Hvala.
Reč ima Balint Pastor.

Uvaženi predsedniče Republike, poštovani članovi Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, ima razmišljanja da je pitanje Kosova i Metohije srpsko pitanje, odnosno pitanje za Srbe i Albance. Mi u SVM smatramo da to nije isključivo pitanje za Srbe i Albance, nego je pitanje za sve građane Republike Srbije zbog toga što od tog pitanja zavisi budućnost Republike Srbije i svih građana Republike Srbije.

Upravo zbog toga smo učestvovali na svim kosovskim sednicama od 2007. godine, pa na ovamo. Ovo mi je, ako sam dobro izbrojao, sedma prilika da mogu ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije pričati o ovom vrlo značajnom pitanju.

Ali, stvari su se drastično izmenile od 2012. godine, jer na sednicama Narodne skupštine o Kosovu i Metohiji do 2012. godine je ovaj dom usvajao deklaracije i rezolucije, čiji je zajednički imenitelj bio da su ti tekstovi bili nerealni, sadržavali su neke formulacije za koje je bilo evidentno da nisu ostvarive, ali je ipak velika većina narodnih poslanika u tom periodu od 2007. do 2012. godine glasalo za te tekstove da bi se pokazalo nekakvo lažno nacionalno jedinstvo.

Ono što se promenilo od 2012. godine, to je da se mnogo realnije priča o ovom pitanju i da i predsednik Republike i Vlada mnogo hrabrije i iskrenije se odnosi ka ovim pitanjima.

Vi predsedniče Republike vrlo realno govorite o ovim pitanjima, ne samo danas ovde u Narodnoj skupštini, nego svih ovih godina od kada ste predsednik Republike i pre toga predsednik Vlade. Mislim da je našem društvu potrebna istina, realan pristup, da građanima treba objasniti, baš na onaj način kao što ste vi činili danas, šta je bilo pre 50 godina, šta je bilo pre 100 godina, šta je bilo pre 200 godina, da bi najšira javnost razumela zašto je Republika Srbija danas u ovakvoj situaciji, zašto su Srbi na KiM u ovakvoj situaciji u kakvoj jesu.

Vi ste izgovorili nekoliko rečenica danas koje su veoma hrabre i ujedno veoma, veoma istinite. Vi ste rekli da protokom vremena sve gubimo i da vreme ne radi za Srbiju po ovom pitanju. Rekli ste i to da ćemo sigurno više imati nego što smo imali 2008. godine ili pre 2012. godine i to je sigurno tačno zbog toga što je svima evidentno kako se vi borite za interese Srba na KiM i kako se borite za KiM i mi vas u toj borbi maksimalno podržavamo.

To smo činili svih ovih godina, kao što smo vas podržavali i u donošenju onih mera koje nisu bile popularne. Mi smo glasali i za smanjenje penzija, glasali smo i za zabranu zapošljavanja, glasali smo i za zabranu povećavanja plata pre nekoliko godina. Od tada su neke od tih mera stavljene van snage zbog rezultata fiskalne konsolidacije.

Kao što znate mi smo, kao deo vladajuće većine, glasali za sve te odluke. I dalje ćemo podržavati i vas i Vladu u donošenju tih teških odluka i jedino što tražimo za uzvrat, ako se tako mogu izraziti, to je realan pristup i da svi govorimo istinu, kao što ste vi danas govorili istinu o ovom pitanju.

Ono što želim da podvučem, nije prva prilika da ću govoriti o ovim stvarima, ali želim i danas da ponovim. Ako neko razume Srbe sa KiM, to smo nas četvoro u ovim klupama. Vojvođanski Mađari vas savršeno razumeju i podržavaju u borbi za očuvanje identiteta, za sva prava.

Ne želimo da uporedimo položaj vojvođanskih Mađara i Srba sa KiM, jer postoji jedna velika razlika. Mi, vojvođanski Mađari 2019. godine ne treba u Republici Srbiji da strepimo za našu bezbednost. Vi na KiM treba, nažalost, da strepite za svoju bezbednost. Ali ni za vojvođanske Mađare situacija nije bila uvek ovakva kakva je danas i to želim da kažem baš u ovom visokom domu, nije prva prilika da ću o tome govoriti, ali sada želim da ponovim.

Četvrtog juna se navršava 99 godina od potpisivanja Mirovnog pakta u Trijanonu. Devedeset devet godina je prošlo od trenutka da su vojvođanski Mađari građani Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pa Kraljevine Jugoslavije, pa raznih formi druge Jugoslavije, pa Savezne Republike Jugoslavije, Srbije i Crne Gore i Republike Srbije. Nije situacija uvek bila ovakva kakva je danas.

Želeo bih da iznesem jedan podatak. Tu je ministar Šarčević. O tome sam u nekoliko navrata govorio na raznim tribinama. Nikada ovde u Narodnoj skupštini o tome nisam govorio. Dvadesetih godina, znači, nekoliko godina nakon toga što su se naši preci probudili u jednoj drugoj državi 1920. godine. Znači, tih 20-ih godina je na području današnje AP Vojvodine funkcionisalo 4.000 odeljenja na Mađarskom jeziku u osnovnim školama. To je period vladavine Kralja Aleksandra.

Preko noći je od tih 4.000 odeljenja na mađarskom jeziku ukinuto 3.750, grubo govoreći. Znači od 4.000 ostalo je 250. Za srednje škole su te cifre sledeće, od 71 odeljenja, svega dva odeljenja na mađarskom jeziku u srednjim školama 1920. godina. Danas smo mi u poziciji zahvaljujući politici predsednika Republike i politici

Vlade Republike Srbije da se možemo izboriti za otvaranje odeljenja na mađarskom jeziku u Republici Srbiji sa petoro đaka. U to vreme, pre 20-ak godina su ukidanja odeljenja sa preko 30 učenika.

Hoću da kažem da se stvari poboljšavaju. Hoću da kažem da živeti kao pripadnik jedne manjinske zajednice nije jednostavna stvar i za izlečenje tih rana treba više generacija. Mislim da vojvođanski Mađari mogu o tome da govore najviše ili najautentičnije u Republici Srbiji, jer kažem 1920. godine je tadašnjoj Mađarskoj uzeto 2/3 teritorije i 1/3 stanovništva. Tri koma tri miliona Mađara se probudilo u nekoj drugoj državi, u Kraljevini SHS, u Rumuniji, u Čehoslovačkoj, tadašnjem Sovjetskom savezu. I da vidite nepravdu, čak je i Austrija dobila delić tadašnje Mađarske.

Mislim da o ovim stvarima treba govoriti ne zbog toga što predsednik Republike to ne zna, zna savršeno dobro, ali zbog šire javnosti, to su neke istorijske činjenice o kojima treba govoriti i mislim da o tim paralelama treba razmišljati iako su stvari neuporedive.

Ali, zbog svega što sam govorio, maksimalno podržavamo da Vlada Republike Srbije da svaku podršku ne samo moralnu, nego i materijalnu podršku Srbima na KiM, i na severu i na jugu. Znači, od nas nikada nećete čuti one rečenice koje govore predstavnici nekih, da tako kažem, pod znacima navoda srpskih stranaka u Republici Srbiji. Zašto dajete toliko para za Srbe na KiM, mi se sa tim u potpunosti slažemo. Podržavajte sve te projekte koje ste podržavali, osnažujte Srbe na KiM, to je interes i Republike Srbije, to je interes te zajednice tamo i to je interes vojvođanskih Mađara. Maksimalno podržavamo takav vid vođenja politike.

Ono što vas molimo, učinite sve što je u vašoj moći da nekako dođemo do kompromisnog rešenja i da svakako rešenje bude mirno. Znam da se za to borite i znam da to podržavate, znam da ne zavisi od vas ili isključivo od vas, ali ono što je sigurno i o tome su neki već govorili, nije pitanje i nije bitno kada će Republike Srbije ući u EU.

Ali je najbitnije pitanje da li ima budućnosti naše dece u Republici Srbiji, da li će oni moći pristojno da žive, a to ne zavisi samo od mera fiskalne konsolidacije, nego i od nekih političkih odluka. Da li ćemo moći da zaustavimo odliv stanovništva Republike Srbije, bez obzira na nacionalnu pripadnost? Mi smo tu možda kao vojvođanski Mađari u većoj meri pogođeni zbog toga što velika većina zajednice ima i državljanstvo Mađarske i sa mađarskim dokumentima mogu da putu po Evropi, mogu da zasnivaju radne odnose itd, ali mnogi idu iz Republike Srbije. Treba videti da li ima budućnosti ovde. Mi iskreno verujemo u to da ima budućnosti u Republici Srbiji i da treba tu da se živi, da oni koji su otišli njima pružiti šansu da se vrate u Republiku Srbiju. Zbog toga želim da vam se zahvalim i zbog toga što ste omogućili davanje podrške finansijske podrške mađarske vlade našim državljanima.

U protekle tri godine je preko Fondacije „Prosperitati“ uloženo 250 miliona evra od strane mađarske vlade za različite projekte. Moram da kažem i to da nisu sve države imale takav stav prema tim mogućnostima kakav stav je imao predsednike Republike Srbije i Vlada Republike Srbije i na tome smo svakako zahvalni i mislim da zajednički treba sve da učinimo u interesu da Republika Srbija bude zemlja u kojoj će se moći živeti za 30, i za 50, i za 100 godina. U sledećih nekoliko godina ja neću govoriti šta će biti za 50 ili 100 godina, ali za narednih nekoliko godina vam mogu reći da ćemo sigurno biti partneri u donošenju tih iskrenih i hrabrih odluka. Hvala.

Zahvaljujem.
Moram da obrišem listu.
Sledeći prijavljeni je Aleksandar Martinović.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, poštovani predsedniče Republike Srbije, poštovana predsednice Vlade, dame i gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, braćo i sestre sa Kosova i Metohije.

Vi predsedniče niste hteli da iznosite mnogo detalja oko toga kako ste dočekani danas na ulazu u Narodnu skupštinu. Dočekani ste gore nego da ste ulazili u hrvatski Sabor ili da ste ulazili u parlament u Prištini. Boško Obradović je po svom dobro oprobanom receptu, verovatno po nalogu svog mentora Dragana Đilasa organizovao zasedu na vas, sa namerom da se sa vama fizički obračunaju i da bace ljagu i senku na sednicu Narodne skupštine. To narod treba da zna.

Dakle to je uradio Boško Obradović kao perjanica Dragana Đilasa, istog onog Dragana Đilasa koji je 6. februara potpisao sporazum sa narodom, ja ga imam u rukama, i nigde u tom sporazumu sa narodom nema Kosova i Metohije, ali ima predsedniče Republike medija i prva tačka sporazuma se narodom Dragana Đilasa je – obavezujemo se na zajedničku borbu za slobodne medije, u prevodu na jezik koji Dragan Đilas jedino razume, to su sekunde, to su reklame i to su milioni u njegovim džepovima. To narod treba da zna. Vi kao predsednik Republike ste verovatno smatrali da nemate pravo to tako otvoreno i jasno da kažete, ja kao narodni poslanik to pravo imam.

Vi ste dali veoma opsežne istorijske reminiscencije o tome šta nam se dešavalo u prošlosti. Ja neću da govorim svih 20 minuta, ali želim da kažem jednu stvar. Mi kao Srbi nemamo pravo na bilo kakav avanturizam. Podsetiću vas samo na jedan datum koji je paradigma našeg herojstva, ali i naše nacionalne tragedije. To je 27. mart. Dvadeset sedmog marta, odnosno u noći između 26. i 27. marta grupa oficira organizovala je vojni puč, srušila Vladu Cvetković-Maček i tog jutra 27. marta 1941. godine Vinston Čerčil je rekao jutros je Jugoslavija pronašla svoju dušu.

Nisu prošla tri dana, bilo je potpuno jasno da će Hitler da napadne Jugoslaviju, predsednik Vlade general Dušan Simović šalje Momčila Ninčića, ministra inostranih poslova kraljevine Jugoslavije u Berlin da mu kaže da je vojni puč unutrašnja stvar Jugoslavije, da mi ostajemo verni trojnom paktu. Nije uspeo da ubedi Hitlera. Šestog aprila je bombardovan Beograd i zahvaljujući 27. martu tom herojskom ali avanturističkom činu desio se neviđeni pogrom nad srpskim narodom. Da nije bilo 27. marta ne bi nikada bilo nezavisne države Hrvatske, ne bi nikada bilo Kraljeva, ne bi nikada bilo Kragujevca, ne bi nikada bilo streljanja našeg naroda u Mačvi, ne bi bilo šiptarskih zločina na Kosovu i Metohiji. Na tu vrstu avanturizma, na tu vrstu herojstva, a kada unapred znate da je stvar izgubljena, mi Srbi danas više nemamo pravo.

Vi ste ovde danas naveli nekoliko važnih statističkih podataka. U tom istom Drugom svetskom ratu svaki sedmi Srbin je izgubio život, a svaki 49 Englez je izgubio život. Pogledajte gde je sada Velika Britanija, a gde smo mi Srbi, i da li nam neko priznaje tu ulogu koju smo imali, antifašističku u Drugom svetskom ratu? Malo ko. Zašto ovo govorim? Nije vreme da budemo avanturisti, nije vreme da se lupamo u junačke grudi, kao što ste rekli i sami, nemamo više naroda za bacanje, nemamo više dece za stradanje, a i oni koji bi da ratuju za KiM oni bi da sede po beogradskim kafićima, a da tuđu decu guraju u rat.

Vi ste ovde gospodine predsedniče naveli nekoliko loših odluka koje je donela vlast od 2000. do 2012. godine. Pomenuli smo diskontinuitet sa Saveznom Republikom Jugoslavije. Dakle, tačno je da je Vojislav Koštunica u novembru 2000. godine tražio prijem u UN Savezne Republike Jugoslavije kao nove države. I to je još jedan argument u rukama naših neprijatelja da kažu – ta Savezna Republika Jugoslavije iz 2000. godine nije ona Savezna Republika Jugoslavija iz 1999. godine na koju se odnosi Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244.

Što se tiče kontinuiteta, tu stvari po Srbe ne stoje baš najbolje. Na krvi i na muci srpskih vojnika i na srpskoj pobedi iz Drugog svetskog rata, kontinuitet su ostvarili oni koji svoju državu u modernoj istoriji nikada nisu imali. Mi kada govorimo o kontinuitetu, ne govorimo samo o kontinuitetu ustavno-pravnom, nego i u međunarodno-pravnom smislu.

Slobodan Jovanović kaže – na međunarodnom planu šta je to država? Serija međunarodnih ugovora. Međunarodne ugovore koje je zaključila Kraljevina Srbija danas baštine, verovatno jednim delom i našom greškom, i Slovenija, i Hrvatska, i BiH, i Crna Gora i Makedonija. Jedna istorijska činjenica, jedan istorijski kuriozitet, Andrija Artuković, ustaški ministar pravosuđa, isporučen je Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji na bazi ugovora o ekstradiciji, koji je Kraljevina Srbija zaključila sa SAD. Zato je važno pitanje kontinuiteta. Pogrešnom politikom DOS-a, mi smo jednim delom izgubili kontinuitet i to je neoprostiva greška onih koji su, dolazeći na vlast 2000. godine, rekli da je KiM samo demokratsko pitanje, ništa drugo, ni nacionalno, ni političko, ni istorijsko.

Vi ste, gospodine predsedniče, ovde naveli čitav niz pogrešnih odluka bivšeg režima. Ja sam pronašao jednu odluku. Jedna odluka koja flagrantno, nedvosmisleno govori o tome šta je bila namera onih koji su 2000. godine došli na vlast i time ću za danas da završim.

Narodna skupština Republike Srbije, inače potpisnik ove odluke je gospođa Gordana Čomić, predsednik Narodne skupštine, Narodna skupština Republike Srbije je na sednici koja je održana 27. februara 2002. godine donela odluku o prestanku važenja Odluke o obrazovanju privremenog Izvršnog veća AP Kosova i Metohije i u članu 1. se kaže - prestaje da važi odluka o obrazovanju privremenog Izvršnog veća AP Kosova i Metohije "Službeni glasnik RS br. 33/98. To je bio početak odricanja od naših prava, to je bio početak odricanja od prisustva države Srbije na Kosovu i Metohiji.

Vi ste tu politiku gospodine predsedniče zaustavili i zbog toga imate nedvosmislenu podršku, pre svega srpskog naroda koji živi na Kosovu i Metohiji. Izbori u ove četiri srpske opštine su pokazali kome narod na KiM veruje. Veruje Vama i nije u pravu kolega Čedomir Jovanović kada je rekao da ste sami, niste sami, imate podršku poslanika SNS, imate podršku naših koalicionih partnera, imate podršku naše braće i sestara sa KiM, ali imate podršku i građana Srbije. Nemojte da potcenjujete naš narod, zna naš narod vrlo dobro i vrlo dobro razume šta je moguće, a šta nije moguće u današnje vreme i koje je rešenje racionalno i koje je rešenje realno za KiM.

Neko je danas rekao - nismo pitali narod ni kad smo smanjivali penzije. Pa, pitali smo ga. Pitali smo ga na izborima 2014. godine, opredelio se narod gospodine Vučiću za vašu politiku. Pitali smo ga 2016. godine, opredelio se narod za vašu politiku. Pitali smo ga 2017. godine kada ste ubedljivo pobedili na predsedničkim izborima dao vam je podršku. Dakle, narod veoma dobro razume da ste vi predsednik Republike koji vodi računa o interesima cele Srbije, a posebno srpskog naroda koji živi na KiM. Prema tome, predsedniče niste sami imate podršku, samo hrabro napred.

Zahvaljujem.
Reč ima poslanik Aleksandar Stevanović.

Predsednice Narodne skupštine, uvaženi predsedniče Republike, uvažena predsednice Vlade Republike Srbije, ministri i ministarke, dame i gospodo, na početku moram izraziti jednu dozu žalosti zašto u Skupštini nismo na način kakav se danas odvija ranije razgovarali o jednom pitanju koju Srbiju muči sigurno, pa poslednjih 30 godina. Skupštinska rasprava u kojoj se mogu čuti različita gledišta na ključne probleme našeg društva jesu odraz zrelosti jedne zemlje i sposobnosti da ta zemlja u jednom procesu koji je participativan i koliko toliko demokratski dođe do odluka za najteže probleme koji postoje u jednom društvu. Takve rasprave bi trebale biti češće, rasprave o argumentima ne o emocijama, rasprave o rešenjima. Rasprave gde ćemo tražiti ono što je najbolje za Republiku Srbiju. Vođenje rasprave argumentima je odraz poštovanja ovog grba koji stoji u ovoj zgradi, ove prelepe trobojke i svega ono što su naši preci stvorili nama da danas imamo našu državu kojom se ponosimo i koju volimo najviše na svetu.

Rasprava o Kosovu i treba da bude racionalna, jer samo ako smo racionalni možemo doneti dobre odluke. Treba biti rešena jednog dobrog dela bremena prošlosti, jer kada je počelo to izmicanje naše kontrole, a kasnije većeg dela suvereniteta nad Kosovom, barem trećina poslanika koji su danas u ovom sazivu nije bila ni punoletna, prvi ja, predsednica Vlade isto ni na koji način tada nije bila neko ko je učestvovao u tom procesu, čak mislim i predsednik Republike bio veoma mlad u to vreme. To je breme koje su ostavili neki raniji glasači koji su tada jednostavno oduševljeno glasali za nešto što su mislili da je dobra odluka.

Ispostavili se da smo tada promašili šta su tendencije u svetu i cenu te odluke smo platili tokom 90-ih. I dugo vremena nam je trebalo da shvatimo šta se to zaista desilo sa srpskim suverenitetom nad zemljom koju volimo nazivati svetom i za koju verujemo da ima posebno mesto u našoj duši.

Međutim, danas je 2019. godina, završava se druga dekada 21. veka i na pragu smo treće dekade. Za jednu zemlju koja želi da se razvija u okruženju, koje je obećavajuće istovremeno prilično opasno bitno je da se donose odluke koje jesu izbor budućnosti. Odluke koje biraju život, odluke koje jedno društvo guraju u pravcu tako divnih izazova koji će se desiti. S jedne strane imamo breme prošlosti, s druge strane imamo izvesnost ako radimo pametno da ćemo biti deo jednog velikog tržišta gde ćemo moći da se takmičimo po dobrim pravilima i da imamo visoke stope rasta BDP i uopšte da imamo jednu lepu zemlju.

Sprema nam se nova revolucija sa pet "G" mrežama, veštačkom inteligencijom. Svet je predivan i prepun izazova na koje Srbija treba da odgovori pametno i ne bi bilo dobro da kad budemo tražili rešenja, da tražimo kroz emocije i nerazumevanje koliko smo jaki, šta možemo da uradimo i naravno i da izbegnemo da bezumno kažemo da ne možemo da uradimo ništa.

U osnovi kada posmatramo danas, Srbija i Kosovo, suštinski mogu da se saglasim da nemamo dva izlaza, jedan je stanje zamrznutog konflikta, ali ja bih ga pre nazvao stanjem zamrznute budućnosti, jer svaki dan u kome nismo u stanju, ne samo mi, nego što bi se reklo za ljubav i sporazum trebaju dve strane, u ovom slučaju verovatno još poneka strana više, mi gubimo deo naše budućnosti. Gubimo mogućnost da imamo nove firme, da te firme iznose na druga tržišta, da zadržimo ljude da ne idu iz Srbije. To jeste realnost. Ono što je najgore kod onih koji propovedaju zamrznuti konflikt, kao najbolje rešenje, ono je rešenje jer ne podrazumeva preuzimanje odgovornosti koje je nekad jako teško. Činjenica da kod zamrznutog konflikta nikada nisam čuo do kada treba da čekamo koliko je to godina, decenija, šta će se to tačno tada desiti da se položaj Republike Srbije suštinski promeni i da onda mi kada se to desi za godinu, pet, deset, dok mi čekamo, dođemo u poziciju da nam bude mnogo bolje i da ostvarimo sve ono od čemu smo nekada maštali. To istina, maštalo se o tome pre 20, 25 godina. Jednostavno nisam nikada čuo nekoga ko je to mogao pouzdano reći.

Takođe, u svakoj toj analizi nikada nisam mogao čuti odgovor na to kako ćemo nadoknaditi te troškove koji su neizostavno posledica čekanja u zamrznutom konfliktu, odnosno u oduzetoj budućnosti.

Stranka moderne Srbije misli da je dogovor nešto što je dobro za Srbiju, dobro je za Srbe, dobro je i za Albance, ali ne mislimo da dogovor treba biti bezglav, da kažemo da danas odustajemo od svega. Dobar dogovor treba da ima neke stvari koje jesu univerzalne vrednosti naše buduće evropske kuće, a to je nepovredivost privatne svojine, otvorenost tržišta Kosova za firme iz ostatka Srbije, potpuna zaštita kulturno-istorijske baštine Srba iz Srbije, dvostepena autonomija za Srbe na Kosovu pošto u sadašnjoj podeli karata nisam siguran da je toliko realno da dobijemo na jugu Kosova mogućnost da autonomija izvršna ovlašćenja da grešim i da imamo jedan status koji se zove status najvećeg prijateljstva, a to kaže ako Srbija i Kosovo daju nekoj trećoj strani neku pogodnost, da mora obavezno ponuditi jedna drugoj. Pa, ako hoće Kosovo hoće da ponudi Albaniji da nema kontrole na granicama, to je sasvim u redu da ne sme biti granici ni prema Srbiji.

Ako hoće slobodan protok ljudi i slobodu zapošljavanja, onda to mora važiti za Srbiju i obrnuto. Naravno, osim u slučaju kada su u pitanju sporazumi koji imaju takvu prirodu. Činjenica je, ako mi budemo dobro i mnogo posvećenije radili nego do sada, uvek može posvećenije se raditi na evrointegracijama, Srbija će mnogo pre Kosova biti i član EU. Taj momenat se, mislim, možda i nedovoljno provlači kao jedan dobar mehanizam da mi zaštitimo naše interese.

Zaštita interesa je jedan najlegitimniji koncept koji kaže da kao što sve zemlje ove Evrope sada imaju svoje legitimne interese, barem tako kažu na Kosovu, ponekad vrlo sukobljene, pa ne možete biti ni načisto šta ko posmatra kao svoj interes, i Srbija ga ima.

Jedan od najboljih mehanizama kako mi možemo zaštititi naše interese, osim naravno toga da uvek imamo u vazduhu ispruženu ruku, što na prvi pogled deluje, kako bih rekao, možda jedan neprijatan osećaj, ali taj osećaj je duboko hrišćanski i duboko u duhu tolerancije, pružiti ruku u nadi da će je neko prihvatiti.

Naše evrointegracije jesu dobar način kako mi možemo zaštiti naše interese. Ako stignemo sedam do osam godina pre Kosova, imaćemo priliku da u jednom mehanizmu koji je najobjektivniji na svetu, koji mi možemo imati u ovom momentu, štitimo naše interese kada je reč o ljudskim pravima, pristupu tržišta, identitetu, svemu. Ne samo kada je reč o enklavama, severu Kosova, nego celom Kosovu. Jer, na kraju krajeva, kupci naših roba i usluga nisu samo Srbi, ne Albanci. Statistika koja je danas iznesena govori i da Albanci rado kupuju srpske proizvode i usluge i to jeste naš interes.

Naš interes je da koristimo prednost koju imamo zbog dvojezičnosti Kosova i činjenica da se naš jezik tamo govori, strašan je to resurs i to je nešto na čemu trebamo nastaviti insistirati. Ako imamo dvojezično Kosovo, Srbija će mnogo lakše biti značajan igrač. U potpunosti biti u stanju da zaštiti i svoje firme, da bude faktor koji će možda jednog dana, kako da kažem, biti posmatran u lepšem svetlu.

Ponekad znam da patim od optimizma i od vere da može biti mnogo bolje nego što će na kraju verovatno ispasti, ali ne mogu da pobegnem od svoje prirode i shvatanja da politika može biti jedna divna delatnost.

Izbor života je najbitniji izbor koji mi možemo imati u Srbiji. Izbor da gledamo u budućnost, izbor da gledamo u rešenja koja su održiva. Stranka moderne Srbije vidi u onome što su bile osnove Briselskog sporazuma dobru osnovu, kada bi se to ispunilo.

Mi ne možemo znati da li će se to desiti, na kraju krajeva mi smo jedna manja opoziciona partija koja nema nešto naročito veliki uticaj na svetske tokove, mada kad razgovaramo sa našim prijateljima iz liberalnih grupa, mi uvek pomenemo te stvari. Koliko možemo, kao ljudi koji su, kako kažem, veruju u patriotizam i rodoljublje, ali ne vole da se time busaju javno, jer mislim da nam je to mnogo lošeg donelo u prošlosti. Verujem u rad i takve stvari.

Verujemo da je svako rešenje koje je održivo, pa makar ne bilo i zasnovano na onome što nama se čini najbolje, Briselski sporazum jeste dobro rešenje koje treba podržati. I nebitno je da li će to rešenje doneti sadašnja Vlada, Vlada koju ćemo imati 2020. godine, možda neki predsednik drugi ili isti 2022. godine, bitno je da imamo rešenje oko koga se ljudi u Srbiji mogu sporazumeti da to jeste rešenje za budućnost, rešenje koje Srbiji, ne mogu da kažem, skida teret, ali koje nam otvara prostor da razmišljamo o ovim drugim, lepim stvarima ekonomskog razvoja, o kojima sam govorio na početku izlaganja, mogućnosti da od Srbije i srpske ekonomije napravimo motor. Ne da imamo pesimističke procene rasta, jer Srbija koja je uspela da se izbori za regionalnu stabilnost, koja bi se uspela izboriti za to da za početak nestanu prepreke za kretanje i roba i usluga i kapitala u regionu gde imate jednake carinske politike, bi bila zemlja koja bi mogla imati stope rasta od pet do šest posto svake godine, pod uslovom da se poradi još na vladavini prava i nekim stvarima koje odbijaju ljude da investiraju.

I to jeste ključno pitanje i moje duboko je verovanje da bi takav scenario brzog rasta, ne bi bio realističan, ako ne budemo bili kadri da dođemo do dobrog sporazuma, ne da damo sve, ali da pokušamo da dobijemo maksimalno moguće i da budemo prisutni kao igrač na tržištu Kosova.

Mnogo je načina na koje se i tamo može napadati takav naš stav i ja sam svestan toga i to nije nešto što je novo. Mnogo je ideja koje nisu ideje, jer nekada se misli da je najlakše napisati 1244 na „Tviter nalogu“ i da je to nešto što je budućnost u koju možemo zakoračiti sigurno.

Sa naše strane, ponavljam još jednom, mislimo da je jedino što jeste, dugoročni interes Srbije postizanje dobro pravnog obavezujućeg sporazuma koji će zaštititi interese Republike Srbije i Srba na Kosovu i omogućiti nam da nakon toga možemo da se posvetimo u potpunosti izgradnji srpske ekonomije i srpskog društva, koje će biti takvo da zaista bude motor Balkana.

Takođe, za održivost srpske zajednice na Kosovu jeste bitno da postignemo jedan desetogodišnji plan kojim bi Srbija i Kosovo i EU investirali do nekih 150 miliona svake godine.

To bi bilo dovoljno da stvorimo održive firme, održiva radna mesta i održivu budućnost za 100 hiljada Srba na Kosovu, da ih ne bude 50 hiljada za 10 godina.

Sam novac nije dovoljan, nego treba naći način da taj novac ne bude bačen u vetar i to jeste problem, ali imajući u vidu, upravo ponavljam, činjenicu da idemo ka evropskom društvu, imamo i nešto što su dobre prakse EU, i ako je neka organizacija postigla dobre mere kako da se zaštiti da novac ne bude protraćen, iako se i kod njih to dešava, oni jesu ti koji su uspeli.

Dobar investicioni plan od 10 godina za sve srpske sredine bi pomogao da Srbi ostanu u enklavama i na severu Kosova i da vide da se tamo može živeti i raditi. To je jedan stvar koja je jako bitna.

Takođe, jedna od stvari koja boli ljude, a koji su naši državljani, to su oni ljudi kojih se setimo tek kada vidimo da je izlaznost na izborima 50 do 52%. To su oni ljudi koji su davno otišli iz Srbije. Ljudi koji su otišli sa Kosova pre nekih 30 ili 40 godina, imaju probleme da dobiju dokumenta Srbije. susreću se sa velikim problemima. Jedna od stvari na kojoj bi trebalo raditi je da ih ne upućujemo da vade isključivo kosovska dokumenta, ako jesu lojalni i smatraju se državljanima Republike Srbije.

Isto važi i za jednu svojevrsnu nepravdu koju imaju Srbi na Kosovu, a to je da imaju KS srpske pasoše, koji čini delom naši građani koji ne mogu da slobodno putuju i nisu u bezviznom režimu. To je jedna duboka nepravda.

Takođe, naš Ustav kaže da su ljudi slobodni da se nastanjuju na teritoriji Republike Srbije, kako žele, trenutno ako se želite nastaniti sa Kosova u ostatku zemlje, imate problem da to uradite. Provere traju šest meseci. Znam da postoji želja da ljudi ostanu dole, ali mislim da nije poenta da im to veštački branimo, nego da oni to zaista požele i da vide ta tamo vredi ostati, iako je život prilično sigurno težak. Postoje mnogobrojni i bezbedonosni i svaki drugi izazovi.

Takođe, postoji mnoštvo praktičnih problema koji su još ostali, nezavisno od toga što su tehnički Briselski pregovori išli dobro u mnogim oblastima, ali činjenica da imamo na severu Kosova jedan hibridni sistem koji maltene u stvari i jeste hibrid trovlašća, tako je bilo, ali danas imamo probleme sa ljudima koji su, recimo, žene, razvode i kasnije dolaze do velikih problema oko imovine i svih prava koja iz toga protiču.

To je život i to su stvarna pitanja koja ljudi koji tamo žive, imaju i to je nešto oko čega se treba potruditi i rešavati.

Sa naše strane, otprilike to je to što sam hteo reći.

Ono što je osnova i što ću još jednom ponoviti, kada razgovaramo o Kosovu i o svim strateškim pitanjima u Srbiji, bilo bi dobro da uvek razgovaramo jakim argumentima, dobrim argumentima, da iza argumenata stojimo, jer diskusija jeste dobra stvar da dođemo do dobrih rešenja

Kada govorimo o Kosovu prva stvar je birati život, birati budućnost, birati standard, birati to da se borimo za uticaj, a ne da se borimo za stvari za koje smo svesni da se neće desiti u bliskoj budućnosti, ako se verovatno neće desiti nikada, ili ne možda za naših života.

Možda je bolje ako se budemo jako borili za naše interese da budemo prisutni sa 30% uticaja na Kosovu kroz mir i kroz priznavanje realnosti, nego da maštamo o nekim vremenima kada smo zaista imali vojnu silu dole, ali ni tada nismo imali uticaj na stvarne tokove, ekonomije i uopšte nismo imali lojalnost ljudi koji tamo žive.

Kada govorim o tome i kada govorim o uticaju Srbije, nekad se setim primera svojih sopstvenih predaka koji su poželeli da budu Srbi i ako nisu bili Srbi. Jedan Crnogorac koji je moj deda je poželeo da bude Srbin i jedna moja baba koja je Rusinka je poželela da bude Srpkinja. Niko ih nije terao da to budu, oni su jednostavno to želeli jer je Srbija sa onim što nudi i što pruža u to vreme dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, bila nešto što je bilo pijemont na Balkanu i uzor na koji su se drugi hteli ugledati.

Iz toga smatram da činjenica da želimo kompromis da želimo izgradnju dobrih odnosa, da želimo pomirenje zasnovano na istini, da želimo da Srbi i Albanci jednog dana žive u nekim potpuno drugim odnosima i da nam jedini uzor ne budu Boro i Ramiz, koji za vreme Drugog svetskog rata zagrljeni idu u smrt. Ja kada to posmatram bi rekao - bilo bi dobro da tokom sledeće decenije imamo novog Boru i Ramiza, koji zagrljeni idu da naprave pare, da i jednom i drugom bude dobro, da njihove porodice žive dobro i da znaju i da je uticaj Srbije na Kosovu dobra stvar, kao i da je dobra stvar da Srbi i Albanci ne da budu pomireni ili da se vole kao što su nekad maštali u vreme Broza, ali da barem tolerantno žive jedni pored drugih, a oni koji žele da žive jedni sa drugima. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima Đorđe Milićević. Izvolite.

Zahvaljujem predsednice.

Poštovani predsedniče Republike Srbije, poštovana predsednice Vlade, dame i gospodo ministri, poštovani predsedniče, mi definitivno moramo nastavimo ovaj put, ma koliko ovaj put bio težak, ni malo lak, i ma koliko nam se ovaj put ne sviđao i da pri tome budemo otvoreni i realni, pre svega sami prema sebi, kada je reč o sopstvenoj poziciji u kojoj se trenutno nalazimo.

Dakle, nemamo mi danas Kosovo onako kako bi želeli da ga imamo, ali sa druge strane nismo ga ni izgubili onako kako bi to drugi želeli, i ne pomažu tu apsolutno nikakve političke parole, jer 20 godina unazad Srbija nema ovlašćenja, već duži vremenski period Srbija nema potpuno ovlašćenja na prostoru KiM.

Koliko ćemo da dobijemo iz svega ovoga, iz čitavog procesa, opet zavisi od nas samih, i od onoga što ste vi potpuno jasno i precizno rekli, od nas, od naše spremnosti da prihvatimo greške koje su počinjene tamo i onda i gde su počinjene.

Tako je poslednjih 20 godina. Čudno je da se o tome ćutalo, čudno je da se o tome lagalo, ali jedno je činjenično, vi ste prvi predsednik Srbije i ovo je prva Vlada Republike Srbije koja izlazi pred parlament, pred javnost, pred građane i otvoreno o ovome govori. Umesto toga, pričali su nam između ostalo, i EU i Kosovo, pa je proglašena jednostrana nezavisnost KiM. Preko stotinu država je priznalo tu jednostranu nezavisnost KiM. Lica sa naših poternica su politički lideri sa kojima vi, nažalost, danas morate da pregovarate i da razgovarate. Zašto se o tome ćutalo? Zašto se o tome lagalo?

To su pitanja na koja odgovor treba da daju oni koji su danas pobegli iz skupštinske sale. Pobegli su iz skupštinske sale jer su nemoćni, jer su anemični, jer nemaju spremnost, sposobnost i hrabrosti da vode jednu argumentovanu, demokratsku raspravu, demokratsko sučeljavanje mišljenja i da, konačno, kažu – koji je to drugi put, koja je to alternativa kojom Srbija treba da ide po pitanju Kosova i Metohije?

Postoje još brojna pitanja na koja treba da odgovore, pa da ih pitamo zašto su krili granične prelaze, zašto su menjali rezoluciju u avionu? Zašto su pitanje Kosova i Metohije iz Njujorka prebacili u Brisel? Zašto su pomogli Kosovu, tako što su pogrešna pitanja postavili pred Međunarodnim sudom pravde? Ali, da ne kukamo mi previše, kukavice su pobegle, kao što sam već rekao.

Ono što je činjenično i što je evidentno, dakle, očigledno je, mi ćemo morati da se sa strašnim i neprijatnim istinama suočimo sami. I, baš kao što ćemo morati da uradimo sve da ljudi, predsednik Vučić, pre svega, legitimno izabran predsednik, iz čitavog ovog procesa bude sačuvan i izađe dostojanstveno, ne poraženo, ne povređeno, u tome imate punu podršku poslaničke grupe SPS.

Ono što je za nas najvažnije, bez Srbije danas nema rešenja pitanja Kosova i Metohije. Ono što je najvažnije, mi smo deo kompromisa i mi danas imamo konačno pravo da nešto tražimo, a ne samo da gledamo kako se od Srbije nešto otima. Da bi došli do toga, bilo je potrebno, a vi to jako dobro znate, vi najbolje znate, puno vremena, puno posvećenosti, snage i energije, a čini mi se, nažalost, da će biti potrebno još mnogo vremena da bi došli do onih benefita koje svi očekujemo i pri tome opet treba da budemo realni sami prema sebi i prema sopstvenim očekivanjima, jer smatramo da istina mora da bude osnov za iznalaženje svakog budućeg kompromisnog i pravičnog rešenja kada je reč o pitanju Kosova i Metohije.

Ne smemo da stanemo. Moramo da nastavimo da pružimo punu podršku vama, da pružimo punu podršku Vladi Republike Srbije u odbrani nacionalnih i državnih interesa i zaštiti Srba na prostoru Kosova i Metohije.

Moguć je dijalog, naravno, ukoliko ukinu takse, moguć je i kompromis, moguć je i razgovor sa Albancima, ukoliko mi na tome insistiramo i ukoliko insistiramo na pravi način da branimo i štitimo naše nacionalne i džavne interese.

Poštovani predsedniče, ima jedan citat koji moram da iskoristim, a tiče se nečega što je usvojeno, upravo u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Kaže sledeće – „Kosovo i Metohija ne može dobiti nezavisni status, ni status republike, nego autonomije po najvišim međunarodnim standardima u okviru republike, Srbije, Jugoslavija. Ne prihvatamo ni jednu meru kojom bi se menjao teritorijalni integritet i suverenitet i pokušao izvesti ocepljenje Kosova i Metohije.“ Ovo je sadržaj dokumenta koji je usvojen u Narodnoj skupštini Republike Srbije 1999. godine.

Danas, potpuno sam ubeđen, najveći broj poslaničkih grupa bi ovaj dokument potpisao i stavio potpis na ovo, ali da li bi ovim rešili pitanje Kosova i Metohije? Ne bi, sigurno.

Gospodine predsedniče, govorili ste otvoreno, iskreno, odgovorno i ozbiljno kao i uvek do sada. Mislim da ste na neki način stavili tačku i na one medijske spekulacije koje se tiču razgovora koji su vođeni na Saboru Srpske pravoslavne crkve.

(Vojislav Šešelj: Da li si i ti čuo za Gligorija, koji ima četvoro dece ili petoro?)

Možemo o tome, ali kasnije. Sada imamo važnije teme.

I potpuno je logično da niste govorili o taktici i o narednim koracima. O tome ste govorili u načelu, ali nelogično bi bilo da danas govorite o tome veoma konkretno.

Svojim izlaganjem ste još jednom potvrdili da i vi i Vlada Republike Srbije ne vodi politiku pod maskama. Dakle, ne jedna priča u Vašingtonu, jedna priča u Moskvi, treća u Berlinu, jedna u Srbiji pred građanima Srbije, nego uvek isto i onda kada je teško izaći pred građane i saopštiti ono što je istina i ono što je realnost i to je pokazatelj da ova Vlada i vi kao predsednik, ali i ova Vlada, pre svega, nije ni proruska, ni proevropska, ni proamerička, već prosrpska i da se bori na pravi način za odbranu nacionalnih i državnih interesa.

Građani od nas očekuju odgovoran i ozbiljan odnos kada je reč o raspravi po pitanju Kosova i Metohije, kada je reč o dijalogu koji danas vodimo u Skupštini. Ono što želim da kažem, što smatram da je jako važno, a to je velika pobeda četiri kandidata za gradonačelnike na prostoru severa Kosova i Metohije, jer oni su na ovaj način pokazali jedinstvo i snagu, pre svega, našeg naroda na ovom prostoru.

Oni su pokazali spremnost i hrabrost da se bore za budućnost da opstanu na ovim prostorima, jer nije politička floskula kada kažem da je ovo bila borba za opstanak na ovim prostorima, ali ono što je najvažnije, pokazali su da ne može niko da podeli srpski narod i ne može niko da zaplaši, da zastraši srpski narod.

Predsedniče, dozvolite, za mene je potpuno nezamislivo da postoji Srbin koji će da poziva na bojkot ovih izbora, kao što mi je nezamislivo da danas u parlamentu nema poslanika koji dolaze upravo sa prostora Kosova i Metohije. Pa, za šta su oni dobili legitimitet? Koga to oni štite i brane?

Kao što sam rekao, građani od nas po ovom pitanju očekuju odgovoran i ozbiljan odnos. Valjda je obaveza svih nas da štitimo interese Srbije?

Naravno da o važnim pitanjima nećemo razgovarati pod šatorom kao plemenski savez. Naravno da ćemo o tome govoriti u Skupštini kao ozbiljno i uređeno demokratsko društvo, a oni u šatoru porodicama neka objasne zašto nisu glasali za „Tijanin zakon“, neka objasne kako će u šatorima pomoći srpskom narodu na prostoru Kosova i Metohije.

Ja verujem da oni i danas imaju važnija posla. Ja verujem da je za njih daleko važnija blokada saobraćajnica u Beogradu i da smatraju da će time daleko više pomoći srpskom narodu na prostoru Kosova i Metohije, nego što će doći ovde i otvoreno voditi dijalog. Verujem da imaju važnija posla, kao što su imali važnija posla, moram toga da se prisetim, na dan jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije. Gde je tada bio predsednik Republike Srbije? Imao je važnija posla u Rumuniji. Gde je tada bio onaj ostatak vladajuće koalicije, oni salonski političari koji su sedeli u kabinetima i pisali saopštenja za javnost i tako hrabro i dostojanstveno branili i štitili nacionalne i državne interese na prostoru Kosova i Metohije.

Dakle, znate, za mene je lično suštinsko pitanje ovde. Albanski separatisti, vi to jako dobro znate, ma koliko oni politički ponekad napravili da se navodno sukobljavaju ili sučeljavaju ili misle različito, ali po pitanju nezavisnosti Kosova i Metohije svi misle isto. Ovde je suštinsko pitanje da li mi u Srbiji svi mislimo isto. Nažalost, ne. Jedan deo političkih opcija na političkoj sceni Srbije smatra da je ovo nepovratan proces i za jedan deo političkih opcija na političkoj sceni Srbije zapravo jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije je prihvatljivo, ali jasan je stav vas kao predsednika, jasan je stav Vlade Republike Srbije da Srbija nikada neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova i Metohije.

Zato, kada vodimo ovakve dijaloge, mislim da je jako važno da pokušamo da izgradimo što širi stepen konsenzusa i jedinstva, jer smatram da je Srbija jaka onoliko koliko je jedinstvena. Nama je potrebna stabilnost i nikakvi tu protesti, nikakvi bojkoti, nikakvo tužakanje države pred međunarodnim organizacijama neće pomoći. Naprotiv, oni samo mogu da štete interesima Srbije i štete interesima Srbije, jer mnogo je političkih stranaka na političkoj sceni Srbije, ali uvek treba imati na umu da je jedna Srbija.

Ono što se danas dešava na prostoru Kosova i Metohije, reći ću vokabularom koji mi ne priliči, ne koristim ga, ali vrhunac političkog ludila, ja mislim da to više apsolutno niko ne razume, je ono što čine i rade tzv. prištinske vlasti, ali ste naveli razloge i u potpunosti se slažem. Prvi razlog, strah od političkog poraza i kraha na svakom koraku, a drugi razlog - specijalni sud za OVK.Rama i Tači otvoreno govore o ideji velike Albanije. Zamislite da ste vi i predsednik Republike Srpske bili organizatori jednog ovakvog skupa i da ste na tom skupu govorili na jedan sličan ili identičan način o Srbiji? Kakve bi packe dobila Srbija? Dokle više dvostrukih standarda i dvostrukih aršina?

Izgleda da principi nepromenljivosti granica važe samo kada neko treba da ukori i da kazni Srbiju.

Ovo je veliki šamar EU, ali to je na EU. Evropska unija sve vreme govori da budemo mirni i konstruktivni i mi se ponašamo tako. Kao državno rukovodstvo vi se ponašate na jedan miran i konstruktivan način, ali ovo je veliki šamar EU i nije prvi. Prvi je bio neimplementacija Briselskog sporazuma, svega onoga što je dogovoreno kroz briselski dijalog, jer, izvinite, ceo briselski proces, celokupan briselski dijalog je vođen upravo pod pokroviteljstvom Brisela. Neimplementacija je šamar i narušavanje kredibiliteta Briselu.

Rezolucija koju su usvojili nema apsolutno nikakvog efekta. O kakvom genocidu mi govorimo? Povod za bombardovanje je bila lažna optužba za genocid i to je vrhunac pritiska koji je vršen na Srbiju devedesetih godina. Nijedna haška optužnica, gospodin Šešelj neka me ispravi ako grešim, ni u jednoj svojoj rečenici ne konstatuje da je napravljen genocid, da je počinjen genocid u Račku.

Ja sam dosta čitao…

(Vojislav Šešelj: Ni jedno krivično delo.)

Tako je. Nijedan forenzičar ne kaže da su tu bila deca i žena, već da je reč o teroristima. Dakle, krvnici danas žele da sude. Teroristi koji su proterali jedan narod, naš narod, sa prostora Kosova i Metohije danas žele našu državu da proglase genocidnom, a etničko čišćenje je sprovedeno i genocid nad Srbima.

Proterano je 230 hiljada Srba sa prostora Kosova i Metohije. Godine 1991. je 40 hiljada Srba živelo u Prištini. Koliko danas, gospodine Đuriću? Stotinak.

U Prizrenu, gde je rođen Ivica Dačić, ministar spoljnih poslova, je živelo oko 10 hiljada Srba. Koliko danas živi? Desetak, a možda ni toliko. Pa, ko je i nad kim počinio etničko čišćenje, genocid, jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije, reći ću slobodno, potpuno jasno i precizno, je nastavak bombardovanja NATO nad Srbijom i nastavak agresije i pritiska koji se sprovodi nad Srbijom.

Što se vas tiče, gospodine predsedniče, veoma je važno da pokazujete spremnost zajedno sa Vladom Republike Srbije, da izađete pred parlament, pred građane i da odgovarate na ona teška i ona najteža pitanja. Veoma je važno da imate miran i konstruktivan pristup, kao i do sada, da imate jasan stav da dijalog nema alternativu, ali dijalog ukoliko ukinete takse. Dakle, mi razgovaramo, ne sukobljavamo se. Razgovaramo da bi imali budućnost.

Što se tiče Briselskog sporazuma, jedan danas, pa, ja ću ga nazvati kvazi političar je ovde u holu, pošto nije našao za shodno da dođe u skupštinske klupe, održao jedan politički monolog, jer ništa im drugo nije ostalo, drže politički monolog tu u skupštinskom holu…

(Vojislav Šešelj: Ko je to bio?)

Ja mu ne znam ni ime, ali sam samo čitao izveštaj. Kritikovao je Briselski sporazum, briselski proces. Dakle, mi smo u sve to ušli da bi rešili neka ključna pitanja, ali naravno da niko neće dozvoliti da se država Srbija potceni, ponizi i da ćete vi, pre svega, učiniti sve da se sačuva dostojanstvo Srbije.

Ne možemo mi da zabijamo glavu u pesak više i da sačekamo da vreme prolazi, jer što vreme bude prolazilo ovo pitanje će postajati sve teže i mi na kraju ne bi imali o čemu da razgovaramo.

Briselski dijalog, sve dok smo za stolom gde se govori o nacionalnim i državnim interesima Srbije, mi smo u prilici da nešto kažemo. Kada nas nema za tim stolom, a govori se o nacionalnim i državnim interesima Srbije, onda se odluke donose bez nas i nema tu više skrivanja iza političkih parola.

Ne očekujem ja, gospodine Vučiću, da nama aplaudiraju ni Boško Obradović, ni čitava ta družina te plemenske vođe. To ne očekujem i to me ne interesuje, ali je važna vaša spremnost i hrabrost, vas i Vlade Republike Srbije da date odgovore na ključna pitanja, da rešite pitanje Kosova i Metohije, pre svega, prepoznaju generacije koje dolaze, jer nemamo tu odgovornost da ovo pitanje ostavljamo generacijama koje dolaze.

Gospodine Vučiću, i vi i Vlada imate punu podršku poslaničke grupe SPS. Smatramo da na najbolji način štitite državne i nacionalne interese Republike Srbije i smatramo da na najbolji način štitite naš narod na prostoru Kosova i Metohije. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Pre nego što dam reč predsedniku, da vas obavestim, večeras ćemo raditi do 22 sata. Sutra nastavljamo, naravno, sa raspravom.
Izvolite, predsedniče.

Pošto je sada predsednica Narodne skupštine rekla do 22 sata, ja ću sutra biti sve dok se ne završi rasprava. Ako ste spremni, i do ponoći neću izaći iz sale. Slušaću svakoga i govoriću i odgovarati svakome.
Četvorica govornika su bila u međuvremenu i nisam se javljao za reč, pa želim nekoliko reči.
Gospodine Stevanoviću, iznenađen sam vašim govorom. Devedeset posto toga bih mogao odmah da prihvatim, da se našalim, što znači da ćemo morati politički da obratimo pažnju i da nađemo teme u kojima se ne slažemo i da vas ozbiljno kritikujemo, ali ozbiljan govor i hvala vam na doprinosu ozbiljnosti sednice.
Želim da se zahvalim vama, gospodine Balint, gospodine Pastore izvinite. Ne ljutite se zbog ovoga Balint. Računam da, iako ne mogu da kažem da smo prijatelji, da smo veoma, veoma dobri poznanici, a ne bi mi smetalo da smo prijatelji. Dakle, vi ste govorili o nečemu što se plašim da je jedan deo naše javnosti nije želeo do kraja da čuje. Ja sam to pokušao u jednom trenutku, govoreći o knjizi Najla Mekgregora „Nemačka“, da govorim o tome kako to izgleda, kao što je za vas izgledalo Trijanon i da ne pričate ni o Lučenjecu, Donajskoj Sredi, Komoranu, da ne govorite o mnogim teritorijama u današnjoj Rumuniji, u današnjoj Srbiji, u današnjoj Hrvatskoj. Dakle, čak i Austriji, nedaleko od Šoprona i mislim da je veoma važno da ljudi sagledaju mađarski primer i da vide da zemlja može da bude veoma snažna, jer tako smo i mi ostajali bez naših teritorija naseljenih Srbima na području Hrvatske, ostajali smo. Danas je Crna Gora nezavisna i sa zvaničan 28% Srba, ali to ne znači da je Srbija slaba i ne bi smelo da znači.
Ja sam zahvalan na tome što ste primetili da radimo nešto na poboljšanju obrazovanja na mađarskom jeziku i ne smeta nam i ponosan sam na to što možete da otvorite odeljenje na maternjem jeziku sa petoro đaka.
Sve što mislite da možemo da uradimo, i ne samo za Mađare, već i za pripadnike drugih manjina u našoj zemlji, mi smo spremni da to napravimo, iako svi znate, a vi odlično znate preko vaših ljudi u Vladi Srbije da to nije mali trošak za zemlju, da u vreme kada vodimo teške pregovore sa MMF i Svetskom bankom, dakle, gde uvek gledamo kako i na koji način da obezbedimo sigurnost naših javnih finansija, ali to ne može da bude trošak koji neće biti prihvaćen sa naše strane.
Još nešto, reći ću vam sasvim otvoreno, ja sam o tome sa vašim ocem nedavno razgovarao i kao dvojica starijih ljudi smo sedeli i zajednički smo konstatovali nešto. Ja sam mu rekao – Vidiš Ištvane, ja ranije znam, pošto mi je majka iz Bečeja, pola Srba, pola Mađara i ulice su se znale gde je koja, kao što znate, Srbi u Picoderu i ovamo u dobrom delu Moše Pijade, sve ovamo prema Petrovom selu, Mađari. Sad, uvek smo mi tu imali neke, iako se u miru živelo, uvek – evo, to su Mađari, oni imaju svoje; kao što su Mađari govorili – to su Srbi, oni imaju svoje. To, nažalost, govori i činjenica da mi Srbi vrlo slabo govorimo mađarski jezik, što ne govori uvek dobro o nama, ali danas nikakvog podozrenja nemamo, zato se nismo plašili ni Orbanovih ulaganja ni onih 165 miliona. Nismo se plašili i dobili ste dozvolu i bez problema i Jorgovanke Tabaković, odnosno NBS za Vojvođansku banku, gde je većinski mađarski kapital OTP.
Dakle, nije bilo nikakvih problema kada je rekao Viktor da hoće da uloži u TSC, taj klub. Želim da ukažem vama ostalima koji ne znate da pogledate kako izgledaju tereni u Bačkoj Topoli. Dakle, na severu Srbije kako su urađeni i koliko novca su Mađari u to uložili i neće nikada biti problema. Svaki vaš dinar, dolar, evro, forinta, šta god da uložite, mi nemamo sa tim problem.
Mi nemamo nikakav problem sa Mađarima. Nekad su jedni razmišljali o drugima koga će manje da bude ne bi li ostvarili neke svoje interese. Mi danas na taj način ne razmišljamo. Mi želimo da što više Mađara, kao i svih drugih, ostane da živi u Srbiji, nemamo dovoljno ljudi, neće imati ko sutra da radi, neće imati ko sutra da pravi bruto domaći proizvod, a Mađari su strašno vredni ljudi.
Zato vas ja molim da samo prenesete naše poruke, ne samo ljubaznosti, već rekao bih i simpatija i ljubavi i prema Mađarskom narodu i prema svim ostalim pripadnicima manjina koji žive u Vojvodini. Nikakvih problema nemamo. Sve što možemo da ostvarimo i sve što možemo da uradimo i nema veze to sa međunarodno pravnim standardima, to nema veze sa ispunjavanjem nekakvih normi, nekakvih regula koje moramo nekome da pokažemo da smo nešto uradili, to ima veze sa našom željom ne samo da živimo zajedno, već da gradimo budućnost zajedno i tako ćemo biti jači.
Hvala vam još jednom i na razumevanju za Srbe sa Kosova i Metohije, jer ja to čujem od Viktora Orbana. Ja njima da kažem da meni Viktor Orban uvek o tome govori, ne bi mi ni verovali, a sada ću vam dodati još nešto, zamolio sam predsednika mađarske Vlade, nedavno u Kini, zamolio sam ga da naprave jedu investiciju, kao što je „Tis Automotiv“ u Senti itd, da jednu investiciju naprave u Republici Srpskoj, jer zbog međunarodne pozicije Srpske vrlo je teško to obezbediti. Viktor Orban mi je to obećao i kao što čujem primiće i rukovodstvo i Bosne i Hercegovine i Republike Srpske u narednom periodu, da im pomogne.
Beskrajno hvala i mađarskom premijeru, mađarskoj državi i mađarskoj Vladi na tome što takve korake prema srpskom narodu, ali i prema svim drugim građanima Srbije čine.
Hoću takođe, vi ste gospodine Martinoviću uzeli jednu temu koja je vrlo teška za uzeti i govoriti o njoj, čestitam na hrabrosti, nikada se ne bih usudio da uzmem 27. mart jer znam šta bi mi mnogi rekli, ali ste to vrlo precizno govorili i hvala vam na tome.
Posebno hvala na tome, ja sam od gospodina Šešelja jednu stvar naučio i zapamtio. Rekao mi je još kao što kaže gospodin Stevanović, dok sam bio vrlo mlad – Vučiću, zapamti, ništa kraće kod Srba ne traje, ja bih to rekao kod svih ljudi, ne bih rekao da je to za Srbe karakteristično, od zahvalnosti. Zato nikada…
(Vojislav Šešelj: Ja se toga ne sećam.)
Da Vojislave, to vam je bila svaka treća rečenica, kao i danas, ali nisam se oslanjao na druge i nije mi potrebna u donošenju teških odluka, ta vrsta pomoći, ali sam zahvalan na tome što ste rekli da će toga biti, jer ja znam da dolaze teška vremena i da će u tim teškim vremenima biti mnogo onih koji će da traže Lajbnicov dovoljan razlog da odu neku drugu stranu.
Verujte mi da dobro znam ko će ostati do kraja da se bori za ideje normalne i moderne Srbije, a ko će biti oni koji će prvi to da napuste. I nikav strah od toga nemam, sasvim sigurno je da ću bez obzira na to boriti se za normalnu, pristojnu i modernu Srbiju.
Gospodine Milićeviću, više ste stvari rekli, ja sam vama zahvalan i vašoj političkoj partiji na podršci koju pružate našem sveukupnom radu. Pokušao sam da danas ne govorim ad personam o onima kojih ovde nema, ne zato što ne bih imao pravo na to, jer nisam ja pobegao iz ove sale, već oni. Ja sam došao tamo gde su me zvali i gde su me tražili u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine, koji su opet oni usvajali, a ne naša većina. Ali, nekima nije odgovaralo da razgovaraju o ovako važnoj temi u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a želeli bi da razgovaraju sa nama, jedan dan bi sa mnom, drugi dan bi bez mene, pa ne znaju više ni sa kim da razgovaraju o čudnim tajkunskim zahtevima, o tome ko će da rukovodi RTS, pretpostavljam zbog sekundi i para koje se na tome uzimaju, i ko će da upravlja REM-om.
Ja danas pojma nemam šta je to i kakve su to ingerencije nekakvog REM-a, ali vidim da oni svi znaju. Ali, zato o KiM sve znaju, ali da ne uđu u parlament i da ne sučele mišljenja ni sa kim. To je kao borba sa znakovima. Savladaćemo i pobedićemo taj znak i sladostrasno ćemo da se osmehnemo kad ga iščupamo iz betona. Mnogo smo jaki, ali to je zato što znak, znate, još se nije u prirodi tako nešto dogodilo, da znak ume da uzvrati udarac.
Pošto ovde neko ume da se bori i ume da odgovara na pitanja, e onda nećemo u tome da učestvujemo, onda će to da bude rijaliti. Da li smo imali neku važniju temu? Onda će to da bude politički cirkus. Pa, vi pravite cirkus, čoveče. Pa, jurite ljude tu po stepenicama Narodne skupštine, hoćete da ih tučete. Hvalite se time.
Pitam se sad, i zamislite da je došao do mene, i šta sad? I šta sad? Šta ćeš da uradiš? Šta ćeš da uradiš? Čime se to ti ponosiš? Šta radite to, ljudi?
Postoji li nešto što možete da nazovete drugačijim imenom od fašizma? Šta je to? Juriš nekoga? Drugo je pitanje – može li on to i kakav bi rezultat bio? Sve to po strani ostavite. Šta radiš to? Zamislite, jurite nekoga, ne dam nekome da uđe u Narodnu skupštinu i sad ću ja da ga bijem ili ću ne znam šta da uradim.
Ljudi, to nije bilo ni 1933. ni 1934. godine. To nikada nije bilo u ovoj zemlji, to se nikada nije dešavalo. Pitao sam sve ovde, tu su i Nenad i Čedomir i Vojislav i svi drugi kojih mogu da se setim, to nikada nije bilo u Srbiji. Nikad niko nikome nije zabranio da uđe u Narodnu skupštinu. To nije normalno, ljudi. To se nikada nije dešavalo. Šta morate da imate u glavi da vam to padne na pamet?
Neko je dobacio – ništa. Izvinjavam se. Da, između Ljotića i ništa, ne znate šta je teže.
Svejedno, mislim da je važno da smo govorili, na Saboru srpske crkve smo imali dobre, važne razgovore. Čini mi se da su ljudi razumeli svu ozbiljnost. Mi ne moramo da se saglasimo u svemu, ali moramo da poštujemo ulogu crkve koja je sačuvala naš narod. Znate, naša svetinja i je i manastir Krka. Da nije našeg manastira Krka, malo bi nam naroda u Dalmaciji i Dalmatinskom Zagorju ostalo. Da nam nije manastira Krupa, ko bi ostao u Obrovcu i oko Zrmanje? Da nam nije drugih naših svetinja, ne samo na teritoriji Republike Srpske, već i širom BiH, ko bi ostao i opstao? U selu moga oca, u Čipuljiću, danas imate 50 ili 60 Srba da živi, nema više, ali tih 50 ili 60 Srba se okupljaju svakog dana samo oko crkve, nigde drugo. Imamo malu crkvu i tu se ljudi okupljaju. A da znate, svega četvoro dece koje imamo, svega četvoro dece koji su ostali u Čipuljiću, oni idu sad u katolički razred, to Tomislave da znaš, iako je ostalo svega 10% Hrvata u Bugojnu, zato što ljudi na taj način da li čuvaju hrišćanstvo ili već ne znam ni sam o čemu se radi, ali se to dešava na terenu.
Zato moramo crkvu da poštujemo, ali naravno, crkva mora da bude odvojena od države i crkva ne može da donosi te odluke. I nisam išao tamo da nekome solim pamet, niti da bilo koga u bilo šta ubeđujem, već da odgovaram na njihova pitanja. Dakle, otišao sam po njihovom pozivu i da odgovaram na njihova pitanja. Odgovarao sam na ozbiljan način. A, kao što vidite, nigde ni u jednoj novini vam se nije pojavilo ovo što sam vam rekao, što su mi izgovorili za Anu Brnabić.
Činilo mi se da sam uvek spreman na svako pitanje da odgovorim. Živim sa politikom, živim sa Srbijom 24 sata, da na sve imam odgovor. Ja sam bio zbunjen bar desetak sekundi. Bio sam zbunjen bar desetak sekundi kada sam video da nema više argumenata oko Rezolucije, da nema više argumenata oko Briselskog sporazuma, kada je bilo to što su pitali za Anu. Onda sam sačekao, pa sam se negde, prošlo je neko vreme, pa sam se oko toga snašao.
Ali, sve u svemu, mislim da je to bilo veoma korisno, veoma dobro, da je patrijarh na jedan izvanredan način vodio, razumevao, i on stoji iza zahteva i stavova crkve, ali razumevao negde i državnu politiku i borbu koju vodimo, kao i veliki broj vladika, da budem sasvim otvoren.
Hvala za primer, i time ću da završim, oko ovog saopštenja koje ste pročitali. Takvih smo mi saopštenja doneli milion, takvih deklaracija i rezolucija smo doneli milion i uvek smo ih donosili u trenutku kada je trebalo da pokažemo da se nije desilo ono što se desilo. I to je bio jedan od razloga što nisam jurio da dolazimo svakih godinu dana ili svakih šest meseci pred Narodnu skupštinu.P A, šta da vam kažem? Da dobijamo političke poene, da se preganjamo ovde oko najvažnijeg nacionalnog pitanja oko kojeg bi svi bilo potrebno da osećamo isto. Čekao sam da imamo nešto da vam ponudimo.
Sad smo došli zato što hoću da vam kažem da smo u ćorsokaku, da nemamo nastavak dijaloga, da ne znamo šta ćemo sa taksama, ali ukaže li se prilika, da ćemo se boriti za kompromis i da je to naša politika, jer je bolje da imamo kompromis nego da imamo zamrznut konflikt koji će neko da odmrzne i da nam napravi katastrofu. Ja mislim da je to fer. Ja mislim da je to normalan, da je to odgovoran i da je to ozbiljan odnos.
Zahvalan sam svim narodnim poslanicima danas na odgovornoj diskusiji, na ozbiljnoj diskusiji, na tome što ste pokazali da možemo da budemo i posvećeni rešavanju problema, ali da to radimo na jedan veoma, veoma pametan, ozbiljan i odgovoran način.
Hvala još jedanput svima.
Naravno, ja ću i sutra biti ceo dan sa vama.
Za ljude koji ne znaju, gospodin Šešelj sve vreme dobacuje i pita šta sam odgovorio vladiki Grigoriju.
(Vojislav Šešelj: To cela nacija želi da zna.)
Hvala vam još jedanput.
Hoću da se zahvalim ovim ljudima sa Kosova i Metohije koji, za razliku od onih stranaca koji su došli da čuju 15 minuta, oni su ovde sve vreme, nisu ni izlazili iz ove sale i to pokazuje poštovanje i prema vama, dragi narodni poslanici.