Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege narodni poslanici, ovde smo danas čuli dosta istorijskih činjenica, podataka, šta je bilo u prošlosti. S druge strane, razna pravna tumačenja, da li je potrebno da se zove zakon o načinu finansiranja AP Vojvodine ili nekako drugačije itd.
Ja bi želela da govorim malo više o tome šta je prosto realnost ona koja postoji u Vojvodini i zašto uopšte toliko insistiramo, već deset godina, da se ovaj zakon donese.
Pripremajući se za današnju sednicu, pronašla sam jedan vrlo interesantan intervju sa Goranom Milićem, koji je dao u oktobru 2014. godine prilikom snimanja serijala „Alhemija Balkana“ kada je snimio 15 polusatnih emisija u Srbiji. Tada je rekao jednu rečenicu, meni vrlo interesantnu, kaže – video sam nešto o čemu nisam razmišljao, jer sam živeo u nekom stereotipu, mislio sam da je Vojvodina najbogatiji deo Srbije, a da je jug Srbije puno siromašniji. Međutim, stvari se menjaju, sada Vojvodina pada, a oni koji prave neke druge proizvode od voća, pa do industrije, imaju bolje rezultate. Pa kaže dalje – nedavno mi je prijatelj i kolega Zaharije Trnavčević, pokojni novinar od ugleda, rekao – neće dugo potrajati kada će Vojvodina zavideti brdovitim delovima Srbije. Ovo sam želela da bude prosto uvod u ono što želim dalje da kažem.
Naime, mi u Vojvodini ne želimo da Vojvođani, odnosno Vojvodina zavidi bilo kome u regionu, u Srbiji na većoj razvijenosti. Želimo da se poštuju samo Ustav i zakon, ono što je ovde više puta danas naglašavano. Zato smo i dali ovaj Predlog zakona o finansiranju AP Vojvodine, koji je pred vama, kao i Rezoluciju Narodne skupštine, odnosno Predlog rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o Vojvodini.
Podsetiću, iako se to ovde više puta čulo, da je Ustav koji je donet 2006. godine na referendumu u Vojvodini, nije prošao, ali pošto smo deo Republike Srbije, poštujemo njene zakone, pa tako poštujemo i taj Ustav za koji nismo, moram da kažem, glasali. Rok za donošenje zakona o finansiranju je, kao što smo već čuli, bio 31. decembar ili bolje reći, usaglašavanje svih zakona sa Ustavom, pa tako i Zakona o finansiranju AP Vojvodine.
Dakle, prošlo je punih 10 godina od isteka ustavnog roka za donošenje zakona o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine i to, mora se priznati, nije nečija volja ili pitanje prioriteta i procena. Postavlja se pitanje, kakva se poruka šalje dozvoljavanjem ovakvog odnosa prema AP Vojvodine i njenim institucijama i građanima ako se kaže – nije sada trenutak, hajde da sačekamo, hajde da vidimo dok se neki drugi problemi reše.
Opet ću podsetiti, a to smo već i čuli, čućemo sigurno više puta, članom 184. Ustava Republike Srbije definisano je da budžet AP Vojvodine iznosi najmanje 7% u odnosu na budžet Republike Srbije, s tim što se tri sedmine od budžeta APV koristi za finansiranje kapitalnih rashoda. Ako se uzme u obzir da je za ovu, recimo, godinu, čuli smo podatak ali ću ponoviti, budžet AP Vojvodine je 74 milijarde dinara, od toga 44 milijarde su transferna sredstva koja su zapravo sredstva koja se prebacuju za plaćanje zaposlenih u prosveti i sredstva za lokalne samouprave, onda praktično za sve druge potrebe ostaje onih preostalih 30 milijardi. Kada se izračuna tri sedmine, to su toliko mala sredstva da, poređenja radi, izgradnja postrojenja za tretman otpadnih voda u Novom Sadu, koja su potrebna kao umreti što kažu u narodu, iznosi negde u grubo oko 100 miliona evra. Znači, praktično jedan budžet mogao bi da se potroši samo na jedan ili dva objekta od kapitalnog infrastrukturnog značaja.
Osnovica za tih 7% treba da budu ukupni prihodi budžeta Republike Srbije, a ne samo poreski prihodi kako je predviđeno Zakonom o budžetskom sistemu koji je izmenjen 2013. godine i koji je zapravo postao kamen spoticanja, jer je tada izmenjen tako da su u budžet pokrajine išli samo poreski prihodi. Zapravo, koliko Vojvodina daje u republički budžet, a koliko iz njega dobija, niko ne zna, praktično, detaljno ne zna i tako je to godinama. To je razlog, opet ponavljam, zbog čega se ovaj zakona, kako god ga mi zvali, mora doneti.
Podsetiću da je Skupština Vojvodine podnela predlog za ocenu ustavnosti odredaba zakona o budžetskom sistemu Ustavnom sudu, ali se nije ništa desilo, a članom 187. Ustava definisana je zaštita pokrajinske autonomije, gde se između ostalog navodi da organ određen statutom AP, autonomne pokrajine, može pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti zakona i drugog opšteg akta Republike Srbije ili opšteg akta jedinice lokalne samouprave kojim se povređuje pravo na pokrajinsku autonomiju. Naravno da se u ovom slučaju smatralo da je povređen, odnosno uticano na autonomiju i da se tražila ocena ustavnosti, ali se tu ništa nije desilo.
Dakle, čekajući donošenje zakona o finansiranju nadležnosti Vojvodine, Skupština Vojvodine je u novembru 2013. godine usvojila Platformu o polaznim osnovama za izradu zakona o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine koju je tadašnji predsednik Skupštine AP Vojvodine gospodin Ištvan Pastor prosledio tadašnjem premijeru Ivici Dačiću i tada se nije ništa desilo.
Godine 2014. Skupština AP Vojvodine usvojila je Deklaraciju o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine. Ministarstvo finansija je formiralo do sada dve radne grupe za izradu zakona za finansiranje nadležnosti AP Vojvodine koje su činili predstavnici republičke i Pokrajinske vlade, prvu još u vreme ministra Lazara Krstića, međutim, ni te radne grupe nisu donele napredak u izradi zakona o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine.
U februaru 2015. godine Pokrajinska vlada je usvojila Nacrt zakona o finansiranju nadležnosti AP Vojvodine. Prema pisanju medija, tadašnji predsednik Skupštine gospodin Ištvan Pastor je izjavio da će o ovom zakonu pokušati da napravi ambijent za razgovore sa poslaničkim klubovima i da je namera da se nađu rešenja koja će zadovoljiti zakonski i ustavni okvir, a da sa druge strane odgovore na realnosti budžeta Republike Srbije. Ni tada se ništa nije desilo, jednostavno se nije ništa dalje od toga preduzimalo. Onda je Liga socijaldemokrata Vojvodine u januaru 2016. godine podnela inicijativu Ustavnom sudu za ocenu ustavnosti Zakona o budžetskom sistemu, koji je proizveo umanjenje budžeta AP Vojvodine ispod tih ustavnih 7% i imam neke informacije da je tek sad krajem 2018. godine stigao odgovor da je zahtev zastareo.
Znači, svi pokušaji do sada da se na tom planu nešto učini i da se ekonomsko, finansijsko stanje u AP Vojvodini popravi nije urodilo plodom. Pitamo se kakva se poruka šalje dozvoljavanjem ovakvog odnosa prema pokrajinskim institucijama, kao da su Novi Sad i Beograd na dva kontinenta pa predstavnici institucija Republike i Pokrajine teško mogu da se sastanu. Evo, danas smo čuli od ministra da su se pre izvesnog vremena sastali predstavnici Vlade Republike Srbije i predstavnici Pokrajinske vlade, što je dobro, ali nadamo se da će od toga nešto uroditi plodom.
S druge strane, bez tog zakona i zakona o nadležnostima stalno ostaje prisutan jedan utisak da Vojvodini neko nešto daje iz Beograda, umesto da se jednom i trajno uredi pitanje šta su njene nadležnosti i način na koji će se finansirati i da ne zavisi od političke volje bilo koje vladajuće garniture.
Molila bih kolege iz SPS-a za malo tišine. Da li mogu da vas zamolim? Mi smo pažljivo vašeg kolegu slušali. Izvinjavam se.
Dakle, u Programu regionalnog razvoja Vojvodine, to je dokument koji je usvojen i važi za period od 2014. do 2020. godine, a on je u skladu sa Programom razvoja Republike Srbije, kaže se: „Decentralizacija je uslov unapređenja regionalnog razvoja. Faktori koji određuju optimalnu veličinu i vrstu decentralizovanih jedinica su brojnost populacije i veličina teritorije. Što je zemlja naseljenija, a nivo komunikacije između različitih nivoa obezbeđen kroz regionalne institucije i tela, decentralizacija je uspešnija i poželjnija“. Znači, to je u dokumentu zacrtano da je decentralizacija poželjna i potrebna da se sprovede.
Mi smo sada u 2019. godini i dovoljno dugo smo čekali i mi i građani Vojvodine da se steknu uslovi i nađu rešenja za donošenje ovog zakona. Kao ilustraciju i u raspoloživom vremenu htela bih da vam navedem nekoliko primera o stanju u pojedinim oblastima.
Dakle, koristeći podatke iz ovog programa koji sam pomenula, a to je taj Program regionalnog razvoja Vojvodine, vidi se da je u periodu između dva popisa stanovništva, od 2002. do 2011. godine, broj stanovnika u Vojvodini pao sa oko 2.031.000 na 1.916.000, što je negde oko 115.000 stanovnika manje. Ove godine se planira probni popis, pred zvanični popis 2021. godine, i ta slika će sigurno biti daleko gora, pre svega zbog primene mera štednje koje smo imali unazad nekoliko godina i zbog čega je veliki broj lekara, medicinskih radnika, ali i ljudi iz drugih profesija privremeno ili trajno napustio Vojvodinu. Drugim rečima, ono što želim da poručim, niko ne napušta sredinu u kojoj mu je dobro i u kojoj lepo živi. Znači, nešto nije u redu kada je u pitanju kvalitet života i mogućnosti za razvoj u Vojvodini.
Dalje, od podataka koje mogu da vam iznesem, od 45 opština u Vojvodini, 14 je nedovoljno razvijeno, a tri su izrazito nedovoljno razvijene. Izrazito nedovoljno razvijena je opština ona koja ima od 40 do 60% republičkog proseka razvijenosti. Takve su tri u Pokrajini. To je dovoljno jasna slika da stereotip o razvijenosti Vojvodine odavno ne postoji, već sam pomenula o kojim se budžetskim sredstvima radi, a budžeti lokalnih samouprava su još manji.
Isto tako, u spomenutom Programu regionalnog razvoja postoji podatak da je putna mreža u Vojvodini homogena i da omogućava dobru regionalnu pristupačnost, ali problem predstavlja stanje i kvalitet te putne mreže. Ona je mahom izgrađena u ranijem periodu, kada su asfaltirani putevi, ali se, naravno, svih ovih godina unazad slabo održavaju, opet zbog nedostatka sredstava. Nivo bezbednosti je, kažu, smanjen, a troškovi eksploatacije visoki. Kod trećine puteva prvog reda oštećenost kolovoza je iznad tolerantnih 20%. U odnosu na čitavu teritoriju Srbije, u AP Vojvodini se nalazi oko 24% državnih puteva prvog reda, oko 15% državnih puteva drugog reda, a svega 11% opštinskih puteva. Ta gustina opštinskih puteva u Vojvodini daleko je manja u odnosu na ostatak Srbije, a znatno zaostaje u poređenju sa susednim i ostalim evropskim zemljama, što znači da je komunikacija između naselja unutar AP Vojvodine otežana, dostupnost lekarskih usluga je isto tako otežana i druga vrsta mobilnosti je takođe otežana. Na primer, nama iz Novog Sada je, recimo, potrebno da putujemo do Pančeva negde skoro tri sada, ako idemo preko Perleza i onda nam je uvek lakše da idemo preko Beograda. To samo govori o tome u kojoj meri je ta premreženost putevima loša. Ili da putujemo do Sombora dva i po sata.
Posebno želim da naglasim primer puta preko Fruške gore, koji sam do sada već više puta spominjala, i kada je bilo u pitanju usvajanje budžeta, isto tako i kada je bilo u pitanju postavljanje poslaničkih pitanja. Naime, radi se o samo 30 kilometara puta. Vi ste ovde danas spomenuli planiranje izgradnje puta od Rume prema Šapcu, prema Republici Srpskoj itd, međutim, niko ne spominje kada će konačno početi izgradnja tunela kroz Frušku goru, jer vidimo da je u ovoj godini u budžetu predviđeno nekih 300 miliona dinara i oni su namenjeni, koliko smo videli, izradi dokumentacije i eventualnoj eksproprijaciji zemljišta, što znači da ni u ovoj godini nećemo imati započinjanje radova na ovom putu, a podsetiću putevi u Vojvodini su u nadležnosti ili Republike ili opština, zavisno od kategorije. Ne postoji preduzeće putevi Vojvodine, kao što je nekada postojalo, koje je održavalo puteve kada su oni bili u mnogo boljem kvalitetu.
Što se tiče železnice, to je posebna priča. Kažu, posleratna istorija železnice u Vojvodini beleži dva razdoblja kada je njome upravljalo iz Beograda. Prvi je bio od 1965. do 1976. godine i drugi od 1990. praktično do danas. Za oba perioda karakteristično je totalno raubovanje, demontaža i razvlačenje imovine železnice. Od polovine 70-ih do kraja 80-ih godina Železničko transportno preduzeće Novi Sad, koje je tada postojalo, objedinjavalo je vojvođanske železnice, doživelo je totalnu renesansu i procvat u svakom pogledu. Međutim, danas brojnost pruga, stanje pruga, stanje drugih objekata je skoro zabrinjavajuće, sem onih nekih magistralnih delova železnice za koje često čujemo od ministarke kada obrazlaže naše primedbe zašto se ne gradi i ne razvija više železnička mreža i putna mreža, pa kaže – dobijate sada tu prugu za Budimpeštu. To je državni projekat. Mi govorimo o onim vezama koje su nekada postojale, odnosno o železnici koja je postojala na celoj teritoriji Vojvodine, koja je bila potpuno premrežena prugama, jer ima praktično dugogodišnju tradiciju.
Na osnovu Zakona o železnici i Zakona o bezbednosti i interoperabilnosti železnice, železnička infrastruktura je dobro u opštoj upotrebi i u svojini Republike Srbije. Dakle, nemamo ni ovde sada više pokrajinski nivo nadležnosti nad železnicom. U njihovoj nadležnosti je i održavanje železničkih stanica. No, moram da navedem kao poseban kuriozitet železničku stanicu u Novom Sadu, koja nam je najbliža kao uzor, nekada bila ponos ovog grada, izgrađena početkom 60-ih godina, bila je i pojam lepote i funkcionalnosti.
Danas su se u holu stanice uselili i golubovi. To jedan prilično musavi objekat, koji što je najgore, nema pokretne stepenice, pa se putnici muče sa prtljagom, a o tome da ga eventualno koriste invalidi, je praktično, nemoguće. Znači, to možda zvuči nekome kao detalj, ali to je samo slika o tome šta i kako može da se investira kad nemate sredstva i nemate nadležnosti.
Što se tiče stanja u zdravstvu, želela bih i na to još kratko da se osvrnem. Samo devet opština od 45 u Vojvodini je ostvarilo visoku dostupnost zdravstvenim uslugama, sve ostale su ispod tog nivoa. Pokrivenost stanovnika jednim lekarom na nivou Republike Srbije iznosi 345, a na nivou AP Vojvodine 400 pacijenata, što pokazuje nepovoljnu situaciju na pokrajinskom nivou, a ko se uzme kako je to po regionima unutar pokrajine, po okruzima u AP Vojvodini, uočava se da situaciji najpovoljnija u Južno-Bačkom. Naravno, jer tu je sedište, tu je Novi Sad i bolničke institucije, odnosno ustanove u Novom Sadu. Tu je 314 pacijenata po lekaru, a najnepovoljnije na nivou Sremskog okruga 549 stanovnika po lekaru. Ovo su sve podaci iz tog dokumenta o kome sam vam govorila, a to je taj Program privremenog razvoja 2014. do 2020. godine.
U mnogim selima su ugašene ambulante, a u neka sela lekar dolazi jednom nedeljno, a pošto su nam sela u međuvremenu opustela, pa su ostala mahom staračka domaćinstva, oni su najčešći stanovnici sela, kada im je potreban lekar moraju da idu u najbliži dom zdravlja, čak i do 50 kilometar, još ako je potrebno otići kod specijaliste, do najbliže bolnice. Problem predstavlja i sam odlazak, jer su mnoge autobuske linije takođe ugašene, a za taksi prevoz mnogi ljudi koji žive u tim sredinama, pogotovo poljoprivrednici nemaju novac. U takvim okolnostima preventivni pregledi o kojima se uveliko priča na svim nivoima, su retkost, i oni se obraćaju lekaru tek kada bolest uzme maha.
Moram da napomenem da Novi Sad nema gradsku bolnicu, postojeća Pokrajinska bolnica je negde još iz vremena Austrougarske. Oblast zdravstva je, opet naglašavam, u nadležnosti Republike, i o svemu se odlučuje na nivou Ministarstva zdravlja. Podsetiću da je većina domova zdrava i bolnica u Vojvodini izgrađena u periodu kada su veća sredstva ostajala u budžetu AP Vojvodine. Ono što je osnovica ovog zakona je, ne tražimo mi da nama neko nešto daje, nego da se odavde, kada kažem odavde mislim iz AP Vojvodine, manje uzima.
Na kraju nešto što je moja, meni bliska tema, stanje zaštite životne sredine. Naime, u Vojvodini postoji, a to je vrlo nestabilan podatak, preko 500 divljih deponija, a nije izgrađeno, odnosno nije završena do sada nijedna regionalna deponija, iako je Strategijom upravljanjem otpadom, predviđena izgradnja osam regionalnih deponija.
Jedna od najneuređenijih i najružniji i nama na sramotu je deponija, to je deponija Novog Sada, koja se nalazi uz sam auto-put gde je predviđeno da se izgradi regionalna deponija, i ova priča o izgradnji regionalne deponije u skladu sa Strategijom egzistira čitav niz godina. Međutim, nikako u to da se krene. Opet, polazeći od toga da nema sredstava.
Ono što je osnovni problem Fond za zaštitu životne sredine koji je definisan Zakonom o zaštiti životne sredine ima sredstva predviđena, odnosno 80% naknada za zagađenje ide u republički budžet, a 20% ide na lokalni nivo. Pokrajinskog nivoa nema, i to je jedan od problema koji jednostavno, jedan od razloga zbog čega se teško zaživljava izgradnja regionalnih deponija i mogućnost izgradnje, odnosno uređenja ove oblasti na celoj teritoriji pokrajine Vojvodine. Vidim da mi je vreme isteklo. Imala bih još puno toga da kažem. Hvala vam.
