Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče Republike Srbije, poštovani članovi Vlade Republike Srbije, otvaram Dvadeset drugu posebnu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika konstatujem da sednici prisustvuje 125 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja poslanika prisutnih u sali molim da ubacite svoje kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da sednici prisustvuje 156 narodnih poslanika i da imamo uslove za dalji rad.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam pozvala da današnjoj sednici prisustvuje predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, predsednik Vlade Republike Srbije Ana Brnabić, ministri u Vladi Republike Srbije i direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Vlade Republike Srbije, Marko Đurić.
Poštovani narodni poslanici, molim vas da pozdravimo politički privredne predstavnike sa teritorije AP Kosova i Metohije, predstavnike Kancelarije za Kosovo i Metohiju, kao i predstavnike diplomatskog kora koji prisustvuju sednici.
Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, za Dvadeset drugu posebnu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu, utvrdila sam sledeći
D n e v n i r e d
Izveštaj o Kosovu i Metohiji.
Prelazimo na rad po dnevnom redu.
Predsednik poslaničke grupe SNS dr Aleksandar Martinović, predložio je da saglasno članu 97. stav 3. Poslovnika duže vreme rasprave, odnosno da vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi 10 časova. O ovom predlogu, naravno, Skupština odlučuje bez pretresa.
Stavljam na glasanje ovaj predlog.
Zaključujem glasanje: za – 155, protiv – niko, uzdržan – jedan, nije glasalo 24 poslanika.
Konstatujem da smo prihvatili ovaj predlog, tako da vreme poslaničkih grupa iznosi 10 časova, a podsećam vas da predsednici, odnosno šefovi poslaničkih grupa po Poslovniku imaju 20 minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Prelazimo na razmatranje Izveštaja o Kosovu i Metohiji.
Reč ima predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić.
Molim vas predsedniče da nam se obratite.

Dame i gospodo, vaše ekselencije, poštovana predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, poštovana predsednice Vlade Republike Srbije, uvaženi ministri, dragi naši predstavnici srpskog naroda i srpskih institucija sa Kosova i Metohije, poštovani narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, želim, pre svega, da se zahvalim svima koji se danas nalaze u ovoj sali, svima koji žele da razgovaraju na odgovoran i ozbiljan način o problemu koji je velik i težak, ne samo za naše ljude na Kosovu i Metohiji, već i za sve građane Srbije i celinu srpskog naroda.
Razmišljao sam da li da govorim o tome kako i na koje sve načine su neki pokušavali da me spreče da uđem u zgradu Narodne skupštine Republike Srbije, ali su to suviše slabi pokušaji i suviše nevažno za građane Srbije, te o tome danas neću da govorim.
Mislim da celu raspravu treba da počnem odgovorom na jedno važno pitanje, u šta verujemo u laž ili u istinu? Bez tog odgovora nećemo na kraju znati ni za šta smo tačno sposobni, koliko možemo, gde su granice i naše zemlje i naših snova, baš kao i naše stvarnosti. Gde je Kosovo, gde je Metohija, ko njima upravlja, gde smo mi Srbi na Kosovu i Metohiji? Možemo li mi koje su zbog Kosova protivpravno bombardovali, ubijali našu decu, izvršili agresiju, da računamo na međunarodno pravi i pravdu? Ko su nam prijatelji i da li imamo pravo na neprijateljstvo sa onima od kojih u velikoj meri zavisi naša budućnost? Da li smo sebi prijatelji ako odbijamo da se suočimo sa istinom?
Njegoš je još rekao samoobmana je ubitačna i za ljude i za narode. Da li smo mi u Srbiji svesni toga? Da ako obmanjujemo sebe, ne znači da ćemo sami sebe na kraju uspeti da prevarimo i da nećemo postati ništa drugo, da nećemo sutra imati onoliko Kosovo u Srbiji, tako što ćemo se grčevito držati svojih maštarija. Da ne vredi to što krivimo realnost, selektivno biramo informacije i pokušavamo da sve to uklopimo u ono što mi želimo. Nije slučajno velika Isidora Sekulić rekla – mi smo narod koji u stvarnost ne veruje i koji stvarnost ne voli, dok je ne poznajemo snevamo o njoj, a kad nam postane jasna mi je potcenjujemo. Vere i ljubavi za realnost nikada nismo imali. Ne ide to, i vreme je da otvoreno izaberemo između slatke laži i gorke istine.
Moj posao kao predsednika Republike i ne moram uvek da ga volim i ne mora uvek da mi prija, jeste da ljudima saopštim i saopštavam istinu gorku, ponekad neprijatnu i ma kakva ona bila ali istinu. Ali, zbog istine koju govorim nemojte ni na trenutak da pomislite da se neću boriti za naš narod na Kosovu i Metohiji, za Kosovo i Metohiju više od svih onih koji istinu znaju, a namerno je prećutkuju i koji bi rado ratovali ali da u tim ratovima ginu tuđa, a ne njihova deca i koja nam svakoga dana drže patriotska predavanja, a predavanja nikome ne bi smeli da drže.
Duga i teška iscrpljujuća viševekovna borba vodila se oko Kosova, ali mi neretko zaboravljamo ne samo oko Kosova i oko Vojvodine, drugih delova današnje Srbije. U nekim od tih borbi pobedili smo, u nekim od tih borbi izgubili smo. Samo što smo se pravili da su pobede bile uobičajene, normalne i nisu predstavljale nikakvu novost, a poraze nikada nismo hteli da prihvatimo. Čak ni kada smo ih doživljavali uzastopno i u kratkom vremenskom periodu. Ne jedan već kao što rekoh mnogo poraza.
Razmotrimo ukratko istorijske činjenice, ukrštene sa prostom matematikom, sve to u pogledu pitanja, ko je koliko dugo kroz istoriju vladao teritorijom koju danas nazivamo KiM. Od Prvog veka suverena vlast Rima nad ovom teritorijom kada su pokoravali Ilire i Dalmate koje su manje više nastanjivali ovu teritoriju i koja je trajala negde do 395. godine, posle toga vlada Vizantija oko 550 godina. U Sedmom veku dolaze Slovenska i Srpska plemena na teritoriju današnjeg KiM. Od 960. godine do 1080. godine na toj teritoriji za prevlast se bore Vizantija, različiti srpski vladari.
Uzmimo grubo po 60 godina za Vizantiju i Srbe. Srpski vladari na KiM od 1800.godine do 1389. godine Turci od tada do 1912. godine, 510 godina. Srbi vladaju na KiM od 1912. godine, Srbi, uslovno govoreći Srbi, i Srbi i Albanci zajedno, pri čemu Albanci nisu bili time zadovoljni. Do 1999. godine, ovako ili onako od Kumanovskog sporazuma, dakle od 1999. godine, upravljaju Međunarodna zajednica i Albanci i onaj deo Međunarodne zajednice koji je bio podrška stvaranju nezavisnog Kosova 2008. godine.
Dakle, ako posmatramo tih 2020 godina unazad, videćemo da su se različite vlasti na KiM smenjivale i videćemo, ono što je posebno interesantno, a ja ću vam sada izneti te demografske podatke kako se u poslednjih 120 godina dramatično menjao broj Srba.
Po procenama iz 1455. godine na KiM, na teritoriji koja danas obuhvata KiM, živelo je oko 98% Srba.
Godine 1871. živelo je 32% Albanaca, 74 Arbanasa, 64 % Srba. Međutim, tada dolaze srpsko turski ratovi, Berlinski kongres i to je vreme u kojem najdramatičnije gubimo u broju Srba koji žive na KiM i prvi put 1899. godine Albanci predstavljaju, Arbanasi predstavljaju većinu na toj teritoriji u tzv. Kosovskom vilajetu, sa 48%, a Srbi su na 44%.
Kako se to sve dogodilo? Došlo je do velikog iseljavanja, velikog i teškog progona Srba, a srpska država je tada u to vreme, posle srpsko turskih ratova i Berlinskog kongresa, a Stojan Novaković je želeo da to bude na petsto godišnjicu Kosovske bitke, prvi put mi osnivamo svoj konzulat, Srpsko predstavništvo, predstavništvo Srbije u Prištini, u Kosovskom vilajetu, pri Otomanskoj imperiji i prvi naš konzul na Kosovu u Kosovskom vilajetu, bio je Luka Marinković, postavljen 1889. godine, a već 1890. godine, Albanci ubijaju Luku Marinkovića, prvog srpskog konzula na Kosovu. Posle Luke Marinkovića, promenili smo više konzula, sve do 1912. godine.
Interesantno je da su naši konzuli, verovatno bi ih, oni koji su danas hteli da spreče naš dolazak ovde, nazvali velikim izdajnicima, bili su i Branislav Nušić, prvo je bio delovođa, zatim naš konzul u Prištini, bio je i veliki srpski pesnik Milan Rakić, koji je prvo bio pisar, a zatim konzul u Prištini.
Dakle, ti ljudi su dali svoj doprinos štiteći interese sve malobrojnijih Srba, jer sve do Balkanskih ratova, mi nikako nismo mogli da se oporavimo, a ni jedna srpska vlast ovde u Srbiji, nije smela i nije mogla da se usudi ni na koji način da organizuje bilo kakav ustanak na KiM, sve do 1912. godine, sve do Balkanskih ratova, sve do oslobodilačkih ratova, kada KiM ponovo oslobađamo.
Ovo sam želeo samo da vam kažem da biste videli kako kroz dobar deo istorije su se stvari menjale, ali ono što su loši podaci za nas, gotovo katastrofalni, dolaze posle Drugog svetskog rata.
Naime, 48. godine pa sve do 53. godine, i u zanosu pobednika, mi uspevamo da sačuvamo broj Srba u istom procentu koji je bio neposredno posle Drugog svetskog rata, a to je 27% Srba i Crnogoraca, a 68% Albanaca.
Ali vas molim da poslušate podatke sada i to sve traje do 61. godine, dakle tih 15 godina posle Drugog svetskog rata, mi držimo procenat Srba u odnosu na procenat Albanaca. Držimo ga jer smo mi bili pobednici, veliki broj Albanaca se osećao kao gubitnici, veliki broj Albanaca je napustilo KiM, otišli su i preko Okeana u mnoge evropske zemlje, u mnogo većem obimu nego što su to Srbi činili, zato što kažem, ponavljam, Srbi su bili najvećim delom antifašistički nastrojeni, osećali su se kao pobednici, što nije bio slučaj sa Albancima.
Međutim, stvaranjem treće Prizrenske lige 1946. godine, Albanci počinju da nam prave najveće probleme i to će se videti da nas je skuplje koštala Treća prizrenska liga, nego i Prva prizrenska liga iz 1879. godine i Druga prizrenska liga „Bali kombetar“, stvorena 1942. godine i 1943. godine, jer su ogromnim novcem, ogromnim ulaganjima uspeli uvek i u svakom trenutku da imaju značajan upliv u Američku spoljnu politiku i preko predstavničkog doma i preko Senata, dakle , preko oba doma kongresa i preko svih drugih izvršnih organa američke vlasti.
Ono što se dešava tada, od 61. godine pokazuje kako konačno gubimo tle pod nogama na KiM.
Ponavljam, 61. godine imamo 27% Srba na KiM, ali već 71. godine imamo 21%. Ako pogledate, to je za više od 25% od našeg broja Srba, u relativnim brojevima, pad. Dakle, 81. godine već imamo 15% Srba. Dakle, od 61. do 81. godine sa 27% na 15%.
Dalje, 91. godine već imamo 11%. Dakle, više nego duplo smo u tih 30 godina izgubili u relativnim procentualnim brojevima, prisustvo Srba na KiM, dakle od 60-ih do 90-ih godina. I svi koji su na vlast došli posle prvih demokratskih izbora, 90-te godine, imali su bezbroj problema i ma kakve namere, a pretpostavljam da su namere bile najbolje, bili su u užasnoj teškoj situaciji, da bilo šta sačuvaju sa 11% srpskog življa.
Tome su doprineli brojni problemi sa kojima smo se suočavali. O tome ću, pa sada bolje da govorim nego kasnije.
Dakle, imali smo loše odluke komunističkih vlasti. Imali smo užasno loše odluke, prvo o zabrani povratka Srba i Crnogoraca na svoja ognjišta, ali smo imali loše odluke i 56. godine, za koju, nećete verovati, i zašto se mi danas, između ostalog borimo i za taj deo Srbije, gde nije ceo sever Kosova, kao što neki pričaju pripao tada Albancima itd, odnosno KiM, to je neistina, pripao je Lešak sa 12 sela i da bude nesreća veća naši ljudi su se plebiscitom izjašnjavali o tome da žele da pripadaju ne Raškoj oblasti, ne Centralnoj Srbiji, već KiM, te Albanci čak i u razgovorima sa nama, i te argumente inače im nikada to ne bih otkrio, i te argumente u razgovorima sa nama koriste.
Dakle, da ne govorim o tome da su Srbi teško mogli da dobijaju posao, a da vidite razmere problema sa kojima sa suočavamo, da recimo 61. godine je bilo oko 100.000 srpske dece u školama, 99. godine smo imali 59.000 srpske dece u školama, danas imamo svega 16.000 srpske dece u školama. Samo da vidite kolike su razmere nacionalne katastrofe kroz koju je naš narod prošao.
Danas na Balkanu, kada govorimo o nacionalnom pitanju na Zapadnom Balkanu, danas živi, po našim preciznim računicama, kasnije ću vam izneti te podatke u toku diskusije, sedam miliona i 460 hiljada Srba. Kad pitate Srbe oni bi vam rekli devet ili 10 miliona, ovo je tačna broj.
Dakle, sedam miliona i 460 hiljada Srba. U Srbiji, Republici Srpskoj i Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Severnoj Makedoniji, živi danas oko četiri miliona i 70 hiljada Albanaca, njih kad pitate oni će reći da ih je šest miliona. Naravno ni oni ne govore istinu, kao ni Hrvati kad govore da Hrvatska ima 4,5 miliona, jedva da ima 3,5 miliona, itd, ali to će se uskoro videti 2021. godine.
Srbi imaju negativan prirodni priraštaj, Albanci imaju pozitivan. Ja ću vam danas izneti nekoliko važnih procena za ozbiljnu diskusiju i za ozbiljnost izveštaja koji podnosim.
Po procenama Ujedinjenih nacija World population prospects iz 2015. godine, Srbija će 2050. imati 5,5 miliona stanovnika, a 2100. godine, ukoliko se isti trendovi nastave, svega 3,5 miliona stanovnika. Ako izračunamo broj stanovnika do 2050. i 2100. godine, po postojećem stopama priraštaja Albanaca i Srba, dolazimo do sledećih podataka za Balkan. Godine 2050. Albanaca će biti, a kasnije ću dati još jednu ozbiljniju analizu od ove, broj Albanaca će biti za 1.926.400 više nego sada. Ukupno će ih biti 5.996.000, dakle 6.000.000. Srba će biti 1.222.400 manje nego danas, ukupno biće nas 6.230.000. Godine 2100. Albanaca će biti za 4.936.000 više, ukupno će ih biti 9.006.400, Srba će biti za 3.132.000 manje, ukupno biće nas 4.327.000.
Dakle, ukoliko mi sebe ne promenimo, ukoliko mi mnogo toga kod sebe ne promenimo, biće nas 2100. godine, a to je samo još jedna generacija, 2100. godine biće nas dvostruko manje na zapadnom Balkanu nego Albanaca. Dodajmo tome i nepredvidive, ali veoma izvesne emigracije iz Azije i pre svega Subsaharske Afrike ka prostorima Evrope i Balkana. Većina izbeglica jesu i biće muslimanske veroispovesti, i to ne bi bio za nas problem da mi jesmo otvoreniji, kao što se pokazalo u prethodnom periodu da nismo. Utoliko će i neki drugi imati koristi od toga, a mi nažalost to nećemo umeti da iskoristimo.
Da bi ostvarili pozitivan priraštaj Srba u narednih 30 godina, neophodno je da žene rađaju 3,2 dece. Ako ne sprovedemo krupne sveukupne promene i raznovrsne mere, ne samo da nećemo moći da govorimo o Kosovu i Metohiji, nego ćemo imati male šanse da govorimo o sopstvenom opstanku i na teritoriji ostatka Srbije.
Postoji više različitih naučnih studija, ja sam vam rekao jednu, postavljaju se pitanja – a zašto sam o ovome govorio? Nisam ja u ovome govorio samo o preseku stanja, za koje verujem da mnoge od vas jesu iznenađenje, iako svi smo negde to kod sebe duboko sakrivali i nikada nismo želeli do kraja otvoreno da govorimo. Ovo sam govorio zbog toga što moramo da razmišljamo o budućnosti, o tome da dva različita scenarija, a jedan je normalizacija odnosa sa Albancima, a govoriću o tome kakve su mogućnosti normalizacije moguće i drugi je da do normalizacije ne dođe, da imamo ili zamrznut konflikt ili zamrznut konflikt prekidan povremenim sukobima, koji bi bio u potpunosti katastrofalan scenario za naša dalja demografska kretanja.
Ono što smo zaboravili da kažemo kao istorijske činjenice koje su umnogome doprinele katastrofičnom stanju za opstanak srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, zaboravili smo da kažemo da smo bili gotovo 500 godina pod turskom okupacijom, da smo istovremeno bili, ili nazovite to kako god hoćete, pod turskom upravom, svejedno je, da smo istovremeno doživeli tragične gubitke u Balkanskim ratovima, stravične gubitke u Prvom svetskom ratu i u Drugom svetskom ratu, posebno naš živalj zapadno od Drine i Dunava. To su bili ogromni udarci demografskoj vitalnosti, od kojih se naš narod nikada nije oporavio. Dodatni udarac bili su ratovi 90-ih godina, ljudski gubici, egzodusi, egzodus našeg naroda iz Hrvatske 1995. godine, naravno i NATO agresija 1999. godine. To su neki od dodatnih eksternih uzroka višedecenijske depopulacije. Uzroci pada nataliteta i depopulacije su, kao i u drugim savremenim evropskim zemljama, povećanje životnog standarda, jer u najbogatijim beogradskim opštinama nam je najniži natalitet, između 142.000 abortusa godišnje, iseljavanje i bolesti.
Pre svega, u toku današnjeg izlaganja govoriću o migracijama, o važnosti da stignemo do bilo kog, jednog dana da dođemo do kompromisa sa Albancima, jer time ćemo dobrim delom zatvoriti taj negativni migracioni saldo, do 2030. godine napraviti izjednačeni migracioni saldo, to znači jednak broj onih koji ulaze u našu zemlju sa onima koji izlaze iz naše zemlje, pa od 2030. godine taj trend preokrenuti i obezbediti da imamo više ljudi koji dolaze u našu zemlju od onih koji odlaze.
Kao što sam rekao, od 1945. godine, osim zabrane povratka proteranim Srbima i Crnogorcima, imali ste iz godine u godinu povećavanje ustavnih nadležnosti Kosova, zaključno sa ustavnim promenama iz 1971. i 1974. godine. Mi smo od 1990. godine uz, mislili smo, nacionalnu obnovu, što je bilo očekivano i razumljivo posle decenija, rekao bih, ćutanja na progon pre svega Srba sa Kosova i Metohije, da smo očekivali da imamo bolje rezultate, ne ulazeći u suštinu problema odnosa sa Albancima, ne ulazeći čak ni u brojeve, ne ulazeći u ono što je moglo dete da sabere, a mi smo se pravili da to ne možemo da uradimo.
Bila je velika greška i činjenica što smo potcenjivali snagu međunarodne zajednice, to je neretko eufemizam za najmoćnije zapadne zemlje, ali kako god okrenete i šta god možemo da im kažemo, a mnogo toga lošeg i teškog možemo da im kažemo, morali smo bolje da računamo, ako ne zbog njih, onda zbog sebe. I nismo sebe smeli da dovedemo u situaciju da gubimo još ljudi, da gubimo vojsku i policiju sa naših teritorija i da istovremeno ekonomsku vrednost, odnosno vrednost bruto domaćeg proizvoda svedemo na 50% onoga što smo imali 1989. godine. Time smo snagu Srbije sveli na minimum, time smo snagu Srbije doveli dotle da možemo samo da čekamo milostinju i ono što će neko drugi da nam da i što će neko drugi da nam dozvoli.
Posle 2000. godine kada su mnogi očekivali da će doći do velikog poštovanja tzv. demokratskih snaga u Srbiji i da je to samo demokratsko pitanje, da Zapad nema drugih interesa i da će najednom Srbiji da vrati Kosovo pod njenu kontrolu i da će to sve biti u redu u godinama koje dolaze, događalo se sve suprotno. Događalo se to da smo bili iznenađeni svakim potezom koji se protiv nas provodio, od toga da smo u danu morali da odustanemo od političkog i pravnog kontinuiteta, bez obzira što je to sve bilo sporno još od 1992. godine i Badenterove komisije, do toga da smo morali da puštamo osuđene i neosuđene albanske teroriste iz naših zatvora, i to njih stotine, i neke od njih koji su počinili najteža krivična dela, poput braće Mazreku, koji su svedočili o zločinima onih koji danas vode albanske pregovaračke timove protiv srpskog naroda. Zatim smo pokušavali da vodimo politiku zamrznutog konflikta, iako smo se takođe pravili da ne vidimo da polako ali sigurno klizimo ka nezavisnosti Kosova.
Našao sam dopis u dokumentaciji do koje smo retko dolazili, zato sam ponosan što ćemo mi vama da ostavimo sve izveštaje, i vama i budućim generacijama, sve službene beleške sa naših razgovora i sve ono što smo radili u prethodnom periodu. Teško smo dolazili do dokumentacije, o tome će vam kasnije govoriti i Marko Đurić, ali smo našli pismo Zorana Đinđića Savetu bezbednosti gde on 2003. godine u februaru dobro predviđa šta će se dogoditi na Kosovu i Metohiji i govori kako oni žele da stvore nezavisno Kosovo i kako su sve bile neistine i laži što su im govorili u prethodnom periodu i ukazuje na sve opasnosti. Tada i prvi put počinje da se govori i da se moli, pazite, ali to je 16 godina ranije, kada smo bili u desetostruko boljoj situaciji, dakle 16 godina ranije, prvi put naši predstavnici počinju da mole, ako ni za šta drugo, da možemo da dobijemo podelu, što međunarodni predstavnici odbijaju, od Kupera, Štajnera, do svih drugih.
Imamo dalje, što ljudi zaboravljaju, zašto je bilo važno to odricanje od kontinuiteta i zašto sam ga pomenuo? Vratićemo se na Rezoluciju 1244. U Rezoluciji 1244 nigde se ne govori o Srbiji, govori se samo o Saveznoj Republici Jugoslaviji, mi se odričemo pravnog kontinuiteta u odnosu na SRJ.
Zatim, 2006. godine nestaje nam Savezna Republika Jugoslavija, zahvaljujući neodgovornoj politici koju smo mi ovde vodili i da vam ne govorim da je Srbija morala da se saglasi sa odlukom Venecijanske komisije na 54,46% tek kada smo mi na to pristali da je tek tada dozvoljen referendum u Crnoj Gori. Da ne govorim o načinu na koji smo vodili kampanju, da ne govorim o načinu da nismo bili u stanju ni novac da uložimo, da nismo bili u stanju da se ponašamo ozbiljno. Otišla je Crna Gora, otišle su nam svetinje, nikom ništa. Nestala je Savezna Republika Jugoslavija, svi su se pravili kao da se ništa nije dogodilo. Zato sam nedavno neke i pitao – kako to da su nam sve svetinje, a da nam Ostrog nije svetinja? Koliko ja znam, Ostrog nam je jedna od najvećih svetinja, pa ste svi ćutali i pravili se naivni, nevešti, kao da se ništa, nigde i nikada nije dogodilo.
Interesantno je da kada se to dešavalo 2006. godine nismo imali prijatelja, nikoga. Znao je srpski narod šta želi. Srbija se loše ponašala. Rusija se pravila da ne vidi šta se dešava, jer im je odgovaralo, mislili su da će Crna Gora biti država pod njihovom kontrolom, ćutala uglavnom. Naravno, zapadne sile su po svaku cenu pomagale otcepljenje Crne Gore od Savezne Republike Jugoslavije, uradile sve da Srbiju oslabe, da Srbiju ostave samu, da bi mogli da kažu Savezne Republike Jugoslavije više nema i da krenu u rušenje one svoje priče – standardi pre statusa i da mogu da kažu – status pre standarda, ne bi li dali Kosovu punu nezavisnost.
Ja ću vam sada, u skladu sa Izveštajem, da bi ste videli, podsetićete se mnogih važnih datuma, kratku hronologiju dešavanja od 1998. i 1999. godine do danas. Vrlo kratka hronologija sa ne mnogo komentara, da biste razumeli kako su se stvari za nas odvijale sve lošije i lošije.
Godine 1998/1999. Vašington imenuje Kristofera Hila za specijalnog izaslanika za Kosovo i Metohiju. On je do februara 1999. razgovarao sa predstavnicima Beograda i Prištine, nudeći stranama različite verzije rešenja. Učestvovali su tu i Volfgang Petrič, kao specijalni izaslanik EU i Boris Majorski, kao predstavnik Ruske Federacije.
Februar 1999. godine, indirektni pregovori Beograda i Prištine u Rambujeu, posle ucena zapadnih sila završeni su neuspešno.
Dana 22. marta 1999. posmatračka misija OEBS, koja se ponašala krajnje pristrasno, koja je falsifikovala brojne izveštaje i radila direktno u korist Albanaca i direktno protiv Srba, nedvosmisleno, evakuisala se sa Kosova i Metohije. Samo dva kasnije NATO je započeo agresiju na Saveznu Republiku Jugoslaviju.
Dana 09. juna, posle 78 teških, užasnih dana kroz koje je prošao naš narod potpisan je Vojno-tehnički sporazum između KFOR, međunarodnih bezbednosnih snaga i Vlade Savezne Republike Jugoslavije.
Dana desetog juna 1999. godine, Savet bezbednosti na svom 4011. sastanku usvojio je Rezoluciju 1244. U toj rezoluciji ima dobrih stvari za nas, ima vrlo loših stvari za nas, samo što mi te loše nikada nismo hteli da pročitamo. Jedna od tih loših je da su naše snage vršile teror na Kosovu i Metohiji i da je zato neophodno da međunarodne snage ovladaju tim prostorom, a da se naše snage povuku sa teritorije Kosova i Metohije.
Početak 2001. godine, posle ukidanja pravnog kontinuiteta sa Saveznom Republikom Jugoslavijom i puštanja albanskih terorista, tadašnji predsednik Savezne Republike Jugoslavije pokušao je da pokrene pregovore sa prištinskim liderom Rugovom, ali je prištinski tim u poslednji čas otkazao učešće na pripremnom sastanku. To isto je pokušala i Vlada Srbije, nije vredelo.
Dana petog novembra 2001. godine, potpisan je zajednički dokument o saradnji Jugoslavije i UNMIK, kojim se potvrđuju prava i obaveze strana potpisnica iz Rezolucije i pozivaju Srbi koji žive na Kosovu da učestvuju na parlamentarnim izborima privremenih institucija u Prištini.
Godine 2003. Zoran Đinđić šalje pismo Savetu bezbednosti u kojem ih upozorava da će stvaranje nezavisne države, a to se radi suprotno Rezoluciji 1244, dovesti do katastrofalnih posledica.
Godine 2003. ruska vojska napušta Kosovo i Metohiju i mi ostajemo samo sa zemljama NATO, sa predstavnicima četiri NATO zemlje koje su dobile svoje zone na Kosovu i Metohiji.
Te iste 2003. godine uspostavlja se princip – standardi pre statusa, odnosno da su standardi uspostavljeni odlukom UN prioritet u odnosu na razgovore o konačnom statusu. Naravno, to je bila samo prevara, to je bila igra i prelazno rešenje u kojem je trebalo da se umire oni koji su u Beogradu razumeli tu njihovu igru.
Dana 29. aprila 2004. godine, Vlada Srbije donosi prvi plan za političko rešenje situacija na Kosovu i Metohiji. Održavani su sastanci sa predstavnicima Kontakt grupe, pri čemu su oni tražili način samo kako da umire Vladu Srbije posle „Pogroma“ 17. marta 2004. godine, a gde nije bilo reakcije srpske države. Uspeli su ubrzo u tome i, kao što ćete videti kasnije, već 7. oktobra 2005. Kontakt grupa, koju čine predstavnici SAD, Britanije, Francuske, Nemačke, Italije i Ruske Federacije, usvajaju principe rešavanja statusa Kosova i Metohije, u kojima se navodi da to rešenje treba da bude u skladu sa međunarodnim standardima, ljudskim pravima, demokratijom i međunarodnim pravom, kao i da doprinese bezbednosti u regionu.
Dana 24. oktobra 2005. godine, Savet bezbednosti je dao zeleno svetlo za početak pregovora o budućnosti autonomne pokrajine. Ambasadori koji učestvuju u radu podržali su predlog tadašnjeg generalnog sekretara Kofi Anana da počnu pregovori o statusu Kosova i Metohije.
Dana 11. novembra 2005. godine, Savet bezbednosti imenovao je bivšeg predsednika Finske, Martija Ahtisarija, za specijalnog izaslanika. Pregovarački proces je praktično počeo u Prištini 10 dana posle toga.
Januara 2006. kontakt grupa donosi smernice za pregovore i zauzima stav da ne može biti povratka na stanje pre 1999. godine, ne može biti podele Kosova, niti njegovog pripajanja nekoj trećoj državi.
Pozvali su Beograd na konstruktivni rad sa glavnim pregovaračem, očigledno pripremajući teren i zato ćete videti zašto su naši potezi 12 i 13 godina kasnije bili toliko važni i toliko uspešni pripremajući teren da nateraju Srbiju da razume kako i koliko je neophodno stvaranje nezavisno Kosovo.
Od februara do septembra 2006. godine, svi oni junaci, koji su mnogi od vas nazivali izdajnicima, su se izređali u Beču na direktnim pregovorima sa Hašimom Tačijem i ostalim Albancima. Ti pregovori završeni su bezuspešno.
Dana 17. marta. 2006. godine, dve delegacije, razgovaralo se o finansiranju Srpskih opština i o njihovom međusobnom povezivanju sa vlastima u centralnoj Srbiji, o čemu su iznošeni različiti stavovi. Tada Albanci odbijaju da se formira nešto što mi uspevamo Briselskim sporazumom sedam godina kasnije, a to je zajednica srpskih opština, a što danas ne možemo da formiramo zato što EU, kao garant provođenja tog sporazuma, nije izvršila pritisak na Albance da se taj Sporazum sprovede u delo.
Peta runda pregovora je bila posvećena zaštiti verskog i kulturnog nasleđa na Kosovu. Ocenjena je kao korisna sa obe strane.
Dana 13. jula Marti Ahtisari, je izvestio članove Saveza bezbednosti u toku pregovora i u svojoj nameri da organizuje politički sastanak na visokom nivou. Zatim su održani ti sastanci kojima su prisustvovali Boris Tadić, Vojislav Koštunica, Fatmir Saidiu, Agim Čeku. Izneti su različiti stavovi. Srpska strana je rekla da je spremna za najširi nivo autonomije, a Albanci samo nezavisnost i ništa drugo.
Nastavlja se osma, deveta i deseta runda, na kojima se razgovaralo o decentralizaciji, na kojoj Albanci nikada nisu pristali. Tada je dat nalog Martiju Ahtisariju, Kontakt grupa ga je ovlastila da počne izradu o sveobuhvatnog rešenja za status Kosova.
On je predstavio 02. februara 2007. godine to rešenje i njegovo rešenje je nadgledana nezavisnost, iako ona, implicite, nigde nije pominjana, ali je bilo jasno u kom smeru sve ide.
Dana 13. februara jedna od retkih sednica, to povodom onih koji nam drže predavanja kada se drže sednice skupštine Srbije, odbacuju se svi stavovi iz Ahtisarijevog predloga kojima se krši suverenitet i integritet Srbije.
Zatim se održavaju od 21. februara do 2. marta konačni pregovori u Beču da se pokuša približavanje stavova dve strane. U tome se ne dolazi do bilo kakvog uspeha i onda se dolazi do konačnog zaključka Ahtisarija – reintegracija u Srbiju, Kosovo u Srbiju nije realna opcija zbog čega je međunarodno nadgledana nezavisnost najbolje jedino moguće rešenje.
Zatim, na zahtev Beograda i Moskve Savet bezbednosti upućuje na KiM posebnu misiju koja je za četiri dana utvrdila stanje na terenu, jer je nekoliko članica tog tela izrazila rezerve u pogledu rešenje koje traži Ahtisari.
Sjedinjene države i članice EU podnele su Savetu bezbednosti novi peti predlog o KiM, koji se nama ostavlja 120 dana i Prištini, ali bez da se dogovorimo, bez automatizma u provođenju plana Martija Ahtisarija.
Oni su, suočeni sa jasnom pretnjom veta ruskog, Amerikanci i pet članica EU, odustali od nastavka procesa rešavanja statusa Kosova u Savetu bezbednosti, najavili dalju brigu o tom procesu. Zatim su formirali trojku Išinger, Vizner i Bocvan Havčenko. Njihovim imenovanjem počela je nova runda pregovora. Zatim su u sedištu EU u Njujorku održani direktni razgovori Tadića, Koštunice sa Fatmirom Sejdiom i Čekuom. Beograd je izneo svoje viđenje, Priština je iznela svoje.
Ono što je važno to je da je to sve na takav način trajalo sve do 10. decembra 2007. godine, dok trojka pregovarača nije okončala svoju misiju. U izveštaju njih trojice govori se da nije postignut sporazum o budućem statusu i da su se obe strane obavezale na uzdržanost od nasilja, što je bilo važno u tom trenutku.
Zatim idemo na 19. decembar 2007. godine. To je finale svega. Savet bezbednosti nije doneo nikakve zaključke u vezi sa pitanjem budućeg statusa i već 13. februara Vlada Kosova najavljuje da će proglasiti nezavisnost.
Dana 14. februara Vlada Srbije donosi odluku o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa i 17. februara 2008. godine kosovski parlament tzv. je proglasio nezavisnost države Kosovo i tokom nekoliko narednih dana nezavisnost su priznale SAD, Turska, Albanija, Austrija, Švajcarska, Nemačka, Italija, Francuska, Velika Britanija, Australija, Poljska. Za samo godinu dana 84 zemlje.
Dana 18. februara, to je jedna od dve sednice koje su ukupno održali, održava se sednica srpskog parlamenta. Da li znate koliko je trajala dan pošto su Albanci proglasili nezavisnost na Kosovu? Šta mislite, koliko dana, nedelja, meseci je trajala ta sednica Narodne skupštine? Sat i po vremena. Na utvrđivanje Poslovnika je potrošeno više od pola sata. Za sat i po vremena mi smo doneli svoje odluke i rešili problem.
Dalje smo imali problem sa 15. avgustom 2008. godine. Tada ministar spoljnih poslova Republike Srbije, gospodin Jeremić zvanično predaje zahtev Generalnoj skupštini UN tražeći da to telo podrži Rezoluciju Republike Srbije, kojom se traži savetodavno međunarodno mišljenje Međunarodnog suda pravde o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Pitanje sudu glasi: „da li je jednostrano proglašena nezavisnost Kosova od strane privremenih institucija samouprave na Kosovu u skladu sa međunarodnim pravom?“
Dana 8. oktobra 2008. godine Generalna skupština usvojila je zahtev Srbije da se Međunarodni sud pravde izjasni o legalnosti jednostrano proglašene nezavisnosti tzv. Kosova. Jedini argument kada govorim o međunarodnom pravu, jedini ozbiljan argument koji su Albanci potezali na svakom našem sastanku, koji imate u svakoj našoj službenoj belešci, ne u predstavi za televiziju, ne u svojim govorima u Savetu bezbednosti, je savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde, na svakom razgovoru po deset puta ponovljeno zato što je neko tada razmišljao o sebi, o svojim političkim poenima, o slikanju na televiziji, a ne interesima Republike Srbije i o interesima našeg naroda na KiM.
Dana 26. novembra 2008. godine usvojeno je mišljenje Saveta bezbednosti UN, kojim je omogućeno raspoređivanje misije Euleks na KiM, a mi smo se u odgovoru na pismo Generalnog sekretara saglasili sa dovođenjem Euleksa na KiM. Potpisao ga je predsednik Republike Boris Tadić.
Jula 2010. godine Međunarodni sud pravde je doneo savetodavno mišljenje da jednostrano proglašena nezavisnost tzv. Kosova nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.
Zašto sam ovo pročitao do ovog trenutka? Zato što je važno da mi jednu stvar znamo, mi smo 1999. godine neravnopravnom i nemogućem sukobu poraženi time što smo potpisali, ne naši vojnici nego smo poraženi, neravnopravna je borba bila, potpisana je delimična politička kapitulacija. Povučene su naše snage sa KiM. Mi smo se pravili kao da se ništa nije desilo. Posle toga smo mi tražili, 2004. godine nismo reagovali ni na šta, 2008. smo reagovali tako što smo izašli na ulicu jedno veče i nismo se saglasili sa proglašenjem nezavisnosti, a 2008. do 2010. godine, dok je trajao postupak pred Međunarodnim sudom pravde, mi smo dali najsnažnije argumente albanskoj strani za sticanje nezavisnosti.
Dana 9. septembra 2010. godine dolazi do toga da Savet bezbednosti pozdravlja spremnost EU da olakša proces dijaloga između Prištine i Beograda. Godine 2011. 8. marta imamo prvi sastanak Borka Stefanovića i Edite Tahiri. Do polovine 2012. godine su postignuti tehnički sporazumi o slobodi kretanja, matičnim knjigama, carinskom pečatu, katastru, priznavanju univerzitetskih diploma, integralnom upravljanju granicama, regionalnoj saradnji. Ono što je najvažnije, i za tu odluku imamo 2011. godine, posle tri godine suprotstavljanja srpskog stanovništva sa severa KiM, uspostavljena je granica na Jarinju i Brnjaku između centralne Srbije i sa 98% srpskim življem nastanjenog severa KiM.
Ono što je važno, a što sam zaboravio da vam kažem, dakle, precizne podatke koje smo mi napravili, nisam vam to rekao, za 2017. godinu, sećate se slučaja kada su nam Albanci uhapsili ljude iz Crvenog krsta uz podršku takođe EU. Pošto niko nije želeo da nam dopusti da izbrojimo ljude na KiM, mi smo to radili preko ljudi iz Crvenog krsta i preko Kancelarije za KiM. Mi smo izbrojali sve Srbe koji žive na KiM. Za vas informacija da je u 2017. godini, danas računajte da je to za 2.000 ljudi manje, 94.998 Srba živelo, od toga 47,1% na severu pokrajine, a južno od Ibra 52,9%. Ta razlika se stalno smanjuje, odnosno povećava se procenat učešća severa, jer je bezbednije i sigurnije za stanovništvo na severu, a manje je bezbedno i manje je sigurno, jer se i naslanjaju direktno na centralnu Srbiju, ne žive u enklavama.
Kada pogledate te brojeve sa brojevima od pre 1990. i 1991. godine, po popisu, videćete da je to tri do četiri puta manji broj Srba nego što je tada živelo.
Albanaca, prema onome što smo mi mogli da izbrojimo, a negde nismo mogli da uđemo, ali prema našim procenama, između 1.162.000 i 1.325.000, ne više od toga, pošto oni vole takođe da lažu, kao što i mi sebe volimo da lažemo o brojevima, pa pričaju da ih je dva miliona, pa slušate različite vrste maštarija. Nema ništa od toga. Dakle, njih je mnogo manje od tih brojeva, ali je i nas mnogo manje od brojeva o kojima govorimo i to ljudi trebaju da znaju.
Ono što je veoma važno to je da su tekli teški pregovori od 20. septembra sve do 19. aprila 2013. godine, kada se potpisuje, kada Ivica Dačić kao predsednik Vlade Republike Srbije potpisuje Briselski sporazum. To je prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa. Zatim se vode do kraja 2013. godine pregovori o implementaciji prvog sporazuma. U maju 2013. godine usaglasili smo plan implementacije.
Ono što je važno, u toj godini postignut je aranžman o oficirima za vezu i Kancelarija za Kosovo preuzima obaveze iz domena nadležnosti Kancelarije za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu. Ukupno je tokom 2013. godine održano 40 sastanaka od kojih je osam na visokom političkom, a 32 na tehničkom i ekspertskom nivou. Ovo vam sve govorim kao deo izveštaja o našem radu u prethodnom periodu.
Devetnaestog marta 2014. godine usaglasili smo fitosanitarni sertifikat i veterinarski i zdravstveni sertifikat za gotove proizvode. Usaglašavanjem ovih dokumenata na statusno neutralnom načinu, omogućen je neometan plasman proizvoda preduzeća iz centralne Srbije na Kosovu.
Od marta do septembra 2014. godine traje prekid u političkom dijalogu između Beograda i Prištine usled lokalnih izbora u Srbiji kao i usled izbora i formiranja tzv. "vlade privremenih institucija" u Prištini.
Četrnaestog novembra 2014. godine postižemo dogovor o posetama zvaničnika, a videli ste kasnije kako se tog dogovora ni jednog trenutka nisu držali, kako su to, rekao bih, apsolutno arbitrarno upotrebljavali ili bolje reći zloupotrebljavali, do toga da su pokušavali da unize i prebijanjem, omalovaže direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marka Đurića.
Vodili smo tzv. "pregovore" iz oblasti energetike i telekomunikacije, a postignut je dogovor o mostu tzv. "Žbogarov plan". Međutim, što se tiče tog mosta, to želim ljudima da kažem ovde, bili smo sve vreme izloženi pritiscima, strahovitim pritiscima da se baš preko jednog centralnog mosta pusti saobraćaj, ne pešački most da bude, ne da bude otvoren za pešake, nego da se puštaju kamioni i automobili preko tog mosta. Kad god bismo rekli - imate još dva mosta na 50 i 100 metara odatle kojim idu i autobusi i kamioni i svi drugi, zašto želite da uđete u centralnu ulicu na severu Kosovske Mitrovice, to je ulica Kralja Petra po svaku cenu? Odgovor nikada nismo dobijali. I sve vreme do dana današnjeg, tome smo izloženi.
Pre neki dan kad sam razgovarao sa najvišim evropskim predstavnicima bilo je - učinite nešto, pustite taj most. A onda smo mi krenuli u rekonstrukciju u severnoj Kosovskoj Mitrovici, posebno smo uradili i spomenik, videli ste caru Lazaru, sa pogledom na most, uradili smo posebno pločnike, pešačku zonu, formirali, dakle i naši ljudi i gradonačelnik Rakić i ostali, dakle, uradili smo sve zato što smo shvatili da su oni želeli po svaku cenu da ono što je simbol opstanka Srba u tom delu Kosova i Metohije, dakle, da to unište u potpunosti i da sa lakoćom zauzmu ulicu Kralja Petra. Kada uzmete ulicu Kralja Petra, Mitrovica je mala, svega devet kvadratnih kilometara ukupno, dakle, kako god da okrenete, više nema Srba tu, a kad nema Srba u Mitrovici severnoj, nema Srba ni u Zvečanu, malo ko će posle toga da opstane i Ibarskom Kolašinu, Zubinom Potoku i nešto severnije u Leposaviću i Lešku.
Ukupno je tokom 2014. godine održano 15 sastanaka i svi su bili na tehničkom i ekspertskom nivou. Postavljalo se pitanje - a zašto mi učestvujemo u tim i takvim razgovorima? Zašto smo sve vreme na tome insistirali? To smo radili iz tri ključna razloga.
Prvo, ne zaboravite ljudi, i žao mi što na to moram da podsećam, za samo osam godina Miloševićeve vlasti došli smo dotle da smo imali sukob na Kosovu i Metohiji i suštinski gubitak suvereniteta na Kosovu i Metohiji. Za samo osam godina vlasti DOS-a došli smo od velikih očekivanja i velikih nadanja i velikih obećanja narodu da će sve da se promeni i da će mnogo da nas vole ovi sa zapada i da će da učine sve da Kosovo vrate po teritorijalni integritet Srbije, došli smo do toga za tačno osam godina da smo dobili nezavisno Kosovo, proglašenje nezavisnog Kosova na koje smo reagovali tako što smo im čak i dali pravne argumente kroz presudu Međunarodnog suda pravde.
Zašto sam ovo pomenuo? Zato što mi u deset puta lošijoj situaciji i bez vojske i policije i sa formalno proglašenom nezavisnošću Kosova, koje je priznalo nešto manje, mi kažemo stotinu zemalja, oni kažu 110 zemalja, posle ćemo o tome.
Dakle, mi pokušavamo da vratimo Srbiju u život, da vratimo Srbiju u razgovore, da vratimo, da prvo očuvamo mir i političku stabilnost jer više nemamo glava za gubljenje. Više nemamo dece za bacanje. Valjda nije trebalo nikada da imamo.
Istovremeno, čuvajući političku stabilnost gledamo da zemlju izvučemo iz bankrotstva, gledamo da podignemo ekonomiju, jer podizanjem ekonomije povećavate šansu da nam ljudi ostanu u zemlji, da nam ne beže iz zemlje. Podizanjem ekonomije povećavate nadu za normalan život u budućnosti. Podizanjem ekonomije uvećavate sve druge šanse, čak i šansu da branite svoje nacionalne interese.
Hoćete li da vas podsećam da mi de fakto vojsku nismo imali? Hoćete li da vam podsećam da smo sekli tenkove, da smo uništavali strele za 142 dolara, da sam ih kao ministar odbrane pronašao sakrivene i doneo i rekao - obnovite resurse? Od toga da smo imali jedan avion koji je mogao da poleti do toga da danas svi imamo 14 aviona četiri plus generacije. Govorim o lovcima samo. Do toga da ove godine dobijamo više helikoptera nego što smo imali, koje smo kupili, nego što smo imali u prethodnih 30 godina. Razumete li ljudi o čemu govorim?
Tražili smo vreme da zemlju sačuvamo, da narod sačuvamo. Morate da razgovarate. Da li neko misli da je nekome lepo da razgovara sa Tačijem? Mislite li da je Tačiju lepo da razgovara sa mnom? Ako već moram da vam kažem, gore je njemu da razgovara sa mnom nego meni da razgovaram sa njim. To morate da radite ne zato što volite i ne zato što vam je to lepo, nego zato što volite svoju zemlju i zato što znate da time dobijate i vreme za Srbiju.
Nalazimo se na putu evropskih integracija. Hoćemo da budemo deo sveta, da pripadamo tom tipu društva o neki će da kažu - zašto? Da ne govorim sada o demokratiji i vladavini prava, ljudi govorim o ekonomiji. Šezdeset i osam posto naše trgovine je sa EU. Naši najveći investitori dolaze iz EU. Danas nam samo nemačke kompanije zapošljavaju preko 60 hiljada ljudi u Srbiji. Sve to što izvozimo, sve to što nam je danas uvoz pokriven izvozom u visini od 79%, to uspevamo zahvaljujući tim kompanijama. Nestali bi smo. Time smo uspeli u prethodnih sedam godina ne gubeći srpske glave, podižući srpsku ekonomiju i ne samo ne gubeći dalje, ne nastavljajući taj sled gubitaka svega, uspeli smo da podignemo ugled Srbije u međunarodnoj zajednici i da vratimo Kosovo i Metohiju, koja je za njih bila završena stvar, na sto da se ponovo o tome priča, ne sa velikim šansama za nas, ne sa time da sa sigurnošću mogu da vam kažem da ćemo nešto da dobijemo, već vam kažem da možemo da tražimo i da se još ponešto pitamo i da se i dalje borimo.
Godine 2008. i 2010. je sve već bilo završeno. Sve je bilo gotovo. Zato smo to radili. Donosili smo sporazume i posebno ću o tome u drugom delu kada budem odgovarao na pitanja da govorim o pravosuđu, civilnoj zaštiti. U energetici smo bili izloženi najtežim pritiscima i tu ste mogli da vidite svo licemerje međunarodne zajednice. Insistirali su sve vreme na Gazivodama i Valaču, govoreći nam kako zbog, sada da se ne naljute ljudi iz Elektromreže Srbije i EPS ako pogrešim u nekom terminu i ministar Antić, možda, dakle, oni u nekoj toj prenosnoj mreži, to je Elektromreže, oni gube, Nemci gube valjda 32 miliona godišnje. Za Nemce 32 miliona evra, složićete se, i nije neka para. To što mi gubimo 50 miliona evra mesečno zbog njihovih taksi, niko se ne sekira, a Srbija 200 puta manje bogata od Nemačke. Šta briga nekoga, šta briga bilo koga.
To je služilo, pre svega, da se izvrši pritisak na naš narod u Zubinom Potoku kada se zauzmu Gazivode, kada se zauzme Valač. Ne zaboravite, naš narod na severu Kosova i Metohije, kao i dobar deo naših preduzeća struju plaća u visini od 11%. Dakle, ljudi ne plaćaju struju. Naši gubici na električnu energiju su na severu Kosova oko 150 miliona godišnje, samo da to imate u vidu i da to svi ljudi u Srbiji treba da znaju, zato što se trudimo da olakšamo opstanak našem narodu, trudimo se da im olakšamo život. Zato ih nagrađujemo i "kosovskim dodatkom", zato učitelju Lešku i Kosovskoj Mitrovici ima značajno veću platu nego što je ima onaj u Somboru, Beogradu, Leskovcu, Kragujevcu i bilo kojem drugom mestu. To su stvari koje takođe radimo.
Onda, naravno, počinju igre oko zajednice srpskih opština. Albanci su razumeli šta je to što mi radimo. Ja neću to ni da krijem. Mi brinemo o srpskom narodu, da brinem kao predsednik, da se ne naljuti niko, o stanovnicima Kačanika, najmoćnijoj ćeliji Islamske Države u celom svetu niti mogu niti hoću.
Oni koji lažu da o tome brinu, neka lažu i dalje naš narod. Brinem o srpskom narodu, brinem o drugim građanima Srbije koji Srbiju doživljavaju kao svoju zemlju i koji žele da Srbija o njima brine. A, o Kačaniku, Glogovcu, Suvoj Reci i Štimlju, da vam pošteno kažem, nisam naročito zainteresovan šta se tamo dešava.
Oni su razumeli da Zajednicom srpskih opština mi u stvari želimo da veze između naših ljudi na jugu i na severu u potpunosti institucionalizujemo, četiri opštine sa severa sa šest opština na jugu. Čak smo tražili i to su prihvatili bili Albanci, pa odustali, da se posebno formira opština Prilužje, Plemetina, jer Prilužje pripada Vučitrnu, Plemetina pripada Obiliću, i Babin Most, takođe, pa smo želeli da od toga napravimo jednu opštinu.
To je bila naša namera, bez obzira na ovlašćenja. Tražili smo nadzorne funkcije, izvršna ovlašćenja. Oni kažu – ne može izvršno ovlašćenje, onda su odustali od svega. Jedinu njihovu obavezu iz Briselskog sporazuma oni nisu ispunili. Jednu, jedinu koju su imali nisu ispunili, zato što im je neko dozvolio da je ne ispune, zato što su ima velike sile, evropske, i SAD rekle – vama je dozvoljeno da ne ispunite. Evo, prošlo je šest godina, oni to nisu ispunili. Kao što je sad prošlo, koliko, više od 200 dana kako su nam uveli takse i niko se ne sekira. To im služi za jedan dan, za jedan sastanak, kao što se niko ne sekira što i danas najavljuju formiranje velike Albanije i niko neće da reaguje.
Jednu reč od toga da smo mi rekli, da je ne daj Bože neko od nas pomenuo Republiku Srpsku ili bilo šta, metaforično govoreći, obesili bi nas u Briselu. Je li to pravedno? Pa, nije. Je li to pravično? Pa, nije. Je li to pokazuje dvostruke standarde? Pa, pokazuje. Pa, šta da radimo? Pa, da nastavimo da se borimo, da razumemo da stvari tako stoje i da nastavimo da se borimo na najbolji mogući način.
Tokom 2016. godine održana su ukupno 46 sastanaka. U 2017. godini održali smo ukupno 14 sastanaka. Onda dolazi događaj iz 2018. godine. Razumeli su Albanci, razumeo je zapadni svet, koji je najvećim delom priznao nezavisnost Kosova, da Srbe, ma koliko da su u teškoj situaciji, ma koliko da su vezani evropskim putem, ma koliko da žele da brže napreduju, da ne mogu lako da ubede u sve neistine koje pokušavaju da im prodaju i uz činjenicu da Albanci pri tome ništa ne moraju da ispune. I tada se dešava, raspisuju se izbori za grad Beograd, na kojima mnogi očekuju da dođe do promena vlasti i da to bude početak kraja mrskog Vučićevog režima i ne znam ni ja šta sve. Tog dana u Kosovskoj Mitrovici ubijen je Oliver Ivanović, jedan od lidera Srba sa Kosova i Metohije, politički protivnik Srpske liste. U poslednjih 20 dana mogli ste da vidite tri teksta u značajnim zapadnim medijima koji su govorili kako je možda baš to ubistvo doprinelo uništenju ideje o razgraničenju, o bilo čemu, o bilo kakvim srpskim snovima da bi Srbi nešto od teritorije Kosova i Metohije mogli da dobiju.
Kasnije sam pripremio deo materijala, verujem da će biti pitanja, pa ćemo govoriti o tome.
Tada se suočavamo sa žestokom orkestriranom kampanjom, zajednički izvedenom iz različitih zapadnih centara moći, sa onima koji u domaćoj javnosti u svemu tome interciraju i, naravno, uz najžešću ulogu Albanaca i albanskih medija. Oni to rade sa sledećom željom i namerom – da se u potpunosti kriminalizuje naš narod na Kosovu i Metohiji, posebno Srbi sa severa Kosova i Metohije, jer nikako nisu želeli da dozvole značajniji upliv Albanaca na taj deo Kosova i Metohije i morala je da se vodi najžešća moguća kampanja protiv njih, te su znali i ko je ubio i kako je ubio, a kao što vidite, prošlo je godinu i, koliko, šest meseci, ništa ne znaju. Pojma nemaju. Izmišljali su sve. Privodili su ljude. Ljude drže u pritvoru danas na osnovu izjava davanih srpskim medijima, političara odavde, političara sa Savskog venca koji se lažno predstavljaju da su političari sa Kosova. Sve su to radili da bi oslabili odbranu srpskog naroda na severu Kosova, da sever Kosova postane laka meta za sve njih, jer je to do tog trenutka bio veoma tvrd orah za svakoga ko bi pokušao da uđe u Kosovsku Mitrovicu.
I danas je sever Kosova neuporedivo lakša meta za njih, što je zajednički uspeh i dela Albanaca, odnosno svih Albanaca, dobrog dela zapadnih sila i jednog dela srpske politike. U tome su itekako dobro uspeli. Čestitam im na tome, ali ih sve zajedno upozoravam da nikada nisu uspeli toliko da oslabe ni srpski narod u celoj pokrajini, ni srpski narod na severu, da ne budemo u stanju, i namerno kažem ne budemo, jer to neće biti samostalni odgovor našeg naroda sa severa, već celokupnog našeg naroda ukoliko bilo ko bude pokušao da ih fizički ugrozi, na bilo koji način. Pogroma iz 2014. godine više neće biti.
Dana 21. novembra 2018. godine uvode nam carinske takse u Prištini u visini od 100% na robu iz BiH i centralne Srbije, što je direktno suprotno i duhu dijaloga i Sporazumu CEFTA i Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Ne moram da vam kažem da sem saopštenja i korektnog odnosa, moram da priznam, Federike Mogerini i Johanesa Hana, nijedna država članica, niti je Evropska unija svojim mehanizmima preduzela bilo šta protiv albanske strane za tako nešto.
Tokom 2018. godine održano je ukupno 24 sastanka. Imali smo u Berlinu nedavno samit na kojem su pokušali kancelarka Merkel i francuski predsednik Emanuel Makron da ubede Albance da povuku takse. U tome nisu uspeli, zato što su oni imali nečiju snažniju zaštitu. Ja sam to na početku samih razgovora im rekao. Oni mi nisu verovali. Oni su rekli – sačekaj, Aleksandre, videćeš da ćemo da imamo rezultat. Želim da vas obavestim o tome. Na to sam se nasmejao. Rekao sam im – nećete imati rezultat, zato što neko snažniji od vas im je rekao da to ne prihvate ma koliko vi na tome insistirali. Posle jedno sat vremena Makron mi je rekao – Aleksandre, bio si u pravu, šta god da uradimo neće da prihvate.
Dakle, reč je o nečemu što je plan. Zašto je to plan? Zašto su to uradili i šta oni prave? Oni rade jednu veoma važnu stvar, a to je da nas dovode u situaciju tzv. nove normalnosti, jer to je njima dozvoljeno. Šta god da urade, kakvu god glupost da naprave, milion puta da pričaju o velikoj Albaniji, da idu u konkretne korake za stvaranje velike Albanije, uklanjanje graničnih punktova, prelaza, oslobađanje od carina, sve drugo što urade i sve takse da nam uvode, šta god da naprave, reći će, neko će da izda jedno saopštenje između Međunarodne zajednice posle dva dana - nema veze, hajde da vidimo kako ćemo Srbiju da nateramo da konačno i formalno prizna nezavisnost Kosova, sve je završeno, Kosovo je nezavisno, ostao nam je samo taj deo kako će Srbija i formalno da prizna nezavisnost Kosova. Odbacićemo svaku ideju sa kojom Srbi dođu o promeni granica, a pod promenom granica podrazumevaju da su granice države Kosovo nepovredive, jedinstvene i da niko ne sme da ih mrdne ni levo, ni desno.
Nisu im baš granice Srbije bile nepovredive ni 1999. godine, ni 2006. godine, odnosno Jugoslavije, ni 2008. godine, ali posle toga su sve granice postale nepovredive.
Kad vam kažu - otvorićete Pandorinu kutiju, što lupetaju i različiti predstavnici sa srpske političke scene, kad god ih podsetite da je Pandorina kutija mnogo ranije otvorena, džabe što ih podsećate, tim gore po istinu, i tim gore po ozbiljnost argumenata i tu nema velike filozofije.
Zašto je taj dijalog bio važan, pošto se ovo zove izveštaj i o dijalogu i o svemu onome što se događalo? On je u punom smislu te reči radio za interese i srpske, a ja verujem, i albanske strane, ali sa sigurnošću tvrdim srpske strane, jer je važno da postignemo mir i dogovor sa Albancima i zbog onog o čemu sam govorio, jer će to biti dva najveća naroda na Zapadnom Balkanu u narednih 100 godina.
Mi smo u periodu tih pregovora i dijaloga uspeli da sačuvamo mir na Kosovu i Metohiji. Bio je mali, veoma mali broj teško ranjeni, ubijenih, ne računajući Olivera Ivanovića, gotovo da nije bilo u međunacionalnim sukobima. Mali li je to uspeh, a posle proglašenja nezavisnosti Kosova, ne pre, ne dok smo imali neke vrste kompetencije i vlasti na Kosovu i Metohiji? To smo uspevali razgovorima i pametnom politikom.
Tokom trajanja intenzivnih razgovora nije bilo ni ozbiljniji bezbednosnih kriza. Uvek smo u bezbednosne krize upadali kada su razgovori, kada je dijalog prestajao. Korelacija između odsustva pregovora i usložnjavanja bezbednosnih prilika direktno upućuje na zaključak da je odvijanje dijaloga bilo korisno za sve strane i da se time jedino mogao osigurati trajni mir.
Treći važan zaključak odnosi se na činjenicu da je angažovanje Srbije u političkom dijalogu očigledno uspelo da delimično amortizuje apsolutno beskompromisan stav podržavalaca tzv. nezavisnosti Kosova i da ih danas, ako pročitate i Edgara Džozefa i mnoge druge, koji svakako nisu objektivni, već direktno protiv nas, čak 19 puta govore o predsedniku Srbije i rukovodstvu Srbije koje mora da bude naterano da određene odluke donese. Takvih tekstova niste imali ni 2007. ni 2008. ni 2009. godine. Sve je teklo kao po loju, i baš onako kako su očekivali.
Imajući u vidu da oni sve češće zahtevaju da se pregovorima iznađe sveobuhvatno trajno rešenje za pitanje Kosova i Metohije, jasno je da ti partneri više ne smatraju da je tzv. kosovska nezavisnost naprosto, završena stvar. Srbija će morati da se čuje. Glas Srbije će morati da se uvaži. Da li ćemo mi moći da dobijemo sve ono što bismo mi želeli i sve ono o čemu maštamo? Naravno da nećemo. Onaj ko bi vam to rekao tako bi vas lagao strašno, a mnogo lažova u Srbiji imamo. Ja neću takav da budem, pa makar me sutra vi prvi odavde smenili, zatim narod na referendumu, potpuno mi je svejedno, ali da ćemo da dobijemo mnogo više od onoga što smo imali i 2000. i 2008. godine, u to sam apsolutno sigurna i potpuno ubeđen, da smo taj dijalog mogli da nastavimo.
Četvrti bitan zaključak je taj da je Republika Srbija u osnovi uspela da u potpunosti zaštiti svoj interes u Pokrajini i u kontekstu evropskih integracija. Uprkos kritikama vezanih za navodnu predaju sprskih institucija, Srbi su na severu Kosova i Metohije pogotovo, Srbi na tom prostoru danas apsolutno dominiraju u svim institucijama, što nije bio slučaj do 2013. godine.
Ne zaboravite, oni koji govore o pravosuđu, rekao bih vam jednu stvar, zamislite da je neko silovao Srpkinju, devojku na Kosovu i Metohiji, a šta bi smo mi mogli da radimo? Da podižemo optužni akt u Kraljevu, u zavisnosti od toga da li se desio na severu, ili u Vranju, da nemamo mogućnost gonjenja silovatelja ni na koji način? Time smo otvorili mogućnost da imamo i te kako uticaj, a u svakom trenutku da biste vi razumeli, ti ljudi koji su pristali da rade unutar kosovskog sistema su toliko odani Republici Srbiji i srpskom narodu, da ukoliko bi Srpska lista i politički predstavnici doneli odluku da se svi povuku, sa malim, iako je to pleonazam, ali dozvolićete mi da ga upotrebim, izuzecima bi neko u tim institucijama ostao. Srbi bi odmah izašli, ali, koriste svaku priliku da se obezbedi suštinska pravična, u krajnjoj liniji, jer tu živi 98% Srba, dominacija Srba, ali da se istovremeno obezbedi zaštita Srba u Gračanici, i u Štrpcu, i u Ranilugu, i u Šilovu, i u Klokotu, i u Pasjanu, i u Partešu i u Metohiji, tamo gde su nam ugroženi ljudi, i u Osijanu, i u Đurakovcu, i Klini, i u Goraždevcu i u Velikoj Hoči, Orahovcu i svakom drugom mestu gde imamo od nekoliko Srba do nekoliko stotina Srbi. To je bio jedini mogući način.
Kako bismo mi zaštitili da nije bilo tog poteza Srbina u Velikoj Hoči, kome je pljačkaš nešto opljačkao, kome je neko silovao ćerku, kome je neko ranio nekoga? Kako bismo ga zaštitili? Dronovima iz vazduha hapsili počinioce? Kako? Na koji način?
Lako je pričati o tome da mi iz centra Beograda imamo pravo da milion godina nešto čekamo. Ti ljudi tamo žive svaki dan i moraju da žive svaki dan i žive sa Albancima svaki dan i neko je morao da im pruži zaštitu.
Smatram da sve ono što smo uradili u procesu dijaloga je dovelo veoma opipljive koristi srpskom narodu, državi Srbiji u celini, a posebno mislim da kroz tih ukupno 188 sastanaka smo uspeli da zaštitimo ugled, reputaciju Republike Srbije, da smo uspeli da sačuvamo interese našeg naroda i da dramatično usporimo odliv našeg življa sa Kosova i Metohije.
Uspeli smo takođe da odbijemo određene sporazume koji nisu potpisani, koji nisu prihvaćeni, a koji bi značili dramatično urušavanje srpskih nacionalnih interesa i državnih interesa Republike Srbije.
Ono što je za nas važno, takođe, i zato je Priština između ostalog donela odluku o taksama, došlo je do ozbiljnog širenja robne razmene između centralne Srbije i Prištine i mi smo došli dotle da nam je izvoz, kako oni kažu, ili trgovina sa Prištinom, kako mi kažemo, prešla 550 miliona evra na godišnjem nivou, a ono što su oni nama prodavali ili, kako oni kažu, izvoz u centralnu Srbiju je bio na nivou 20 miliona evra. Samo da mi neko kaže da smo mi loše postupali i da smo lošu politiku vodili.
Upravo zato ćute mnogi iz sveta, zato što ih baš briga što je Srbija oštećena, zato što žele da Srbiju ekonomski vide slabiju. Mi uprkos tome ne kukamo ni pred kim da nam je zbog toga BDP 0,3% ili 0,4% niži, ne žalimo se nikome. Hoćemo da budemo najbolji, najsnažniji, najjači bez obzira na to i bićemo.
Ono što je važno to je da smo uspeli dobrim delom da pomognemo i da uradimo sve da zaštitimo naše objekte od kulturno-istorijskog značaja, a videće kasnije, jer ću izneti precizne cifre, koliko u novcu da pomognemo našoj crkvi, našim manastirima i svim drugim objektima od velikog istorijskog značaja.
Šta je Priština uradila? Ne volim da govorim o krivici Prištine i govorim desetostruko ređe od Tačija, Haradinaja, Veseljija i svih njihovih predstavnika koji u Srbiji nažalost vide neprijatelja. Mi u njima vidimo ljude sa kojima smo primorani da gradimo mir, da bismo izgradili dobre i normalne odnose sa Albancima u budućnosti.
Zato se trudimo da ne odgovaramo na svaku glupost koju iz Prištine čujemo. Trudimo se da ne zagađujemo još više odnose između Srba i Albanaca, već da gledamo da polako podižemo poverenja između naših naroda, što nije lako, što je gotovo nemoguće, posebno na teritoriji Kosova i Metohije, ali je važno za budućnost.
Međutim, moja je dužnost da vam danas ukažem na sledeće činjenice. Da smo mi od početka bili izloženi različitim vrstama pritisaka i trikova, od toga da se izvrši demarkacija između Kosova i Crne Gore, a da zatim se izvrši demarkacija između Kosova i Srbije, što bi valjda bilo normalno, pa sad veličanstven uspeh što su izvršili demarkaciju između Kosova i Crne Gore. Svakoj demarkaciji u kojoj bismo mi učestvovali značilo bi da smo de fakto priznali nezavisnost Kosova. Sve vreme od početka do dana današnjeg bili smo ovako ili onako pritiskani da u tome učestvujemo.
Zatim smo bili pritiskani da pozdravimo demarkaciju između Podgorice i Prištine, što je isto to samo malo uvijenije što smo takođe uspeli da odbijemo pred evropskim predstavnicima. Oni su doneli bezbroj jednostranih poteza i ja ću vam sad reći šta je to sve bilo u nekoliko prethodnih godina, posebno u poslednje dve godine.
Premijer privremenih institucija u Prištini je u junu 2018. godine rekao, uputio otvorene pretnje ratom, ako se u pregovorima o utvrđivanju statusa Kosova i Metohije, dođe do rešenja koje nije po volji albanske strane. Ponovio je to i predsednik privremenih institucija u Prištini, koji je rekao da su jedanput već u ratu pobedili uz pomoć NATO-a, pobediće opet ako bude potrebno.
Zatim na mesto šefa pregovaračkog tima dolazi Fatmir Ljimaj, o tome vi gospodine Drecun mnogo toga znate, više nego ja, dakle dovode nam čoveka okorelog ratnog zločinca, hoće da nas ponize i da nam kažu - sada morate da sednete i sa njim da razgovarate, a mi nismo u poziciji da biramo sa kim ćemo da razgovaramo, on je izbor albanskih predstavnika. Ljudi iz međunarodne zajednice, oni nisu gadljivi. Ako su sa njima sarađivali, ako su ćutali na 17 mrtvih svedoka od kojih poslednji strada na pešačkom prelazu u Podgorici i na sve to ćute i ne osude ih za najteža krivična dela, što bi bili gadljivi na ovako nešto.
Zatim su tri puta u prethodnih godinu dana prekršili Sporazum o policiji, narušili bezbednost Srba nelegalnim upadima svojih paramilitarnih i parapolicijskih jedinica na sever Pokrajine. Reč je o jedinicama FIT i ROSU. Priština je 21. novembra, kao što rekoh, uvela takse od 100% na robu iz centralne Srbije.
Zatim su pod pet: Priština je odredila da se za svu robu koja dolazi sa prostora centralne Srbija, na fakturama navodi da je destinacija republika Kosovo, a označavanjem porekla robe koja se nalazi u prodaji na prostoru Kosova i Metohije, potpuno uvela diskriminaciju srpskih proizvoda.
Pod šest: Priština je sa Tiranom nelegalno ukinula kontrolu državne granice između, naše granice prema Republici Albaniji i omogućila slobodno kretanje, čime je najdirektnije prekršila Rezoluciju 1244.
Pod sedam: formalno su u saradnji sa Republikom Albanijom proklamovali svoj cilj da teže stvaranju velike Albanije na Balkanu. Mislite da se neko stvarno uzbudio? Kažu vam oni kad im vi kažete. Ja više ni ne govorim, da vam pravo kažem, ali samo moja je obaveza da vam to prenesem, svim zapadnim predstavnicima, onima koji su priznali nezavisnost. Kada to kažete, oni kažu – jeste, nije dobra izjava, ali Vučiću šta ti to razgraničenje treba? Onda više nema nikakve velike Albanije, niti bilo čega, samo da mi Srbi ne dobijemo nigde ništa.
Osam: Priština je donela nelegalnu odluku o stvaranju tzv. vojske Kosova, koju su podržale sve zapadne sile iako je ta odluka doneta suprotno volji čak i NATO-a, bio je korektan generalni sekretar NATO Jan Stoltenberg i suprotno čak i Ustavu, „lek superioru“ tzv. države Kosovo. Baš ih briga, ukoliko to nešto čini protiv Srba i to će da urade i za njihove akte i za sve drugo.
Devet: Priština je nedvosmisleno obila implementaciju postignutih sporazuma iz dijaloga, posebno po pitanju Zajednice srpskih opština.
Deset: u tom sporazumu o mostu koji smo mi potpisali, moralo je jasno da se odvoji južno od severne Mitrovice, jer to je naš jedini način da se spasemo. U južnoj Mitrovici živi mnogostruko veći broj ljudi nego u severnoj Mitrovici. Da ljudi ovde razumeju, svako ujedinjavanje grada, kako ga oni to nazivaju, je kraj Srba na severu, kraj severne Mitrovice. Zato smo tražili posebno razgraničenje u Suvom Dolu i to je moralo da bude postignuto po sporazumu. Albanci su i to odbili, jedino je bilo važno da uđu u ulicu Kralja Petra kamionima i svojim zastavama i ništa drugo.
Jedanaest: prištinske vlasti su nedavnim usvajanjem tzv. statuta „Trepče“, operacionalizovali nacionalizaciju i otimanje imovine srpskih privrednih subjekata.
Dvanaest: Priština je javno zapretila i kroz institucije postavila nova zakonska ograničenja po pitanju dijaloga i izborom Tiba, ali su onda govorili i o „Trepči“, Gazivodama i o svemu drugom.
Trinaest: Kadri Veselji, šef prištinskog parlamenta, zatražio je podršku za politiku i mere koje prema Srbiji i Srbima preduzima Haradinaj, kao i regionalno ujedinjenje protiv, kako je on rekao, Vučića, pozivajući Crnu Goru i Severnu Makedoniju da se njima pridruže i Albanija naravno, u toj borbi. On je u tom smislu izrazio i spremnost da se do rešenja, koje je potrebno, dođe novim ratom u kome je sam spreman da učestvuje. Zatim, premijer privremenih institucija Haradinaj smenjuje legitimne predstavnike srpskog naroda i dovodi prijatelje, kumove, lične sprske prijatelje, sluge koje služe samo njemu i albanskim interesima.
Petnaest, Priština pod tzv. tajnim infigiranim optužnicama hapsi Srbe za navodne ratne zločine i time suprotno Rezoluciji 1244, koja nalaže da se na KiM stvore uslovi za siguran i bezbedan povratak svih raseljenih i izbeglih lica, onemogućava ovaj proces. Uzgred, KiM je teritorija na koju se vratio najmanji broj izbeglih lica od svih kriznih područja, svih kriznih žarišta u celom svetu, 1,9%. Nigde Rohinge muslimani u Mjanmaru imaju mnogo veći stepen povratka. Nigde niko nema tako nizak stepen povratka kao što ga imaju Srbi. Naravno, ima tu i naše krivice, ima tu i činjenice da je mnogo lepše ljudima da budu u Beogradu ili da budu, lepše je i normalno je da im i deca budu sigurnija, nego da im budu dole među Albancima koji vrše napade na njih svakodnevno, ali ima tu i svakodnevnih pritisaka kojima je gotovo nemoguće odoleti.
Skupština privremenih institucija u Prištini usvojila je rezoluciju o navodnom genocidu Srbije. Bez ikakvih dokaza izneti su podaci o navodno hiljadama ubijenih Albanaca, desetinama hiljada silovanih albanskih žena i u tu svrhu prikazane su za celokupnu svetsku javnost, a demante gotovo da nije nije objavio, snimak iz porno filma kojim je trebalo da se pokaže kako su Srbi silovali Albanke i to je uradila Fljora Brovina, poslanica vladajuće stranke, inače puštena iz pritvorske jedinice u Nišu 2000. godine, odlukom organa političkih, a ne pravosudnih organa Republike Srbije.
Imajući u vidu sve navedene okolnosti i činjenice, potpuno je jasno da Priština stvarni dijalog u ovom trenutku ne želi. Da li će ga želeti, mnogo je više pitanje za njihove zapadne mentore, nego za njih.
Ono što je za nas važno i zašto smo rekli za samo jednu stvar? Upravo zbog stvaranje te nove normalnosti o kojoj oni govore da nećemo ni po koju cenu da prihvatimo i da pristanemo na nastavak dijaloga bez ukidanja taksi. Zašto smo to rekli? Kakav vi dogovor ljudi hoćete? Niste u stanju da ukinete takse, a dogovoreno je još 2006. godine Cefta sporazumom da takvih taksi nema. I pazite, 2008. godine vi vršite protivpravnu secesiju, protivpravno otimate deo teritorije Republike Srbije i Republika Srbija vam 2008. godine ne uvodi takse, ne rušimo Cefta sporazum 2008. godine, ko god da je na vlasti. Vi nama 2018. godine uvodite takse zato što vam se ne sviđa što niste postali član Interpola ili neke druge međunarodne organizacije. I ceo svet ćuti na to.
Sada se postavlja pitanje, pa kažu – mi smo krivi, jer mi uslovljavamo dijalog. Čekajte, a kako ćemo da postižemo, u čemu ćemo da postignemo sporazum, ako nismo u stanju da postignemo sporazum o slobodnoj trgovini, koji je podrazumevajući i koji postoji i po Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, potpisanim sa EU.
Naš jedini uslov je ukinite takse, dijalog ćemo da nastavimo. Mi nismo imali primedbi na ponašanje ni gospođe Ešton, ni ponašanje gospođe Mogerini, znali smo u kako teškim uslovima radimo. Nekada su ti pritisci bili užasni, ukoliko vas bude interesovalo, mogu da govorim, kako je traženo od nas da u Briselskom sporazumu podržimo ulazak u UN Kosova. Već je to bila gotovo završena stvar. Kako da prihvatimo da regionalna policija na severu budu sastavljena od 68% Albanaca, a 32% Srba, a ne od 98% Srba kao što je danas, pa smo to, moram da kažem, na mislim, čini mi se, veoma hrabar način uspeli da odbijemo i da sačuvamo tu vrstu srpske dominacije, bar u tom delu KiM.

Ali, mislim da smo uspeli, sve u svemu, kada se to analizira, da sačuvamo mir, da sačuvamo stabilnost, da ne umanjimo već da uvećamo ugled Srbije, da ekonomiju dramatično popravimo, da za sedam milijardi uvećamo BDP Srbije za ovo kratko vreme, sedam milijardi da uvećamo BDP Srbije, da smanjimo javni dug između 50 i 51% BDP-a sa 78%, 79%, posle teške krize u kojoj smo morali kestenje iz vatre da vadimo, da smanjimo nezaposlenost.
Danas sam dobio zvaničan podatke, najniža stopa nezaposlenosti za prvi kvartal 12,1, očekujte kada budu sezonski radovi, čak ispod 11% stopu nezaposlenosti. Približavamo se zemljama EU po tom pitanju. Plate su, sa prosečne 329 na 462 evra došle. Penzije smo na ozbiljan način uvećali posle teških godina za penzionere i hvala im na tome šta su sve uspeli da podnesu.
To smo sve uspeli da uradimo, ojačali, osnažili našu vojsku zato što smo imali mir i zato što smo imali dijalog i zato što nam je taj dijalog bio političko oružje da obezbedimo ekonomski napredak Srbije i da osiguramo drugačiju i uspešniju, i ekonomsku i socijalnu i političku budućnost za naš narod.
Ono što mi je važno da vas obavestim, uspeli smo, to je bio naš posao naravno, od 2014. do 2018. godine, da sprečimo prijem u devet međunarodnih organizacija tzv. Kosovo, UNESKO, Svetsku carinsku organizaciju, Interpol, Međunarodnu organizaciju za vino i vinovu lozu, Evropsku studentsku uniju, Evropsku radio-difuznu uniju, Međunarodnu organizaciju vrhovnih revizorskih institucija, Evropsku mrežu operativno prenosnog sistema za električnu energiju, što je veoma važno, što je veoma važno, i to nas je spasilo oko Valače i Gazivoda, Međunarodno udruženje avio prevoznika.
U periodu od 2014. do 2018. godine po prvi put, dakle, uprkos činjenici da dolazimo u neuporedivo težem trenutku, nego što je to bilo 2000. ili 2007. godine pre nezavisnosti. Dakle, 13 država je povuklo priznanje Kosova, Solomonska ostrva, Surinam, Burundi, Liberija, Papua Nova Gvineja, Lesoto, Komonvelt, Dominika. Dakle, priznao 11. decembra 2012. godine, povukao 2. novembra 2018. godine. Grenada 26. septembra 2013. godine, priznala, 4. novembra 2018. godine povukla priznanje, Komori, Madagaskar, Palau, Gvineja Bisao i Sao Tome i Prinsipe. Države koje su priznale od 2014. godine, videćete, ima ih dvostruko manje, do 2018. godine, su Tonga, Singapur, Antigva i Barbuda, Togo, Bangladeš i Barbados.
Moguće je da sam ja kriv za Antigvu i Barbudu, zato što nisam na vreme stigao da obavim razgovore koje smo već planirali i to sebi do danas nisam uspeo da oprostim.
Priština je donosila različite mere za narušavanje funkcionalnosti srpskih opština na KiM i etnički motivisane napade u periodu od 2014. do 2018. godine. Oni sve vreme rade na promeni etničke strukture na jugu, posebno u opštinama Gračanica, Novo Brdo, Klokot, Štrpce, Ranilug i Parteš i naravno pokušavaju da pronađu mehanizme za napad i potpuno ovladavanje severom.
To rade na sledeće načine, ugrožavanjem bezbednosti srpskog stanovništva, pritiscima kriminalnih grupa, pljačkama, zastrašivanjem i napadima u cilju pojačanog iseljavanja Srba, hapšenje i podizanje optužnica protiv lokalnih srpskih zvaničnika i viđenijih Srba pod izgovorom – borba protiv korupcije i organizovanog kriminala, u cilju razbijanja jedinstva, izazivanja sukoba među političkim liderima Srba. Zato hoću da se zahvalim ljudima iz srpske liste, koji su uspeli da održe jedinstvo i Srbi sa srpske liste i u Štrpcu, i u Gračanici, i u Klokotu, i u Kamenici, i u Partešu, i na severu Kosova što im nikada nisu dali da ih podele ni na koji način. To je velika stvar.
Samo hoću da znate nešto dragi prijatelji, to su ljudi koji na dnevnom nivou izdržavaju najstrašniji pritisak, kako albanskih vlasti, tako stranih predstavnika onih zemalja koja su priznale nezavisno Kosovo. Oni su za njih dobri sagovornici, ukoliko hoće da kažu – Vučić je đubre i ukoliko hoće da kažu – što dalje od Srbije. Onog sekunda kada kažu – mi poštujemo Srbiju, poštujemo njene institucije i njene organe i organizacije, tog sekunda oni više sa njima nikakvih kontakata nemaju i oni postaju njihovi, verovali ili ne, politički protivnici.
Ti ljudi su sve to uspeli da izdrže, nikada se nisu stideli svoje države Srbije i svoje lojalnosti državi Srbiji i poštovanja koje pokazuju prema državnim organima Republike Srbije. Oni čuvaju naš narod na KiM, a ne oni koji pozivaju da se glasa za Gondžu Čauši, samo da bi se srpskom narodu naudilo na bilo koji način.
Još pola sata, 40 minuta, završavam.
(Vojislav Šešelj: Hajde do zore da teramo?)
Vojo, izdržao bi ja do zore, ali ne možeš ti da sediš do zore, znam te.
Strpljenja malo pokažite.
Otkup kuća i imanja od Srba i njihovo trajno iseljavanje. Kupovina najvrednijih imanja na važnim lokacijama za plansko naseljavanje Albanaca. Izgradnja vikendica u vikend naseljima i na obodima većih opština, te masovna promena prijave prebivališta u pogodnom trenutku. Ispisivanje albanskog stanovništva iz biračkih spiskova graničnih opština sa albanskom većinom i njihovo upisivanje u biračke spiskove stanovništva sa većinskim srpskim stanovništvom.
Na osnovu raspoloživih podataka, ukupan broj evidentiranih etnički motivisanih napada, u periodu od 2014. do 2018. godine, 465. To je veliki broj napada. Ali, da imate u vidu, samo deset godina ranije u istom periodu, bio je gotovo trostruko veći. Dakle, ipak smo nešto uspeli da uradimo.
Primetan je veliki broj pljački, uništavanje imovine, 150. Napada na kulturno-istorijske spomenike, verske objekte i groblja, 45. Provokacije, pretnje, 118. Fizičkih napada, 62. Kamenovana kuća, vozila i lica, 30.
Finansiranje u oblasti zaštite kulturne baštine i pomoći Srpske pravoslavne crkve na teritoriji AP KiM u periodu od 2014. do maja ove godine. Imajući u vidu neprocenjivi istorijski, duhovni, nacionalni, kulturološki značaj, finansiramo objekte SPC na teritoriji AP KiM, radimo njihovu sanaciju, adaptaciju, rekonstrukciju, revitalizaciju, obnovu, izgradnju, oslikavanje, duborez, opremanje, uređenje, zaokruživanje i ukrupnjavanje zemljišta poseda SPC.
Radili smo, ali pošto to imate u izveštaju, da vam ne bih oduzimao vreme, od izrade crkvenog mobilijara u duborezu u manastiru Gračanica, kupovine imanja u neposrednoj blizini manastira, sanacije i rekonstrukcije i krova na crkvi Svetog Cara Uroša u Uroševcu, unutrašnjeg osvetljenja u Gračanici, potpune obnove Banjske, Sveti Kozme i Damjana u Vračevima, Sokolice, Pećke patrijaršije, više radova Gorioča, otkupa parcela u Velikoj Hoči. Mnogo toga što smo uradili i u Sušici, i u Prizrenskoj bogosloviji, Sočanici, na svim mestima. Ukupno u novcu, pošto podnosimo izveštaj, poslanici i narod mora da zna za svaki dinar, ovo je iz budžeta Kancelarije za…
(Narodni poslanici dobacuju.)
Mislim da je važno da ljudi ovo čuju.
Ukupna sredstva koja su izdvojena i to van tekuće budžetske rezerve iz koje smo izdvojili još dva miliona evra, dinarska sredstva razume se, za ovih 56 najvažnijih projekata za crkve i manastire je 417 miliona, negde oko tri miliona i 753 miliona i 800 hiljada evra. Još dva miliona evra preko tekuće budžetske rezerve. Dakle, veliki, ogroman novac uložili smo u naše duhovno i kulturno nasleđe na KiM, nikada više u prethodnom periodu.
Najznačajnije investicije u oblasti infrastrukture, ekonomskog razvoja, poljoprivrede, obrazovanja i zdravstva. Čak i ako pogledate budžete za Kancelariju za KiM, videćete da je danas on dvostruko veći nego što je bio pre samo pet godina, a da je iz tekuće budžetske rezerve, zahvaljujući boljim bilansima budžeta, izdvajamo mnogo više novca nego što je to bio slučaj ranije.
Izgrađeno je i rekonstruisano 1.613 stambenih jedinica za interno raseljena lica, povratnike i socijalno ugrožena domaćinstva u iznosu od jedne milijarde 445 miliona 678 hiljada dinara. Izgrađena su 554 individualna stambena objekta za potrebe povratnika, interno raseljenih i socijalno ugroženih u visini od 194 miliona 370 hiljada dinara.
Izgrađene su 522 stambene jedinice, 29 zgrada, uz obezbeđenje i opremanje lokacija za izgradnju u iznosu od 1.051.466.000. Isporučena je pomoć u građevinskom materijalu za 2.284 domaćinstva. Ukupna vrednost je 199.842.000 dinara.
Ono što ćete videti uskoro, što je veoma važno, radili smo rekonstrukciju i sanaciju 27 kilometara puteva i ulica, osam putnih objekata, uređenje četiri deponije. Ono što su važne stvari, kapitalne, verujemo da ćemo za Vidovdan moći da otvorimo regionalni vodovod na severu Kosova, da ćete moći da vidite kompleks Rajska banja u Banjskoj, u Zvečanu, za koju smo do sada izdvojili gotovo 500.000.000 dinara. Dakle, i hotel i propratne kapacitete, bazene i sve drugo, to će biti bukvalno mali raj za sve ljude iz Srbije koji tamo žele da odu i u to ćemo morati posebno da dodamo još 200.000.000 u ovoj godini.
Programima razvoja poljoprivrede podržano je preko 1.300 poljoprivrednih domaćinstava u iznosu od 468.519.000 dinara. Realizacija setve u povratničkim zajednicama u opštinama Klina, Istok, Peć, Vučitrn, Prizren, Novo Brdo, Uroševac, Srbica i Orahovac. U Srbici naravno, samo u mesto Banje, gde Srbi žive, nismo išli u Srbicu ili, kako je Albanci nazivaju, Skenderaj, tamo Srba nema. Dakle, u vrednosti od 183.426.000. Inače, da znate samo, kada su nas varali u povraćaju PDV-a, oni ljudi koji su neobrazovani, a lopovi su u pitanju, varaju državu na povraćaju PDV-a, valjda im je kao toponim Srbica ličilo na srpsko mesto, pa su pisali da su registrovali firmu i da rade posao u Srbici. Čim bismo to videli, znali bismo da su ljudi pljačkaši i tako smo ih i hapsili.
Izgrađene su i opremljene i dve pivare na teritoriji opštine Zvečan sa sredstvima od 42.500.000 dinara. Obezbeđena je donacija za 105 najugroženijih poljoprivrednih domaćinstava u vidu nabavke stočnih grla, 79 junica, 359 ovaca, 22 koze, poljoprivredne mehanizacije i stočne hrane. Ukupna sredstva za razvoj poljoprivrede su 899.682.000 dinara. Ono što je veoma važno, velika vest, u Severnoj Mitrovici su pokušali Albanci da spreče po svaku cenu, to je povratničko naselje Sunčana Dolina na lokaciji Mali Zvečan, u iznosu od 1.433.894.000, tu će živeti oko 350 porodica između 1.200 i 1.500 lica. Lično sam obišao dva puta Sunčanu Dolinu, to veličanstveno izgleda, to predivno izgleda, na strateškom je mestu između Mitrovice i Zvečana, suštinski čuva, to bi trebalo da bude zapadna strana Mitrovice. U svakom slučaju, mislim da će to biti nešto gde takođe možemo prve ljude koji će se useliti u te objekte da vidimo već za Vidovdan ove godine.
Ulagali smo u srpske medije na Kosovu i Metohiji.
Evo podatka o kojem sam govorio, 1999. godine je pohađalo 59.245 učenika ukupno na Kosovu i Metohiji, danas je to 16.826, od toga 11.482 u osnovnim i 5.344 u srednjim školama. Imamo ukupno 103 škole. Sve škole, sve profesore, sve nastavne aktivnosti finansira Republika Srbija, a ovo govorim zbog laži koje sam slušao, čak i na mestima gde to nisam očekivao, gde su mi neka sveta lica govorila o tome kako mi više ne finansiramo srpske škole. Škole na Kosovu i Metohiji samo mi finansiramo. Dakle, samo ih mi finansiramo i samo mi plaćamo sve, i nastavne aktivnosti i profesore, učitelje, nastavnike, i to je naš posao i to ćemo nastaviti da radimo. Finansiramo, naravno, i predškolske ustanove, tu imamo 3.239 dece raspoređenih u 108 grupa. Ono što je važno, dodeljena je i pomoć porodicama povratnika u ukupnom iznosu od 202.496.000 dinara.
Takođe je važno da istaknem da smo finansirali rad Narodne kuhinje u tom vremenu u visini od 116.382.990 dinara.
Takođe smo finansirali program rada i Crvenog krsta, opštinskih organizacija u visini od 228.000.000.
U cilju afirmacije populacione politike u izveštajnom periodu isplaćena je novčana pomoć porodicama sa novorođenom decom ukupno za 5.410 beba, ukupno 54.100.000 dinara. Obezbedili smo iz tekuće budžetske rezerve u 2018. i 2019. godini, dakle, to je pored ovoga što sam vam govorio iz budžeta Kancelarije koji ste vi ovde usvajali za Kosovo i Metohiju, dakle, za definansiranje 19 projekata na teritoriji AP Kosovo i Metohija u iznosu od 2.481.000.000. Dakle, to vam je dodatnih 20,2 miliona evra uz sve to.
Takođe smo usvojili u oktobru 2018. godine dokumentaciju za 40 projekata u koje bi trebalo da uložimo novac od 2.455.000.000. Sada se priprema predlog zaključka Vlade kojim se planira, i zahvalan sam na tome predsednici Vlade Ani Brnabić veoma, kojim se planira odobravanje finansiranja realizacije 233 projekta. Dakle, ušli smo u najveću investicionu fazu na Kosovu i Metohiji, izrada projektno-tehničke dokumentacije za 11 projekata u ukupnom iznosu od 6.683.000.000. Za realizaciju svih projekata potrebna bi bila sredstva u visini od 11 milijardi, dakle, negde oko 90 miliona evra.
Dakle, pričam vam samo, a pogledaćete posle, naša je računica da negde, računajući gubitke oko struje, naše ulaganje oko 350 miliona evra i sa svim investicijama, naša ulaganja na Kosovu i Metohiji prelaze 560 i 570 miliona evra na godišnjem nivou. Mislim da time pokazujemo i svoju brigu, ali ne samo brigu, time pokazujemo da smo i likvidni i finansijski solventni i da smo uspeli da imamo novca mnogo više nego ikada da pomažemo opstanak našeg naroda na Kosovu i Metohiji.
Naravno da to nije dovoljno. Naravno da za nas nema ružičastih stvari i dobre situacije na Kosovu i Metohiji. Kad kažem za nas, za nas koji uvek i u svakom trenutku razmišljamo da delimo sudbinu svog naroda na Kosovu i Metohiji, koji nismo vezali svoju budućnost i budućnost svoje dece ni za London, ni za Frankfurt, ni za Njujork, ni za bilo koje drugo mesto, već za Srbiju i za nadu da ta Srbija i takva Srbija može da bude uspešnija u budućnosti.
Da li smo mogli da mnoge od ovih stvari koje su danas negativne posledice i sa kojima se suočavamo da sprečimo? Da li smo mogli da sprečimo i stvaranje granice na Jarinju i Brnjaku? Ne lako, ali je naš otpor mogao i morao da bude neuporedivo snažniji, ozbiljniji, moralo je mnogo više pažnje da bude. Konačno, mi smo tu doneli i dokumenta da vidite i ko ih je parafirao, što ću u toku rasprave pokazati svima vama, pošto su i tu razne laži širili i govorili neistine. Ali ono što je suština, to je da smo, čini mi se, pogrešili mnogo i kada smo ceo slučaj Kosova i Saveta bezbednosti prebacili u Evropsku uniju. Dali smo argumente toj nezavisnosti nesuvislim i neodgovornim pitanjima koja smo postavljali Međunarodnom sudu pravde. Da li smo mogli drugačije i odgovornije da reagujemo 17. marta 2004. godine? Mogli smo. Da li smo mogli drugačije da reagujemo i drugačije da se ponašamo 1998. i 1999. godine? Mogli smo i morali, i pri tome ne bežim i od sopstvene odgovornosti u svemu tome. Da li smo morali sasvim drugačije, pametnije, ozbiljnije i odgovornije da se ponašamo 2008. godine kada je proglašena samoproklamovana nezavisnost Kosova? Morali smo mnogo bolje, mnogo više i mnogo drugačije.
Ali ja ne želim da današnju raspravu svedem na to da ko je kriv. Gubitak naš, gubitak i prava našeg naroda i kontrolisanje teritorije od strane nekih drugih koja pripada Republici Srbiji je veliki gubitak. I poraz svih tih naših politika iz prethodnih vekova i decenija i godina neće biti anuliran, promenjen tek prostom osudom. Vreme koje je otišlo zauvek nikakvo ukazivanje prstom neće vratiti.
Važno je da svi mi ovde, pa i oni kojih nema, što je ne krivica nego licemerje, konačno priznamo šta nam se dogodilo i da izvučemo pouke i da ne krijemo od sebe da nam se dogodio težak nacionalni poraz u svakom smislu te reči. Gubili smo deo kontrolisanih teritorija, ogroman broj ljudi, a ekonomski gubici ne mogu se ni sabrati ni nabrojati. Izgubili smo godine tokom kojih smo se lagali i odbijali da to priznamo. Bio sam sasvim svestan toga kada smo pre sedam godina došli na vlast i suočili se sa problemom koji su svi drugi već rešili, ovi naši odavde na taj problem zaboravili i od njega u potpunosti odustali, sa željom da se ponovo uhvatimo u koštac, da ga izvučemo na površinu i da dobijemo najviše što možemo za naš narod na Kosovu i Metohiji i izgubimo najmanje što moramo.
Nisam se odlučio za nastavak laži i samoobmane. Rekao svima još tada a i danas vam kažem, nema Srbije, nema naše vlasti na Kosovu i Metohiji, sem suštinski u zdravstvu i školstvu i da treba da prestanemo sa obmanjivanjem i sopstvene javnosti. Ne znam da li je i ko želeo ikada da me čuje, osim što su mi ponavljali uvrede raznovrsne, ali sam to ponavljao svih ovih sedam godina. Baš kao što sam ponavljao da su nam potrebni mir, stabilna ekonomija, rast u svim segmentima i dogovor sa Albancima kao jedini način za to da imamo budućnost.
Krenuli smo u sve to i ova vlada, Vlada gospođe Brnabić, iz užasnog minusa. Sa više od 100 zemalja koje su priznale Kosovo, sa ekonomijom koja je čvrsto vezana upravo za one koji Kosovo priznaju, sa graničnim prelazima i na Jarinju i na Brnjaku, sa užasnim položajem Srba na samom Kosovu. Krenuli smo da nešto uradimo tamo gde godinama niko nije radio ništa, osim što nas je lagao i sebe i nas i da probamo da nešto dobijemo tamo gde smo sve izgubili.
Krenuli smo u razgovore sa Albancima, koji ne samo da žele nezavisno Kosovo, već žele i veliku Albaniju, sa ljudima koji misle da su oni, a ne NATO, a na NATO uvek mogu da računaju, tako oni kažu, pre svega na Sjedinjene Države, pobedili i koji bi da uzmu sve, a da ne daju ništa, sa onima koji za takvo ponašanje imaju otvorenu podršku najmoćnijih zemalja u svetu.
Sedam godina smo se teško, užasno teško svađali, pregovarali, natezali vezanih i ruku i nogu, borili za Srbiju na svakom mestu. Danas mogu mirno da vam kažem, nismo izgubili ništa od onoga što nije bilo izgubljeno, nismo trgovali ni sa čim što odavno neko nije prodao i nismo dali ni pedalj onoga što neko nije dao, već smo krenuli da vraćamo Srbiju u igru da ima ono što može da ima.
Šta je to što smo svakako dobili? Dobili smo mir. Podsetite se, a u teškim trenucima su radili, a naši su mnogi teži, i Miloševićevog perioda i DOS-ovog posle sedam godina usledio je rat na Kosovu i agresija NATO, ovde posle sedam godina je usledilo priznanje nezavisnog Kosova. Nama posle svih tih katastrofalnih činjenica se ništa slično nije dogodilo.
Sačuvali smo mir, veću sigurnost za Srbe na Kosovu i ono što je najvažnije bolju i snažniju srpsku ekonomiju, srpsku ekonomiju koja je porodila i snažniju i srpsku vojsku i srpsku policiju. Srpsku ekonomiju koja je porodila snažnijeg ekonomski srpskog čoveka koji je zagledan u budućnost i koji veruje u budućnost, i svoju evropsku budućnost, ali i budućnost svoje dece. Ono možda najvažnije, mogućnost da nastavimo, da nastavimo da se borimo za tom tablom za kojom se nalazimo.
Znam da nekima to izgleda malo i znam da postoje oni koji će da kažu bavio si se time sedam godina, a nisi završio. Prvi put da tih sedam godina nismo na tragičan način završili. Prvi put da tih sedam godina u poslednje tri decenije nismo završili potpunim porazom i potpunim kolapsom kroz koji smo već prošli, samo smo se pravili da ga nismo videli i da ga ne priznajemo. Samo što te, koji to pričaju imam da pitam, a da li biste vi lažući i obmanjujući naš narod bili brži, jer za vaših sedam godina Kosovo i formalno je steklo nezavisnost. I koliko ste se vi time bavili, da li ste se bavili ili ste sve gurnuli u ormar i čekali da neko drugi dođe, otvori ga i bude zatrpan skeletima koji ste sakrili.
Sedam godina za problem koji traje sedam vekova nije mnogo i u tih sedam godina najnižu cenu smo platili u odnosu na sve istorijske periode kroz koje smo prošli. Trebaće nam još mnogo puta po sedam godina da sve probleme na Kosovu rešimo. Ko drugačije kaže, laže. Ko nudi instant rešenja, obmanjuje i sebe i nas, zato što smo svi mi, i to je moja konstatacija, i mi Srbi i Albanci danas u pat poziciji. Oni koji očekuju da je nezavisnost gotova stvar i mi koji tražimo da budemo, a ne budemo poniženi i da dobijemo ono što Srbima pripada i da zaštitimo svoj narod na Kosovu i Metohiji.
Posle iscrpnog izveštaja i osvrta na brojne istorijske okolnosti, na novac koji smo uložili, na energiju, na dijalog u kojem smo učestovali i rezultate. Želim da govorim o budućnosti iz četiri osnovna aspekta, a to su politika. Pod jedan, danas 11 godina od proglašenja kosovske nezavisnosti imamo samo dve mogućnosti, nema tu velike filozofije. Nisu vam potrebni ni Gurvič, ni Digi, ni Kont, dovoljno je da pogledate u prvi papir da vam sve bude jasno.
Jedna mogućnost je normalizacija odnosa Srba i Albanaca između Beograda i Prištine, a druga je pokušanje očuvanja statusa kvo ili tzv. zamrznuti konflikt. Taj zamrznuti konflikt ne znači ništa, Albanci mogu da ga odmrznu u svakom trenutku. Ljudi kada pričaju, a kakav će plan da iznese Vučić, oni sebe lažu zato što treba da postave pitanje, a kakav je plan Albanca, a kakav je plan Amerikanaca, a kakav je plan Nemaca, a kakav je plan svih drugih, jer smo mi manji igrači od tih velikih zapadnih sila. A možemo li mi da govorimo u njihovo ime kakvi su njihovi planovi? Smemo li? Imamo li pravo? Ili su nas ne jednom neprijatno iznenadili. Ili ćemo da kažemo, snažniji smo od svih, pa ćemo to lako da izdržimo.
Ono što mislim da je važno, to je da ljudi znaju da zamrznut konflikt ne može da postoji kao naše rešenje, Albanci ga neće. Albanci ga neće i zato pokazuju sve veću nervozu iz dana u dan. I zato je pitanje trenutka kada će da napadnu Srbe. To vam ovde govorim, na ovom najvažnijem mestu, u ovom najvažnijem trenutku, pitanje je dana i meseca kada će da napadnu Srbe jer oni to ne mogu da podnesu više. Mi možemo, oni ne mogu. Mi možemo, pa makar na to usporilo evrointegracije koje su nam veoma važne za ekonomski napredak Srbije. Užasno važne. Mi bismo to izdržali, ali kako ćemo da izdržimo napad Albanca? Doći ću i do toga.
Normalizacija može biti samo u dva slučaja. Pod jedan, kako ga doživljava svet, međunarodna zajednica i Albanci. Postizanje sporazuma u kojem je Kosovo celovita teritorija, nezavisna država. Srbima bi dali neka prava. Praviće se po modelu nekakve dve Nemačke, što Albanci takođe ne prihvataju iako bi Nemačka i Francuska to da guraju, ali Albanci neće. Amerikanci takođe to više neće, nego kažu, morate da priznate. Mi kažemo, nećemo da priznamo, a oni kažu, morate da priznate. Mi kažemo nećemo i tako u krug.
Druga mogućnost koju smo mi ispustili, je bila ona o kojoj sam toliko govorio i zbog koje sam toliko napadan, a koju su mnogi pre mene o njoj govorili i to u desetostruko povoljnijoj situaciji. Dakle, ponavljam po pedeseti put večeras, u desetostruko povoljnijoj situaciji su nudili neku vrstu razgraničenja, da spasemo zdravo tkivo na Kosovu i Metohiji, da sačuvamo naš narod od daljeg progona, da sačuvamo celu Srbiju, da ekonomski unapređujemo, da možemo da radimo i živimo mirno u budućnosti.
Na to sam doživeo najžešću hajku, ne samo u delu zapadne javnosti, koja je već naučena na to da Srbi ne treba da dobiju ništa već i od dela lažnih rodoljuba u Srbiji koji su im sve predali, koji su im sve dali nezavisnost na tacni, koji saopštenje nisu izdali po tom pitanju, koji su ima dali odluku Međunarodnog suda pravde, pa kažu, malo nam je to. Malo nam je to, a sa čim ste nas vi ostavili osim sa potpunim bankrotstvom, uništenom ekonomijom Srbije i sa nezavisnim Kosovom i sa papirom Međunarodnog suda pravde, papirom Međunarodnog suda pravde da to nije nelegalno i nelegitimno provedeno.
Sada mi Srbi treba da se pravimo svi blesavi, da se ništa nije desilo. Desilo se, ljudi, to vam govore svi u svetu. Desila se i 1999, 2004, desila se 2008. godina, i desila se 2010. godina. Ne možemo mi da se pravimo da se ništa nije desilo. Ta ideja je u ovom trenutku potpuno propala. Ja sada vidim da su svi odjednom u celom svetu zgroženi idejom, a samo moram da vam to prevedem na naš srpski jezik, zgroženi idejom da Srbi bilo šta dobiju.
U svemu tome su im pomagali, lažno se zalažući za srpske interese i deo srpskih političara, koji je dobro znao o čemu govori zapad kada kaže da je protiv razgraničenja, koji je odlično razumeo o čemu oni govore. Oni su govorili samo o tome da vi Srbi ne smete ništa da dobijete na Kosovu. U redu je zaštita vašeg naroda, ali Srbija nema ništa na Kosovu, a moj odgovor je bio uprkos svim ovim porazima katastrofalan, uprkos svemu što su nam ostavili i đubre na đubrištu i u dubokoj jami iz koje nismo mogli da se iskopamo nekoliko godina, govorio sam i govorili smo im, ne samo Srbi na KiM, već hoćemo zaštitu interesa Srbije i nije baš da Srbija nema ništa na KiM. I zato sam prokazan u delu zapadne javnosti, i zato su me napadali i njihovi agenti na različite načine u svim regionalnim zemljama i ovde.
Postavlja se pitanje, ključno pitanje, šta je to što ćemo mi da radimo u narednom periodu? Hoćemo li da pristajemo na zamrznuti konflikt ili da tražimo rešenje?
Reći ću vam, dok sam predsednik Republike, a to je još tri godine, daću sve od sebe ukoliko oni te takse ukinu, da pokušamo da pronađemo nekakvo kompromisno rešenje u kojem će se voditi računa, ne samo o interesima, naravno interesima našeg naroda, bezbednosti, sigurnosti naših ljudi, našim crkvama, manastirima, ali mora da se vodi računa i o interesima Srbije.
Zalagaću se za nekakvo kompromisno rešenje. Zašto?
Sada ću vam pročitati najozbiljniju argumentaciju, kvantifikovanu, da vam bude jasno kakva nam propast sledi, i ovo govorim zarad istorije, jer želim da ovo bude sačuvano, pošto pretpostavljam da je moguće da do kompromisa ne dođemo uopšte, u narednih pet ili deset godina, to će biti katastrofa i za Srbe i za Albance. Želim da kažem koliko su te posledice katastrofične za sve nas i to ću da sagledam kroz ekonomsku, socijalnu i demografsku sferu.
Najvažnija odlika kretanja projektovanog stanovništva Srbije u naredne četiri i po decenije je nastavak odvijanja depopulacije. Naime, prema svakoj od navedenih varijanti projekcija, broj stanovnika biće mnogo manji nego 2015. godine, a govorim o dve mogućnosti.
Jedna je postizanje normalizacije odnosa, koja je bolja varijanta za naše demografske, ekonomske i socijalne prilike i druga je, ne postizanje bilo kakvog sporazuma sa Albancima. To je lošija varijanta. O te dve varijante govorim.
Stanovništvo Srbije u 2060. godini može da se kreće u zavisnosti od toga da li ćemo postići taj sporazum ili ne, a videćete kasnije i kvantifikaciju radne snage svih ekonomskih pokazatelja.
Od 3.957.000 do 5.880.000, a to 5.880.000 je ukoliko bismo postigli kompromisno rešenje sa Albancima, što bi značilo ubrzano izjednačavanje migracionog salda, dakle isti broj onih i migranata i emigranata, dakle, to bi značilo istovremeno drastično jačanje srpske ekonomije, to bi značilo nižu stopu mortaliteta i uvećanu stopu fertiliteta i dalje ne dovoljno, ali svakako drastično veću sa 1,46 na 1,85 u narednom periodu.
To bi značilo da bismo uz ostvarenje maksimalne varijante da postignemo kompromisno rešenje koje je dobro, u čemu bi Srbija zaštitila svoje interese Srbije, ne Srbi, svoje interese na KiM i dobila nešto, to bi značilo da bismo izgubili nešto više od milion lica do 2060. godine, 1.215.000 ili 17%. Ukoliko to ne postignemo, da vam ne čitam sve tabele, smanjenje bi bilo 3.137.000 lica ili za 44% u odnosu na 2015. godinu.
To je rađeno po kohortkvantnoj metodi i radili smo oba ta scenarija i veoma je važno u tome, ukoliko bi se došlo do kompromisnog rešenja u periodu između 2025. i 2030. godine, bez obzira na ludnicu koja danas postoji u EU, i ovo sam metaforično rekao, a to mora da ostane naš strateški cilj, posebno posle jučerašnjih rezultata, ukoliko bismo pristupili EU između 2025. i 2030. godine, to bi drastično pojačalo naše šanse da budemo blizu ovog minimalnog ili najmanje lošeg rešenja.
Sve drugo bi nas vodilo u tešku situaciju.
Sredinom 2030. godine dolazi do izjednačavanja broja emigranata i migranata, nulti migracioni saldo. Mi ćemo već za dve godine početi da uvozimo radnu snagu iz drugih zemalja, posebno za fizičke poslove, za one poslove koje danas obavljaju ljudi niže i srednje stručne spreme. Tu ćemo imati problema, tu neke zemlje imaju sreću poput Bugarske, Rumunije sa Moldavijom, Ukrajinom, a mi ćemo morati da otvorimo svoje granice za zemlje iz regiona, odakle ćemo morati da primamo radnu snagu, jer je mi nećemo imati dovoljno.
Takođe, želim da kažem za poslednje dve i po decenije, projekcionog perioda od 2035. do 2060. godine, pretpostavljen je stalno pozitivan i rastući migracioni saldo. Dakle, očekujemo da ćemo u tom periodu imati oko 200.000 ljudi više koji se useljavaju u našu zemlju, od onih koji izlaze.
Nije to samo rezultat pozitivne politike, da se ne lažemo, već rezultat i činjenice da naše stanovništvo je sve starije, a starije stanovništvo ima manje gena rizika i manje želi da se izlaže opasnostima nepoznatog i odlasku u inostrastvo.
Što se tiče hipoteza o fertilitetu, već sam rekao, sa 1,46 na 1,85 .
Što se tiče hipoteza i očekivanih promena mortaliteta, imaćemo zahvaljujući drastičnom ulaganju i velikim ulaganjima u zdravstveni sistem produženi životni vek, ali će to toliko povećati naše potrebe za penzijama i opet govorim o dodatnom ulaganju u radnu snagu, da bi naš penzioni sistem uopšte mogao da bude održiv. Kao što vidite, danas veliki broj zemalja EU zbog toga ima značajne probleme.
Što se tiče radne snage, tu ćemo se suočavati sa problemima, bez obzira na izuzetan rezultat reformi koje smo postigli, ali ukoliko bismo išli na kompromisno rešenje, ukoliko bi bilo moguće onda bismo, predviđene su rastuće stope aktivnosti po starosnim grupama i polu, imajući u vidu trenutno vrlo nisku stopu aktivnosti prema podacima za 2015. godinu, koju smo uzeli kao godinu, danas je to već mnogo bolje, stopa aktivnosti stanovništva starosti od 15 do 64 godine iznosila je 63,6% što je mnogo niže od evropskog proseka 72,4%.
Pretpostavka je da ćemo do 2030. godine dostići prosečne stope aktivnosti koje postoje u EU i to znači da bismo mogli da imamo negde oko 2030. godine, 68,6%, a 2060. godine oko 71% ukupne aktivnosti stanovništva od 15 do 64 godine.
Na osnovu pretpostavljenih stopa, veoma je važno da kažem da, kada izvršite projekciju stanovništva i radne snage, koliko je značajno da bismo uopšte opstali kao zemlja, da dođemo do nekakvog dogovora sa Albancima.
Sve ovo vam govorim, a to ću vam ponoviti i na kraju, ne zato što postoji bilo kakvo rešenje, nema čak ni dijaloga, nema ničega, već ovo govorim srpskoj javnosti da bi razumela značaj dogovora, jer dogovor i kompromis nisu poraz.
Dogovor i kompromis su pobeda. Ne budemo li na njih pristali, izgubićemo sve. I odmah da kažem onima koji će lažno da se predstavljaju kao veliki rodoljubi i zaštitnici srpskih interesa, za razliku od njih, i moja deca i ja bićemo ovde, i čuvaćemo i branićemo Srbiju, ako je neko napadne, za razliku od njih koji su već svoje sklonili po inostranstvu, milione natrpali u kese, i u torbe, a o budućnosti Srbije ponajmanje razmišljaju.
Mi bismo ljudi, ukoliko ne bi bilo sporazuma, o ovom brojevima o kojim sam vam pričao, o 68 do 71 posto ukupne aktivnosti, stanovništva od 15 do 64 godine, bili na 50,5 posto, ukoliko ne bi došlo do bilo kakvog sporazuma sa Albancima, a imali bismo negativni prirodni priraštaj od dva miliona i 693 hiljade ljudi. To je za Srbiju neizdrživo, to je za Srbiju nešto što Srbija ne može da preživi.
Ono što je za nas veoma važno, to je da pokušamo da sagledamo investicione scenarije i socijalne scenarije. Ukoliko bismo mi ovo uspeli da postignemo do 2060. godine, realni životni standard građana Srbije prema ovim projekcijama bi bio 72% veći nego što je danas. Ukoliko to ne postignemo to bi iznosilo negde 29% do 30% više.
Dakle, to su vam, jedan optimističan, jedan konzervativan scenario. Ovaj konzervativni scenario bi bio toliko loš da je pitanje da li smo dobro predvideli, da li su sve naše hipoteze o emigracionim kretanjima u potpunosti tačne.
Ono što je veoma važno da kažemo danas to je da, ukoliko bismo želeli da postignemo održivu makroekonomsku stabilnost, u tom slučaju morali bismo ozbiljno da spuštamo prosečne penzije i ukupne izdatke za penzije jer nema ko da ih izdržava. To bi se desilo za 20, 25 godina već, a ne za 35, 40 godina, i ozbiljni narodi i ozbiljne zemlje na takav način sagledavaju svoju budućnost. To bi dovelo do potpuno socijalne neodrživosti naših javnih finansija, kreiranja socijalnog opterećenja javnih finansija i značajnog podizanja stopa i relativnog i apsolutnog siromaštva.
Mislim da je veoma važno da istaknem da, ma koliko mnogi od nas uživali u ne rešavanju problema, čekanju da se promene svetske okolnosti i ako ni sami ne znamo kakvo bi to veze sa nama imalo. Po svim istraživanjima najviše bismo voleli da stvari ostanu onakve kakve jesu, za to nemamo nikakve garancije i to je nemoguće. Svako ko to govori, taj ne govori istinu našem narodu. Ja znam da vam je to srcu draže, ali to nije istinito.
Ponavljam treći put večeras - ne bude li kompromisnog rešenja, samo čekajte napad Albanaca na Srbe. To će se dogoditi, jer oni gube živce, sve su nervozniji, nervozniji zbog Tribunala, zato osnivaju Tribunal za Srbe i zato to sve rade.
Ne zaboravite da smo neretko i slično mislili i za Republiku Srpsku Krajinu, ne mnogo različitu i sa drugačijim scenarijom i za Crnu Goru. Danas Krajine nema, a Crna Gora je proglasila svoju nezavisnost, a položaj Srba u Crnoj Gori, teško da bilo koga od našeg naroda može da zadovolji.
Mi se tu suočavamo sa dva velika problema, još nekoliko minuta i završavam, ne brinite, odlučnost Zapada da Srbi prihvate i priznaju albansku nezavisnost na Kosovu u potpunosti. Dakle, zapadne sile koje su prihvatile nezavisnost Kosova apsolutno su odlučne da to isteraju do kraja, po svaku cenu i na svaki način.
Drugi problem sa kojim se suočavamo, to su protivpravne akcije Albanaca koje stvaraju novu realnost i kojom oni pokušavaju da predstave kao novu normalnost. Takse koje su uveli su anti-civilizacijski čin, potpuno protivpravne. Jel ste primetili da ni "Ekonomist", ni "Fajnenšel tajms" niko o tome ne piše, to je gotovo jedinstven slučaj u svetu. Doduše, sad to postaje moderno u svetu od nekih velikih sila, ali oni nemaju tako striktne ugovore kao što imamo mi, pa, oni ne krše ugovore, nego oni donose svoje političke odluke, pa zaustavljaju Narodnu Republiku Kinu, koja je ovladala na svetskom tržištu različitih roba i usluga, to zaustavljaju protekcionističkim merama, ali to je već njihova politika, velika visoka politika, daleko od nas, ali, na ovo što je toliko očigledno, ne reaguju.
Srbija ima prijatelje među onima koji su priznali, a posebno među onima koji nisu priznali nezavisnost Kosova. Oni imaju svoje interese naravno. Sve zemlje koje nisu priznale nezavisnost Kosova imaju svoje interese.
Zahvalan sam i ovom prilikom koristim tu mogućnost Ruskoj Federaciji i da budem iskren zahvalan sam njenom predsedniku Vladimiru Vladimiroviču, zato što je on taj koji je više puta pomogao Srbiji prilikom donošenja, odnosno nedonošenja različitih rezolucija, deklaracija i drugih opštih pravnih akata, uglavnom, protiv Republike Srbije i zato što je pomagao u razgovorima i sa mnogim drugim zemljama oko nepriznavanja nezavisnosti Kosova.
Zahvalan sam Narodnoj Republici Kini, zahvalan sam i na ogromnoj podršci našem ekonomskom razvoju, zahvalan sam predsedniku Si Đipingu na tome što nam je pomogao da rešimo problem Železare, da rešimo problem Borskog rudnika, na tome što su nam kineski turisti danas uz turske turiste najbrojniji turisti u Srbiji, na tome što prave nove fabrike od Zrenjanina, Loznice, Niša, Leskovca i svih drugih gradova.
Zahvalan sam i svim drugim azijskim, brojnim afričkim, latino-američkim zemljama, zemljama okeanije koje nisu priznale nezavisnost Kosova, zahvalan sam i Indiji, kao velikoj sili veoma, čestitam i Narendri Modiju, na ubedljivoj pobedi.
Takođe, želeo bih da se osvrnem na region. Mi smo imali u prethodnom periodu kao dogovorenu utakmicu, tako je to izgledalo i u Berlinu, da svi uvek govore protiv Srbije. Ništa im nismo uradili. Nijedan potez nismo povukli da naljutimo Crnu Goru i moram da kažem da u Berlinu je Crna Gora se korektno odnosila prema Srbiji.
Bio sam iznenađen i zaprepašćen ispadom Bosne i Hercegovine, reagovao sam veoma oštro i prekinuo takav sled događaja i takvu diskusiju u Berlinu i nije bilo nimalo prijatno. Posebno što je za mene vrlo čudna takva reakcija Bosne i Hercegovine, jer to nije zvaničan stav Bosne i Hercegovine.
Upravo zato sam još začuđeniji pokušajima da u Raškoj oblasti ili Sandžaku, kako god hoćete da nazovete, postoje političari koji bi želeli da izazovu neku vrstu nestabilnosti. Hoću da kažem i Bošnjacima i Srbima da ne moraju da brinu, nikakve stvarne nestabilnosti neće biti.
Zamislite šta vi radite protiv svog bošnjačkog naroda, ako vi hoćete da kažete i mi ćemo da tražimo specijalni status, pa napuštanje vojske i policije. Pa, čekajte, vi imate tri opštine u kojima ste većina, a šta ćete sa 63 opštine u kojima su Srbi većina u Bosni i Hercegovini? To vi pokrećete, ne mi. Da sam to ja pokrenuo, da ponovim, obesili bi me u Briselu, kao što ćute za Tačija, Ramu Haradinaja, Veseljija i sve ostale koje prave veliku Albaniju svakoga dana. E, tako ćute i za ovo.
Ja hoću da kažem narodu i građanima Srbije da to što ćutim i to što uglavnom ćutimo i ne reagujemo, da je to zato što nema u tome nikakve opasnosti. To se našlo jedan, dvojica političara, neodgovornih, sa stotinak ili nekoliko stotine pristalica i ništa više i ništa drugo, niti šta mogu da ugroze, a vi znate koliko sam oprezan, koliko sam pesimističan, a ne optimističan, ja vam sad kažem – ne mogu ništa pod milim Bogom da urade.
Zato, Bošnjaci i Srbi, budite mirni, svi ćete lepo i dobro da živite u Srbiji. Uskoro dolazi autoput do Duge Poljane između Sjenice i Novog Pazara, radimo Novi Pazar - Tutin put, radimo i regionalne vodovode i nemojte da brinete. To je ono što ćemo da napravimo sada.
Moraćemo dalje da radimo na dodatnom popravljanju odnosa sa Severnom Makedonijom i Hrvatskom.
(Vojislav Šešelj: E, to malo teško.)
Vrlo teško to ide sa Republikom Hrvatskom.
Molim vas da mi ne dobacite, gospodine Šešelj. Znam to sam i iskusio sam to mnogo puta. Mi ćemo morati da uložimo i dodatni trud, dodatne napore i da pokušamo da to napravimo.
Želim nešto i da pokažemo, dobru volju i naše je da uradimo sve što možemo sa naše strane.
Da pokušam da svedem ovo što smo danas govorili. Dakle, nama u prvoj fazi ostaje da čekam da vidimo hoće li Evropljani i Amerikanci ubediti Albance da ukinu takse. Nastavka suštinskih razgovora bez ukidanja taksi neće biti, tačka. Ukoliko ukinu takse, ići ćemo da razgovaramo, da pokušamo da pronađemo kompromisno rešenje.
Ukoliko ga slučajno bude, a skeptik sam po tom pitanju, doći ćemo i pred parlament i pred narod i građane Srbije da se o tome izjasne. Za razliku od nekih drugih zemalja i članica EU i ne članica EU, kod nas će odluka naroda da bude obavezujuća, a ne - referendum nije prošao, ali koga briga za referendum, ako odluče političke elite. Kod nas će biti onako kako narod odluči i onako kako narod bude rekao. Pitaćemo narod i narod će da kaže svoj stav.
Ukoliko ništa od toga ne bude slučaj i ukoliko dođe do najgoreg scenarija o kojem sam već govorio i Albanci napadnu naš narod na Kosovu i Metohiji, kao što sam rekao u Kosovskoj Mitrovici i kao što sam to rekao i danas, ma koliko to bilo teško, a veoma je teško, jer se na Kosovu i Metohiji nalazi NATO, mi progon i pogrom srpskog naroda nećemo dozvoliti. Imali smo dovoljno Oluja, Bljeska, mnogo nesreće i više takve nesreće srpski narod neće doživeti.
Želim da vas obavestim da smo o tome upoznali najviše međunarodne predstavnike, da je o tome i general Mojsilović upoznao i komandanta NATO-a i da je to jedan od malih razloga zašto pogroma i progona srpskog življa sa Kosova i Metohije nema. Da su se neki setili da treba da imaju vojsku i policiju 10 i 12 godina ranije, možda smo nešto više mogli i da sačuvamo.
Takođe, želim u nekoliko rečenica samo da se osvrnem na to što svako onaj ko bi pokušao da dogovor i kompromis predstavi kao rešenje bude proglašen za izdajnika u našoj zemlji. Naslušao sam se toga. Naslušao sam se za najbolje Srbe da su bili izdajnici, od Kosova Polja ili u predvečerje Kosovske bitke, pa do dana današnjeg, a to su nam uvek saopštavali najgori Srbi i najteže epitete koristili, najteže uvrede izgovarali, a da nikada nisu ni sagledali šta ko radi, ni šta su nečiji rezultati. Zato sam ja uvek tražio da se pogledaju rezultati i da se vidi šta je to što ostaje iza nas.
Postavio bih pitanje za sve njih – da li postoji taj junak, taj Obilić, taj osvetnik Kosova danas koji će jednim činom i tako lako kako oni pričaju da vrati pod naše okrilje svetu zemlju Kosovo?
(Vojislav Šešelj: Ima!)
Gde je on?
(Vojislav Šešelj: Tu je!)
Ja sam, gospodine Šešelj, za razliku od vas, vrlo ozbiljan.
Da li je među vladikama, pesnicima, intelektualcima, političarima? Pokažite mi tog junačkog sina i, verujte mi, odmah ću da se sklonim i pustim ga da završi taj sveti posao, jer ja nisam u stanju i priznaću da sam bio izdajnik i da sam prodao tu najskuplju srpsku reč – Kosovo. U suprotnom, to neću nikome da dozvolim, jer znam koliko se borim i koliko vrede ljudi sa kojima to zajedno radimo i sa kojima se zajedno borimo i za Kosovo i Metohiju i za Srbiju na Kosovu i Metohiji.
Samo pre toga neka mi oni pokažu šta su tačno do sada velikim rečima i busanjem u nacionalna prsa i parolama sačuvali. Neka mi pokažu kako je to u Peći, Prizrenu, Uroševcu, Đakovici njihov gorući patriotizam jednog jedinog Srbina sačuvao, a kamoli teritoriju pod našom kontrolom. Koliko ih je ko na Kosovo vratio? Kako Tijanić kaže, Kosovo, svi Srbi bi dali život za Kosovo, a ko to od njih hoće da ode da živi na Kosovu? Koliko su Tačija, Haradinaja i Veseljija naterali u beg? Na kraju, zašto to sve pričaju ovde u Beogradu, po kafanskim baštama, a na Kosovu ih nema da proprate i jednu od reči koju izgovaraju? Zašto u Prištinu ne odu, pa tamo ne organizuju proteste protiv nezavisnosti Kosova ili bar jedno pesničko veče, moleban, ali da i Tači na to dođe, da se pokaje i da im kaže da su pravu? Zašto kukaju i zašto uvek nude za svoje skupe reči tuđe živote po najnižoj mogućoj ceni, obično za džabe?
Dosta je toga bilo. Ne može Srbija više da izdrži tu gomilu laži i licemerja. Ne može da nastavi napred dok se guši u izmišljenoj prošlosti i lošoj sadašnjosti. Nemamo prostora za samoobmanu, za bajke, parole, niti za lažne motive i lažne ideale, ali, nemamo vremena ni za one koji bi da predaju sve, koji bi da ogole Srbiju, da srpski narod ostave i bez njegove suštine i bez njegovog duhovnog postojanja.
Ovi veliki junaci slobodno neka me anatemišu. Ja od toga što je istina neću da odstupim, a sve što sam vam danas rekao apsolutna je istina. Nemam pravo na to, neću da lažem i niko me za to nije ovlastio. Ako nešto hoću, ako sam zbog nečega došao ovde, kao što sam otišao i na poziv patrijarha srpskog na Sabor Srpske crkve, da kažem istinu onu koju će nam omogućiti da se oslobodimo balasta laži, koja će nam omogućiti da tačno vidimo i gde smo i šta nas je snašlo i šta i koliko možemo.
Kada je reč o Kosovu, naša prva lekcija mora da bude kako da se oslobodimo svih svojih poraza, tako što ćemo prvo da ih razumemo i razloge i da se suočimo sa tim porazima, ali onda da shvatimo da na tom istom Kosovu smo mogli i da tek možemo da pobeđujemo i da Srbija može i mora da pobeđuje i da u najtežim porazima raste seme pobede i to u onome što smo iz gubitaka naučili.
Ono što hoću da kažem, da ponovim, da izgovorim još jednom, svi oni koji govore o sopstvenom junaštvu, a to junaštvo su dokazivali time što su boljima od sebe, vrednijima od sebe, neretko i pametnijima od sebe govorili da su izdajnici i da ne štite dovoljno srpski narod, a srpski narod nikada i nigde nisu zaštitili, pa čak ni time što bi mu podigli ugled ni unutar sopstvenog naroda, a kamoli u međunarodnoj zajednici. Nemaju nikakvo pravo da o tome govore i zato me nikada nije sramota kada oni koji su najgori među nama takve reči koriste i takve izraze govore.
Za mene je važno šta će ostati iza nas i hoćemo li ostaviti budućnost za našu decu. Zato sam se za ovo borio, zato sam ponosan na ovaj izveštaj i zato sam ponosan na sve vas koji razumete šta je istina i koji razumete da moramo da se borimo i da je mnogo borbe pred nama.
Završiću citatom reči velikog srpskog književnika Borislava Pekića. Veliki Bora Pekić je rekao da treba gledati pravo, jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih, jer čast neće zavisti od toga odakle dolazimo, nego kuda idemo. Živela Srbija!

Zahvaljujem predsedniku Republike Srbije, Aleksandru Vučiću, na obraćanju.
Prelazimo na ovlašćene predstavnike ili predsednike poslaničkih grupa.
Prozivaću vas po redu kako ste se prijavljivali za vreme diskusije.
Prvi govornik je Dragan Marković. Izvolite.

Gospodine predsedniče, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, da vam kažem predsedniče, sve ovo što ste govorili danas bilo je transparentno kao i posle svakog sastanka ma gde se vi našli, u Briselu, Londonu, Minhenu, Parizu, građani Srbije vrlo dobro znaju šta ste vi radili.

Da vam kažem na početku, da li postoji rezultat svega onoga što ste vi radili i ko ocenjuje rad državnih organa, predsednika države, ministara? građani na izborima.

Mi iz Beograda, iz centralne Srbije možemo da se bijemo u grudi i govorimo kako ćemo mi da uradimo, ne znam ovo, Haradinaju, Tačiju itd, ali pravi odgovor na rezultat koji ste vi ostvarili zajedno sa Ivicom Dačićem, dali su kosovski Albanci na poslednjim izborima 90%, a u Srbiji u ovom trenutku ne popularnost, neću reći ni vrednost, nego zasluga onoga svega što ste radili od građana Srbije sa partijama koje čine većinu, je preko 80%.

Nemojte da se obazirete na to kada kritikuju neki iz opozicije kako, ne znam, loše ste radili ovo ili ono, ako oni nisu došli na sednicu Skupštine kada se raspravljalo o Tijaninom zakonu, gde nije zakon ni Vučića, ni Maje Gojković, ni Dačića, ni svih nas ovde koji sedimo, nego da se pooštre kazne protiv silovatelja i onih koji siluju žene, ubijaju nemoćne ljude, oni su rekli da neće da dođu zato što će i vlast da glasa za taj zakon.

Nisu ni danas došli da čuju vaš izveštaj, da kažu ono što imaju. Kažu - blokada medija. Pa, evo sada sam pogledao rejting, najgledaniji program RTS od kad postoji RTS je danas. Pa, dođeš prijatelju, pa kažeš – niste u pravu predsedniče Vučiću zbog toga, toga i toga.

Ali, oni ne mogu da kažu da niste u pravu, jer vi ste nasledili veoma teško stanje prethodnih sedam godina kada ste preuzeli vlast. Znači, na Kosovu i Metohiji Srbima je bilo mnogo gore, mnogo teže i oni su imali pregovore. Naravno, i mi smo pregovarali, odnosno vi, ali vi niste govorili kako ste umorni jer ste bili u Briselu na sastanku, pa mesec dana treba da odmarate, nego ste iz Brisela otišli u Minhen, u povratku iz Minhena doveli fabrike, investitore da prave fabrike u Srbiji da se zapošljavaju radnici.

Iz Brisela ste otišli u Kinu, pa su došla dva najveća investitora iz Kine, uz podršku predsednika Kine i naroda Kine, da je Srbija zemlja u kojoj postoji ekonomska stabilnost, politička sigurnost, da donesu novac i da nam spasu dve fabrike, odnosno jedan rudnik, jednu fabriku, koji su bili pred bankrotom.

Kada pogledate sada šta ste sve radili, a da ništa nije izgubljeno na Kosovu i Metohiji, čak smo i poboljšali poziciju Srbima na način što se više pomaže, više ulaže itd. Vi ne razgovarate na Kosovu i Metohiji sa Ketrin Ešton, Mogerinijevom ili, ne znam, sa ovim međunarodnim predstavnicima koji imaju privremeno svoj mandat tri-četiri godine, vi u Briselu razgovarate sa Vašingtonom, Londonom, Parizom, Minhenom i još nekim drugim gradovima u Evropi, koji odlučuju o sudbini građana Srbije već preko 25 godina.

Kada je u pitanju odnos međunarodne zajednice prema Srbiji, globalna politika međunarodne zajednice je ostala ista, ali ekonomska politika od koje zavisi sudbina i moć ove države, ako ste vi ekonomski jaki, onda niko ne sme više da demonstrira silu nad Srbijom kao što su to radili prethodnih godina, jer mi kada imamo ekonomsku moć, onda možemo da ojačamo i oruđe kada je u pitanju i vojska i policija.

Gospodine predsedniče, nikada veće jedinstvo nije postojalo u Srbiji između crkve, vojske, policije, naroda i vlasti koja vodi ovu državu, nikada. Smejali su se što ste vi otišli da razgovarate sa sinodom SPC, gde vas je primila Njegova svetost, patrijarh Irinej. Šta tu ima loše? Valjda treba da se čuje i mišljenje crkve i da čak i te vladike koje drugačije misle ne treba im zameriti, ali poglavar SPC je rekao da dobro radite i da nastavite tim putem. To je za mene kao čoveka, pravoslavca koji živi u centralnoj Srbiji, kao porodičnog čoveka koji se zalaže za porodicu, zeleno svetlo da sve ono što ste radili, nisam ni sumnjao, ali je potvrdila SPC.

To nije bio slučaj ranijih godina kada su neki bili na vlasti. Svake druge nedelje su izmišljali po nešto za nekog popa, vladiku i mi ono što nam je sveto smo stavljali na naslovne strane pojedinih novina kako crkva i narod, naš pravoslavni, ne valj i loš je.

Želim da vam kažem, gospodine predsedniče, da Flora Brovina koju ste vi malo pre spomenuli je bila jedna od glavnih likova, kada su u pitanju kosovski Albanci, puštena iz zatvora sa 1500 Albanaca, šiptara, gde je tadašnja vlast kad je pustila te šiptare, Albance, teroriste, rekli su – to su ekonomski šverceri, oni su švercovali cigarama, nekom robom bez akciza itd, a sve se to pokazalo kasnije da su teroristi i oni bili u redovima UČK, gde su ubijali srpske žene i srpsku decu.

Ako mi sada, obični ljudi, kažemo – gledali smo ova dva filma, onaj film na Paštriku i na Košarama, onda će emocije naše da se vrate u vreme gde se primenjivala hrabrost, a ne mudrost. Ta hrabrost je dovela da ne kažem do čega, ali ne želim da se vraćam u devedesete godine, hajmo da vidimo 2000. godine pa na ovamo šta je sve rađeno i šta su radili oni koji su obećavali kako će Srbija da postane član EU veoma brzo, a šta ste vi uradili kada ste dobili zajedno sa nama poverenje građana.

Vi ste se borili i ja sam vam to rekao kada ste bili u Srebrenici, svaka vam čast. Jedva živu glavu ste izvukli i pozvali ste Izetbegovića da dođe u Beograd, šetao je ulicom Knez Mihajlovom, niko ga nije dirao. To ceo svet treba da gleda, da vidi da smo mi miroljubiv narod, ali hoćemo da se pooštri ono što je suverenitet svake države, u Ustav, a ne da neke države, pojedine, stalno nešto napadaju Srbiju kako smo za sve mi krivi, a ništa kosovski Albanci.

Haški tribunal je napravljen za Srbe. Hiljadu i dvesta godina zatvora i na kaznu zatvora su osuđeni Srbi zbog navodnog ratnog zločina. Gde su oni koji su izazvali sve te ratove? Oni su sada na vlasti, oslobođeni od odgovornosti, od ratne komande po kojima je suđeno i Srbima. Pobijeni su svi svedoci.

Kada je u pitanju Haradinaj, i on je sada čist kao izvorska voda, pazite, a Srbi krivi za nešto što su branili svoja ognjišta, jer mi nismo vodili osvajačke ratove, mi smo vodili odbrambene ratove. Branili smo srpske kuće i ono što se zove srpska svetinja na Kosovu i Metohiji.

Rekli ste - kompromis. Naravno da treba da se pravi kompromis. I vi i Dačić i ja smo govorili da za Srbiju treba da se živi, a ne da se gine i ne da nam sinovi, braća, rođaci odlaze u rat, i kompromis baš na način kako vi to radite.

Za mene ne postoji nijedna reč, nijedna rečenica da mi je nepoznata to što ste vi govorili i u Briselu i ostalim državama kada je u pitanju Kosovo i Metohija i kada ste se sastajali s tim visokim predstavnicima itd.

Kada je u pitanju Amerika, jedan ambasador stalno nam govori – gde su braća Bitići? Čekaj bre, gospodine ambasadore, jel srpski sud vršio istragu? Jeste. Haški tribunal kaže – ne verujemo srpskom sudu. Hajde, Haški tribunal je takođe imao taj slučaj i nisu otkrili ko ih je ubio. A, šta je sa srpskom braćom? Šta je sa Jovanovićem, braćom Petrović, Ilić, Savić itd? Niko ne spominje srpsku braću.

Želim da vam se zahvalim što svaki datum ste obeležili tamo gde je bio progon srpskog naroda i vraćali se u istoriju, što nije bio slučaj ranijih godina. Vi ste u Nišu i plakali. Kakav je bre to čovek i političar koji ne zaplače? Znači, baš te briga za sve. Nije to ružno zaplakati kada izađe čovek koji nema i levu i desnu ruku, kada čujete koliko je njih nastradalo itd. Niste samo vi plakali, cela Srbija je plakala, ali nemojte više nikada da plačemo zbog prošlosti, odnosno zbog nekih novih ratnih dejstava.

Dajte da vidimo kako da se dođe do kompromisa, šta je to što je naš minimum. U pravu ste kada kažete – ne možemo mi unapred da govorimo o tome da kosovski Albanci saznaju i da nam prave kontra mere.

To što neki govore, ti neki koji predstavljaju manjinu u ovoj državi, verovali ili ne, da to više niko ne sluša. Ti neki koji govore, pre podne napadaju vas, između 12.00 i 14.00 časova su saobraćajni tehničari, menjaju znakove umesto prvenstvo prolaza iz ulice, ne znam, ima sad ova druga ulica prvenstvo prolaza, a uveče se svađaju međusobno. Čekajte, građani Srbije sada će da veruju ljudima koji se bore, koji imaju rezultat, ljudima koji primenjuju mudrost a ne hrabrost, ljudima koji nikada nisu uvredili ni jednog predsednika neke države, da kaže taj - vidi, bio Vučić, Dačić, pa ne znam šta su mi rekli itd. Trpeli ste i ćutali ste i ja vam se divim.

Skoro sam poslao poruku, znajući vaš mentalitet, ja ne mogu da vas prepoznam, ali u pozitivnom smislu, sve što radite, radite dobro za Srbiju. Tako da, poslanički klub JS, gospodine predsedniče, glasaće za ovaj izveštaj ako bude bio na glasanju.

Kažu - eto Hrvatska napada Srbiju. Ljudi, pa Hrvatska napada Srbiju zato što je ljubomorna na Srbiju. Prošle godine 60.000 Hrvata pobeglo iz evropske Hrvatske u neke druge evropske države. Četiri puta odnosno, šest puta manje iz Srbije odlaze ljudi u evropske države, a Srbija nije član EU, ali ima dobru budućnost. Jeste da nije najbolja u ovom vremenskom periodu, ali iz meseca u mesec sve više fabrika se otvara u Srbiji, otvaraju se auto-putevi. Ti koji govore, predsedniče, ulažete u puteve, pa nemaju pojma. Oni ne znaju šta prvo pitaju investitori. Da li ima auto-puta do tog grada, koliko je aerodrom udaljen itd? To su dva pitanja osnovna. Ako nemate auto-put, ne možete da dovedete investitore. Neće tranzitni saobraćaj da prolazi kroz vašu državu.

Koliko bolnica je napravljeno, koliko uređaja i opreme je kupljeno za bolnicu? Ja sam bio na vojnoj paradi. Da vam kažem, služio sam vojsku u Titovoj gardi. Neću da kažem da sam vojno obrazovan, ali sam mnogo toga tamo video. Ja sam impresioniran …

(Vojislav Šešelj: Koje godine?)

Godine 1979. na 1980. godinu.

(Vojislav Šešelj: Zajedno smo služili.)

U Titovoj gardi?

Vi koji najviše volite Tita, služili vojsku u Titovoj gardi.

Zamislite, Šešelj služio vojsku kod Tita. I da je dobio poziv, on bi bio glavni dezerter, jer nije voleo Tita. Ali, nema veze.

Vojo, čekaj da završim. Ovo je za nas najvažnije, i za tebe je veoma važno. I ti si bio u Haškom tribunalu. Nepravda je bila nad tobom. Ja sam te branio dok si bio tamo, gde god sam mogao i imao javnu reč. Gledao sam nekoliko procesa.

Ali, hajde da se vratimo na ovu temu. Šta je sve napravljeno u Srbiji? Ne može to niko da ospori. Suficit, pa četiri godine za redom suficit. Pa, to ne može ni fudbalski klub Reala da bude četiri godine šampion u Ligi šampiona, ne može. Za tako nešto moraju da se stvore uslovi.

Aleksandar Vučić, ja ću bokserskim terminom da kažem, on je imao veliki broj sastanaka u Briselu. To kao kada bi Vojislava Šešelja poslao da boksuje sa Tajsonom. I, Aleksandar Vučić je izdržao 12 rundi na nogama, nije pao. I to je veliki uspeh.

Ja sam čovek koji živi u centralnoj Srbiji. Ljudi, nisu Beograd i centralna Srbija isto u razmišljanju. Centralna Srbija drugačije to shvata i mnogo više trebaš građanima da objašnjavaš o nečemu što se desi kada je u pitanju Srbija. Ali, ako su to shvatili građani u centralnoj Srbiji, u istočnoj Srbiji, u južnoj Srbiji, u zapadnoj Srbiji, onda ne znam ko to može da ospori da takav rezultat je loš.

Ivica Dačić se bori sa Pacolijem. Onaj nosi pare u džakovima, a Dačić ne nosi ni svesku. On samo rečima, istinom o Srbiji, ono što je istina i pravda. Iako je međunarodno prekršeno, kada je u pitanju Srbija. I 13 država je povuklo ono što su rekli da je Kosovo nezavisno. Naravno, ja znam, nikada nigde nije putovao dok nije otišao kod predsednika da mu kaže, kao što ni ja nigde ne putujem dok ne kažem predsedniku.

Ljudi, ja sam deo ovog društva i nisam ministar, ali ja mu 10 dana pošaljem poruku – gospodine predsedniče, idem tu, tu i tu, u tu i tu državu, da li postoje neka uputstva, srećno bilo i ja znam šta ću tamo da govorim, kao što i sutra, odnosno večeras idem u Grčku, vodim hiljadu ljudi, imaću više ekonomskih sastanaka i Grčka je veliki prijatelj Srbije, i ne samo Grčka, i Mađarska, zahvaljujući predsedniku Vučiću. Kakvi su odnosi pre bili sa Mađarskom, kakvi sa Grčkom pre? Sa Grčkom su bili prijateljski sa narodom, ali ne sa Vladom. Danas Cipras gde god se nađe u belom svetu, on izgovori ime Srbija. Nemačka, pazite, 60.000 Srba radi u nemačkim fabrikama u Srbiji. To običan narod treba da zna. Znači, Nemačka veruje kada je u pitanju stabilnost, ekonomska sigurnost itd. u Srbiji.

Kada si mogao da uzmeš kredit kao običan čovek, kao poljoprivrednik, kao industrijalac, a da ti kamata ne skoči za dva, tri meseca i kurs evra i da ti trećina od plate bude rata za kredit? Nikada. Ja mislim od kada sam se rodio i porodica mi se bavila privredom, i otac i deda i ja, nikada. Dešava se sada. To ne može da ospori niko. Pa, nemamo mi ni ujku ni teču u tim međunarodnim institucijama koje odlučuju, daju visoke ocene kada je u pitanju ova država i sve ono što radi ova država i Vlada Republike Srbije.

Dame i gospodo, JS i moja koalicija SPS i Ivica Dačić, siguran sam, a i video sam se sa Ivicom Dačićem danas pre ovog sastanka, ne da bi se mi dogovarali šta ćemo da pričamo, nego jednostavno, nisam ga video odavno, mnogo putuje, bio 12 dana, obilazio afričke države. Sad mi ponovo kaže ide u Ameriku ili već ne znam gde. Ono što je važno, da mi dajemo visoku ocenu svemu onome što se radi ovde u ovoj Srbiji.

Naša Vojska nije demonstrirala most da bi nekom pretili. Samo da znate, predsedniče Vučiću, u selu kad nekom treba da kradu kruške ili bostan, kažu – beži od njega, ima veliku pušku, ima lovačku pušku. Kažu – nemoj da ideš u njegovo dvorište, ima lovačku pušku. To je to seljačko razmišljanje.

Ali, da vam kažem, ono što smo videli, ponovo da se vratim na tu vojnu paradu, veliki broj država ima da razmišlja o Srbiji. Pa, mi nismo imali, koliko aviona smo imali iz godine u godinu do pre sedam godina? Čak u jednom avionu, rekao mi jedan pilot, golub napravio gnezdo. Pa što nisi slikao to čoveče? Znači, ne radi, stoji tamo u hangaru, pa za šta ti onda služi? Koga mi plašimo sa tim pokvarenim avionima? Pa kritikuju što ste nabavili od Rusije, što ste nabavili od ovog? Od koga bre, prijatelju, da nabavimo?

Nabavljamo od onih koji nam daju najpovoljniju cenu, najbolje uslove, koji neće da stave radar da nas prisluškuju šta naši piloti sutra rade u vazduhu itd. Ti piloti i ti avioni čuvaće srpsko nebo, ali ako nas neko napadne, naravno da moramo da se branimo i imamo čime da se branimo.

Želim da pohvalim i policiju koja veoma dobro radi i brzo pronalazi sve one koji vrše teška krivična dela. Policajci su zadovoljni, što nije bio slučaj ranijih godina. Pre sedam godina i pre devet godina terali su policajce da tuku sindikate…

Vreme, poslaniče.

Nije valjda prošlo 20 minuta. Izvinjavam se, mogu li još tri sekunde? Hvala.
Terali su policajce da tuku radnike, sindikate itd, a vi ste zaustavili policajce da rade posao vaš. Ušao onaj sa motornom testerom, sa maskama u televiziju i vi kažete - ne, ne dirajte ih. Svaka vam čast. Znali ste da su to ljudi koji su za jednokratnu upotrebu, kao mesni narezak koji ima, ne znam, koliko piše, šest meseci na konzervi.
Puno vam hvala, Jedinstvena Srbija će podržati vaš izveštaj.

Hvala.
Sledeći prijavljeni govornik je Čedomir Jovanović. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani potpredsednici, gospodine predsedniče, gospođo Brnabić, članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, prvo mislim da smo dužni jedni drugima da odgovorimo na jedno vrlo jednostavno pitanje - da li su nama uopšte i potrebne više ovakve sednice? Zašto smo došli danas ovde? Da li su potrebne našem društvu i postoji li uopšte još u našem jeziku neka reč koju mi nismo izgovorili do sada, opisujući tu našu muku i nesreću od Kosova, koja je nažalost, i ja mislim da je u tome jedini smisao ove današnje sednice, samo poslednji u nizu, svakako najtragičniji i najteži naš nacionalni porez?

U 2019. godini razgovarati o Kosovu, a na prvi pogled bez nekog posebnog povoda zapravo ima smisla samo ukoliko ovu raspravu pretvorimo u razgovor o nama, jer to naše nesrećno jadno Kosovo je takvo zbog nas ovde u Beogradu, a ne zbog onog naroda koji je dole ostao da živi, što nema gde da ode. To što smo na kraju uradili Kosovu, pre toga smo uradili Srbima u Hrvatskoj, to smo uradili u Bosni, a danas radimo nama samima.

Sedam godina ste vlast, gospodine predsedniče. Reći ćemo vam šta smo za tih sedam godina izgubili. Izgubili smo vreme u kojem smo mogli da makar pokušamo da postanemo pristojan narod.

Vi ste danas ušli u Skupštinu Srbije otprilike onako kako bi možda ušli i u parlament u Prištini. Vređaju vas. Šešelj gazi kolima svoje političke protivnike. Jedni drugima lomimo vratove, grizemo se. Zakazujemo mitinge da bi na njima proklinjali one koji sa nama nisu, a posle dva sata vašeg govora i frenetičnog aplauza kojim je on okončan, ja vidim da ste vi sami, potpuno sami i Vlada i poslanici i partije i narod, a vi sami sa sobom kao predsednik.

Šta je ta istina, gorka istina koju ste pomenuli, kao nešto što treba da izaberemo umesto slatke laži? Koja je to istina? Ja se vrlo dobro sećam svih tih kosovskih sednica ovde u parlamentu. Najmanje zbog toga što sam uvek sa njih izlazio žigosan kao izdajnik.

Sećam se zbog tog čudnog jedinstva, koje nije bilo posledica zajedničkog pogleda na rešavanje problema, nego nekog iracionalnog straha da se ne smeju otvoriti oči i reći ono što je očigledno, svašta sam rekao o Miloševiću, svašta sam rekao o Koštunici, o Tadiću, o Nikoliću, o vama, ali nikada nisam ni u koga ko je vodio zemlju upro prstom i optužio ga da je izdajnik zbog toga što nam se sve ono na Kosovu desilo.

Nikada nisam sipao so na tu ranu. Da li bih uradio drugačije? Uradio bih. Da li sam o tome govorio? Govorio sam. I ja vam i sada to predlažem. Voleo bih da vi u crkvi možete da nađete ono što vam je potrebno da bi uneli neki mir u ovaj naš podivljali i nesrećni narod, ali ne možete to tamo da nađete. Nema danas u crkvi Čarnojevića koji će reći da narod mora da živi, a ne da nestane. Voleo bih kada bi mogli u našoj akademiji da nađete to. Ima tamo hrabrih ljudi. Ima onih koji otvoreno i ispravno govore, ali ni tamo nećete naći, predsedniče, podršku za ono što je ovom narodu potrebno da bi preživeo, ne da bi vi ostali na vlasti.

Gde je ta pomoć? Nažalost morate vi sami to da uradite. Ja bih voleo kada bih mogao umesto vas, želeo bih, kao što ste vi rekli – nađite mi tog Obilića. Evo recite šta da uradim ja pa da moj narod nađe svoj mir i sreću, da i vama i moja deca i sva druga i Šešeljevi unuci postanu i budu drugačiji od svih nas. Svako naše porodično stablo, gospodine predsedniče, krvlju je zalivano, krvlju.

Ono što je Srbiji potrebno, to je teško reći, a još teže uraditi. Ne znam kako to sami možete da uradite, ali ne idite putem kojim su pre vas išli svi srpski predsednici. Sa svima sam razgovarao. Niko od njih nije želeo ne samo zbog one Lazareve kletve, nije imao snage, ni mogao da uradi nešto što niko pre njih u svetu nije uradi.

Hrvatski sabor je od kad postoji doneo samo jednu odluku jednoglasno, odluku kojom odbija arbitražu Haškog suda u sporu koji su vodili sa Slovenijom oko Piranskog zaliva. Ceo Kameno može da se prebaci. Rekli su – ne može, dok Pudždemona hapse u Nemačkoj zbog deklaracije o katalonskoj nezavisnosti. Ta ista Nemačka od nas traži da mi priznamo nezavisnost Kosova. Dok nam govore o Evropi 2025. godine, mi čitamo pet raznih scenarija transformacije te Evrope. Ono što moramo da uradimo, moramo da uradimo zbog nas. Čitali ste te brojeve, glava od toga zaboli, više ne može da se prati to, ni računar to ne može da prati – gde ćemo biti 2060. godine, gde 2100. godine. To više niko ne može da prati.

Mi smo poslednja generacija ovog društva koja će ili staviti tačku na ovo raspadanje koje traje vekovima, ili staviti tačku i napraviti od Srbije državu ili staviti tačku opšte na ideju i pravo srpskog naroda da ima svoju državu.

Ne može se izgubiti ono što smo mi na Kosovu izgubili. Ne može se drugi put izgubiti. Koliko god da je to teško, ne može. Dva puta se u istu vodu ne može stati. Ali, recite ono što se mora reći.

Mi na Kosovu možemo da dobijemo ono što nikada kao narod nismo imali. Mir predsedniče, mir možemo da dobijemo. Albanski narod je poslednji balkanski narod koji vodi svoju borbu za nacionalno oslobođenje, za svoju nacionalnu državu, u vremenu u kojem to više niko ne radi. Krvavo, više ili manje kao su bile sve nacionalne borbe na Balkanu. Nama je potreban mir sa Albancima, a pre tog mira, mir sa nama samima. Mir sa nama samima.

Pogledajte kakav je svet u kome živimo. Na glavu se okrenuo, a svi kažu zašto da ne sačekamo još malo. Hajde da sačekamo. Pa nije ništa bilo zamrznuto u prethodnih 10 godina. Srbija je propadala, albansko društvo se razvijalo pod pritiscima, deformisalo zbog toga što nije moglo da nađe neophodnu perspektivu za drugačiju vrstu razvoja. Nećemo da pričamo o statusu Kosova, nego ćemo da pričamo o platama, pa kada budu dobre plate Srbima i Albancima, status neće biti problem. Mi nemamo više vremena. To se više ne broji godinama, mesecima se broji.

Morate da nastavite pregovore. Ko zna jednog dana kada budemo slušali priče o tim taksama, ko zna šta će se iza toga pojaviti? Pa neće Haradinaj da gleda kao predsednik vlade Tačija koji mu pravi od Kosova državu. Jel to naš problem? Nije. Nije to naš problem, to je njihov problem.

Da li je neko iskoristio njihov problem da bi torpedovao pregovore? Jeste, jeste. Neko ima Bregzit za vratom, neko drugi će dobiti krvavu balkansku dramu u XXI veku ponovo. Ako mi ne pomognemo Albancima i sebi da Kosovo postane normalna država, ujediniće se sa Albanijom, pa će se onda otvoriti problem Makedonije, pa će se otvoriti problem Crne Gore, pa severa Grčke.

A da li sam ja išao i u Makedoniju, i u Bosnu i molio i objašnjavao da se svaki dogovor između Beograda i Prištine podrži, da se ne torpeduje razgraničenje. Pa Kosovo je podeljeno, ono je podeljeno. I svaki albanski lider će vam u razgovoru reći to - sever Kosova nije Kosovo. Sever Kosova nije ni Srbija. To moramo da rešimo.

Pravili smo greške u prošlosti, ne treba se na to vraćati, ali nemojte da ih ponavljamo. Nemojte da ih ponavljamo. U redu, rušimo im projekat nezavisnosti, neke zemlje povlače priznanja, zaustavljamo ih pri ulasku u neke međunarodne institucije. To je sve sada rat u toku pregovora, ali time mi ne rešavamo strateški ništa. Samo ih još više frustriramo. I dalje smo strašno sami i to se vidi u situacijama u kojima se povremeno nalazimo.

Tačno je, ali znate, kada pričate o tim avionima, pa bio jedan sada ih je 14, a mi nismo imali ni aerodrom. Zemlja nam je bila uništena. U redu, danas, pa znate šta je taj auto-put koji ste vi otvorili? Pa to je prvi auto-put srpskog naroda. Jeste li svesni vi toga? To nije pitanje SNS-a.

(Vojislav Šešelj: Imali ste vi pare za taj put, ali ste Čumetu davali.)

E, da sam samo imao dovoljno para da te pošaljem negde, da te ispalim raketom, ali i iz svemira bi te vratili, kao što su te iz Haga oterali.

Nema razloga više, ne postoji više nijedan razlog da mi ovde u parlamentu izbegavamo tu vrstu razgovora.

Kada pominjete taj sever Kosova, ko je odgovoran za to što srpski narod nema uređen politički život na Kosovu? Pa ni nama nisu dozvolili da pustimo Srbe na Kosovu da se sami politički organizuju. Kao što su od Miloševića tražili da sa njim razgovaraju, da on onda rešava situaciju u Bosni i u Hrvatskoj, tako su i od nas 2001. godine tražili da ovde u Beogradu prave dogovore koje će Srbiji na Kosovu slepo slušati. Svaka vlast je imala dole neku svoju koaliciju, jel tako? Tako je. Tako je uvek bilo.

Pominjete pismo Savetu bezbednosti, ja sam ga pisao, ja. I Savetu bezbednosti i Bušu i Bleru. I nema smisla sada govoriti o ljudima koji nisu više tu, ali reći ću vam. Poslednji susret predsednika srpske Vlade sa jednim od svetskih lidera u februaru 2003. godine, započeo je pitanjem – šta ste sada to Kosovo izvadili? Šta će vam to?

Zato što i to je odgovor na pitanje, bez Kosova nemamo svoju državu. Kažu – šta će vam država? Pa zato što hoćemo da uđemo u Evropu. Hoćete u Evropu da uđete, pa vas dvojica ste veća Evropa od mene, ali srpski narod, razmislite koliko je to realno.

Ja sam i danas borac za tu Evropu, jer bez te Evrope ne možemo da postojimo, ali ono što moramo da razumemo ovde, niko drugi ove probleme koji nas guše neće rešiti. Da li su oni doneli odluke? Jesu. Govorite da ne možete da kažete svoj plan. Mislim da je naš problem u tome što više ne postoji nijedan plan kojim se te stvari mogu rešiti onako kao bi mi želeli da se reše. Postoji jedna velika pretnja i problem, mi od Srbije ne smemo napraviti vajmarsku Srbiju, kao što je 1918. godine napravljena vajmarska Nemačka. Pa da svako dete koje ovde odrasta, a odrasta zatrovano nacionalizmom pod kojim nam je kičma pukla. Srbiju je nacionalizam uništio, onaj bezobrazni, podli, podmukli, onaj koji se danas prepoznaju u pesmama „Dogodine u Prizrenu“ koje se puštaju po beogradskim kafićima, a njega razvlače po Prištini, onako vezanog, pa niko reč da ne kaže.

Ne slažem se mnogo sa politikom Kancelarije za Kosovo. Mnogo toga bih radio drugačije, ali mi smo toliko nemoćni danas, samo zbog toga što su još uvek krećemo u okvirima u kojima možemo samo da nestanemo. Nije pitanje kako ćemo rešiti Kosovo, ne to, nego pitanje je šta je naše novo Kosovo? Šta je naše novo Kosovo?

Izaći ćemo pred narod i narod pitati, pa vi znate kako će se to završiti? Zamislite da ste pitali narod za penzije, da ste pitali za plate. Ja sam 2008. godine govorio da se trebaju zamrznuti plate i penzije. zamisliste da ste ih to pitali, kako bi to prošlo. Pa ovaj naš narod ide i glasa za rat, a onda se čudi kada mu padaju bombe na glavu. Mi smo narod razludeli. Prvo tom narodu moramo da pomognemo da stane na noge, da se osvesti, da shvati u kom vremenu živi. Vi ste predsednik i budite predsednik. Iskoračite, tu niko ne može da vam pomogne, koliko god da žele vaši poslanici. Tu nećete naći šansu, ni pomoć za sebe.

Voleo bih da postoji neka institucija pred koju možemo da izađemo, pa da kažemo – dajte da razgovaramo. Gledajte na šta liči Skupština. Ne mislim sada opozicija i vlast, nego pogledajte koliko smo nemoćni. Možemo da pričamo i možemo da donesemo neke odluke i to uvek ostaje ovde među nama, koga to drugog obavezuje? Na šta mi možemo da utičemo?

Kada bi ovi zidovi mogli da govore, tu su ispisane sve naše zablude. Tačno je, bilo je mnogo pogrešnih odluka u prošlosti, ali to danas više ne može da bude argument, to samo može da bude neko upozorenje, beleg na temi. Kada govorimo o Kosovu, govorimo o nama.

Bio sam na Gazimestanu 1999. godine, na Vidovdan 28. juna, gori sve okolo. Patrijarh Pavle, Atanasije, Artemije, Amfilohije i ja, pa ide Pavle iza nas, a Amfilohije kaže – ako pita šta gori, reci da gori seno. A Pavle viče – kada je na Kosovu gorelo seno, a da ne gori kuća?

Tad sam odatle izvodio konvoje Srba koji su ljubili zemlju kad pređu Merdare. Zemlju je narod ljubio. E, o tome moramo da mislimo. Tu zemlju moramo da sačuvamo tako što ćemo reći istinu, tako što ćemo reći da ćemo učiniti sve za mir sa Albancima. Taj narod mora da ima svoju državu, kao što moramo i mi. Nađite kompromise, ali u tim kompromisima ne sme biti mesta za staru politiku i ne sme biti nikakvog obzira i razumevanja za ideje koje su pogubne i koje su nas dovele u ovu situaciju.

Ne razmišljate, niko vas neće tapšati po ramenima, bićete žigosani kao izdajnik šta god da uradite. Vaša jedina misija je u tome da promenite orjentaciju ovog društva, a podrška i razumevanje, pa njega nećete naći na mestu predsednika. Koji je to predsednik Srbije tako nešto na kraju mandata imao? Toga ovde nema. Ali, budite ono što drugi nisu bili uz sva ograničenja, sve greške. Pokušajte da budete državnik. Državnik gleda u budućnost. Političari pričaju o prošlosti. Otvorite nam tu perspektivu mira, dogovorite sa Albancima, ali recite ono što je suština. Samo je mir nešto što nam je potrebno, ne teritorije, ne opštine, mir.

Vreme, hvala.
Reč ima predsednik Aleksandar Vučić. Izvolite.

Poštovani gospodine Jovanoviću, pokušaću ukratko da odgovorim na neke od vaših tvrdnji i da kažem nekoliko reči o onome o čemu je govorio Dragan Marković.
Ja mislim da nam je današnja sednica bila važna, ne zbog toga što ćemo doneti važne odluke, već zbog toga što ćemo da kažemo narodu istinu i zbog toga što će ljudi makar neke stvari moći da čuju. Ako ništa, da saznaju ko je bio Luka Marinković, kad je ubijen, zašto je ubijen, da saznaju kakve su stvarne projekcije, a to su radili i neki od najumnijih ljudi u Srbiji za budućnost, pa da onda ljudi mogu da donose odluke.
Da li mi možemo da iznosimo plan, pošto sam to slušao od drugih, od vas to nije bilo zlonamerno? Znate, ja ću šahovskim rečnikom da pokušam da objasnim situaciju. Ušli smo u igru, bukvalno sa damom i topom manje, i vi morate da se trudite da zadržite više figura za stolom da biste nekakvu šansu imali da sakrijete svoje stvarne namere, da biste mogli da se izborite i nema nikakvog smisla da govorimo do u detalje.
Ja sam mogao danas da iznesem sve planove, da iznesem sve mape, da govorim o svakom selu i zaseoku, ali to ne mogu i ne smem da govorim, zato što ne odlučujemo mi sami ni o čemu, odlučuje i druga strana, a odlučuju još više oni koji podstiču drugu stranu na sve ono na šta su ih podsticali do danas. To je jedan od razloga zašto takvu vrstu plana niste mogli da čujete, a ne zato što ozbiljan plan za očuvanje interesa Srbije ne postoji.
To nije pitanje samo severa i drugih tu stvari ima i posebno odnosa između Srba i Albanaca. Odnos Srba i Albanaca mora da bude neuporedivo bolji. Voleo bih, i o tome nisam imao vremena da govorim, da sam mogao, i ja u septembru očekujem da izađemo sa jednim novim planom, koji bi bio nešto više od regionalne ekonomske zone, ali za to nam je potrebno umirivanje odnosa sa Albancima, da skinemo granice između nas, da se mi ponašamo kao mini Evropa. Ako Evropa neće, a neće brzo i neće lako.
Sinoćni rezultati, to nije pitanje da li su proevropski ili antievropski, svi će reći da su proevropski čim su u Evropskom parlamentu. Suština je da su antisistemski dobili mnogo i kada vam dobiju partije pirata 14%, u jednoj od najbogatijih zemalja EU, onda dobro razumete u kom smeru idemo i jasno je da ćemo morati da čekamo na njihove odluke mnogo duže nego što smo mislili.
Zato naš plan mora da bude za razvoj Srbije bez kuknjave, bez žalopojki, bez cmizdrenja za onim što je propušteno ili zbog situacije koja se dešava u Evropi. Mnogo me brinu najave Eurofera oko našeg čelika. Toliko me brinu da mislim da Anu zamolim da izađe sa sednice i da ide da se time bavi, jer to može da bude bukvalno pucanje, metak u čelo za našu zemlju ako na tim odlukama budu istrajavali.
Dakle, ali moramo da se borimo i zato je moja ideja da u regionu pokušamo da napravimo, ne moramo najbliže političke odnose, ali zato je važno da napravimo najbliže ekonomske odnose. Nadam se da će Albanci to razumeti. Ali, imam bojazan da nikada to neće želeti do kraja dok se odnos sa njima ne reši u smislu statusnih pitanja i to je objektivna i realna bojazan.
Sa druge strane, rekli ste kako sam ušao u Skupštinu? Ušao sam ja normalno, a da li se čovek oseća prijatno, ja mislim da nikada u našoj zemlji se nije dešavalo, možda jedanput, možda to zna gospodin Šešelj bolje nego ja, da je neko nekoga sprečavao da uđe u Narodnu skupštinu ili pokušavao da ga spreči da uđe u Narodnu skupštinu. To nikada, čini mi se, nije bilo u prethodnih 30 godina.
Danas su neke fašističke grupe to pokušale da urade, naravno da u tome nisu uspeli. Ali, zbog toga da plačem i da kukam, ne pada mi napamet. Uvek ću da prođem, a na narodu je da oceni zašto se neki ovde nisu pojavili, iako su to samo pre dva meseca i pre mesec dana tražili, govoreći kako će da me rasture, kako će da me unište, kako će sve da objasne koliko sam loš i šta sam sve nažao srpskom narodu učinio, a oni mnogo toga dobrog i na kraju pobegoše sa megdana. Tako bi bilo i svaki put u budućnosti i po pitanju KiM i po svim drugim važnim pitanjima. Utoliko moja zahvalnost više svim političkim protivnicima koji su danas ovde, bez obzira na reči koje će da izgovore.
Oko crkve imali smo, čini mi se, vrlo pristojan i dobar razgovor sa ljudima u crkvi. Pogledajte, kada se to završilo, ja sam računao da pristojni ljudi o zatvorenom sastanku ne govore ništa i ni reč nisam rekao, nigde se ništa nije pojavilo. Onda, u Miškovićevim novinama, pa u Đilasovim novinama, pa u Šolakovim televizijama, počeli su da izlaze intervjui u tajkunskim medijima, da izlaze informacije koje nemaju veze sa istinom, koje veze sa istinom nemaju. Izmislili su u crnogorskim medijima kako smo imali svađu vezanu za nekakav državni udar. Nikakvu svađu nismo imali, samo sam podsetio vladiku Amfilohija da je Milo Đukanović njegov najveći prijatelj i tu je završena sva rasprava, i to ga citirao iz njegovog intervjua u „Večernjim Novostima“ od pre nekoliko meseci. Neke su se vladike nasmejale, neke nisu, ali nikakve rasprave tu nije bilo.
I odgovor na sve što sam rekao da ne piše u Rezoluciji 1244, od njih četiri ili četvorice ili petorice, koji su vodili hajku protiv mene je bio – a što si postavio lezbijku za premijera? Eto, to vam sada prvi put kažem. To je bio ključni odgovor i ključni argument. Kada su videli da to ne piše u Rezoluciji, kada su videli da to ne piše u Briselskom sporazumu, jer su mi rekli da smo ukinuli pravo na školovanje našem narodu južno od Ibra.
Kada sam rekao da je to notorna laž i da mi plaćamo školovanje naše učitelje, nastavnike i profesore južno od Ibra, onda su mi rekli – e, zašto si postavio lezbijku za premijera. Rekao sam, lezbijka je više uradila za ovu zemlju nego svi vaši veliki Srbi pre toga i u svim prethodnim godinama i decenijama. Valjda se po tome meri da li je neko nešto dobro napravio za ovu zemlju, a ne po kriterijumima koje ste vi odredili. Jeste primetili da to nisu rekli nigde? Jeste primetili da nisu ništa napravili i nigde nisu pustili da prođe kao informacija? Evo, ja molim sada bilo koga da me demantuje iz Srpske crkve.
Inače, nikakav problem nismo imali. Imali smo odličan razgovor sa svim drugim vladikama, odlično su ljudi razumeli, patrijarh je odlično razumeo sve. Bio je jedan koji je dirigovao sve vreme kako da ustaju i da me napadaju, a nije Amfilohije verujte mi.
Kažete da albanski narod vodi borbu za svoje nacionalno oslobođenje? Samo i srpski narod ima svoje interese. Srpski narod ima svoj interes i ono što govorim svim zapadnim predstavnicima i svima drugima, i to ću vam sada reći, mislim da o tome nikada nismo razgovarali, rekao sam im – ljudi, ako vi mislite da namirite sve druge, a da Srbi budu poniženi i da Srbe dovedete do toga da se osećaju ne samo saterani u ćošak već da su ostali bez ičega jer je meni i svakom drugom srpskom lideru, da li je to Ivica Dačić, da li ste to vi ili bilo ko drugi, a kako ćemo mi da objasnimo da oni na Kosovu imaju pravo na nezavisnost, a da u Republici Srpskoj ne smeju ni da pitaju, a pri tom znate da poštujem integritet BiH i da na tome insistiram svaki put. Kako ćemo to narodu da objasnimo? Po kojim to kriterijumima? A po kojim kriterijumima ćemo da im objasnimo da ima pravo Sandžak na specijalni status, kako kaže Sulejman Ugljanin, a da 63 opštine u Republici Srpskoj nemaju pravo na samostalnost. A po kom kriterijumu? Gde to piše? Po kom to međunarodnom udžbeniku međunarodnog javnog prava?
Oni sve vreme kada im kažete – ljudi, dajte da napravimo kompromisno rešenje za Kosovo, oni vam otvoreno kažu i to želim da znate, neki od njih kažu, jedino kompromisno rešenje jeste priznanje Kosova, pa ćemo da vidimo šta ćete da dobijete za uzvrat ali još uvek nismo smislili šta je to, ali teritorije zaboravite, narod zaboravite. Druga stvar je – nemojte ništa da rešavate, sklonite se, baš onako kako sada izgleda situacija u evropskom parlamentu. Šta god vam pričali, kako god vam pričali to da će opstati EU, ostaće EU. Svako odlučivanje biće deset puta teže nego što je danas i što znači da će za nas svaka odluka biti desetostruko teža, posebno pozitivna da se sprovede u delo.
Dakle, to su realne stvari sa kojima se mi danas suočavamo. Postavlja se pitanje šta je to što mi možemo da uradimo. Ja sam razmišljao jesam li, gospodine Jovanoviću, lično pogrešio što nismo donosili i o tome sam na unutarstranačkom sastanku imao teške rasprave, što se mi nismo ponašali kao Albanci da dovodimo sve pred svršen čin ludačkim potezima, kao što ih oni prave, bukvalno ludačkim potezima. Svi oni potezi, onih 16 tačaka koje sam naveo, barem 12 su čisto ludački potezi. Došao sam do zaključka da je moguće da sam pogrešio, da je možda to trebalo Srbija da radi. Uveravali su me saradnici, nisi, čuvao si mir, naša pozicija nije kao njihova, mi nikada nećemo njihovo čedo, nikada nas neće paziti i maziti kao njih i neće nas pustiti kao što puštaju njih. Moguće je da je i to istina, ali to je sve bilo pa prošlo. I da jesam i da nisam, sada je to teško oceniti da li jesam ili nisam.
Trudio sam se da se ponašam odgovorno. Trudio sam se da se ponašam ozbiljno. Evo, Ana je ovde, bila je na pregovorima kod Junkera, sada me molim te ispravi ako pogrešim u nečemu, došla je i počela da razgovara o KiM, razgovara sa šefom evropske vlade, šefom Evropske komisije. Ana je počela i kaže – znate, na Kosovu imamo taj i taj problem. Zvanični pregovori Vlade Srbije i evropske vlade, Vlade Evrope, sedi Žan Klod Junker. On kaže – ajde da prekinemo oko Kosova. Ona kaže – kako da prekinemo oko Kosova, to je najvažnija tema. Njoj Junker kaže – ja ću da ti kažem u čemu je problem pa ti pređi na ekonomske stvari da vidimo to da rešavamo. Junker joj kaže – problem je u tome što je Vučić ozbiljan i odgovoran, a ovi dole su neozbiljni, tu priču smo završili idemo na drugu tačku.
Da li je tako bilo? Mislio sam da smo time dobili nešto. Mislio da smo dobili poštovanje, mislio sam da smo dobili na ugledu Republike Srbije i ne mislim da grešim u tome, a da se ponašam kao ludak kao što se oni s vremena na vreme ponašaju, ja to ne umem ljudi. Ja to stvarno ne umem. Ja stvarno ne mogu da izmislim to što oni mogu da smisle. Ne može da mi padne na pamet da im uvedemo takse, a da oni nama nešto nisu. To ne može da mi padne na pamet, to je nemoguće, to je sve suprotno principima za koje se zalažem. To je sve suprotno onome zašta se naša zemlja bori.
Sa druge strane kada oni govore o tome da će oni da prave svoje nacionalne države na takav način, ljudi, mi moramo da gledamo, a naš najveći interes jeste mir, jeste stabilnost, jeste bolja ekonomija, jesu bolje socijalne prilike, ali moramo da povedemo računa i o Srbima gde god da žive, ne samo Srbima koji žive u Srbiji i na KiM već i o Srbima u Republici Srpskoj i o našem narodu i u Crnoj Gori i u Hrvatskoj. Mi smo samo zaboravili da kažemo ljudima da mi i danas u Hrvatskoj posle „Oluje“ i „Bljeska“ imamo dvostruko više Srba nego što ih imamo na KiM i da samo u Banja Luci imamo dvostruko više Srba nego na KiM, i da u Bjeljini imamo više Srba nego na KiM. Ovo ne govorim zbog toga da ne treba da brinemo o našem narodu na KiM jer ja živi sa našim ljudima sa Kosova i Metohije i toliko sam srećan što su danas došli u ovu salu, ti predstavnici, ti ljudi koji čuvaju naše ognjište, ti ljudi koji čuvaju srpsko seme na KiM jer mi svi ostali smo otišli. Došao je moj otac iz Čipuljića, neće se vratiti nazad. Došao je Šešelj iz Hercegovine, neće se vratiti nazad.
(Vojislav Šešelj: Hoću čim mi dozvole.)
Jeste, Vojislave hoćeš da odeš na dva dana, nećeš da se vratiš. Neće ljudi da se vrate, a ovi ljudi čuvaju i Srbiju na KiM, čuvaju i opstanak srpskog naroda na KiM i to je …
Vi ste izgovorili jednu sintagmu – podmukli nacionalizam. Nacionalizam, različita su tumačenja, različite su definicije u smislu ljubavi prema sopstvenoj naciji nema ničeg lošeg, u smislu šovinizma e tu ima mnogo lošeg. Ono čega se plašim, to je da naš ubrzani ekonomski razvoj i autoputevi koje ste pominjali na koje je svaki Srbin ponosan i svaki građanin Srbije, a videćete kako ću i sa kakvom sladostrašću da se ratujem sa Bošnjacima otvaranju autoputa do Duge Poljane i od Duge Poljane do Boljara, govoreći o svakom građaninu naše zemlje.
Dakle, ja imam strah od toga da oslanjajući se da mi Srbi kada nam voda više nije iznad usta i nosa da osetimo da smo mnogo jači nego što jesmo. Jesmo mi danas mnogo jači nego što smo bili pre deset godina i pre osam godina ali smo toliko slabi u odnosu na svetske prilike i velike zemlje koje nam se nameću kao protivnici, posebno po pitanju Kosova. Odnos Srbije i Amerike u BDP je 1:525, smanjićemo na 1:500, smanjićemo ga i na 1:450 za nekoliko godina ali to je ogromna, nemoguća razlika. Ljudi, nemojte da poredite po tom pitanju Srbiju i Ameriku i našu moć. Kao što kad ljudi govore – imate Rusiju, imate Putina koji im se suprotstavlja, a ekonomska snaga Rusije u odnosu na ekonomsku snagu Amerike nije za poređenje. Druga je stvar što je Putin uspeo da podigne svojom političkom ulogom značaj Rusije.
(Vojislav Šešelj: A Kina?)
Kina je nešto drugo, ali Kina se ponaša drugačije, Kina neće da ulazi otvoreno u probleme, ona će da podržava našu poziciju, ali ona neće na otvoren način da ulazi u probleme jer Kina je strpljiva. Kina može da čeka još 50 i 100 godina, vreme radi za Kinu, a za nas ne radi vreme, mi gubimo protokom vremena, a to je jedino što ljudi ne mogu da razumeju. Protokom vremena sve gubimo i tu je na žalost Jovanović u pravu.
Samo još dve reči oko Dragana Markovića i onoga o čemu je govorio, morao je da ode za Grčku pa mu se izvinjavam što nisam odgovorio čim je završio. Ponosan sam na činjenicu i to nema veze sa tim što ljudi govore – jao, izdali ste, prodali ste, predali ste. Što smo imali jedinice veterana na našoj paradi u Nišu i policijskih i vojnih. Što ti ljudi koji su se borili za našu zemlju nisu odbačeni. Oni nisu šugavi.
To su ljudi koji su štitili Srbiju, dali, bili spremni da daju svoj život, neki od njih izgubili ruke, neki od njih izgubili noge. Po prvi put su poštovani u ovoj zemlji i biće poštovani u ovoj zemlji, kao i oni što su se borili i na Paštriku, na Košarama. Ne mislim da time radimo bilo šta loše i podsećamo ljude da bi to trebalo da se radi, ne, time govorimo daćemo sve od sebe, čuvaćemo mir gotovo po svaku cenu, ali kako ćemo da pokažemo poštovanje prema onima koji su bili spremni život da daju za svoju zemlju. Znate koliko sam srećan što danas imamo Bulevar heroja sa Košara? Koliko sam srećan što danas emitujemo te filmove. Koliko sam srećan što sa Republikom Srpskom obeležavamo i zločin „Oluje“ i što ćemo zajednički da pravimo veliki, veličanstveni memorijalni centar u Donjoj Gradini, da napravimo mesto hodočašća za sve Srbe, da nam deca znaju šta je Jasenovac, da znaju šta su Prebilovci, da nauče deca da govore o tome, da razumeju to, da se to ne bi ponovilo.
I za to imamo novac, ali sam spreman isto tako da razumem žrtve drugih naroda i da im pokažemo da poštujemo njihovu patnju, nekada i onu koju smo mi prouzrokovali i nemam problem sa tim.
Zašto smo sa Mađarima napravili najbolje odnose?
Zašto sam noćas posle ponoći razgovarao sa Viktorom Orbanom, mislite li da je moguće da imamo loše odnose mi i Mađari, kad dvojica lidera razgovaraju posleponoćnim satima telefonom, zbog izbornog uspeha jednog od njih.
Dakle, razgovaram zato što smo postigli dogovor o tome kako se mi odnosima prema Mađarima u Srbiji, i kako se oni odnose prema ono malo Srba koji su ostali da žive u Mađarskoj i kako se oni odnose prema Srbiji?
Niko ne štiti srpske interese u Evropi kao Mađari. Niko. Ali, niko. Nema te zemlje koja može da se poredi sa Mađarima i mađarskom vladom. Da vam ja to kažem. Na svakom mestu. Na svakom mestu.
Neka vam kažu Dačić i Jadranka jel ima mesta da Siarto nije, i to tamo gde ne očekujete, gde je teško, gde je hrabrost izaći da štitite srpske interese, on se pojavi. Orban, kad mislim da svi ćute okrene se cela priča nekako protiv nas, svi krenu protiv nas kad sam išao na te razne sastanke i kad su bili oni migranti i svi drugi i. Orban, odjednom, vidite da odjednom i oni koji su nam svi prijatelji nekako utihnu i Orban mrtav - hladan kaže - e, ovde je ključno pitanje šta ćemo sa Srbijom i nemojte Srbiju sa svima ostalima u paket, nego Srbiju da vidimo u EU.
Noćas mi je predsednik Mađarske vlade rekao - Aleksandre, računaj na to da ćemo svakoga dana, na svakom mestu da postavljamo pitanje položaja Srbije i bržeg ulaska Srbije u EU. Da imamo još pet takvih prijatelja, tog kalibra, imamo ih, i deset i petnaest prijatelja, ali ne na tom nivou koji su spremni tako i toliko da se bore za našu zemlju, naš uspeh bi bio još veći.
I na kraju, što se tiče braće Bitići, težak i veliki problem za nas. Ogroman problem. Ljudi su ubijeni, zločin je počinjen, a kad god tražite dokaze od nekoga, oni vam kažu - a što ne uhapsite tog i tog, obično Gurija Radosavljevića, a kad kažete - dajte nam dokaze, jer ne možemo da hapsimo ljude bez ičega, onda dokaza nema. Dakle, da samo vidite da ne bežimo od rasprave o takvim pitanjima.
Ja znam da Srbi ne vole kad se kaže da zločin počinjen nad braćom Bitići, počinjen je. Dajte dokaze, odgovaraće onaj ko je zločine počinio. A bez dokaza da hapsimo, zato što pišu novine i zato što pišu advokati nečiji, Srbija je suviše ozbiljna država da bi se tako prema tome odnosila.
Još jedanput vam hvala na diskusiji, razumeo sam.
A što se usamljenosti tiče, samo jednu reč - bio ili ne bio, znam ja koliko mi još traje mandat, kao što sam ponosan na najteže mere koje sam lično provodio uz podršku koalicionih partnera, pre svega, u tom trenutku Ivice Dačića. To iz 2014. godine, zbog čega smo zemlju postavili na sigurne i stabilne noge, zbog toga što i vi danas Jovanoviću, i kad tražite ne možete lako da pronađete probleme u našoj ekonomiji.
Ima ih mnogo, ali probleme koji nisu danas na nižem nivou u odnosu na to na kom su nivou bili pre nekoliko godina, dakle, niti može bilo ko ko je objektivan, e to smo uspeli da uradimo zahvaljujući teškim merama i nismo išli na referendum, jer sam smatrao da to nije pitanje o kojem moramo da pitamo ljude, jer sam smatrao obavezom da Srbiju spasem od bankrota.
Danas smatram obavezom da Srbiji predložimo najbolje rešenje, ako budemo u takvoj situaciji.
A da li ćemo dobiti podršku naroda, Ustavom smo obavezani da pitamo narod na referendumu i takvu će odluku narod na referendumu doneti.
Ako narod bude doneo odluku suprotno toj, istog dana ću ukoliko do toga bilo kada dođe, a još sam na vlasti, istog dana ću, razume se, podneti ostavku i nikakvih problema nemam.
Zato što, dok se nalazim na ovom mestu poštovaće se volja naroda, voks populi, voks dej, onako kako se narod bude izjasnio, a posle toga više svakako ne bih imao pravo da narodu nudim drugačiju budućnost, jer će narod izabrati na način na koji on želi. Mislim da je to najpošteniji mogući pristup i da poštenijeg i iskrenijeg i otvorenijeg prema budućnosti građana Srbije ne može biti.
Hvala najlepše.