Gospodine Arsiću, još jedanput moram da vam ukažem da ste prekršili nekoliko članova Poslovnika o radu Narodne skupštine.
Vi ste maločas, prilikom određivanja pauze se pozvali na član 112, ja ću ga citirati. On kaže: „Ako predsednika Narodne skupštine redovnim merama ne može da održi red na sednici, odrediće pauzu dok se ne uspostavi red.“
Vi, gospodine Arsiću, na raspolaganju, kao redovne mere održavanja reda na sednici, imate više različitih mera. To je mera opomene, pa je to druga opomena, pa treća opomena, oduzimanje reči, mera udaljenja sa sednice. Sve su to mere za održavanje reda na sednici koje vi morate prethodno iskoristiti, pa ako na taj način ne uspete da održite red, e tek onda dobijate pravo da odredite pauzu dok se taj red ne uspostavi.
Vi to niste uradili. Niste izrekli mere, nije bilo potrebe, ovde nije bilo nikakvih incidenata, odvijala se rasprava u skladu sa Poslovnikom. Odvijala se rasprava koju ste vi dozvolili. Vi ni jednoga trenutka niste rekli – Evo, prekršio sam Poslovnik pet puta, pa zbog toga određujem pauzu.
Dakle, po mom stavu apsolutno nikakvog razloga za prekid nije bilo. Ali, tu dolazimo do drugog problema. Vi ste odredili pauzu u trajanju od pet minuta, a ako odredite pauzu u trajanju od pet minuta, narodni poslanici tih pet minuta mogu da idu da rade šta im god drugo padne na pamet.
Vi ste nastavili sednicu nakon tri minuta i 50 sekundi. Ako hoćete precizno, evo merio sam štopericom, tri minuta i 50 sekundi i 85 stotinki, po mom merenju, ali svakako manje od četiri minuta i manje od pet minuta. Ne možete vi započeti sednicu kad vama padne na pamet. Možete isto tako da je zakažete u 10, pa da počnete u devet, ili da počnete prethodni dan. Da li je u pitanju minut, pet minuta ili pet sati, potpuno je svejedno. Postoji nešto što se zove vreme za koje je zakazana sednica. Pre tog vremena nemate pravo da nastavite sednicu.