Nastaviću tu tradiciju, da se govori samo o suštini amandmana.

Jako je tužno kad vidite kolika besmisao može nekome da padne na pamet, a to može da se reši vojnim obrazovanjem.

Zamislite da je neko meni 1999. godine dao novac da kupujem municiju za Vojsku Jugoslavije? To je teška bolest ili zla namera. Vrlo interesantno da gradonačelniku opozicionog tada najvećeg opozicionog grada u Srbiji vojska da pare da on kupuje od Rusa, a ja kao poznati rusofil, od Rusa kupujem municiju koja treba da bude korišćena za odbranu od kopnenog napada na tadašnju Jugoslaviju? Ovo je stvarno genijalno.

To može da bude tačno i može da bude laž. Ako je tačno, to znači da tadašnja vlast nije imala poverenje ni u koga, ni u tadašnje oficire, ni u ministre, recimo, informisanja, ili odbrane ili one što su se krili ispod kvarcnih lampi. Ni u koga nisu imali poverenje, no u mene, jer su meni dali taj novac da nosim, da kupujem rusko oružje ili je sve to jedna velika laž? Ali, laž je postala deo života i, nažalost, to nije dobro, ali to je tako.

Reče ministar šta je uništavano u vreme od 2003. do 2008. godine. Nije moje pitanje bilo to, moje pitanje je bilo šta je uništavano do 2004. godine, pošto za to mogu da snosim neku odgovornost, mada srpska Vlada tada nije imala nikakvu nadležnost nad Vojskom Jugoslavije, ali, nema veze, politički mogu da odgovaram.

Ko je to uništavao? Da li je to bilo protivzakonito? Ako je bilo protivzakonito, zašto ova patriotska, najbolja na svetu, majke mi, keve mi vlast nije preduzela mere? Ako neko uništava vojnu opremu, pa to je, ne znam da li se zove veleizdaja, ali, kolokvijalno, to je veleizdaja. Pa, da li je neko uhapšen zbog toga? Ne mora preki sud, može običan sud. Ne, nema, nego to je laprdanje. To je najbolji izraz koji mogu da upotrebim oko nečega s kim ljudi nemaju pojma ni sa čim.

Govori se o nekim albanskim teroristima. Imate jednu publikaciju koju je iznela Vlada Srbije u septembru 2003. godine. Zove se „Albanski terorizam na teritoriji tada još uvek AP Kosovo“, gde su navedeni svi iole značajni teroristi sa tog terena i to je urađeno kada sam ja bio predsednik Vlade i oni su imali poternice i bila je i šema njihove organizacije i precizan popis svega šta su uradili protiv stanovništva, države, imovine. Sa bar četvoricom od njih vlast Aleksandra Vučića vodi pregovore o Kosovu i pravi koalicije u parlamentu nezavisnog Kosova, kako ti teroristi zovu Kosovo danas i vi ćete da prebacujete nekome da je nešto radio nekad? To je bruka.

Zato vam govorim da to što vam se sad dešava, što imate nešto malo moći, neki od vas, onaj koji ima najveću nije sa vama, on je već daleko otišao od vas, nego toga niste svesni. Razmišljajte šta će biti sutra. Kad se popnete na vrh brda nakon toga znate da možete samo da silazite. Kada igrom slučaja ili, otkud znam, društvenim okolnostima dođete na vrh vlasti, tog dana kada vas izaberu za ministra ili za još nešto iznad toga, shvatite da sledeći korak ide naniže, da je to zenit i da posle toga trebate ponovo da se vratite, da hodate po zemlji, asfaltu, njivama, šljaci, ko gde i ko kad.

Ja vam kažem da postoji i vlast posle mandata i postoji još jedna bolja stvar, postoji život posle mandata. To znači da budete nešto, da radite svoj posao časno, da siđete sa mesta ministra unutrašnjih poslova, gradonačelnika, predsednika Vlade i da živite normalno decenijama posle toga, da nemate potrebe za obezbeđenjem, da se ne okrećete na ulici, da se ne krijete, da ne nosite prljavu kesu na glavi, nego da živite normalan život.

Pozivam vas da se vratite na staru dobru zemlju i da razmišljate o tome šta vas čeka kada odete sa vlasti, a ja vam želim dug i uspešan život i dobro zdravlje.

Dame i gospodo, izgleda da je potrebno da neke stvari ovde prevedemo, pošto se neki prave uporno da ne razumeju šta neke stvari znače, da ne razumeju šta znače stvari koje je sam izgovorio.

Neprihvatljivo je kada se kaže nešto poput, a neki ovde to vole da govore često, tamo gde je neko Srbe branio Srba nema. Neprihvatljivo je zato što, pogledajte konstrukciju, ne tamo gde su narod napadali naroda nema, nego tamo gde je neko narod branio, tamo gde se narod branio, tamo ga nema, pa da se prevede šta to znači. Taj je rekao – greška je kada se narod brani. Taj je rekao – nije kriv onaj ko je narod ugrožavao. To je rekao, ako nije razumemo šta je rekao.

Kada se kaže – bombardovana zemlja jer je imala nenormalnu vlast, da se prevede, kriva je ta zemlja, kriva je njena vlast. Dakle, da se prevede, nisu krivi oni koji su porušili međunarodno pravo, nisu krivi oni koji su sebi dali samo zato što su veliki i silni tu slobodu da sude da li im se sviđa neka vlast ili neka opozicija, da budu gospodari života i smrti samo zato što su veliki i silni. Ne, krivi su ti koji su stradali. Ako ne razume šta je rekao, eto to je rekao.

Postoji odgovornost. I kada učestvujete u nekom poduhvatu koji za rezultat ima uništavanje neke vojne tehnike, snosite odgovornost. Kada nekoga dovedete na vlast, a taj bude štetočina i zemlju upropasti, snosite odgovornost. Kada učinite da neko dobije legitimitet, makar bio terorista, pa sada kao nekog predstavlja zbog toga što ste mu dali, vi snosite odgovornost. Rečeno je da postoje nesreće koje nemaju veze sa strankama, nesreće koje dešavaju za određene narode, postoje, istina je. Da li znate koje su najveće? One koje ne ugroze narod fizički, one koje ne navedu većeg, silnijeg i moćnijeg da se iživljava i najveće su one koje narod pravednih, narod ugnjetavanih navedu da prihvati robovski moral i da sam sebe optužuje za ono što mu se dogodilo, a opravdava onoga ko mu je nesreću naneo. To su najveće nesreće.

Pravo na repliku, narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Zamolio bih vas da uvedemo jednu praksu, da ne prevodite šta ja pričam, pošto ja pričam srpski. Jesam Nišlija, ali koristim sve padeže, akcentujem, čini mi se, pravilno, tako da nema potrebe da se prevodi to što ja govorim.

Ako nekome nije jasno, ja mogu da ponovim, da ispričam ponovo, da razjasnim. Možete to da dobijete u pisanoj formi, ali svaki građanin Srbije koji ima mogućnost da vidi ovaj prenos je čuo da sam osudio tu bahanaliju NATO pakta i to ne danas samo, nego i 1999. i 2000. i 2001. godine i uvek i nema potrebe da to dokazujem. Imate istorijska dokumenta. Imate šta god hoćete, gde god hoćete to da proverite. I kada su padale bombe, nažalost, sa drugima bio sam tu na sto metara od toga i sanirao sve što je moglo da se uradi. To, ponavljam, nije nikakav veliki herojski akt, to je potpuno normalna stvar. To radi svaka odgovorna vlast.

Možete da pokušavate da me vređate zbog toga koliko god hoćete, ali to je besmisleno. O tome sam vam govorio. To vas čeka onoga trenutka kada sa vlasti se vratite na asfalt i počnete da živite normalan život, ako ste ga normalo živeli pre nego što ste postali vlast. Zato vas upozoravam da pazite šta sada govorite. To nije nikakva pretnja, samo vam kažem da razmislite o tome, jer ljudi će se sećati šta ste govorili, pa će da vas podsećaju. Biće vas sramota. Lepo je živeti, ponavljam, evo, koliko je to prošlo, 15 godina posle mandata, živite normalno, bez bilo kakvog opterećenja.

Privodite kraju, kolega Živkoviću.

Imam ja još vremena.

Ne možete više po osnovu replike.

Ne, ne, nije replika, a da, replika, izvinite. Prekidam.

Kolega Delić, pravo na repliku. Ja nisam čuo, ali sam opomenut da je spominjana SRS. Izvolite.

Moram radi istine da saopštim neke činjenice koje treba da čuju svi narodni poslanici.

Gospodin Živković je 24. jula 2003. godine kao premijer boravio u Americi. Tamo se sastao Kolinom Pauelom. Tamo je gospodin Živković obećao 800 vojnika za Avganistan, a CNN je govorio da je to 1000 vojnika za Irak i za Avganistan. Po povratku gospodina Živkovića iz Amerike, mi u Generalštabu smo dobili zadatak da pripremimo 800 vojnika za Avganistan za akcije „pretraži i uništi“. Trebali su naši vojnici da idu u Avganistan, da ubijaju avganistanski narod za račun Amerike.

Ja sam u to vreme vio v.d. načelnika Operativne uprave, a to je uprava koja radi ratni plan, mobilizacijski plan, plan strategijskog razvoja, znači, sva najvažnija naređenja se tu pišu. Na kolegijumu načelnika Generalštaba već su donete odluke - idemo sa našim boovima, sa našom opremom koju smo imali. Ja sam, da kažem, eto, moja malenkost, rekao da naša vojska nema ništa osim streljačkog oružja, sa čime bi mogla da se pojavi u Avganistanu. Rekao sam da mi u svakom slučaju možemo naći 800 ljudi, ali kakav je taj naš interes, a načelniku Generalštaba sam rekao – vi ćete biti odgovorni za kovčege koji će početi da stižu iz Avganistana. Morate. Ako već moramo da idemo u Avganistan, da od te iste Vlade i od gospodina Živkovića, tražite da sutra obezbedi 50 miliona dolara, a za šest meseci još 50 miliona dolara, da bi se kupila oprema iz Rusije, radilo se o BRD-emovima 80 i 82, jer je to jedina oprema sa kojom se moglo ići tamo.

(Predsedavajući: Privodite kraju, kolega Deliću.)

I, kada se verovatno, ja nisam imao prilike da se susretnem sa gospodinom Živkovićem, ali verovatno taj zahtev Vojske da se odmah, trenutno, obezbedi 100 miliona dolara i da se obezbedi godinu dana za obuku vojske koja će ići u Avganistan, ta priča je završena, i na taj način smo sprečili da naši vojnici idu da ubijaju ljude u Avganistanu, a to je gospodin Živković obećao u Americi.