Hvala.
Gospođo Mihajlović, ne može od ovog zakona da se napravi bolji zakon. Ja ću se baviti Zakonom o planiranju i izgradnji i baviću se Zakonom o ozakonjenju.
Moram da naglasim da sam ja profesionalac a vi, zaista je tako, samo gostujete u mojoj struci, i to na najvišem nivou, pa će moje viđenje biti verovatno drugačije od onog koje vi uvek i uvek objašnjavate građanima Srbije, kao što predsednik Srbije priča o svom snu, o lepom životu u Srbiji, tako i vi o ovom zakonu o planiranju i izgradnji pričate o njegovim maksimalno pozitivnim efektima.
Pošto imam više od tri decenije rada u ovoj oblasti, ja sasvim pouzdano mogu da tvrdim, jer se promenilo sedam zakona o planiranju i izgradnju, svaki je bio lošiji od prethodnog, nažalost, da je ovaj vaš ubedljivo najlošiji. Meni je žao zbog toga, jer nam velike probleme stvara u praksi i ja se ne radujem tome što mogu to sada da kažem, mnogo bih više volela da je bolji, međutim, jedino je njemu uspelo da razgradi građevinarstvo. To nijednom drugom nije uspelo, da od inženjera i građevinskih radnika napravi administrativne radnike, da poveća birokratski aparat u službama vezanim za poslove građevinarstva.
Ja moram da objasnim zbog svih ovde, pošto svi veoma jednostavno shvataju građevinarstvo, da to nije samo obična mešavina šljunka, cementa i vode, već predstavlja skup više egzaktnih nauka koje u savršenom skladu postižu velike uspehe u ovoj oblasti. To se u ovom zakonu ni ne naslućuje.
Pisan je kao da mi zapravo, osim jednostavnih stambenih objekata i prefabrikovanih tržnih centara i megamarketa zapravo nemamo nikakve druge objekte, nešto malo o javnim objektima, a svi najzahtevniji objekti su svrstani pod kategoriju inženjerskih objekata, a to su pre svega ovi objekti koji se tiču kapitalnih investicija i koje su zapravo kapitalne investicije i ti infrastrukturni projekti o kojima ste govorili malo čas.
Obzirom da i samo graditeljsko nasleđe predstavlja način života stanovnika neke zajednice, ja moram da kažem da primećujem da kroz ovaj zakon koji je napisan i kroz uopšte gradnju u Srbiji, da znači da je budućnost građana Srbije samo da bivaju u svojim legalno ili nelegalno izgrađenim stanovima i neprestano kupuju po tržnim centrima i megamarketima, kako bi povlašćeni investitori, predvođeni čelnicima države, stekli što veći profit.
Za početak moram da istaknem i ovo. Nema kvalitetnog zakona o planiranju i izgradnji dok se ne reši pitanje restitucije, dok se ne reši pitanje opšte supstitucije drugom zamenskom imovinom, dok se ne reši pitanje konverzije, dok se ne sredi katastar, dok se zemljišne knjige ne upare sa katastrom, dok se faktično stanje i stanje u katastru ne upari. To nije slučaj. Nema tih prostornih i urbanističkih planova koji mogu da ispeglaju nedoslednost katastra, što nas uvodi u sivu zonu planiranja i izgradnje, što mislim da je bio i cilj predlagača ovog zakona.
Bez analize efekata važećeg zakona, mi ulazimo u njegovu izmenu. Istinski efekti u praksi su sledeći. U Srbiji više nema istinske arhitekture, nema više građevinarstva, nema više doslednog planiranja, domaći stručnjaci su angažovani tek kao podizvođači nekih podobnih fantomskih firmi, u Srbiji fali 10.500 građevinskih radnika, nelegalna gradnja buja, otima se javno zemljište, nezavršeni su koridori, ruše se potporni zidovi, 29 žrtava je na gradilištima, saobraćajni kolaps u Beogradu zbog „Beograda na vodi“, nezavršene obilaznice i nerešenog železničkog čvora. Investitorski urbanizam, kako se to sad popularno kaže, inače jedna ozbiljna otimačina zemljišta od javnog značaja, buja i prebacuje se zemljište od javnog značaja u ličnu korist.
Međutim, ono što vi nikako nećete da kažete i što nisam čula do sada ni u jednom komentaru, zašto ovaj zakon, kakav god da je, znači, svaki zakon koji se poštuje bolji je od zakona koji se ne poštuje, zašto on ima bolje efekte na lokalu nego u Beogradu? Šta to čuvate u Beogradu, pa se gradski sekretarijat ponaša kao Bastilja koja drži predmete po šest meseci do godinu dana. Koje to zemljište javne namene i za koga hoćete da sačuvate? Na lokalu to ipak funkcioniše bolje. Bolje funkcioniše i po članu 133, gde dozvole daje Ministarstvo. A zašto funkcioniše bolje? Zato što hoćete da dokažete na projektima koji nisu zaslužili da dobiju građevinske dozvole, a vi ih u Ministarstvu dajete, hoćete da dokažete da opravdavate kapitalne investicije koje se finansiraju iz kredita.
Niz projekata tog tipa bi mogla da navedem jer se upravo bavim kapitalnim investicijama, i onda posle svih, kada zavrtimo celu priču i kada treba da se izvedu objekti, kad se dobiju te građevinske dozvole, vi onda angažujete domaće stručnjake da pokušaju da poprave ono što su uradili oni podobni koji su na namešteni tenderima dobili poslove, jer zna se, objekat kad se izvede on mora da funkcioniše. Znači, mora da ga uradi neko ko to zna.
Što se tiče ovih izmena, mislim da cela ova izmena, ovog zakona ima za cilj da olakša rad pojedinim povlašćenim investitorima i grupacijama, i to naročito u Beogradu. Po pitanju urbanizma, sem kozmetičkih dopuna ili brisanja sumnjivih iskaza, nema novih promena. Novina je izrada urbanističkih projekata kroz koje se može definisati zemljište i javne namene. Ponoviću, zemljište javne neme. Investitor će biti pošteđen troškova preparcelacije, jer će sprovesti postupak izuzimanja javnog od ostalog zemljišta direktno kroz katastar. Ideja je da se kroz urbanističke projekte raskrčmi javno zemljište, i to me niko ne može ubediti da nije, to vidimo svaki dan u Beogradu, i prepakuje u nešto drugo jer direktno se povlađuje ambicijama otimanja neizgrađenog zemljišta opredeljenog za javne namene. Da bi me građani bolje razumeli, ja ću to i da pojasnim.
Naprimer, zemljište javne namene je zemljište koje je predviđeno za škole, za vrtiće. Međutim, kome treba škola u novobeogradskom bloku, primer je zaustavljanje plana detaljne regulacije za blok 70a gde se ukidaju parcele škole i planira stanovanje kapaciteta čak 50.000 kvadrata bruto građevinske površine. Rejon žitelja na ranom javnom uvidu je preko 2.500 primedbi. Naravno, kako će se zaobići, zaobići će se skraćenom procedurom i malim javnim uvidom, koji neće niko propratiti onako kako bi trebalo i tako će biti za blok 30, tako za blok 45. i dalje, gde god postoji neizgrađena škola, vrtić, sve će se to prenameniti u stanovanje, jer u gradnji škole ili vrtića nema finansijskog interesa. To što je ona potrebna građanima Srbije, to što mi pričamo o natalitetu povećanom, to što mi pospešujemo, dajemo podsticaj za povećanje nataliteta, sve to nema veze jer škole, vrtići i jaslice nisu objekti profitabilnog karaktera. Znači, moći će samo da se grade stambeni objekti.
Sledeće što mi smeta u ovom zakonu, to je što sad tu nije mesto nekim problematikama, više im je mesto odredbama u recimo u geodetskim zakonima, Zakonu o ozakonjenju, ukoliko on već postoji, jer to je čitavo uvođenje članova na temu zemljišta za redovnu upotrebu. Ako je temi negde mesto, nije mesto u ovom zakonu, a ako već imamo Zakon o ozakonjenju, i o tome bi trebalo tamo.
Tema je vrlo slična kao ona prethodna i dešavaće se ova matrica, ja ću opet da dam primer iz prakse – sazidao sam magacin od par stotina kvadrata, na primer na gradskom zemljištu, platio sam legalizaciju, imam mogućnosti, zakon mi je to dozvolio, pa ću na temu manipulativnog površine i skladištenja na otvorenom da pripojim tom, inače spornom objektu, još dodatnih 10, 20, 30. ari ili hektar, jer kako da koristim zapravo magacin ako mu ne mogu prići, ne mogu okrenuti, istovariti, znači treba mi manipulativni prostor. Onda će se naravno, sva slobodna površina urbanizovati u nešto i biće izgrađena, što može da bude dobro i lepo, ali ako dobiješ zemlju da koristiš magacin, kako onda možeš na njoj sazidaš stambene objekte. Ko je taj koji je dobio zemlju da uradi objekat određene namene, a može da sam izvrši tu prenamenu.
Znači, ovde u ovim članovima nedostaje odrednica koja se tiče zabrane, i mislim da je to svesno urađeno, jer znači ako vam je dodeljen, ako je vlasnik objekta, dodeljeno mu je zemljište za određenu namenu, on samo može tu namenu na tom zemljištu da sprovede, ne može samoinicijativno da vrši izmenu namene. Znači, nedostaju zabrane. Još jednom ću ponoviti i mislim da je to bila namera predlagača.
O tehničkoj dokumentaciji koja je iscepkana na 100 faza, to ne mogu uopšte da diskutujem, malo bi mi bio i ceo ovaj jedan dan. Ne znam kako se to dobijaju građevinske dozvole bez direktne procene investicije predmera i predračuna. Zašto je bilo potrebno toliko tih faza, osim da se taj birokratski aparat poveća i uopšte mi nije jasno zašto izvođačke projekte ne rade izvođači i prilagođavaju svojoj tehnologiji. To zaista ne bih o tome sada.
Par reči bih o Inženjerskoj komori, ja bih mogla kao član te Inženjerske komore još od 2003. godine, to skoro da su nultene licence, da kažem mnogo i mnogo zamerim, međutim, smatram da ona treba da bude jedno slobodno strukovno udruženje. Ona ne treba da bude formirana kao javno preduzeće i zaista mislim da ako iko treba da određuje da li će se neke licence oduzimati ili neće, to znači da treba da radi 30.000 licenciranih članova Inženjerske komore. Rekli ste da ima 70.000 licenci, to ne znači da je isti broj članova, jer neki inženjeri imaju licence po raznim osnovama.
Znači, ne vidim da može telo neko drugo da se formira, bolje nego što može 30.000 licenciranih inženjera da razmišlja o nekom sankcionisanju nekih zloupotreba profesije. Ako tražite koje su licence te koje su dodeljene svojevremeno i gde ljudi ništa zapravo nisu opravdali te licence, slažem se da tu treba da se izvrši revizija na svakih tri do pet godina, da se vidi ko tu radi, ko ne radi. Najviše ćete naći tih inženjera u javnim preduzećima. Pa, najviše su oni uslovljavali ljudima dobijanje projekata firmama koje ostvare mogućnost dobijanja licence za svoje inženjere u javnim preduzećima koji zapravo ne rade ništa i od struke su odvojeni tri svetlosne godine. Znači, zakopajte malo po javnim preduzećima, razbite te bastilje, te ljude koji zapravo ne rade ništa.
Sud časti, to sam već rekla i oduzimanje licence, ne može da se dešava tako kako odgovara ministrima i ministarstvu da krpe svoje kapitalne investicije. Primer inženjera CIP-a što se tiče čuvene Grdeličke klisure i potpornog zida. Ti su ljudi žrtvovani, uopšte nema dileme. Velika je nepravda urađena prema tim inženjerima. Menjani su im projekti, a da ih niko nije ni pitao da li može da menja projekte, uvođeni su neki projektanti, neka improvizovana rešenja. Prošle godine sam vam postavila to pitanje kada sam bila u Vladičinom Han u zbog svog posla, sa grupom inženjera. Da li smatrate da je to adekvatno rešenje? Svi smo videli šta će se desiti sa tim potpornim zidom koji zapravo i nije potporni zid i nije apsolutno ispravno tehničko rešenje. I, sada treba da odgovaraju inženjeri CIP-a. Što? Zato što su bili bliski prethodnom ministru. Pa, to ne može da bude razlog.
Član 145. za mene je vrlo interesantan ovog zakona i smatram da ne može da se smatra odgovornom država u kojoj investiciono održavanje adaptaciju objekata u granicama nacionalnog parka i objekata u granicama zaštite, zaštićenog prirodnog dobra od izuzetnog značaja, kao izvođenje radova na investicionom održavanju i adaptaciji, pazite sad, zaštićenoj okoline, kulturnih dobara od izuzetnog značaja i kulturnih dobara upisanih u listu svetske kulturne baštine rešava nadležni organ jedinice lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalazi predmetni objekat.
Zaobiđeno Ministarstvo za zaštitu životne sredine, zaobiđeno Ministarstvo za kulturu i ja pitam sledeće – da li je to vaš plan za Kosovo da o kulturnim dobrima od izuzetnog značaja i kulturnim dobrima upisanih u listu svetske kulturne baštine ne brine Republika Srbija? Pa, eto, saznadosmo taj čuveni plan za Kosovo o kojem mesecima se taji i ćuti. Ako je to plan za Kosovo, ne znam šta smo čekali da saznamo od svih vas. Znači, vi se odričete Kosova i kroz Zakon o planiranju i izgradnji i to na veoma perfidan način.
Zakon o ozakonjenju. Zakon koji ozakonjuje ne poštovanje matičnog Zakona o planiranju i izgradnji mi ne možemo da podržimo, jer ne znamo kako vlast da nateramo da poštuje zakon koji donosi. Efekti zakona su porazni, od donošenja pa do sada novih 1,5 milion objekata koji su nelegalno izgrađeni. Kad dodamo onih 2,5 miliona, znači, dođemo na nekih 3,5 miliona i ako uzmemo da je prosečna porodica tri člana, pa, ispade da svi živimo u nelegalnim objektima, jer sve zovete stambenim objektima. Pa, to nije tačno.
Znači, mnogo je tu objekata koji nisu bili samo rešenje stambenog pitanja. Imamo ski-bife na Kopaoniku. Ja ne razumem kako do sada nije rešen taj problem i zašto se igrate vi i Ministarstvo i ministar Stefanović sa građanima Srbije.
Kako mogu da se grade objekti male hidroelektrane u zaštićenim područjima? Šta je sa sudijama zaštite? Šta je sa sudijama uticaja? Kako to može sve da se izgradi tako i tamo? Vi to sve hoćete kroz ovaj zakon. Ovakav način ne može da bude način rešenja pitanja nelegalnih objekata. Razumem da ste imali zatečeno stanje. Razumem da treba rešiti i taj problem, ali ovo nije način da se reši taj problem.
Znači, u Srbiji nema razumevanja za građane od reda, one koji poštuju zakon, a ima razumevanja za one koji ga ne poštuju i rade, grade nelegalno.
Znači, imamo večite studente, večitu legalizaciju i ona će se pomerati, zato što inspekcija ne radi svoj posao. Dajte da to jednom kažemo.
Kažete u objašnjenju zakona da imate malo inspektora. Zašto imamo malo inspektora? Zašto inspekcija ne radi svoj posao, zašto se ne obustavlja bespravna gradnja, nego dozvoljavamo, vrlo svesno smo dali mogućnost da ljudi grade ogromne, na desetine hiljada kvadrata. Imaćete još malo razumevanja.
Stav 5. člana 140. Zakona o planiranju i izgradnji može da reši neke probleme. Zašto se ne uvećava porez za neizgrađeni objekat, za stepen nezavršenosti tog objekta, pa da vidim ko će da ostavi objekte od 40.000 kvadrata nezavršene po Beogradu. Neka se uveća poreska osnovica za stepen nezavršenosti objekta.
Mi imamo rugla po Beogradu, zato što smo dozvolili da ti objekti stoje beskrajno i produžavamo tu legalizaciju u nedogled. Hvala.