Mislim da ćemo se svi složiti da su Srbi u rasejanju, zapravo naša dijaspora, naš najveći resurs. Od 12 miliona Srba, njih preko pet miliona živi u inostranstvu, a kako je krenulo sa dešavanjima u državi, sa lošom vladavinom ovog režima i odlaskom mladih, uspešnih, obrazovanih ljudi, uskoro će nas biti više van Srbije nego u samoj Srbiji.
Zbog toga je neophodno da donesemo deklaraciju kojom bismo počeli da rešavamo neka praktična pitanja, na početku, na primer, da institucije budu dužne da u skladu sa obavezama koje proizilaze iz Ustava Republike Srbije, zaključivanjem bilateralnih sporazuma sa svim državama u kojima Srbi žive, insistiraju na zaštiti ličnih i kolektivnih prava naših sunarodnika. Zatim, da se bolja pažnja posveti Srbima u regionu kojima se od raspada SFRJ i formiranja novih država na Balkanu onemogućava očuvanje verskog, nacionalnog i kulturnog identiteta, što u Srbiji nije slučaj. U Srbiji je svima to omogućeno.
Državne institucije su takođe dužne da podstiču, finansiraju i na druge načine omoguće izradu naučnih projekata kojima će se domaća i svetska javnost upoznati sa genocidom koji su Srbi doživeli u 20. veku. Još jednostavnije stvari, državne institucije treba po ubrzanom postupku da krenu u rešavanje problema državljanstva, biračkog prava, restitucije, otvaranja arhiva i tajnih dosijea, problema izbeglih, prognanih i raseljenih lica, jer sramota je da mi sada rešavamo probleme migranata, koji zaista jesu u problemu, a da nismo rešili probleme svojih sunarodnika i svojih izbeglica.
Zato je potpuno logično da podržite da počnemo da brinemo o svojoj dijaspori i o svim Srbima u regionu i rasejanju. Ja vam na tome zahvaljujem. Evo, baš verujem da ćete podržati.