Zahvaljujem.
Na naslov Predloga zakona amandman je podneo narodni poslanik Tomislav LJubenović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov Predloga zakona amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić?
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov Predlog zakona amandman je podnela narodni poslanik LJiljana Mihajlović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov Predloga zakona amandman je podnela narodni poslanik Vesna Nikolić Vukajlović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov Predloga zakona amandman je podneo narodni poslanik Momčilo Mandić.
Kolega Mandiću, izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Ovaj zakon je dobar i dobro je što se donosi da se na ovaj predloženi način regulišu stanovi za sve službe koje su navedene u članu 1. Zaista i Vojska i službenici bezbednosti i policija i Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, ti ljudi zaslužuju da se na ovaj predloženi način snabdeju sa stanovima.

Međutim, ima tu dva problema. Desetine hiljada ljudi će konkurisati za te stanove, a hiljadu, dve, tri će stanova biti izgrađeno. Naravno, da bi se to na veliki način sankcionisalo ja predlažem i trebalo je da do sad lokalne zajednice na neki način te ljude snabdeju sa stanovima, odnosno izađu u susretima tim ljudima koji zaista zaslužuju ove beneficirane stanove.

Naime, već godinama u samom Beogradu u hotelu „Bristol“ 20 godina nakon rata pripadnici, uglavnom penzioneri, Vojske su u sobama hotela „Bristol“, u srcu Beograda na vodi, Savamaloj. Dok su od 2000. godine do danas, ne samo u Beogradu, već i u drugim lokalnim zajednicama otkupljeni stanovi za bagatelni novac. Srbija je ozbiljna država. Ozbiljne države bi se trebale pobrinuti za te ljude i rešiti njihov stambeni problem.

Drugi problem su borci. Nije donesen zakon o borcima i ljudi koji su učestvovali u sva tri rata, u Hrvatskoj, Bosni i Srbiji, odnosno na Kosovu, a radi se o rezervistima i pripadnicima Vojske, nisu regulisali svoje stanove. Hvala.

Zahvaljujem.
Na naslov Predloga zakona amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Belačić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov Predloga zakona amandman je podnela narodni poslanik Marina Ristić.
Da li neko želi reč?
Koleginice Ristić, izvolite.

Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS ne osporava da je ovaj Predlog zakona od izuzetnog značaja za jačanje sistema nacionalne bezbednosti Republike Srbije. Upravo zato želimo da ukažemo na propuste koje je napravila Vlada u ovom predlogu, da bi se kasnije izbegao svaki vid zloupotrebe.

Prvo na šta želim da skrenem pažnju jeste definicija u ovom Predlogu zakona ko zapravo nema rešeno stambeno pitanje. Između ostalog, to je onaj pripadnik koji je dana stupanja na snagu ovog zakona mogao imati stan, ali koji je prodao, znači do dana stupanja na snagu ovog zakona on je mogao imati stan, ali ga je prodao. A nije obezbeđen onaj koji ga je prodao dan kasnije. Znači, onaj koji je prodao stan prošlog petka, prošlog meseca, danas, on će biti stambeno neobezbeđen i on će moći uredno da konkuriše za mesec dana, kad ovaj zakon usvojimo.

Vidimo da je ovaj zakon poznat u javnosti, vidimo da su pripadnici znali, kada su potpisivali, konkurisali, govorili da su zainteresovani kakva će biti cena, da se takav zakon sprema, znači, on je poznat u javnosti i zato je moj predlog da se ovaj datum preispita. Malo je stanova, mnogo je zainteresovanih i neke mere moramo da pooštrimo. Po meni, ovaj datum mora da se pomeri i do godinu dana unazad kada je on mogao da otuđi stan, a najranije na 16. novembar prošle godine, kada je formirana Vladina komisija. Takođe, mora da se ispita i poreklo tog prodatog stana, jer nigde u zakonu nije definisano da pripadnik koji je nekada dobio stan od Vojske, pa isti otuđio sada ne može da konkuriše. Hvala.

Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović. Izvolite.

Samo želim da vam kažem, stanova ima dovoljno, ne malo, dakle, za svakoga ko bude konkurisao. Da li mogu za mesec dana svi da reše? Ne mogu, to je nemoguće. Ali, isto tako, ti ljudi imaju po 15-20 godina nerešeno stambeno pitanje. Mi smo uzeli sistemski sada da im taj problem rešimo. Dakle, razumem da je uvek bolje kada bi moglo sutra ujutru i da se usele i da proslavimo useljenje i sve je super, ali to je nerealno, mogli bismo da pričamo ovde bajke. Dakle, ono što jeste važno, biće dovoljno stanova za sve, apsolutno dovoljno.
Ono što ste vi postavili pitanje, mi smo isto o tome razmišljali. Mora nekad da se napravi presek. Ako kažemo godinu dana, zašto godinu dana? Ako kažemo godinu dana, otići ćemo na sudove da ljudi tumače da su morali da ga prodaju zbog bolesti u porodici, da reše tim novcem nešto. Da li onda njih diskriminišemo? Muku. Imali bismo faktički godine dokazivanja i ko zna šta bi iz toga izašlo. Slažem se, voleo bih kada bi bio idealan model da kažemo, ali isto tako i ovi ljudi koji su konkurisali, i kod njih postoji jedna vrsta nepoznanice, jer još uvek nije izgrađen nijedan stan pa da oni mogu da kažu da su se prvi uselili. Dakle, on bi morao da rizikuje, da se kocka, da proda svoj stan i da rizikuje kada će dobiti ovaj novi, znači, u tom periodu da živi kao podstanar, da ono što mu je gotovo izvesno, na kraju krajeva, ne postoji model za koji možemo da kažemo – e, to je idealno, sedam meseci i 15 dana ili godina ili tri godine. Uvek će doći neko i reći – što, ja sam prodao dan ranije, jel možete da proširite još mesec dana unapred, unazad?
Saglasan sam sa tim da ne postoji mogućnost da pronađemo apsolutno idealno rešenje koje će sve sumnje odagnati. Mislimo da je ovo najpravednije, da faktički danom stupanja na snagu ovog zakona započinju te mere i radnje i da faktički od danas počnemo tu novu praksu stanogradnje. Videćemo, naravno, šta ćemo moći da uradimo. Ono što sam i sada razgovarao sa kolegama iz Ministarstva građevine, naš imperativ će biti da ove godine pritisnemo sve one iz Građevinske direkcije, iz CIP-a. Naravno, mi već imamo dobre kontakte i sa ljudima iz lokalne samouprave da faktički sve ono što se tiče planske dokumentacije, građevinskih dozvola i za početke izgradnje započnemo već sada, da bismo mi u roku od godinu i po, dve godine završili najmanje 1.500 ili 2.000 stanova, možda i više, dakle, da započnemo, zavisi koliko, ako započnemo, ako budu povoljni građevinski uslovi, možemo da završimo za dve godine i 5.000. Dakle, to je nešto što možemo da radimo.
Dakle, svakako će zavisiti od našeg rada i tu nema eskivacije odgovornosti, znači, tu svi oni koji budu u procesu donošenja odluka i rada na ovom moraće da zapnu da bi se ovaj projekat isplatio. Ako budemo radili 1.000 stanova godišnje, neće se završiti 20 godina. Dakle, nama je cilj da ovo bude što pre.

Zahvaljujem.
Na naslov Predloga zakona, amandman je podneo narodni poslanik Božidar Delić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov Predloga zakona, amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov Predloga zakona, amandman je podneo narodni poslanik Filip Stojanović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov Predloga zakona, amandman je podneo narodni poslanik Dragan Vesović.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na naslov Predloga zakona, amandman je podneo narodni poslanik Boško Obradović.
Kolega Obradoviću, izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministri, saradnici drugog ministarstva, uvažene kolege narodni poslanici, poštovani građani, pomaže Bog svima. Smatrao sam da je veoma važno da u Srbiji prekinemo jednu veoma lošu praksu, da se stidimo toga što smo Srbi, da se stidimo nacionalnih prefiksa u nazivima javnih institucija, evo, da se stidimo i na neki način zaboravimo da i pripadnike naših snaga bezbednosti definišemo.

Ovde se kaže u nazivu naslova ovoga zakona, da je to zakon o posebnim uslovima za realizaciju projekta izgradnje stanova za pripadnike snaga bezbednosti. Ne kaže se koje i čije pripadnike snaga bezbednosti, srpske, hrvatske, američke, NATO pripadnike snaga bezbednosti, ili već ko zna koje pripadnike snaga bezbednosti.

Zato mi u ovom amandmanu jasno predlažemo da se doda reč srpske pripadnike snaga bezbednosti, ili u drugim amandmanima predlažemo da to bude pripadnike snaga bezbednosti Republike Srbije, ali ne vidim zašto bi se stideli ovog nacionalnog prefiksa. Primera radi, mi smo Vojska Srbije, nismo srpska vojska, imao radio televiziju Srbije, nemamo srpsku radio televiziju. Ja tu muku mučim još od studija na Filološkom fakultetu univerziteta u Beogradu, gde so se stalno nekako stideli nacionalnog prefiksa u ključnim predmetima na našem fakultetu. Pa, tako mi tamo studiramo narodnu književnost, ne kaže se kog naroda. Pa, studiramo srednjevekovnu književnost, a ne kaže se kog naroda. Zašto ne srpska narodna književnost, zašto ne, srpska srednjevekovna književnosti, zašto ne, dakle, srpski pripadnici snaga bezbednosti.

Gospodine ministre, vreme je da vi prihvatite ovaj amandman, da raskinemo to, da li je to stid, da li je to izbegavanje, da li iz bilo kojih razloga mi jednostavno ne smemo u Srbiji da kažemo da smo mi Srbi, da se mi ponosimo time, evo prilike da to krenemo da ispravljamo. Hvala.

Prvo na repliku ministar Nebojša Stefanović. Izvolite.

Naravno, apsolutno smo ponosni na sve pripadnike snaga bezbednosti naše zemlje, odnosi se na Republiku Srbiju, i tu je potpuno jasno. Dakle, sve ljude i pripadnike i srpskog naroda i svih ostalih i nacionalnih manjina, i naroda koji žive u Republici Srbiji i njeni su lojalni građani i pripadnici snaga bezbednosti koji se rame uz rame i borili se za očuvanje sigurnosti i bezbednosti svih naših građana.
Mi upravo ovim zakonom pokazujemo koliko smo im zahvalni, koliko smo ponosni. Ovim zakonom pokazujemo koliko cenimo njihov rad, novom opremom, novim naoružanjem, municijom, stanovima, boljim platama pokazujemo šta mi mislimo o tim ljudima, koliko smo zahvalni za sve ono što su oni uradili za Srbiju.
Nema sumnje da se odnosi na pripadnike bezbednosti naše zemlje, apsolutno se odnosi na njih, i sam zakon definiše upravo teritoriju Republike Srbije te smo smatrali da je nepotrebno da ga posebno ističemo, ne može se odnositi na bilo koga drugog, već na ljude iz MUP, Ministarstva odbrane, BIA, i naravno, penzionere tih institucija, bez obzira kada su službovali u njima.