Onda ću se javiti ponovo po Poslovniku.

Onda se javite ponovo po Poslovniku.

Jer, onda će da se završi na tome da mi brukamo državu Srbiju takvim rečima.

Evo, završavam.

Dakle, cilj je bio da se kroz postavljanje Nedića za predsednika Vlade, a to je sve bilo iz LJotićeve glave i njegovog dogovora sa Nemcima, umrtvi Srbija, da ona bude u letargiji, kao što oni, da su na vlasti, tako bi rekli – evo, izvolite Kosovo i Metohiju, evo vam Vojvodina, uzmite sva naša žitna polja i sve to radite, e to je bila njihova neslavna uloga, a to veliča Boško Obradović.

Zahvaljujem.
Po Poslovniku, narodni poslanik Nemanja Šarović.

Gospodine Arsiću, konačno i ja da dođem jedanput na red kada vi predsedavate. Obično date pauzu.

Morate češće da budete u sali.

To je pozitivna promena. A vi morate, gospodine Arsiću, češće da se pridržavate Poslovnika.
Ja sam očekivao da ćete vi s vremenom ipak savladati ove odredbe Poslovnika, posebno odredbu člana 27, zatim, odredbu člana 106. i člana 107.
Hajmo od člana 107. Kaže da je govornik na sednici dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine. Član 106. kaže da govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres. A član 27. koji se odnosi na onoga ko predsedava sednicama Narodne skupštine kaže da se predsednik Narodne skupštine, odnosno predsedavajući stara o primeni ovog Poslovnika. I, to je, gospodine Arsiću, dok ste na tom mestu, vaš zadatak.
Postoje dani, sati, trenuci kada vašom voljom bude suspendovan Poslovnik, kada ništa ne važi, kada vi odlučite da svako može da priča o čemu god želi, da je nebitna tema, da je nebitno da li će nekoga uvrediti, jer eto, vama je tako došlo.
Vi nemate pravo da dajete sarkastične komentare. Možete da date komentar isključivo u skladu sa Poslovnikom, a ne da meni govorite koliko sam ja u sali. Koliko sam u sali, ja o tome odgovaram građanima Srbije, vama ne.
Prema tome, nebitno je koliko sam, a danas sam bio veoma dugo. To vama ne daje za pravo da komentarišete mimo Poslovnika.
Vi ste maločas i sami rekli kako jedan govornik koji se javio po povredi Poslovnika ništa o tome nije rekao, da je bila klasična replika, a niste ga prekinuli. Time ste priznali sami svoju grešku.

Evo, priznajem i sad grešku, kolega Šaroviću.
Vi se razradite isto kad se završi utakmica, kao i kolega Obradović.
A, poštovanje dostojanstva Narodne skupštine nije samo za ono što kažete, već i kako se ponašate i kako dođete.
Ja u ovu salu i zgradu Narodne skupštine kad je plenumski dan nikad nisam došao u farmerkama i majici na kratke rukave.
Nemate pravo na ponovnu povredu Poslovnika, jer nisam mogao u odgovoru da prekršim Poslovnik.
Reč ima narodni poslanik Bojan Torbica, po Poslovniku.

Zahvaljujem.

Prekršen je član 103. stav 7. Mogu da kažem da je žalosno gledati danas Boška Obradovića koji vređa i ovu Skupštinu i poslanike i građane Srbije sa izlivima ljubavi prema ratnim zločincima Dimitriju LJotiću i Milanu Nediću.

Ali, ta mržnja koju pokazuje prema partizanskom antifašističkom pokretu i sleduje i jednom ljotićevcu. Jer, sada ću vam pokazati fotografiju. Ovo je Slavoljub Slava Kojić, dečak od 17 godina, koga su 1941. godine zarobili Nemci, koga su ljotićevci tri dana mučili i kamenom mu urezali petokraku zvezdu na čelu pre nego što su ga streljali. E, to je delo ljotićevaca i to je mržnja prema partizanima, prema ljudima koji su mrzeli ovu zemlju. Ti isti ljotićevci i nedićevci osnovali su logor za prinudno vaspitanje omladine u Smederevskoj Palanci, poznatiji kao „mala banjica“, logor gde je prebijano, mučeno više od 1.300 omladinaca sa teritorije celokupne Srbije samo zato što su bili antifašisti, samo zato što su bili skojevci.

Živeli su u najgorim uslovima, a rukovodioci logora su bili bračni par Popović, od kojih je suprug Milan Popović bio nedićevac, a njegova žena Dragojla Popović, koja je upravljala ženskim delom logora, bila članica Zbora. Te ljude, takvu ideologiju i takvu politiku zastupa Boško Obradović. Hvala.

Reč ima ministar Zoran Đorđević, po amandmanu.