Meni je žao zato što toliko malo razumevanja čujem, odnosno koliko shvatam da se malo poštuje sloboda govora i prava medija i kako bi izgledala ta koalicija kada bi se vratili na vlast Đilas, Jeremić, Obradović i ostali članovi te koalicije, kako bi Srbija u stvari izgledala medijski? Neko bi procenjivao na partijskim odborima da li je medij podoban, da li novinara pretući, ja sam toplo savetovao nekim novinarima, ima nekoliko prodavnica u Beogradu koji prodaju onu zaštitnu opremu, pa da je kupe, da nabave za svaki slučaj. Tada bi ti mediji koji ne prođu partijsku selekciju saveza moraju da budu zatvoreni i ne daj bože ako se pojavi neki novinar to jutro i da kaže neki stav, osim što će biti zatvorena kuća u kojoj radi, može da računa i da će da dobije batine, još ako je žena, duple batine. Dakle, to je onako sigurnost. E, sad, jedino što bi očigledno poraslo je prodaja ovih bedževa „I love Brussels“, to bi skočila prodaja i tu možda treba razmišljati o biznisu.
Ali, jedna stvar na koju mislim da svaki čovek mora da reaguje je stvaranje te lažne slike o tome kako je Srbija ugrožena od strane nekakvih zlih migranata koji su ovde došli sve da nas pobiju. Kada se setite one dece koja su prošla kroz Srbiju, kada se setite koliko su, šta su ta deca kriva bilo kome? Šta su krive one žene koje su zbog rata, zbog bede, nemaštine, pa zar zbog toga možemo da im zamerimo, prošle kroz Srbiju? Oni žele da idu zapadnu Evropu, to nije sporno. Negde su im vrata zatvorena i neki od tih ljudi nisu mogli da odu, pokušavali da prođu mora, mnogi od njih izgubili živote, davili se u toj vodi. U Srbiji su tretirani pristojno. Mnogi od njih, mogu da vam kažem, bio sam ponosan i kao ministar unutrašnjih poslova, ali i kao građanin naše zemlje, što smo dobili stotine pisama, hiljade pisama tih ljudi koji su napisali o Srbiji jako lepo, koji su to napisali tada kada su bili u nekim drugim zemljama, nisu imali nikakav razlog da to urade, osim zato što su to zaista iskreno osećali. Napisali su pismo i rekli – u Srbiji nas niko nije tukao, pristojno su se odnosili prema nama, dali nam da jedemo i da pijemo, brinuli o nama dok smo bili na toj teritoriji.
A šta je drugo trebalo Srbija da uradi? Zar postoji neko ko bi uradio drugačije? Vidite dete, vidite dete… Pa, ja vidim da bi neki drugi drugačije radili. Ali, kada vidite dete, jedno dete koje je naučilo za nekoliko meseci, koliko je bilo u Srbiji, malo engleskog, naučilo malo srpskog, želi dete da se lepo oseća u zemlji u kojoj je u tom trenutku, a vrhunski talentovano dete, dete koje ume da crta, dete koje ume da pokaže umetnički talenat. A šta je to dete krivo za bilo šta ili roditelji tog deteta ili njegov brat? Šta su oni krivi za bilo šta? Koje to oni mogu da imaju telefone? Ako ti ljudi toliko plivaju u novcu, ispada da imaju milione u svojim džepovima, pa što spavaju u kampovima u kojima su uslovi zaista složeni? Ne zato što Srbija nije dobar domaćin, nego zato što, znate, kada živite u kolektivnom smeštaju, kada živite u uslovima gde spavate sa 30, 40 ljudi u jednoj prostoriji, to nije kao kada živite u svojoj kući.
Ali, hoću da vam kažem, te priče, maltene ovakve onakve, prošlo je kroz Srbiju preko milion i 200, milion i 300 hiljada migranata, kroz našu zemlju, verovatno raznih. Ti koji su bili imućniji i bogatiji spavali su po hotelima, jesu podizali novac, plaćali krijumčare, mnoge smo i uhapsili. Ali, to je bio onaj talas 2015. godine. Pogledajte ljude koji su danas od ovih 3.200, 3.300, 3.400 ljudi koji se nalaze na teritoriji naše zemlje. Ti ljudi zaista nisu imućni, to zaista nisu bogati ljudi. Oni su zbog nemaštine i bede iz svoje zemlje pobegli. Pa, zar bi bogat čovek iz svoje zemlje bežao negde da se potuca i da ide po kampovima, seo bi u avion i odleteo bi? Ali, to je, nažalost, veoma opasna priča koja treba suštinski da uplaši građane kako se nešto užasno sprema u Srbiji, stotine hiljada nekih ljudi treba da dođe. To je besmisleno. Prvo, kao da bi neko mogao da natera Srbiju da primi jednog čoveka ako mi to nećemo, drugo, ne postoji nijedan pravni osnov, treće, u našoj zemlji je azil zatražilo toliko malo ljudi i toliko malo ima, inače, osnov da ga dobije, da je to toliko malo da mi ne bi napunili kamp u Preševu sa tim ljudima. Dakle, to je ono što je potpuna istina.
Ono što je najopasnije je taj stalni pritisak na medije. Ne može da se dozvoli takva atmosfera u društvu da neko kaže – ne sviđa mi se ova televizija, ugasiću je, ne sviđa mi se novina, hajde da je cepamo. Mada, nisu prvi koji bi cepali novinu i palili je. To je užasna stvar, užasna stvar, kada se dogodi da pokušate da suzbijete mišljenje nekog samo zato što je drugačiji i zato što vam se ne sviđa. Nema opravdanja za to.
Da li ima medija koji se meni ne sviđaju? Ima. Da li ima medija koji pišu na način koji mislim da je potpuno besprizoran, ali to je njihovo pravo? Ako smatram da ima elemenata da tražim zaštitu, ja ću otići na sud. Kada sam to uradio, bio sam satanizovan. Nije satanizovan Dragan Đilas koji je tužio petsto puta medije. To je sve u redu i to je demokratija. Kada to neko drugi uradi, onda je to ogroman problem. Ali, niko od nas nije tražio da se ti mediji ukidaju, da se podižu krivične prijave protiv novinara i da vraćamo verbalni delikt za napisanu ili izgovorenu reč i da te ljude prebijamo, zatvaramo ili tako nešto radimo. To je ono što je skandalozno.
Mi ovde vidimo obrazac kako bi izgledala Srbija, kada bi se, ne daj bože, ovi vratili na vlast. To što neko nije bio u izvršnoj vlasti u nekom trenutku, prihvatajući da bude deo koalicije, prihvata sve vrednosti te koalicije. Nisu u toj koaliciji neki bivši članovi tih stranaka, nego predsednici tih stranaka, njihove vođe, ljudi koji su uticali i odlučivali o životu i o smrti u Srbiji, koji su uveli „Velikog brata“, koji su uveli rijaliti u našu zemlju, koji su imali tolike biznise da su imali promete u vreme kada su bili ministri, gradonačelnici i direktori 18 milijardi dinara, ne 18 miliona dinara, milijardi dinara na svojim firmama, pa se posle po čet rumovima dogovarali sa Šolakom kako će to da prodaju, pošto se oni nisu viđali, ne znaju kako izgledaju jedni i drugi, imali su one fotografije za prepoznavanje, znate ono – ima sliku, aha, da vidimo i delo i što mu prodajem za 20 miliona, e, to je taj, treći sto od ulaza, hotel taj i taj. Ne znam ko bi mogao da veruje u to.
U svakom slučaju, građani Srbije treba da znaju da, za razliku od ovih ljudi koji bi na tako neodgovoran način zatvarali naše fabrike, a već su pokušali da svečano zatvaraju fabrike gde rade ljudi, i čudi me da se nisu izvinili onim radnicima, ne vlasnicima fabrika, radnicima tih fabrika, zato što ti ljudi primaju platu danas. Ti ljudi bi nam zatvarali fabrike, zatvarali bi nam medije, ne bi ništa otvorili, samo bi zatvarali. Mi nećemo da živimo u takvoj Srbiji, nećemo da živimo u Srbiji u kojoj se nešto zatvara, hoćemo da živimo u Srbiji koja gradi tolerantno, otvoreno i demokratsko društvo i da morate da čujete i kada vam se nešto ne sviđa, koja god je televizija i koji god medij, koji god novinar, pa neka kaže šta god hoće, može da mi se ne sviđa koliko hoće, ali to je njihovo pravo i mi to moramo da poštujemo. Hvala lepo.