Poštovani predsedavajući, poštovana gospodo iz Ministarstva, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, prvo, želim da izrazim zadovoljstvo da konačno pred nas dolaze teme vezane za zaštitu životne sredine, jer imamo retko priliku u ovoj Skupštini da se samo o ovim temama može govoriti i premalo se daje značaja zaštiti životne sredine.

Takođe, želim da naglasim da ću možda u ovoj svojoj načelnoj raspravi, u ovih 20 minuta, možda neke stvari ponoviti koje je već ministar rekao. Mislim da nije na odmet da se što češće neke činjenice ponove kako bi više ušle u svest ne samo nas ovde u ovoj sali, nego uopšte građana koji prate ovu Skupštinu.

Dakle, u raspravi bih krenula od Izveštaja za 2018. godinu o napretku u procesu pridruživanja EU. Samo ću izneti neke činjenice. Radi se o Poglavlju 27, a o kome je govorio i ministar. To je poglavlje za koje stalno tvrdimo i više puta se već do sada čulo da je najzahtevnije kada su u pitanju ulaganja. Prvo je bilo govora da će po onom prvom Izveštaju iz 2011. godine biti potrebno nekih 10,5 – 11 milijardi evra. Sada se pojavljuje cifra od nekih 15 milijardi evra. Pretpostavljam, zahvaljujući činjenicama, odnosno podacima do kojih se u međuvremenu došlo. U svakom slučaju poglavlje koje je najzahtevnije.

U Izveštaju se, između ostalog, kaže: „Srbija je na izvesnom nivou pripremljenosti u oblasti životne sredine i klimatskih promena“, citirana rečenica, a što tumačim da je to skoro pa ništa. Prosto tako da se krajnje grubo izrazim. Kaže se, takođe, u Izveštaju da tokom sledeće godine treba da povećamo administrativne i finansijske kapacitete, da ojačamo Agenciju za zaštitu životne sredine koja je, nažalost, ostala jedina agencija koju ova vlast nije ugasila od 2012. godine. Podsetiću da je 2012. godine ugašen Fond za zaštitu životne sredine. Zatim, da se operacionalizuje Zeleni fond i obezbede odgovarajuća sredstva za njega, da se intenzivira rad na sprovođenju i izvršavanju kao što je zatvaranje divljih deponija, investicija u razvrstavanje i reciklažu otpada, poboljšanja monitoringa kvaliteta vazduha. Nažalost, u Srbiji jako smo skloni da ne dajemo sredstva za praćenje stanja ili za monitoring životne sredine, pa sa podacima zapravo imamo velike probleme, a to opet, s druge strane, stvara problem kod konkurisanja za bilo kakve fondove, bilo kakva sredstva, bilo da se radi o domaćim ili stranim. Bez adekvatnih i validnih podataka teško da nešto možete dobiti od sredstava. Da se poboljša upravljanje rečnim slivovima i priprema za mrežu „Natura 2000“, odnosno zaštita prirode. Zatim, da se sprovede „klimatski sporazum“ između ostalog i za sveobuhvatne strategije za klimatske promene koja bi bila usklađena sa okvirom EU za klimatsku i energetsku politiku za period do 2030. godine i da se dobro integriše u sve relevantne sektore.

Ono što je problem zaštite životne sredine je da zapravo te intersektorske saradnje ima vrlo malo ili bolje da kažem da nema razumevanja drugih sektora kao što je, primera radi, sektor energetike ili neki drugi jači sektori, pa smo, recimo, nedavno imali priliku da čujemo ministra energetike koji kaže da je Srbija bogata šumama. Kod nas se drvo i dalje koristi za loženje, a mi smo nedavno, ne znam pre koliko vremena, imali podatak da je, kada je ovde bio razmatran Zakon o šumama, više od 60% šuma u Srbiji da su izdanačke teritorije. Vojvodina je izuzetno malo pošumljena i šume su izuzetno ugrožene i sa nedozvoljenom sečom i nedovoljnom negom. Prema tome, njegova konstatacija prosto ne stoji.

Kaže se u ovom Izveštaju da je Srbija postigla visok nivo usklađenosti s pravnim tekovinama EU. Novi instrument za finansiranje ove oblasti. Zeleni fond još uvek nije počeo sa radom, tako oni navode. i da je potrebno predvidljivo finansiranje na osnovu načela – zagađivač plaća, kako bi se povećale investicije u ovom sektoru.

Potreban je, kažu, dalji napredak u prenošenju i sprovođenju preostalog horizontalnog zakonodavstva, naročito Direktive o odgovornosti, što je kod nas veliki problem. U toku je rad na sprovođenju Direktive o ekološkom kriminalu i Direktive o infrastrukturi za prostorne informacije o Evropskoj zajednici. Takođe, naglašavaju da je potrebno ojačati kapacitete inspekcije za zaštitu životne sredine na centralnom i lokalnom nivou.

Ono što je kamen spoticanja, ja očekujem da nas o tome ministar više informiše, upravo je funkcionisanje inspekcije, da li imamo dovoljno inspektora, da li su oni dovoljno mobilni, da li mogu u svakom trenutku da izađu na teren i reaguju na adekvatan način, jer građani neće ceniti rad ovog ministarstva i bilo kog nivoa, ako na njihove prijave i uopšte na one štete koje se naprave u životnoj sredini inspekcija ne odreaguje na vreme i ako se to ne procesuira do kraja.

Sledeća instanca je sudstvo koje isto tako, mislim, nema dovoljno kapaciteta, ni dovoljno znanja da reaguje po tužbama iz ove oblasti,tako da i tu imamo problem da građani imaju povratnu informaciju šta se po određenim prijavama uradilo, odnosno da li je ono što su oni prijavili ili štete koje su negde napravljene da su na pravi način procesuirane.

Kažu, takođe, što se tiče klimatskih promena, Srbija je postigla izvestan nivo pripremljenosti, ali je sprovođenje u veoma ranoj fazi. Da ne dužim više o ovome, to su samo delovi izveštaja iz kojih se zapravo vidi da mi u ovoj oblasti nismo daleko odmakli, odnosno kad kažem ova oblast, mislim na zaštitu životne sredine. To je važno, ne zbog Evrope, da li ćemo mi biti članica EU ili nećemo, bitno je da mi propise EU, koje su u zemljama, recimo, kao što je Nemačka i nekim drugim dale izuzetno dobre rezultate… To je jedna potpuno ekološki uređena zemlja, gde se, recimo, 95% otpadnih voda prečišćava i oni više taj problem nemaju, a mi već godinama pričamo da smo na nivou do 10% prečišćavanja otpadnih voda, što znači, samo sam to navela kao primer, da nedovoljno ulažemo, i to je veoma važno, pre svega, zbog našeg zdravlja. Ovde imamo i ministra zdravlja, koji može, odnosno drago mi je da i on čuje ove podatke.

Danas imamo pred sobom, konačno da dođem do predloga zakona, izmene i dopune Zakona o zaštiti životne sredine kojim se menjaju samo članovi zakona koji se odnose na korišćenje sredstava Zelenog fonda Republike Srbije za sufinansiranje projekata koji se finansiraju iz međunarodne razvojne pomoći i drugih finansijskih izvora i koji zahtevaju sufinansiranje izvora. Spomenuću i ovaj novi član zakona kojim se omogućava izrada pravilnika koji se odnosi na korisnike IPARD podsticajnih sredstava iz oblasti poljoprivrede i ruralnog razvoja koji su u obavezi da ispune odgovarajuće uslove zaštite životne sredine.

Veoma mi je drago da konačno vidim zahteve, da se ispunjavaju zahtevi zaštite životne sredine u poljoprivredi.

Podsetiću, iako ste vi to, ministre, već spomenuli, da postoji Pravilnik kojim se bliže propisuju lica koja ostvaruju pravo na IPARD podsticaje za investicije u fizičku imovinu poljoprivrednih gazdinstava za period 2014-2020. godina. Bojim se da smo tu dosta zakasnili, da je već kraj 2018. godine, a tek sada donosimo taj Pravilnik kojim se definišu kriterijumi za poštovanje pravila, odnosno ponašanja kada je zaštita životne sredine u ovoj oblasti u pitanju. Vi ste spomenuli, a ja ću navesti da prava na sredstva iz ovog fonda imaju fizička lica, nosioci komercijalno porodičnog poljoprivrednog gazdinstva, zatim preduzetnici, privredna društva i zemljoradničke zadruge. Da li ova sredstva koriste veliki strani učesnici, kao što je „Tenis“? Očekujem da mi pomognete. Da li će se pravila iz tog Pravilnika odnositi i na takve korisnike?

Želim da naglasim da je poljoprivreda jedan od najagresivnijih zagađivača životne sredine, tj. zemljišta, vode i vazduha i, takođe dovodi do pojave erozije tla. Veoma je važno uvažavati zahteve zaštite životne sredine u poljoprivredi. Drugim rečima, neophodno je međusektorsko povezivanje. Naglasiću, po ko zna koji put, to je najčešće problem što jedna oblast drugu ne uvažava. U ovom slučaju povezanost poljoprivrede i zaštite životne sredine.

Ova izmena zakona će se, nadam se, u praksi da će biti adekvatno sprovođena i zahtevi koji će se definisati ovim pravilnikom proisteklim iz ovog novog člana da će biti i ispunjeni i ispoštovani. Tek onda ćemo moći reći da je zaštita životne sredine uticala na ponašanje u sektoru poljoprivrede.

Svedoci smo velikog ukrupnjavanja obradivih površina, pogotovo na teritoriji Vojvodine, gde su uništeni vetrozaštitni pojasevi između parcela, to su sad veliki kompleksi, i uz puteve. Postoji jedan podatak da, recimo, na teritoriji Vojvodine sa jednog hektara zemlje godišnje vetrom se odnese jedan kubik zemlje. Sve to na kraju završi u naseljima, odnosno, bolje reći, u našim plućima.

Isto tako, u drugim delovima Srbije zbog nekontrolisane seče šuma, odnosno drveća, došlo je do pojave klizišta, a očigledan primer za to je pad ovog potpornog zida na Koridoru 10 i, nestajanje šuma dovodi do akumulacije gasova staklene bašte, što utiče na klimatske promene. To je opet priča o tome da našim ponašanjem doprinosimo štetnosti klimatskih promena.

Poljoprivreda zagađuje životnu sredinu zbog primene pesticida, đubriva i soli. Samo 10 do 15% primenjenih pesticida dospe do ciljanih štetočina, a ostatak završi u vazduhu, vodi i zemljištu. Drugim rečima, dospe u naš organizam. Ono što ostaje kao problem, a nije, nažalost, Predlogom ovog zakona predviđeno, je status „zelenog fonda“. On je i dalje budžetski i samo deo prikupljenih sredstava od naknade za zagađenje životne sredine se vrati kroz finansiranje zelenih projekata u životnu sredinu, a ostatak nestane negde u budžetu. Da upotrebim jedan novinski naslov koji kaže – Ekološki dinar puni budžetske rupe.

Zašto je to tako? Naime, Zakonom o budžetskom sistemu iz 2015. godine ukinut je namenski karakter naknada za zaštitu životne sredine, a samo oko 30% Fonda godišnje ubere negde, vi me ispravite, oko 12 milijardi dinara. Manje ili više, ali možda, eto, da idemo na 10. U svakom slučaju, dosta sredstava se sakupi, a samo oko 30% se vrati kroz projekte u zaštitu životne sredine. Mnoge opštine kojima su, opet, drugim zakonima oduzeta sredstva za finansiranje, koriste ova sredstva iz oblasti, odnosno od naknada za zaštitu životne sredine, za održavanje tekuće likvidnosti. I, velika je šteta, nažalost, što ovde nije prisutan ministar finansija da čuje današnju raspravu, jer se bojim da ovome svemu o čemu mi danas govorimo on ne zna ništa, zato što, prosto, ova tema životne sredine nije prioritet u budžetu i uopšte nije prioritet u političkim strukturama i onima koji donose odluke. Zato mi stalno ponavljamo istu priču, istu, da ne kažem, mantru, iz godine u godinu i ne ulaže se dovoljno koliko treba.

Ako sada ne uložimo, kasnije ćemo u sanaciju štete, a to smo imali prilike da vidimo i 2014. i kasnijih godina, zbog suša. Ulagaćemo mnogo više za sanaciju, a ne za preventivu.

Mi istovremeno, a to smo i danas kroz ovaj dnevni red svedoci, potpisujemo razne sporazume i konvencije kojima se kao država obavezujemo da ćemo štititi razne segmente životne sredine, što podrazumeva da ćemo ono što potpišemo i poštovati. Tako danas raspravljamo o nekoliko protokola i sporazuma.

Želim da komentarišem samo neke od sporazuma i protokola. Prvo, o Sporazumu o očuvanju afričko-evroazijski migratornih ptica i vodenih staništa kojim su definisani, ja ću ponoviti definiciju koju imamo prilike da vidimo u obrazloženju, mislim da nije na odmet ni zbog onih koji gledaju ovu emisiju, da su ptice vodenih staništa one vrste ptica koje u ekološkom smislu bar u delu svog godišnjeg ciklusa zavise od vodenih staništa čiji se areal delimično ili u celosti nalazi unutar područja sporazuma. Vodena staništa imaju višestruki značaj ne samo za ptice i druge biljne i životinjske vrste, nego i za razvoj turizma u tim područjima, a ono što je posebno važno, o čemu se, čini mi se, jako malo zna kao i za zaštitu od poplava. To je posebno interesantno u područjima na teritoriji Vojvodine koja je inače plavno područje bila nekada pa se ljudskim aktivnostima dovodi u područje koje danas izgleda kako izgleda.

U Vojvodini postoji osam zaštićenih vodenih područja, a u užem delu Srbije postoje dva. Postoji još na desetine studija za zaštitu novih prostora koje su izradili zavodi za zaštitu prirode, pokrajinski i republički, ali se njihovo rešavanje čeka jer treba da se usaglase interesi poljoprivrede, vodoprivrede i zaštite. Čeka se mišljenje Ministarstva poljoprivrede, a tu se javljaju i interesi za povećanje obradivih površina, jer trend je priča izdavanja zemljišta u zakup, zatim, interesi da se nove površine pošume i interesi vodoprivrede da se opet neka područja koja su plavna, odnosno koja spadaju u vodena područja isuše.

Kada se radi o sprovođenju zakona koji se tiču zaštite prirode i funkcionisanja zaštićenih područja primećeno je uništavanje staništa nelegalnom gradnjom turističkih i drugih objekata u zaštićenim područjima, to je takođe jedan od velikih problema, opet taj sudar zaštite životne sredine sa zahtevima građevinarstva i turizma. Dodatno, tokom obilazaka terena od strane stručnjaka iz organizacija civilnog društva primećena je intenzivna seča šuma u pojedinim oblastima, ali su nažalost podaci i razlozi za ovakvu seču i njihovom obimu nedostupni javnosti.

Po prirodi su posebno opasne gole seče koje se sprovode u zaštićenim područjima, ponekad i u najstrožijim režimima zaštite. Upravljači zaštićenim područjima koji su u velikom broju javna preduzeća ne poseduju dovoljno kapaciteta za sprovođenje mera zaštite, nemaju adekvatnu finansijsku podršku za funkcionisanje, niti adekvatnu kontrolu rada od strane nadležnih organa, a često i sami sprovode aktivnosti radi koristi. Zatim, nelegalan lov divljih vrsta životinja, posebno ptica, prepoznat je kao veliki problem u Srbiji koji se iz godine u godinu ponavlja, a razlog tome je nepoznavanje i nepoštovanje zakona, nedovoljna kontrola, opet se vraćamo na temu funkcionisanja inspekcija, nedostatak kapaciteta policije, izostanak i kažnjavanje počinjenih krivičnih dela. To je opet ona priča o nedovoljnom kapacitetu koji imamo u sudstvu.

Što se tiče Protokola o održivom transportu uz Okvirnu konvenciju o zaštiti i održivom razvoju Karpata, podsetiću vas da je ova Skupština usvojila Karpatsku konvenciju kojom smo se obavezali da ćemo na nivou regije sarađivati u zaštiti i održivom razvoju Karpata u kontekstu procesa – životna sredina za Evropu. Tom konvencijom definisane su obaveze zemalja potpisnica u pogledu održivog korišćenja i upravljanja vodama…

Da li mogu da zamolim predsedavajućeg da malo zamoli za tišinu? Ja se stvarno nadvikujem sa kolegama.

Između ostalog, ovde su definisani i postupci prilikom transporta u ovom području i danas upravo govorimo o održivom transportu uz ovu konvenciju tj. o protokolu u kome se kaže da će se sve strane sarađivati između ostalog na smanjenju negativnih uticaja na ljudsko zdravlje i poboljšanje bezbednosti saobraćaja, razvoju i promociji transportnih modela i sistema koji pozitivno utiču na životnu sredinu, a naročito u ekološki osetljivim područjima.

Ne želim da ne spomenem područje nacionalnog parka Fruška Gora kao primer uticaja saobraćaja, kroz koju prolazi magistralni put kojim se dnevno preveze, odnosno frekvencija saobraćaja je preko 12 hiljada vozila dnevno. Izmeštanje ovog puta nažalost od strane Ministarstva saobraćaja i dalje, odnosno i Vlade Republike Srbije nije prepoznato kao prioritet i odlaže se. I ove godine ćemo pričati o izradi projektne dokumentacije itd. ali se zapravo operativno ništa ne dešava i ne radi i kroz nacionalni park prolazi teški saobraćaj koji zagađuje i uništava šumu i tu ne postoji opet priča o nedovoljno usaglašenosti i nema saradnje sa drugim sektorima.

Na kraju, imam obavezu da u ime stručnjaka koji su se borili da se usvoji Sporazum o očuvanju populacije slepih miševa, kažem par reči o ovim simpatičnim životinjama, za koje mnogi smatraju da nije potrebno štititi ih, da je malo smešno da mi u ovako ozbiljnom domu pričamo zajedno sa Fondom za zdravstveno osiguranje o slepim miševima, a oni su itekako važni i ne treba ih potceniti.

Dakle, evropski slepi miševi su vrlo važni za ravnotežu, ponoviću i ono što je ministar rekao, jer se oni uglavnom hrane letećim insektima koji su po pravilu štetni, od kojih neki mogu postati ozbiljne štetočine useva i šuma ili su prenosioci zaraznih bolesti za stanovništvo.

Bogatstvo vrsta slepih miševa govori i o bogatstvu biodiverziteta i zdravlju prirode. Koliko se pažnja poklanja istraživanju i zaštiti slepih miševa u Evropi, pokazuje se u okviru UNEP-a, postoji poseban sekretarijat koji prati zaštitu preko Međunarodnog sporazuma o zaštiti slepih miševa u Evropi, „Euro Badston“. Sporazumu su pristupili sve Evropske zemlje. Nažalost, mi i BiH smo to uradili poslednji, BiH je uradila u martu ove godine, a mi, kao ono loši đaci, radimo to poslednji, ali dobro nikada nije kasno.

Nadam se da će u budžetu za narednu godinu, opet se vraćam na pare, sve je ovo lepo i svi ti sporazumi su odlični i treba mi da ih poštujemo, ali ako ne budemo obezbeđivali sredstva, bez obzira što u svim ovim dokumentima, na kraju stoji ona rečenica, od koje se ja ježim kada je pročita, nisu potrebna dodatna sredstva. Jesu potrebna, ogromna sredstva da se konačno u budžetu izdvoje za oblast zaštite, pre svega da ojača inspekcijska služba, kako bi se na adekvatan način štitila životna sredina i da se jedanput ova oblast poštuje, onako kako zaslužuje. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Miroslav Aleksić. Izvolite.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.

Poštovani ministri, poštovani poslanici, mi danas imamo na dnevnom redu 14 predloga zakona, među njima i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine i to jeste važan zakon, kao što je važan Zakon o davanju saglasnosti na odluku o izmenama finansijskog plana Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

Reći ću nešto više o ta dva predloga zakona, jer mi danas imamo i Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma o očuvanju afričko-evroazijskih migratornih ptica, vodenih staništa, Predlog zakona o potvrđivanju protokola o održivom transportu, uz okvirnu Konvenciju o zaštiti i održivom razvoju Karpata i Predlog zakona o potvrđivanju sporazuma o očuvanju populacije slepih miševa u Evropi.

Ovo takođe jesu važni zakoni, ali dok mi budemo govorili ovde o pticama, poput Barske kokice, Malog ždrala, Žutokljunog morskog gnjurca, Magarećeg pingvina, Ćelavog ražnja, Crvene čaplje, Kudravog pelikana, Ćubastog vranca i mnogih drugih i dok se borimo za prava slepih miševa na delu teritorije opštine Gračanica, pravi se rezidencija za vladu Kosova i intenzivno se radi na stvaranju radio televizije Kosovo i to nažalost nije do sada bila tema i prioritet za ovu Skupštinu, jer vlast ne želi da o tome raspravlja.

Što se tiče predloženih zakona, hajde da pomenem i ovaj Sporazum o očuvanju populacije slepih miševa, on je sačinjen 4. decembra 1991. godine u Londonu. Zatim je, jedan amandman sačinjen 24. do 26. jula 2000. godine u Bristolu i evo mi danas pričamo o tome.

Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti životne sredine, jasno je da se ovaj zakon, pre svega odnosi na sredstva iz IPARD-a, koja Srbija treba da povuče do 2020. godine ili bar da pokuša da povuče i sva ona poljoprivredna gazdinstva koja žele da ostvare prava na ove podsticaje moraju da ispune odgovarajuće uslove zaštite životne sredine.

Mi, kao poslanička grupa možemo da podržimo ovaj zakon i ovo je dobar Predlog zakona, kao i svi ovi ostali, koje ste danas predložili. Dakle, sve ove zakone možemo da podržimo, to su važni zakoni i dobri zakoni. Pitanje za državu Srbiju samo - da li je postojao neki veći prioritet, možda danas, od ovog da razgovaramo, ali uredu, pričaćemo o ovim zakonima.

Što se tiče zaštite životne sredine to jeste oblast u kojoj Srbija prilično zaostaje za EU, a bogami i za zemljama koje su uporedive iz centralne i istočne Evrope. Sadašnje stanje jeste loše. Jako je loše i ono kao takvo ugrožava i zdravlje stanovništva naše zemlje, skraćuje prosečni životni vek i naravno pogoršava kvalitet života u Srbiji.

Jedan od problema, ako govorimo o zaštiti životne sredine jesu svakako i otpadne vode i to što se u Srbiji prečišćava manje od 10% otpadnih voda, kao što znate, dok u uporedim zemljama centralne i istočne Evrope to bude negde i oko 70%. U Srbiji nažalost i najveći gradovi poput Beograda, Novog Sada i sličnih nemaju sistema za prečišćavanje otpadnih voda i sve otpadne vode i kanalazacije iz ovih gradova završavaju u našim rekama, u Dunavu i Savi, ako je reč o Beogradu i Novom Sadu ali slična stvar je i sa drugim gradovima u Srbiji.

Poređenja radi, Budimpešta prečisti 95% otpadnih voda, Bratislava 99% Beč čak 100%, Sofija 75% i Bukurešt 60%. Što se tiče manjih gradova, ja dolazim iz Trstenika i ceo taj potez Zapadne Morave, od Kraljeva preko Vrnjačke Banje, Trstenika, pa sve do Kruševca, kompletne otpadne vode i kanalizaciju otpušta u Zapadnu Moravu. Da problem bude još veći, sistem za vodosnabdevanje grada Trstenika vodu uzima sa te isti Zapadne Morave. Tu se nalaze akumulaciona jezera, voda se sa Zapadne Morave upumpava u ta postrojenja i dalje distribuira u vodovodnu mrežu.

Dakle, sve ono što teče niz Morave od pravca Čačka, Kraljeva, Vrnjačke Banje, negde u Trsteniku predstavlja ozbiljnu opasnost za zdravlje ljudi u smislu zdrave pijaće vode. To što nemamo sisteme za prečišćavanje optadnih voda je veći problem i od toga što nemamo ni kanalizacionu mrežu koja pokriva značajan deo teritorije Srbije. Danas u Srbiji negde oko 55% stanovništva je na neki način prikačeno na sisteme kanalizacionih mreža, znači polovina otprilike. Možda nešto više od tri miliona, 3,1 milion ljudi koristi septičke jame i ti koji imaju septičke jame i oni koji su prikačeni na kanalizacione mreže na kraju imaju isti efekat, ta otpadna voda završi u našim rekama, u našim potocima, kanalima i jezerima, da li je neko sada cisternom iscrpio svoju septičku jamu ili imate kanalizaciju koja vodi do reke. To je samo stvar tehnike, ali ne menja suštinu. Tu zaista jeste problem i to je nešto čime Srbija mora ozbiljno da se bavi u narednom periodu, jer je to pre svega važno zbog zdravlja ljudi.

Imate recimo beogradske opštine poput Mladenovca ili Obrenovca, gde je svega 45% ili 40% u slučaju Obrenovca, građana prikačeno na kanalizacionu mrežu. U mom Trsteniku je negde oko 33%.

Sada, to takvo stanje sa otpadnim vodama prouzrokuje i situaciju sa zdravom, pijaćom vodom i sa stanjima u vodovodima. Zato imamo podatak da u 2017. godini 56% gradskih vodovoda svega je imalo ispravnu vodu za piće. Preostala 44% nisu imali ispravnu vodu. A ako govorimo o seoskim vodovodima, tu je još gora situacija i tek negde oko 37% seoskih voda vodovoda ima ispravnu pijaću vodu i to zaista predstavlja jedan alarmantan podatak za Srbiju, kako bi se preduzele adekvatne mere.

Kada govorimo o zaštiti životne sredine, moramo da pomenemo i šta se dešava sa čvrstim komunalnim otpadom i sa upravljanjem deponija. Mi kao država sakupljamo negde oko 80% komunalnog otpada, ali je problem što jako malo tog otpada prerađujemo, za razliku od evropskih zemalja gde se u nekima od njih ili na nivou EU, prosek je ako se ne varam negde oko 75% se prerađuje otpada, kod nas gotovo sav otpad se samo deponuje na deponije i tu imamo jako loš sistem. Imali smo ga u prethodnom periodu. Bio sam predsednik opštine u nekom periodu u Trsteniku i 10 godina su trajali pokušaji stvaranja regionalne deponije za taj deo Srbije. Trebala je da bude u Pazaru, pa u Kraljevu, pa u Kruševcu, na kraju se to podelilo pa jedni hoće na jednu stranu, drugi na drugu i mi i dan danas ne znamo dokle se stiglo i šta će biti sa tom regionalnom deponijom i to traje u nedogled. To je jedna priča bez kraja i stalno su neki novi problemi i prosto nema rešenja. Mislim da bi to bilo jako važno i da je jedno od rešenja da se konačno uspostavi sistem regionalnih deponija.

Kada govorimo o otpadu, naročito moram da naglasim kontrolu tokova opasnog industrijskog otpada i opet ću to pomenuti na primeru grada iz koga ja dolazim.

Trstenik je jedna od opština koja je bila izložena sagorevanju otpadnih ulja, trafo ulja, drugih otpadnih ulja u svojoj gradskoj toplani. Tako što je jedna od privatnih formi u saglasnosti vašeg ministarstva, dobila određene dozvole da može ta otpadna ulja da pretvara, kobajagi, po nekom procesu u nekakvu emulziju, koja treba da zameni energent i onda se to sagorevalo u gradskoj toplani.

Rezultati ispitivanja vazduha su bili katastrofalni. Svake godine smo imali probleme sa time. To je trajalo desetak godina. Tužilaštvo je konačno preduzelo neke procese, neki ljudi su zbog toga uhapšeni i verovatno se vode ti procesi. Ali, nije suština da mi kažnjavamo one kad dela učine, nego da ih sprečimo da se to događa, jer ne može niko zdravlje da nadoknadi. To što će neko biti kažnjen za neko nedelo ili kršenje zakona, nije rešilo problem što su građani i naša deca suočavali se sa time da udišu loš vazduh.

Kada govorim o vazduhu, najmanje trećina stanovništva Srbije je izložena prekomernom zagađenom vazduhu po nekim analizama i to je negde približno oko 2,5 miliona građana, ljudi u Srbiji, koji živi u oblastima sa prekomernim zagađenjem vazduha. Imamo i poznatih crnih tačaka poput Bora, Valjeva, Užica, Beograda, Kragujevca, Smedereva, Subotice, ali imamo i one velike gradove poput Novog Pazara, Vranja, Pirota, gde i ne postoje validni podaci o stanju vazduha.

Dakle, da bi se sve ovo moglo rešiti, poštovani gospodine ministre, neophodno je da se investira, a ako Srbija nastavi da investirao kao i do sada 0,2% BDP u zaštitu životne sredine i sve ovo o čemu sam ja govorio, ne možemo se nadati da će se ni jedan od ovih problema rešiti. Tako da, ključna stvar je povećati udeo investicija u oblasti zaštite životne sredine kako bismo rešili ove probleme, koji se pre svega tiču zdravlja građana Republike Srbije.

Još jedno pitanje, koje je takođe vezano za zaštitu životne sredine i za vaše ministarstvo, a to je izgradnja mini hidroelektrana. To jeste prilično ozbiljna tema, s kojim se zadnjih godina suočavamo. Neki građani organizuju proteste. U ovom trenutku u Srbiji postoji 81 mini hidroelektrana, od čega je najveći deo EPS, a onda ostatak su neke privatne firme od kojih najveći udeo imaju firme koje su povezane sa gospodinom Nikolom Petrovićem, kumom Aleksandra Vučića.

Sada kada pogledate da ti objekti u energetskom bilansu donose jako malo, a imaju nemerljive ekološke posledice po floru, faunu, prirodu, reke i sve ostalo, postavlja se pitanje da li Srbija i dalje treba da to podržava i da li je interes Srbije da sačuva reke, da sačuva staništa ili da nekim pojedincima koji žele kroz svoje privatno poslovanje da ostvare neki prihod to i urade. Dakle, imate i mišljenje Zavoda za zaštitu prirode Srbije, verovatno vi to sve jako znate, koji konstatuje da sve te preduzete aktivnosti i te kako imaju lošeg uticaja na sve delove vodotokova, naročito samovolje pojedinih investitora koji ugrožavaju rečna korita, elemente aluvijalne ravni, hidroloških režima itd. Ja nisam baš najstručniji za ovu oblasti, ali je jasno šta hoću da vam kažem.

Dakle, suština je da, ukoliko se nastavi i dalje da se na ovaj način grade mini hidroelektrane u pojedinim područjima Srbije, zaista mislim da se u smislu zaštite prirode, mi ozbiljno igramo i mislim da tome treba stati na put.

U Pirotu, kao što smo videli i što znamo je prostornim planom predviđena izgradnja na Staroj planini 58 mini hidroelektrana.

Sada kada pogledate šta je rezultat ovih 81 koje rade, to je da su u periodu od 2013. do 2017. godine, firmama koje su u sastavu Elektroprivrede Srbije, isplaćeno 17,6 miliona evra, a firmama u kojima Nikola Petrović danas ima vlasništvo i njegovi poslovni partneri, isplaćeno je oko 10 miliona evra. Oni svakako imaju koristi, ali je pitanje da li država Srbija ima koristi od toga i kako na to vi, kao resorni ministar gledate i šta će biti vaši potezi u narednom periodu po ovom pitanju.

Na kraju hoću da se osvrnem i na ovaj predlog zakona, vezano za izmenu plana Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje i mi to možemo da prihvatimo kao poslanička grupa takođe, zato što to jeste nešto u šta treba ulagati, zdravlje ljudi nema cenu. Problem je to što danas 2018. godine, u oktobru mesecu, posle šest godina vaše vladavine, je ovo na dnevnom redu.

Mi ćemo sa dve ruke uvek da glasamo za sve slično što se tiče života naše dece i života naših ljudi, ali ste mogli da kažete – nećemo ulagati 15 miliona evra u beogradsku gondolu, nije nam ona prioritet. Prioritet nam je lečenje naše dece, a ne, gospodine ministre, da vi targetirate fondacije, glumce, sportiste, koji su u odsustvu države na neki način želeli da pruže podršku svim onim ljudima i svoj onoj deci koji nisu uspeli da nađu rešenje za svoje zdravstvene probleme u svojoj državi i u svom ministarstvu, već su morali da skupljaju novac da bi otišli po zdravlje negde u svetu, bilo gde. Dakle, to je suština problema.

Dakle, mi imamo hroničan problem u zdravstvu Srbije, hronično nezadovoljstvo lekara koji odlaze, masovno odlaze iz Srbije, desetine njih iz pojedinih zdravstvenih centara odlaze na mesečnom nivou. Imamo situaciju da su građani nezadovoljni, jer je zdravstveni sistem za njih nedostižan, jer ne mogu da se leče zbog lista čekanja, zbog organizacije čitavog sistema. Ja sam, i prošli put kada smo govorili o temi zdravstva, vas pozvao da ne idete kao ministar, nego da odete nekada bez pratnje, kao običan građanin, recimo u Zdravstveni centar Kruševac, negde da vas niko ne primeti, pa sami pogledajte kako izgledaju čekaonice, kako izgleda odnos nezadovoljnih lekara prema pacijentima, kako izgleda zdravstveni sistem. To je slika i prilika.

Kada vi odete u Klinički centar u Niš, pa naravno da vas tamo dočeka čitava predstava, naravno da mediji predstave zdravstvo u Srbiji kao najbolje u Evropi. Naravno, ne predstavi se i to da kada god padne kiša u tom evropskom Kliničkom centru, izliva kanalizacija po podu, pa se seljakaju lekari iz jednog u drugi kraj.

Dakle, što se tiče lečenja retkih bolesti, apsolutno podržavamo ovo i sve ovakve slične stvari ćemo podržati, ali mislim da je ta reakcija zakasnela. Naročito je problem, i ako je ona izazvana time što su neki glumci ili sportisti pomagali našoj deci, našim ljudima ne trebate sada njih da targetirate kao nekakve plaćenike, što ste uradili, kao nekakve ljude koji žele loše svojoj državi. Ne, oni su samo želeli da pomognu ljudima, jer su možda bili u situaciji više nego neko drugi.

Za vas je pitanje – zašto to niste uradili vi, nego ste pustili da to rade neki drugi građani Srbije? Zahvaljujem.

Po Poslovniku, je li tako koleginice Turk?
Nemate pravo na repliku.
Vi ste ovlašćeni, izvolite.

Hvala predsedavajući.

Slažem se da je pred Srbijom puno posla kada je u pitanju zaštita životne sredine i da nam predstoji veliki obim radova na izgradnji vodovoda i kanalizacione mreže.

Ali, možda bi naš posao sada bio lakši da su nam prethodnici, oni koji su bili na odgovornim pozicijama, bili čelnici gradova i opština, da su uradili nešto po tom pitanju. Upravo, kao i moj prethodni govornik, koji je bio na poziciji da tako nešto uradi i možda poboljša kvalitet života stanovnika iz opštine iz koje dolazi i koju predstavlja.

Da nije bilo zloupotrebe u gradovima i opštinama, mi bismo bili danas u daleko boljoj poziciji što se tiče bilo kojih od ovih infrastrukturnih projekata. Evo, konkretno, u opštini Trstenik, propao je, praktično je propao projekat fabrike vode, vredan 20 miliona dinara. Mi danas imamo samo temelje koji su obrasli i praktično neupotrebljivi.

Bilo je još puno gradova i opština u kojem je bilo zloupotrebe sredstava. Samo čišćenje izvorišta u opštini Trstenik je koštalo blizu 20 miliona dinara zbog čega je tadašnji direktor komunalnog preduzeća, koji je bio pripadnik URS-a i uhapšen.

Dakle, da nije novac trošen tako nenamenski, svi građani bi imali danas mnogo bolje uslove. Mi danas rešavamo te probleme. Treba mnogo novca, treba mnogo vremena. Ali, mi konkretno u opštini Trstenik, putem sredstava Direkcije za vode, mi gradimo novi vodovod, mi gradimo novi magistralni vodovod do Počekovine, koji je vredan 35 miliona dinara. Mi takođe, radimo projekat da bismo sa leve strane reke stanovnicima u 21. veku obezbedili zdravu vodu. Radimo projekat da povežemo čitav prsten i uspostavimo taj sistem vodosnabdevanja.

Takođe, smo u ozbiljnim projektima za izgradnju kanalizacije. To su sve projekti koji iziskuju puno vremena, ali smo se ozbiljno upustili u to u nabavku projekta u ažuriranje dokumentacije i nabavku dozvola kako bismo našim stanovnicima obezbedili najbolje moguće uslove za život.

Opet, ponavljam, veliki projekti iziskuju velika sredstva i puno vremena, ali smo nešto konkretno preduzeli. Činjenica je da se širom Srbije radi na unapređenju infrastrukture kada su u pitanju komunalno i vodo snabdevanje. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar, gospodin Lončar. Izvolite.

Prvo želim da vam se zahvalim što dajete podršku na ovu izmenu, odnosno na ovaj rebalans budžeta.
Moram da vas podsetim samo na par činjenica, a to su da 2011. godine, nije lečeno nijedno dete od retkih bolesti, u istom tom budžetu imali ste nula slovima i brojevima, nula dinara za obolele od retkih bolesti. Podsetiću vas, ako možete samo da uzmete, kada su dolazili ti roditelji da sretnu tadašnje ministre i sve, da su sklanjani da nisu mogli da dođu do njih, i da to nije moglo da se vidi nigde. To je činjenica koju ne može da promeni niko od nas. znači, 2011. godine nula dinara, nula pacijenata od retkih bolesti.
Danas, na današnji dan, kada razgovaramo o tome više od 200 mališana, odnosno dece leči se iz budžeta, preko ove godine dve milijarde dinara. Ako uporedimo nula dinara i nula dece, dve milijarde dinara danas i 200 dece, stvarno ne znam kako drugačije da pokažemo i da dokažemo koliko vodimo računa i koliko je urađeno.
Nije moglo u prvoj godini da bude dve milijarde dinara, jer smo nasledili ono što smo nasledili, stanje u državnoj kasi kakvo jeste, pred bankrotom i slično. Uvedene mere koje su bile, oporavio se budžet, dale su rezultate, izdvojen novac. Znači, prvi novac kada je stizao, kada je dolazio izdvajao se u zdravstvo, za 2014. do 2018. godine, 176 miliona evra je uloženo u zdravstvo, a od 2008. do 2012. godine 46 miliona evra. Razlika između 176 miliona i 46 milione, mislim da je svima jasna. Imali ste tada, do 2014. godine, samo Republički fond za zdravstveno osiguranje. Od 2014. godine formiran je budžetski fond koji preuzima decu koja ne mogu, nisu na spisku indikacija koje plaća Republički fond za zdravstveno osiguranje i odlaze na lečenje.
Opet da kažem brojeve koji postoje. Na godišnjem nivou bilo 506, recimo 2012. godine, 506 dece, 1.975 – 2017. godine. Eto, to su činjenice koje svi znaju, koje su svima dostupne. Stvarno ne znam, ako vi kažete može više. Može sigurno, sve može više, ali mi samo recite jedan razlog zašto pre toga nije bio jedan dinar, zašto nije bilo jedno dete? Evo, smo mi to recite. Meni to ni danas nije jasno. To je jedna stvar.
Druga stvar, u bolnice idem sam, bez igde ikoga. Svaki dan sam u bolnici, tako da, što vi kažete da idem negde s nekim, evo, pitajte ljude po bolnicama i po domovima zdravlja, sam, samcijat idem u sve to i svaki dan provodim u bolnici. Možemo mi ovde da pričamo koliko god hoćemo, mislim da to građanima nije preterano bitno, bitno je šta oni osećaju.
Što se tiče zapošljavanja medicinskog kadra, lekara i sestara, moram da vas podsetim da smo nasledili zabranu specijalizacije, da smo došli u situaciju da se nisu davale specijalizacije, a naši specijalisti su bili sve stariji i stariji. Od dana kada sam postao ministar do danas, 6.160 specijalizacija je dato, 6.160 specijalizacija, promenjen zakon da ne morate da dve godine obavezno da budete na klinici da bi tek tada dobili specijalizaciju. Znači, promenjeno je to plus dozvoljene volonterske specijalizacije, preko deset hiljada zdravstvenih radnika zaposlili. Mi još nismo dobili specijalistu prve specijalizacije koju smo dali je potrebno minimum pet godina da neko završi specijalizaciju. To ste nam ostavili. To smo nasledili, to su činjenice. Samo zapamtite, još prvog specijalistu nismo dobili od prve specijalizacije koju smo dali, jer je potrebno da prođe minimum pet godina da nisu gubili ni dan vremena, da su svi išli u roku i da polože specijalistički ispit. I, kada polože specijalistički ispit, to nije garancija, minimum im treba još dve, tri godine dobrog rada uz dobro nadgledanje da budu pravi specijalisti. To su činjenice koje treba da znaju svi građani.
Mislim da stvarno, odnosno mislim da nam je svima stalo da sutra ostane nešto iza nas. Možemo mi da se prepucavamo, to možda neko misli da skupi neki poen ili nešto, ali jedino što će govoriti, to je ono što je ostalo sutra iza nas.
Pričate o Kliničkom centru Niš, da se on našminka. Kada sam došao 2014. godine to je bila livada u kojoj je bila voda, jezero je bilo tu. Znači, postoje slike tamo. I, sada mi zamerate, kažete da je nešto našminkano a niklo 50.000 kvadrata sa savremenom opremom. Da li mi to zamerate što nisam ostavio tu livadu, sa vodom, sa jezerom ili nešto drugo. Stvarno, ne razumem.
Pričam vam konkretne činjenice. Znači, evo, recite mi, da li jedna od ovih stvari koje sam ja vama rekao, da li nije tačno. Samo jednu jedinu od svih ovih stvari, od svih ovih brojeva koje sam dao, da li nije tačno.
Znači, budžetski fond, pokušali ste sada da mi kažete, a sada sam se prvi put javio za reč, da ja napadam neke fondove, neke glumce, tako ste rekli. Pitam vas samo jednu stvar, evo prvi put sad pričamo o tome, da li postoji negde u svetu, bilo gde u svetu, molim vas navedite mi konkretno jedan jedini primer jednog fonda i jedne zemlje gde vi pošaljete SMS poruku jer vam traže da lečite dete neko, a vaš novac ne ide da se leči to dete i vi o tome niste obavešteni nego ide na kockanje u neki investicioni fond. Znači, vi se kockate sa novcem ljudi koji su uložili. Kako ste vi to, kako ste doneli odluku kad vam je neko, kad ste tražili nekome, tražili da vam da novac jer imate hitno dete za lečenje. Kako ste vi doneli odluku da taj novac koji vam je došao, koji je milionski ne ide za to dete za koje ste rekli da čeka da se leči, nego vi taj novac dajete nekom investicionom fondu da se kocka.
Molim vas, navedite mi jedan jedini primer da to postoji na svetu. Da li to postoji negde u svetu?
Kakav je to trust mozgova doneo odluku da ne ide dete na lečenje, nego se taj novac daje u investicioni fond?
Da li je to vama u redu?
Evo, kad dobijete reč, samo mi recite da li je to po vama u redu, da li je to u redu prema ljudima koji su davali novac da se leče deca, a nisu znali da taj novac ide da se kocka neki investicioni fond, da ulažu u nešto… Ali, da sve to preskočimo, samo mi recite da li takav primer postoji u svetu? To je suština.
Kad god neko pita, taj fond, evo, mi konkretno, i struka i zdravstvo pita, pitali su ljudi stručnjaci – molim vas, recite mi ko je taj u fondu ko donosi odluku, od lekara, da ne ulazim u finansije, da ne ulazim ni u šta drugo, ko je taj od lekara ko je dovoljno za sve te oblasti stručnjak, da donese odluku gde će ko da ide da se leči? Jedini odgovor koji smo dobili – imaju jednog stalnog pedijatra. Ako neko ovde u sali misli da jedan pedijatar može da zna o svim dijagnozama, a podsećam da se radi o retkim bolestima, izneo sam vam brojeve, jedno dete, odnosno petoro dece na 10 hiljada rođene dece, pitali smo to i nismo mogli da dobijemo ni ime lekara, kao povremenih članova, ni bilo šta drugo.
Sve što bi bilo da kažete nešto protiv toga, bilo bi da ga vi napadate iz političkih ili nekih drugih razloga. LJudi, ovde nema nikakve politike. Ovde se skuplja novac iz nekih humanih razloga da se pomogne nekom detetu, a novac završi, kocka se investicioni fond.
Ovo je vest od sinoć, ili od kad, ali ja nikog nisam čuo… (Isključen mikrofon.)
(Predsedavajući: Nešto sa sistemom nije u redu. Pokušajte ponovo.)
Znači, to su samo činjenice gde nisam čuo, od jutros pomno pratim, da je neko rekao – ljudi, bre, stanite, šta je ovo, o čemu se radi? Niko nije postavio pitanje, a kažete meni – zašto ja imam nešto protiv tog fonda? Pa, zašto bih imao? Ja postavljam pitanje samo – po kojim principima radi? I treba da bude sve transparentno, kao što je i neki drugi fond. Ako možete da mi odgovorite.
Moram da vam odgovorim na još jednu stvar. Pominjali ste Nikolu Petrovića. Ja moram samo da vas podsetim na jednu činjenicu. Naime, Nikola Petrović je u biznisu i u dozvolama u elektranama za vreme Borisa Tadića sve to napravio. Molim vas, uzmite i proverite. Zašto napadamo čoveka koji je za vreme Borisa Tadića dobio sve dozvole i sve elektrane? Vi sada sve to prebacujete ovde.

Zahvaljujem, gospodine ministre.
Određujem pauzu u trajanju do pet minuta, dok se sistem ne vrati potpuno u funkciju.
(Posle pauze)

Poštovani narodni poslanici, nastavljamo sa daljim radom.
Pravo na repliku, narodni poslanik Miroslav Aleksić. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Gospodine ministre, ovo jesu teme oko kojih svi mi treba da se apsolutno složimo, samo što to kada vi kažete da je 2011. godine bilo nula dinara za lečenje retkih bolesti, da sada imate dve milijarde, to je sve dobro i pohvalno. Ali, ne možete da kažete da niste mogli pre, zato što se pare i novci iz budžeta troše po prioritetima. Ako je veći prioritet neka fontana ili neka gondola ili šta god slično, ili novogodišnja javna rasveta u Beogradu, od zdravlja dece, onda to jedno s drugim nema prevelike veze. A vi ste i došli na vlast valjda zato da budete bolji, bar ste to obećali građanima Srbije.

Što se tiče ovih specijalizacija, ja ću vam to reći na jednom primeru. Slažem se sa vama da pet godina treba za jednog specijalizanta. U Trsteniku u ovom trenutku od pet pedijatara četiri za dve godine idu u penziju i nema ni jednog na specijalizaciji već godinama unazad.

Što se tiče Kliničkog centra u Nišu, niko ne kritikuje kad se napravi nešto dobro, ili barem ja neću. Ali, kada ljudi odu dole na centar pa im kažu da nemaju da im ugrade nekakav privremeni baj-pas zato što ga nema, nije sprovedena nabavka, pa ga šalju za Beograd…

Ja vam govorim svoj primer, gospodine ministre. Nemate čime da lečite ljude.

I na kraju, ovo što ste rekli, da poruke za lečenje idu za kockanje u investicionim fondovima, ja ne znam da li u svetu postoji takav primer ili ne postoji, ali, postavljam dva pitanja:

Prvo, zašto vi kao država niste pohapsili te koji kradu pare građana i kockaju se sa njima?

Drugo, zašto je država dala 250 hiljada evra za lečenje malog Dušana u jedan od tih fondova? Dakle, ako se oni kockaju i kradu pare od građana Srbije, zašto ne reagujete kao država i zašto ih podržavate sa davanjem sredstava u isti?