Član 107. gospodine Marinkoviću.

Ja želim da ukažem na jedno ogromno licemerje, bezgranično licemerje koje dolazi iz redova Demokratske stranke.

Vi se svi sećate, dame i gospodo narodni poslanici, koliko buke su podigli oko toga što je neko navodno na nekom papiru koji je stajao ispred Aleksandre Jerkov napisao neke reči. Podneli su kao dopunu dnevnog reda da se razreši potpredsednica Narodne skupštine, Vjerica Radeta, zbog nečega što je objavila na Tviteru. I to je veliki greh.

Ali, kada Srđan Nogo, član koalicije Saveza za Srbiju, javno pozove, pazite, javno pozove, ne preko Tvitera, da se obese na Terazijama Ana Brnabić i Aleksandar Vučić, onda se javljaju ove velike demokrate i kažu – pa, dobro, nemojte sada o tome, postoje važnije teme, hajde da pričamo o ozakonjenju, hajde da pričamo o zakonima.

Čekajte, jel vama bitan ljudski život ili vam nije bitan ljudski život? Jel vi imate isti vrednosni sistem kada su politički protivnički u pitanju i kada ste vi u pitanju? Nemoguće da samo vi imate članove porodice, nemoguće da samo vas boli kada vas neko dirne u to. Evo, današnji NIN kaže – u Srbiji nema slobode medija, sve je pod Vučićevom kontrolom. Evo vam poternica za ocem Nebojše Stefanovića, to vam je današnji NIN. Svaki NIN, svako „Vreme“, svaki „Danas“ izlazi sa nekom novom poternicom. Na jednoj poternici je Vučić, na drugo poternici je Ana Brnabić, na trećoj poternici je Nebojša Stefanović, na četvrtoj poternici je Zorana Mihajlović, pitaj Boga više ko, itd.

Hvala.

Dakle, gospodine Marinkoviću, ja vas molim, pošto se obraćam vama, javio sam se za povredu Poslovnika, da kažete ovoj gospodi iz DS da nećemo prestati da govorimo o njihovim pozivima na ubistvo, na silovanje Ane Brnabić, na ubistvo Aleksandra Vučića i da sa tom praksom, sa takvim fašističkim rečnikom u Srbiji jedanput mora da se prekine. U Srbiji je završen period fašističke okupacije. Srbija je slobodna, suverena i demokratska država. Svako može da iskaže svoje političko mišljenje, ali da poziva na ubistvo predsednice Vlade i predsednika Republike, da poziva na vešanje, to mora da se osudi i sa tim rečnikom mora da se prestane.

Slažem se kolega Martinoviću da to nije zaslužila ni Narodna skupština, niti je zaslužila Republika Srbija, niti građani Republike Srbije.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje? (Ne)
Hvala.
Pravo na repliku sada ima Marko Đurišić.
Izvolite, kolega.

Hvala, predsedavajući.

Ja sam tražio repliku kada sam bio prozvan ovde od predsednika poslaničke grupe SNS da govorim o tome ko je odgovoran za ubistva koja su se izdešavala 2001, 2002. godine, ne znam koje ne sve godine, i onda smo ušli u seriju ovih replika na način da su se i kolege poslanici javili po povredi Poslovnika, ja nisam hteo u toj zloupotrebi procedure da učestvujem, čekao sam vreme da dam odgovor na to.

Moram da kažem sada, nažalost, da ja ne znam ko je odgovoran, kao što nažalost, ne znaju ni građani Srbije ko je ubio gospodina Gavrilovića i razna druga ubistva. Sumnjam da su to ljudi koji su nažalost ubili i Zorana Đinđića 2003. godine. Ali, ono što želim da kažem, odgovor prvi, i dobro je možda što je prošlo malo vremena da pitam ko je bio kada su neki drugi ubijani na vlasti i da nastavim sa tom vrstom besmislenih diskusija. Ali, ono što hoću da kažem je da 5. oktobra nikakva rulja, nikakvi kriminalci nisu bili ovde u Beogradu.

Građani Srbije, koji su branili pravo na glas, građani Srbije koji su u uslovima, nemogućim uslovima maltene, glasali protiv Slobodana Miloševića, većinom ga oterali u političku penziju od 24. septembra, a onda su 5. oktobra morali ovde da dođu da se izbore za to svoje pravo i to je istorija, i vi to ne možete da promenite. Hiljadu puta, sto hiljada puta to ponavljaju, organizovali razne besmislene izložbe, kao što je bilo pre nekoliko dana ovde u Skupštini. Na to ću uvek da reagujem.

Nikakvi huligani, nikakva banda nije bila 5. oktobra, bile su stotine hiljada građana, stotine hiljada građana koji su došli da brane svoje pravo na slobodan glas i ja verujem da će građani uvek braniti to pravo, a pozivam današnju vlast da ih ne iskušava u tome, da ne pokušava da proveri da li su građani spremni da brane svoj glas.

Hvala, kolega Đurišiću.
Reč ima dr Aleksandar Martinović, pravo na repliku.

Da li ste vi čuli za onog, kako se beše zvao onaj Maki Arsenijević, on se javno hvalio da je sa molotovljevim koktelom došao ovde u Narodnu skupštinu i zapalio zgradu Narodne skupštine. Pa, vi ste ga doveli.

Pričate o nekim spontanim, okupljenim građanima. Pa, to su građani koji su bili tovareni u autobuse, u kamione, bagere, u putničke automobile, dovoženi ovde ispred Narodne skupštine da bi ste zapalili zgradu Narodne skupštine, da biste zapalili zgradu RTS-a. Vas 40 je linčovalo Dragoljuba Milanovića, direktora RTS-a i vi se time hvalite. Kažete neke besmislene izložbe. Pa, vi ste se hvalili, vaši, te vođe 5. oktobra, su se hvalile koliko su umetničkih slika, koliko su fotelja izneli odavde iz Narodne skupštine.

Na kraju krajeva, ono što ne umete da odgovorite ni posle 18 godina, ako ste zaista pobedili na izborima zašto ste zapalili kompletan izborni materijal Savezne izborne komisije. Pa, koji to pobednik na izborima pali dokaz svoje pobede to se nigde u svetu nije desilo. To se desilo u Srbiji 5. oktobra 2000. godine. Zašto? Zato što ni sami niste bili sigurni da li ste pobedili ili niste pobedili.

Zašto ne kažete da je postojao sukob između Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice da je Đinđić bio za to da se ide u drugi izborni krug, jer je znao da Vojislav Koštunica nije pobedio u prvom izbornom krugu, ali je Vojislav Koštunica tada insistirao ne ide u drugi izborni krug, jer je znao da u tom drugom izbornom krugu će njegova pobeda biti vrlo neizvesna.

To su činjenice koje građani Srbije treba da znaju. A, što se tiče straha od vas, niko se vas ne plaši. Ja vam samo kažem da je država Srbija ozbiljna država i da više neće dozvoliti nasilnu promenu vlasti.

Kada nas pobedite na izborima, kada narod na izborima bude rekao, da hoće da ga u bolju budućnost vode Boris Tadić, Vuk Jeremić, Boško Obradović, Đilas, Šane Petrović i tako dalje, mi ćemo skinuti kapu i reći – super, neka nas takvi vode u budućnost. Ali, dok se to ne desi, nema više Makija Arsenijevića, nema više DŽo bageriste, nema više paljenja Skupštine, nema više paljenja televizije, nema vešanja na Terazijama.

Hvala kolega Martinoviću.
Đorđe Komlenski, povreda Poslovnika. Izvolite.

Poštovani predsedavajući vi ste dozvolili povredu ponovo člana 103. jer mi niste dali reč po Poslovniku odmah čim sam se javio, a učinjena je povreda člana 107. jer nije poštovano dostojanstvo Narodne skupštine, gospodin Đurišić je u svom govoru pokušao da izvitoperi ono o čemu se govori ovde. Ovde niko nije rekao da su građani Srbije huligani, kriminalci, lopovi ili bilo šta slično tome. Građani Srbije 5. oktobra su sebi dozvolili jednu grešku, a to je da za šakom huligana, kriminalaca, bandita i lopova krenu na Narodnu skupštinu, krenu na televiziju Srbije i to je greška koju si i građani Republike Srbije i ja sam siguran da ih više nikada takva družina niti može niti hoće uspeti dovesti do takvog stadijuma.

Prema tome, vrlo jasno razgraničenje u svakom od govora koji su korišćeni ovde. Stoji i razlika između građana Srbije čiji je možda i opravdano nezadovoljstvo materijalnim statusom 2000. godine zloupotrebila šaka kriminalaca. Hvala.

Hvala kolega Komlenski.
Da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje? (Ne.)
Sada u skladu sa članom 112. određujem pauzu od tri minuta.
Kolega Nogo nemojte molim vas da mi dobacujete.
(Srđan Nogo: Na šta ovo liči? Sram te bilo.)
Meni uopšte nije jasno kako ste vi došli danas ovde posle onakvih reči juče, ali sada pauza od tri minuta. Nastavljamo nakon toga sa daljim radom.
(Posle pauze.)