Član 27. stav 1.

Dobro ste pitali da li ostajem pošto su slične primedbe, ali ipak na drugi način ih sagledavam.

Vlada Republike Srbije se izjasnila o ovim predlozima predlagača i jasno i nedvosmisleno rekla da to ne treba da se prihvati i da Vlada to ne prihvata. Sad usko onako gledano, nama predstavnik Vlade ovde nije ni trebao. Nemamo ništa protiv što je ministar ovde i nemamo ništa protiv što ministar učestvuje u raspravi, ali je to malo problematično sa aspekta našeg Poslovnika. Ne znam baš po kojem to osnovu ministar može da govori sedam, osam minuta, a mi iz poslaničke grupe ne možemo. Dakle, nemamo ništa protiv neka priča ministar koliko hoće, dajte i mi da pričamo koliko hoćemo, koliko mislimo da treba da bismo zapravo isterali na čistac ovu političku priču.

Malopre predlagač, gospodin Čanak, ređa pitanja ministru Nedimoviću kao da je on đače, pa sa Čanak ima da ga pita, da ga pita, da ga pita. Nedimović ovde predstavlja Vladu koja je rekla ne zanima nas Čankov zakon, nije u skladu sa Ustavom, ne treba nam i kraj.

Dakle, ovo je par ekselans politička priča i suštinu je rekao malopre gospodin Čanak. Mekalister, Maja Kocijančić. Tto su oni koji traže da se ovakav nekakav zakon donese. Zato nije dobro ni što je stavljen na dnevni red, a ako već jeste onda molim vas za dovoljno fleksibilnosti za sve narodne poslanike koji žele u ovome da učestvuju. Srbija je jako zainteresovana za današnju sednicu. Ljudi u Srbiji su se vrlo zabrinuli kada su čuli da se ovo stavlja na dnevni red u strahu da se, ne daj Bože, ne usvoji ovakav zakon koji je u suštini fiskalni separatizam.

Član 27. Vi ste se pozvali na stav 1, prethodni govornik na stav 3. Možemo da razmatramo kao da nije isti član. Stav 1, stav 3, to je već veština. Po članu 96, pitali ste me, to je stav 6. – predsednik Vlade i članovi Vlade dobijaju reč kada je zatraže i na njih se ne odnosi ograničenje u pogledu trajanja izlaganja.
(Vjerica Radeta: Kada?)
Ne piše. Dobro, ali ako vi želite da član Vlade ne bude prisutan na sednici, možemo i o tome da se dogovorimo, nije problem. Dogovorićemo se o svemu.
Reč ima narodni poslanik Milorad Mijatović, kao ovlašćeni ispred poslaničke grupe.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ovlašćeni predlagači, poštovana predsednice, pozdravio bih vašu odluku da se ove tačke dnevnog reda stave i da o njima raspravljamo. To činim iz više razloga.

Prvi razlog jeste što ovi predlozi dolaze iz jedne opozicione grupe – LSDV, i to je došlo na dnevni red, i o tome vrlo kulturno raspravljamo uz razlike koje postoje između nas.

Drugo, bez obzira o čemu ovde raspravljamo, imamo jednu vrlo značajnu činjenicu, otvaramo mnoga pitanja koja su za Srbiju koja treba da uđe u EU veoma bitna. To je pitanje decentralizacije, pitanje decentralizacije na lokalne uprave, pitanje autonomije Vojvodine i autonomije Kosova i Metohije. Uvek zaboravljamo da imamo dve autonomne pokrajine. Istina, stoji tamo negde da jedna pokrajina ima suštinsku autonomiju, a druga neku stvarnu. Razmišljao sam šta te dve reči znače, ali za mene je autonomija autonomija. Koji stepen? O tome možemo da razgovaramo.

No, želeo bih da kažem stav SDPS. Autonomna pokrajina Vojvodina je ustavna kategorija i mi se zalažemo da to ostane ustavna kategorija. Sama ta činjenica govori da smatramo da taj nivo vlasti treba da postoji, da ga treba razvijati i da autonomna pokrajina ne treba da postoji zbog pokrajinske administracije, već zato da bi se neke stvari na tom nivou bolje uredile, bolje uradile.

Sama ta činjenica kaže da, i dobro je što većina poslaničkih grupa ne osporava pitanje autonomije, ali pošto se mi zalažemo za ulazak u EU, u EU sigurno će biti dosta pitanja oko svih onih poglavlja koje mi otvaramo, jeste koji nivo autonomije, u EU postoje različiti nivoi autonomije. Mi ćemo svakako morati menjati Ustav. Menjanjem Ustava mi ćemo sigurno znati koji je to stepen autonomije koji odgovara u sadašnjem trenutku razvoja Srbije.

Kada uopšte govorimo o autonomiji, tada budite uvereni da stojim na stanovištu da je ovaj Ustav iz 2006. godine, ma koliko on bio za neke sporan, on postoji, on je važeći i smatram da u okviru ovog Ustava postoje mogućnosti da se mnoga pitanja razreše. Između tih pitanja jeste i pitanje finansiranja AP Vojvodine.

Zašto to naglašavam? Naglašavam zbog činjenice, znate, mi sad imamo i u državi Srbiji i u AP Vojvodini istu vladajuću većinu. Ta vladajuća većina je, molim vas, putem sinergije, mnogo toga uradila. Mi trenutno u tom delu naše zemlje AP Vojvodine nemamo problema. Projekti se realizuju, Vojvodina ide napred, a to je samo zato što postoji sinergija u vlasti i Vlade Republike Srbije i AP Vojvodine.

Šta ćemo sutra kad ne bude ista, ako se to desi, iste političke partije ili iste vladajuće većine? Zbog toga ovu oblast treba urediti da bismo konačno jedno pitanje razrešili. Znate, ne možemo svakih deset godina postavljati pitanje da kad dolazi neko iz Vojvodine, oni će reći – da, mi smo oštećeni. Ovde će se govoriti da iz države Srbije se puno ulaže u Vojvodinu. Znate, bio bih jako srećan da svi budu razvijeni kao što je razvijena Vojvodina, ali, pitanje istorijskog nasleđa, pitanje svega ostalog, tu smo gde jesmo. Želim da kažem, a stojimo iza tog stanovišta, da imamo jedinstven pravni sistem, da imamo jedinstven ekonomski sistem, ali da imamo jasne odnose šta, ko i s čim raspolaže.

Rekao sam neka pitanja oko kojih ćemo mi ovde govoriti, a to su lokalne samouprave. Znate, dobro je što se mnoga pitanja rešavaju projektima. Međutim, imam utisak da kad idem u lokalne samouprave, većina predsednika opština mene pita – kako možeš da me dovedeš do tog ministra ili do onog pomoćnika ministra i državnog sekretara, svi traže pare. Ja hoću da kažem jedno drugo pitanje, a koja je to onda odgovornost lokalne samouprave, koja je to zainteresovanost da razvijaju privredu u svojoj opštini, u svom gradu, da se tu stvaraju sredstva? Imam utisak da lokalne samouprave dovodimo u situaciju da one jednostavno traže zarađene pare da ih troše. Moje gledanje, a to je stav i evropskih integracija, da pare treba zaraditi, pa tek onda trošiti. U tom smislu, to zahteva i detaljnu promenu Ustava, a mislim da ćemo do toga doći i da ćemo znati šta i kako treba dalje ići.

Ne smatram da ovo pitanje koje smo danas otvorili da ćemo ga danas i zatvoriti, ali o njemu razgovaramo vrlo otvoreno, vrlo jasno šta želimo i gde želimo.

Ako ova vladajuća koalicija, gde i Socijaldemokratska partija pripada, je zainteresovana za evropske integracije i suštinski želi da bude sastavni deo EU tada ćemo znati i umeti da rešimo sve probleme. Ako smo mogli da provedemo ekonomsku konsolidaciju, ako smo mogli da rešimo mnoga pitanja, pa rešićemo i ovo pitanje koje nije teško za rešavanje, pogotovo kad imamo sredstva. Lako je raspoređivati sredstva koja su zarađena.

No, često kad govorimo o svemu ovome dolazimo u situaciju da često mislimo da je Vojvodina suviše razvijena. Tu se slažem sa kolegom Čankom, znate, Vojvodina nije autoput Beograd-Novi Sad i tih 80 kilometara, tu su i pogoni i deluje kao deo Evrope. Maknite se malo dalje od toga, maknite se van autoputa Beograd-Zagreb ili ovog kruga, prstena oko Beograda gde su Ruma, Sremska Mitrovica, Stara Pazova, Inđija, koje su već razvijeni delovi, kao da ste u Evropi.

Mi moramo da govorimo o onim sredinama koje su u težoj situaciji, a te sredine postoje. Znate, ja sam rođen u Vojvodini, živim u Vojvodini, moji preci su tu rođeni, moji deda, pradeda i samim tim, veoma sam vezan za taj kraj, ali moram da vam kažem, možemo mi govoriti o Vojvodini, Vojvodina više nema dovoljno ljudi, ljudi odlaze iz Vojvodine. Tamo gde sam ja rođen, Erdeviku, bilo je 4.500 stanovnika, sada imate 800 stanovnika. Rađa se od 12 do 15 beba, a umire 60 ljudi. Mnogi ljudi odlaze želeći nešto drugo, odlaze u Slovačku, odlaze u Mađarsku i mi imamo prostore koji su izvanredni, koji su dobri, a imamo i probleme da nađemo ljude za pogone koji se otvaraju. U Vojvodinu je uvek neko došao, bilo kada, 30, 50, 100 godina. Više nemamo stanovnika koji mogu da dođu u Vojvodinu, osim ako ne očekujemo da će doći migranti. Pa ni oni tu ne ostaju, bar ovi koji su iz ovih delova Azije, već verovatno čekamo ove koji će da krenu iz subsaharske Afrike. Možda će se tu zadržati jer to su bogom dani prostori.

Kada o tome govorim, onda hajde da se vratimo životnim problemima, kako dalje unaprediti da Vojvodina ide napred, a ne samo Vojvodina, već i drugi delovi Srbije. Ja tu vidim veoma velike mogućnosti. Mene raduje, a ministar Nedimović je rekao da ćemo krenuti sa autoputem Ruma-Šabac, odnosno dalje brzim putem prema Loznici. Znači, otvaranje zapadne Srbije prema Vojvodini i prema Rumuniji. Sama ta činjenica kada imate jednu razvijenu sredinu, ona povlači i druge sredine, a to možemo ukoliko znamo čiste odnose, čiste račune.

Rešenje ovog problema vidim na sledeći način – prvo, da razgovaramo, da odredimo političke prioritete. Da li vam je sada politički prioritet da ovo pitanje stavimo u prvi plan, jer Srbija ima i drugih važnijih pitanja da rešava. Ovo pitanje ne smemo staviti pod tepih i možemo ga rešavati. Za mene prvi korak je vrlo jednostavan, Vlada Republike Srbije, Vlada AP Vojvodine sednu za jedan sto, naprave radne grupe i daju predlog. Ovo je sistemski zakon, ovo je vrlo važan zakon. On se ne može ni lako, ni brzo stvoriti, ali se razgovorima i dogovorima može doći do prihvatljivog rešenja.

Želim samo da kažem još nekoliko stvari. Mi imamo mogućnosti koje nam dozvoljava ovaj Ustav i smatram da nam Ustav daje mogućnost bez nekih izmena da rešimo ove probleme.

Za one koji žele da kažu da AP ne treba da postoji, njima uvek mogu da kažem – da, gospodo, vi o tome ne odlučujete, nećete nikada odlučivati i nećete imati tu snagu da o tome nešto kažete. Sama činjenica da ste često skloni teorijama zavera govori šta vi mislite. Uostalom, građani Srbije to kažu kada vam daju poverenje na izborima, a vidim da u svim izbornim ciklusima vas nigde više nema. Živim u uverenju da vas neće biti.

Zahvaljujem.
Reč ima Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja ću moj govor početi malo neobično. Dame i gospodo poštovani gledaoci, danas su priliku propustili da na državnoj televiziji uživo po 20 minuta nastupe Boško Obradović zvani Boškić Ljotić, danas su tu istu propustili gospodin Živković. Tu istu priliku su propustili od 20 minuta gospodin Ćirić. Tu istu priliku je propustila Sanda Rašković Ivić. Tu istu priliku je propustio gospodin Aleksić.

Možda sam zaboravio neku poslaničku grupu, ali to je ukupno negde oko 120 minuta, što znači da su propustili priliku da uživo na RTS, na državnoj televiziji drže govore dva sata. Takođe propustili su priliku da u dopunama dnevnog reda brane svoje dopune po tri minuta, što ukupno iznosi na 20 dopuna sat vremena.

Dakle, dame i gospodo narodni poslanici, oni koji su zbog dva tri minuta uživo u dnevniku pokušali da izvrše državni udar danas su propustili priliku da ovde se uživo obrate građanima tri sata.

Što se tiče Vojvodine, nemam ništa napisano, ni plagijat, ni falsifikat plagijata. Nemam šta da pročitam, pokušaću nešto iz glave. Dame i gospodo, ja ću se obratiti gospođi Jerkov koja nije tu. Hoću da verujem da je to njen dokument, ali mislim da je ipak ona to prepisala, ali me brine nešto drugo. Brine me licemerno ponašanje DS. Oni imaju dve politike. Jednu politiku imaju za užu Srbiju, tzv. užu Srbiju, kako je oni zovu. To je Ljotićevsko-dveraška politika. Druga politika je u Vojvodini. Ta politika je po stavovima Aleksandre Jerkov. Ona je nadmašila svog učitelja. To se sada kod njih zove republika Vojvodina. Znači, negativna selekcija je kod nje stupila na snagu.

Dakle, oni građani Republike Srbije koji podržavaju Boška Ljotiša, preko Aleksandre Jerkov i Marinike Tepić, podržavaju ideju Đilasa o republici Vojvodini. Politika Aleksandre Jerkov, politika Boška Ljotića, politika tih fašističkih palanki se svodi na sledeće – što stražnjici godi, obrazu ne smeta.

A sada o Vojvodini. Ja sam predložio, za razliku od nekih mojih kolega koji imaju prigovore, predložio sam amandman. Vidim istoriju Vojvodine drugačije. Vidim je onako kao što je pročitano u onom obrazloženju danas. Sa mnogo toga mogu da se složim, ali sa onim što piše u rezoluciji ne mogu.

Za mene Vojvodina nije nastala na komunističkoj diktaturi, to piše u rezoluciji. Ne mogu da priznam autonomiju Vojvodine, a ja sam jedan od autonomaša koji misli da autonomija Vojvodine radi stabilnosti Srbije treba da postoji. Nivo te autonomije koji je sada je po meni dovoljan. Način finansiranja je za mene prihvatljiv, kako većina poslanika Narodne skupštine odluči. Dakle, volim stabilnu Vojvodinu i stabilnu Srbiju. Bez stabilne Vojvodine nema stabilne Srbije, ali istorijski kontekst vidim u težnji Srba za autonomiju.

Za mene je autonomija Vojvodine srpska stvar, potpuno srpska. Krećem od Srpske kraljevine. Krećem od Sremske kraljevine koja je bila Srpska kraljevina. Krećem od Dragutina, krećem od Vladislava, od 1282. do 1325. godine ta dva Nemanjića su vladala Sremskom kraljevinom i to ne sme da se zaboravi. Nikada ne sme da se zaboravi.

Posle toga su Srbi ponovo težili da imaju svoju državu. Vojvodina je bila i u Austrijskom carstvu, bila je i u Austrougarskom, bila je i pod Turcima. U Vojvodini je postojalo 17 džamija. Nisu džamije, da me gospodin Nedim Sejdinović pogrešno ne razume, ministar je govorio – nisu džamije u Vojvodini srušili Srbi, nego Austrijanci, svih 17 u Mitrovici. U Mitrovici gde su živeli Rimljani, imali sedam rimskih careva.

Vojvodina je nastala na težnji Srba. Vojvodina nije prestankom Sremske kraljevine koja se pružala Tuzla-Bjeljina-Usor-Soli do Rudnika, Braničeva itd. Nije nestala, ona je bila carstvo Jovana Nenada sa sedištem u Subotici. Posle toga je bilo Vojvodstvo sremsko sa sedištem u Slankamenu, Radoslav Čelnik. Posle toga je bila Despotovina u Kupiniku. Svuda je bilo težnji da u Vojvodini Srbi imaju svoju državu, da imaju svoju autonomiju, a da preko autonomije dođu do države.

Pomagali su braću Srbe da se oslobode, turski zulum. Nemojte da zaboravite ni Mehmed Pašu Sokolovića iz 1557. godine. Nemojte da zaboravite prečansku istoriju. Nemojte da zaboravite Vršačku bunu 1594. godine, kada je Teodor Vršački sa barjacima Svetog Save digao bunu protiv Turaka. Zbog toga su na Tašmajdanu, a ne na Vračaru spaljene mošti Svetog Save. Nemojte to da zaboravite.

Nemojte da zaboravite priznanje Austrijskog carstva Srba za naciju i pravo na jedno vojvodstvo. Nemojmo da zaboravimo Vojvodinu i Srbiju, srpsko vojvodstvo. Nemojmo da zaboravimo 1848. i 1849. godinu. Nemojmo da zaboravimo da je Franjo Josip bio vojvoda srpske Vojvodine.

Nemojmo da zaboravimo ništa što dokazuje težnju ne samo Srba, već i nekih drugih, da Vojvodina kako je danas zovemo bude autonomija, čak i država, ta težnja je trajala. Nekada nam drugi koji su živeli u Srbiji to nisu dali, ali mi to treba da pamtimo. Ovo što je danas autonomija Vojvodine sa njima treba da delimo radi stabilnosti cele države Srbije. Ne smemo praviti grešku koju smo napravili na Kosovu. Možda da je Milošević vratio autonomiju i određeni stepen autonomije Albancima, što sam mu preporučivao 1997. godine, možda bi danas drugačiju pesmu pevali.

Nemojmo da zaboravimo ni 1918. godinu. Nemojmo da zaboravimo, mada se srpska istorija namerno zbog komunističkih odluka svodila na istoriju uže Srbije, to je rađeno sa namerom, da ne doživimo Vojvodinu kao srpsku stvar. Nemojmo da zaboravimo ni prvu srpsku košulju, a onda jugoslovenski kaput. Nemojmo da zaboravimo Rumunsku skupštinu, toga u rezoluciji nema. Nemojmo da zaboravimo Veliku narodnu skupštinu slovenskih naroda u Novom Sadu. Nemojmo da zaboravimo ni 1945. godinu. Ne mogu time da se ponosim zato što je 1944. i 1945. godine bilo mnogo nepravde, progona, ubistava, logora, ubijeno je preko 30.000 ljudi. Ne postoji tamo grob koji su napravili četnici, a postoji grob koji su napravili komunisti. U svojoj prvoj fazi komunizam nije bio zao sve vreme. On je u svojoj prvoj fazi kada je pobio sve što je bilo napredno. Oni su se odrekli Baranje. Iz prisajedinjenog Srpskog kraljevstva eliminisali su Baranju, Vukovar. Oni su to uradili 1995. godine. Da nije bilo te odluke video bih Baranju, a video bih i Vukovar. Da nije bilo takve odluke verovatno bi to bilo. Bila je ta odluka i sa tim mora da se živi.

Vidim Vojvodinu i posle 2000. godine. Vidim omnibus koji je prošao za jedan glas, nije mi se baš dopadao u potpunosti, ali sam glasao. Znam da je iz DS Pal Šandor pobegao i da je jedva prošao za taj jedan glas. Vidim i prenos nadležnosti, vidim i Statut Vojvodine.

Ja se radujem što je taj stepen autonomije Vojvodine podignut. Neka Vlada Republike Srbije razmisli na koji način vredi finansirati nadležnosti u Vojvodini i ja neću imati ništa protiv.

Ali, ja imamo nešto drugo protiv. Ja sam već rekao šta ne priznajem, ali dame i gospodo danas Maja Kocijančić nije tumač našeg Ustava. Ja vidim težnju onih koji su oko nas napravili od ništa države, a ovde su pustili neku vlast da od države naprave ništa, koja je vladala u Vojvodini do 2016. godine. Ja vidim saradnju gde se pokušava ovo što je ostalo, od nezavisne Srbije, napraviti ostatak SFRJ. Vidim intenciju da se Srbija federalizuje na način na koji je to rađeno sa bivšom SFRJ. Jaša Tomić je rekao – prvo srpska košulja, pa jugoslovenski kaput.

Dame i gospodo, zgulili su nam jugoslovenski kaput, protivno želji srpskog naroda, ali ja srpsku košulju u Vojvodinu ne dam. Hvala.

Poslovnik. Izvolite.

Ja sam se javljala za repliku i ne znam da li me niste videli ili ste mislili da nema mesta replici, ali mislim da ima zato što je kolega ne Rističević, nego pre njega, govorio o stranci koja se zalaže za ukidanje autonomije, odnosno AP kao ne pokrajine, nego autonomije Vojvodine. Jedina politička partija koja zastupa tu teoriju je SRS i o tome je ovde danas govorio Vojislav Šešelj.

Nisam vas prepoznala, dala bih ja vama repliku. Možda nije mislio na vašu partiju.

Mislio je i gledao je u našem pravcu, pravio se da ne misli, pa je rekao da …

Koji je poslanik bio da znam samo?