imovinu grada Niša koji je, u skladu sa Zakonom o javnoj svojini, upisao svoje vlasništvo nad zemljištem i aerodromom „Niš“. U ovom trenutku je, i to je činjenica, grad Niš vlasnik tog zemljišta. Dakle, treba poći od toga.
Kada govorimo o planskim dokumentima, to je jedna činjenica. Druga činjenica je da je grad Niš i Skupština grada, legitimno izabranih predstavnika grada Niša, govorim legitimno i govorim o predstavnicima koji su iz naše koalicione većine, dakle, predstavnici Srpske napredne stranke su i gradonačelnik i direktor aerodroma „Niš“, dakle, ovde se ne zalažem za direktore iz Demokratske stranke, ili predsednike opština ili Skupštine grada, već se ja ovde zalažem za interese grada Niša i poštovanje zakona koje smo usvojili u ovoj Skupštini, a to je Zakon o javnoj svojini.
Zbog toga pozivam institucije koje se pominju i u jednom od ovih zakona i predloga zakona, a to je Državna revizorska institucija, nezavisna institucija koju ćemo birati i na ovoj sednici, da isprati proces zakonitosti prenošenja, ukoliko Skupština grada Niša usvaja odluku o tome da prenese imovinu aerodroma na Republiku Srbiju. Dakle, to treba svakako uraditi u skladu sa Zakonom o javnoj svojini i mislim da je potrebno da upravo o tome govorimo.
Mnogi od vas pominju i novac. Naravno, i o tome treba govoriti, a ovo je jedna od stvari i javnih politika o kojima treba razgovarati. Jedan od argumenata za prenos vlasništva aerodroma „Niš“ na Republiku je bio da grad Niš nema dovoljno para, nema dovoljno sredstava, da je u finansijskoj krizi, da bi ispunio ugovorne obaveze prema Vojsci Srbije. I o tome treba razgovarati. Postoje ugovori koji su potpisivani, a istorija tog odnosa je bogata. Mislim da je važno ovde pomenuti pred svima nama, jer i to je deo definisanja javnih politika o kojima treba da govorimo, a to je da je aerodrom „Niš“ 1999. godine u bombardovanju destruiran, da je ostalo 27 neeksplodiranih bombi sa uranijumskim punjenjem, da je to bio ekološki ogroman problem za grad Niš, da je to bio bezbednosni problem, na samo kilometar ili dva od centra Niša i da je to trebalo svakako rešavati, i da je u tom trenutku imovinski status aerodroma „Niš“ bio vojno-civilne namene.
Tada je norveška Vlada bila spremna da podrži naš projekat rekonstrukcije aerodroma, a pre svega iz razloga i bezbednosti i ekološke i fizičke i svake druge, a i iz razloga budućeg razvoja i grada i čitavog regiona jugoistočne Srbije i finansirala je taj projekat. Uslov tada norveške Vlade, uz pregovore sa Vojskom tada SR Jugoslavije, bio je da se status aerodroma „Niš“ prenese na status civilno-vojni, da bismo mogli da prihvatimo tih šest miliona evra donacije norveške Vlade i da bi grad Niš učestvovao sa tri miliona evra u dinarskoj protivvrednosti, da bi sanirali tu ranu i Srbije i čitavog grada. Mislim da su to ljudi iz Vojske Srbije, pre svega, herojski uradili, uz građevinsku operativu, i efikasno, za tih devet miliona evra, napravili su veliki iskorak i mogućnost budućeg razvoja aerodroma „Niš“.
Ovo govorim zbog toga što je potrebno utvrditi činjenice. Jer, govorili smo o tom razlogu zbog čega grad Niš ne može dalje da investira u aerodrom „Niš“, a to je da se utvrdi odnos i grada Niša sa Vojskom Srbije. Pominjan je jedan ugovor sa Vojskom, koji nije vezan za aerodrom „Niš“, a to je kasarna „Bubanjski heroji“ i naselje Novi Niš, potpisan 2011. godine, tačno u vreme žutih, i o tome se govori, u vreme kada je gradonačelnik Niša bio gospodin Simonović iz Demokratske stranke, ali je tačno i to da je taj ugovor aneksiran 2016. godine, uz prisustvo ministarke Mihajlović i tadašnjeg gradonačelnika Perišića, i to je odnos prema projektu i kontinuitetu jednog projekta koji je važan za grad, gde je grad tada uzeo na sebe obavezu da isporuči 30 hiljada kvadrata i preda na korišćenje pripadnicima Vojske Srbije.
Postavlja se pitanje upravo javnih politika grada Niša, ali i Republike. U tom odnosu, a ja ponovo i na ovom planu pozivam Državnu revizorsku instituciju i mislim da oko toga možemo da se složimo, jer sam to uradio i na poslednjem Odboru za finansije, a to je da Državna revizorska institucija utvrdi taj pravi finansijski odnos i međusobne obaveze grada Niša i Vojske Srbije, u ovom trenutku. Grad Niš, sa tim aneksiranjem ugovora 2016. godine, dakle, u vreme kada ste vi na vlasti, je dobio bankarsku garanciju, prema mojim informacijama, ali to treba da podrži nezavisna institucija, na 10 miliona evra za dobro izvršenje poslova, što će biti dovoljno za ispunjenje ovih uslova, jer sadašnji gradonačelnik je, bar u javnosti smo to mogli da vidimo, rekao da nije u mogućnosti da grad Niš, zbog nedostajućih milijardu dinara, nastavi sa eksploatacijom niškog aerodroma i da ne može da upravlja njime zbog finansijskog stanja u lokalnoj samoupravi, a samo ovih 10 miliona evra aktivirane garancije bi bilo dovoljno za ispunjenje tog uslova, jer je 10 milijardi u protivvrednosti osam i po miliona evra.
Mislim da oko toga možemo da se složimo, da su nama za kreiranje i lokalnih politika, ali i pokrajinskih i republičke politike, javnih politika potrebni samo objektivni podaci na osnovu kojih možemo da donosimo prave odluke. To je poenta ove moje analize i poziv nezavisnim institucijama, a to je pre svega Državna revizorska institucija, da utvrdi potpunu istinu i oko zakonitosti budućeg mogućeg odlučivanja o prenosu vlasništva aerodroma na Republiku, ali i o postojećim međusobnim finansijskim odnosima između grada i Vojske. Dakle, to su dva važna aspekta.
Kada govorimo o planiranju i poštovanju predstavnika u Skupštini grada Niša, a opet su to predstavnici u većini iz adekvatne većine i u ovoj našoj Skupštini, dakle, vaše kolege i koleginice i moji sugrađani, u situaciji su da donoseći planska dokumenta o razvoju grada, ne znam da li ste, ministre, upoznati sa tim, ali taj dokument o razvoju aerodroma „Niš“ na srednji rok, što se definiše ovim zakonom, donet je pre mesec i po dana u toj istoj Skupštini grada, za razvoj aerodroma od 2018. do 2028. godine. Dakle, predstavnici građana Niša, vaše koleginice i kolege partijske, ušle su u tu Skupštinu i glasale i izglasale dokument o razvoju aerodroma „Niš“ od 2018. do 2028. godine, podigle ruku i rekle u tom planu da je niški aerodrom u ovom trenutku samoodrživ, da je moguće investirati iz sopstvenih prihoda, da će raditi sa profitom. Posle svega toga dođu u situaciju da dobiju zaključak Vlade. E sad, gde je tu, gospodine ministre, koordinacija između Vlade i lokalne samouprave u donošenju planskih dokumenata? Da li ste vi uopšte znali da je lokalna samouprava donela ovakav planski dokument o razvoju sopstvenog grada i budućnosti svog grada da oni posle samo mesec dana u toj istoj Skupštini dobiju papir i predlog o odlučivanju o poklanjanju imovine aerodroma Republici Srbiji?
Šta sa svim prethodnim dokumentima i svim prethodnim planovima? Šta će se desiti u skladu sa ovim zakonom i da li će oni moći da donesu tu odluku ukoliko mi usvojimo ovaj zakon? Mislim da bi bilo dobro da nam to interpretirate i kažete kakva je odluka i na osnovu kojih zaključaka je doneta na samoj Vladi. To su samo neka od pitanja koja se otvaraju u ovom konkretnom slučaju.
Toliko o ovom zakonu i mislim je dovoljno, pošto, evo, 16 minuta ili 17 govorimo o tome, mislim da je potrebno govoriti i o nekim drugim zakonima, ali ovo je ilustrativno, jer je potrebno videti i razmisliti o načinu na koji će se buduće odluke donositi i u skladu sa ovim zakonom.
Ovde imamo i set drugih zakona, a pomenuli smo i DRI koju sam pozvao, i sada ponavljam taj poziv, koje je potrebno da utvrdi i zakonitost prenošenja imovine i finansijski odnos sa Vojskom Srbije i način na koji će se taj čitav proces uraditi, ali smo videli i nešto što je važno za sve nas u Srbiji, a to je način na koji se troše budžetska sredstva u Republici Srbiji. Na poslednjem izveštaju DRI, na Odboru za finansija, to smo videli u javnosti, neki od mojih kolega su govorili o tome, je utvrđeno da je negde oko 720 milijardi dinara potrošeno sredstava koje nisu u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama, i očigledno je da je taj nivo sredstava od šest milijardi evra u 2017. godini nešto što treba da zabrine sve nas.
Ovde ne optužujem nikoga, jer znam da će se skočiti i da će se reći, pa da bilo je to u različitim vremenima. Da, bilo je, ali je potrebno govoriti otvoreno o tome da je šest milijardi evra evidentno potrošeno mimo zakona u skladu sa izveštajem nezavisne DRI i da o tome treba govoriti zaista ozbiljno.
Gospodin potpredsednik Vlade je ovde govorio i o zaduženjima, i mislim da to svakako treba pomenuti, a to su garancije ili prenošenje garancije za „Srbijagas“ i EPS, dakle. Ovo nisu nova zaduženja, ali je isto važno i u skladu sa ovim zakonom reći da smo primenjivali Zakon o javnoj svojini i prenos imovine i uknjižbi imovine i za „Srbijagas“ i za EPS, i za ostala javna preduzeća onako kao i za gradove i lokalne samouprave, ne bi bilo potrebe za garancijom države u ovom smislu, da su korporatizovane, da je upisana imovina i da su to postala društva, privredna društva koja mogu da se zadužuju samostalno i u skladu sa zakonom, mi sada ne bismo imali potrebu da donosimo garancije i time se posredno zadužujemo sa budžet.
Činjenica je da u 2012. godine na ovamo, 2012. godine sredinom kada je ova koalicija došla na vlast, da je javni dug Srbije iznosio 15 milijardi, da i u ovom trenutku kako smo čuli 23,5 milijardi, da je to 8,5 milijardi, u jednom trenutku je bilo 25, dakle 10 milijardi više. Dobro je da se smanjuje taj dug, ali je nasleđen dug bio 15 milijardi i važno je reći i tu činjenicu.
Dobro je da se smanjuje, govorimo o Mastriktu, govorimo o relativnom odnosu javnog duga sa bruto društvenim proizvodom, ispod 60% u ovom trenutku 59,5, ali je nasleđeni dug od 15 milijardi u tom trenutku iznosio oko 45%, 46%, u tom trenutku premašio tu granicu od 45% učešća javnog duga u bruto društvenom proizvodu 2012. godine. Mi moramo da se ponašamo i Vlada Srbija u skladu sa našim zakonom koji ograničava taj relativni odnos javnog duga i bruto društvenog proizvoda na 45%, a ne na 60% koliko propisuje Mastrikt.