Dame i gospodo narodni poslanici, postoji jedna logika kojom treba da se vodi svaka Vlada, pa samim tim i Vlada koja je aktuelna u Srbiji, a to je da prema poreskim obveznicima, prema onima od kojih zahvatate i punite budžet, morate biti veoma pažljivi, u smislu da morate voditi računa koliko zahvatate i koliko elementi kao što je primanje, kao što je standard, utiču na to kako će i na koji način to stanovništvo, odnosno poreski obveznici da žive.

Ovde se radi o nečemu što SRS želi do detalja da raspravi. Šteta je što nije resorni ministar Siniša Mali ovde, ne zato što mi srpski radikali imamo manje poverenja ili manje uvažavamo kolegu Ružića, nego iz razloga što je njegovo ministarstvo nadležno za povećanje cena, da s njim vodimo jednu polemiku. Naravno, stručnu, i to snagom argumenata, iz prostog razloga što ovo poskupljenje proističe ne iz potrebe, iz nekih realnih razloga, nego proističe iz jednog provizorijuma koji se dešavao na veoma, veoma čudan.

Istorijat tog provizorijuma je sadržan u činjenici da je u osmom mesecu prošle godine v.d. direktora "Srbija putevi" Zoran Drobnjak u svom jednom javnom nastupu rekao da će on od Aleksandra Vučića tražiti 10% poskupljenje putarine. Odmah na to je, po prirodi i logici stvari, reagovala resorni ministar za građevinu i saobraćaj i rekla da Vlada i Ministarstvo uopšte nisu razmišljali o tome, a u krajnjem slučaju da to nije posao kojim treba da se bavi direktor „Puteva Srbije“, nego da je to posao i zadatak Vlade i Ministarstva finansija. Na to je Zoran Drobnjak uzvratio da on neće razgovarati, parafraziram, sa ministrom i sa članovima Vlade, nego će direktno da razgovara sa predsednikom Srbije. Tada je kao argumentaciju izneo podatak da, osim ovoga što se kaže za održavanje putne mreže, potrebno je stotinu miliona evra „Putevima Srbije“ da bi pokrilo gubitke. To su reči, možete da nađete, to je citirano sve što je rekao Zoran Drobnjak kao vršilac dužnosti direktora „Puteva Srbije“.

Ono što je veoma čudno, a mi ne želimo da se zloupotrebi je način kako je to v.d. direktora „Puteva Srbije“ ostvario. Čak je najavio da će poskupljenje biti s početka 2019. godine, januar-februar mesec. Bio je toliko siguran da će uspeti u direktnom kontaktu, kako on kaže, sa Aleksandrom Vučićem, predsednikom Srbije, da će ostvariti tu svoju nameru da poskupljenje bude u početku 10%, a vidimo da je sada predlog Vlade 12%.

Čovek se pita u kakvom to mi društvenom i državnom uređenju živimo? Kako ovaj sistem funkcioniše? Znači, v.d. direktora „Puteva Srbije“ ogluši se o stavove resornog ministra, uopšte ne pridaje značaja šta misli i Ministarstvo finansije, ne interesuje ga šta misli Vlada Srbije, nego on u tim prisnim i učestalim kontaktima sa Aleksandrom Vučićem, koji se svode na sledeće – Drobnjak, jel si popio jednu ili dve pre doručka; Drobnjak, jel si danas trezan; Drobnjak, da li dobro možeš da pratiš šta ti ja govorim. Prosto, čovek ne može da veruje da iz takvog jednog odnosa proizilazi ovakav autoritet da građani Srbije moraju dodatno 12% da izdvajaju kako bi plaćali poskupljenje putarine.

Ako je to u funkciji od količine alkohola, pa bilo ono pre doručka, pre ručka ili pre večere, onda su to veoma čudni kriterijumi. Mi možemo da prihvatimo jednim delom ovo što govori gospodin Ružić, ali to su, gospodine Ružiću, to su opšta mesta. To je kao kad kažete da bi trebalo povećati proizvodnju struje. Pa, ko u ovoj sali i u ovoj Srbiji će da negira to? Treba povećati proizvodnju struje.

Vi kažete – treba unaprediti infrastrukturu. Treba unaprediti. Treba puteve unaprediti. Treba. Ali, gospodine Ružiću, mogli ste da se potrudite da vidite odakle se finansira izgradnja puta, odakle, iz kojih sve izvora, odnosno kojim sve sredstvima.

Svaki litar nafte ili naftnog derivata koji se sipa u automobil ili koristi na neki drugi način automatski podrazumeva da 1%, odnosno jedan deo ide za izgradnju puteva i za vraćanje kredita, podizanje i vraćanje kredita na ime izgradnje puteva.

Svaki onaj ko koristi gas kao energent plaća to isto. Svaki onaj ko registruje automobil, deo cene registracije sadrži upravo tu komponentu za izgradnju, održavanje puteva i vraćanje kredita. Čak imate 13 tačaka u zakonu o korišćenju sredstava koje podrazumevaju da se izdvajaju za održavanje puteva, izgradnju puteva i vraćanje kredita.

Pa, imate korišćenje prostora pored auto-puta, pa korišćenje prostora u širem okruženju puteva, pa korišćenje plodnog zemljišta koje je na raspolaganju, sa kojim raspolažu „Putevi“, pa imate jednu činjenicu koju treba javnost da zna. One benzinske pumpe koje su uz auto-put plaćaju i te kako značajnu nadoknadu za to. To su godišnje nadoknade. Onaj ko reklamira, ko obaveštava uz auto-put, on svaki kvadratni metar, to je osnovna jedinica za plaćanje troškova, svaki kvadratni metar plaća. Čak imate i neke jedinice visine i širine koje podrazumevaju da se plaća nadoknada.

Znači, imate van ove putarine, visine naplatne putarine, imate niz izvora finansiranja izgradnje puteva. Putarina se naplaćuje da bi se te deonice, uz sva ova sredstva, mogle da održavaju, da kvalitet puta zadovoljava cene koje se naplaćuju. Kategorija vozila je uvek ista.

I, šta imate? Imate poražavajuću činjenicu koju iznosi v.d. direktor „Puteva Srbije“ da je gubitak, ili minus ili praznina, u Fondu od 100 miliona evra. Prosto čovek ne može da veruje.

Pri tome, da vam kažem, gospodine Ružiću, nepobitan podatak, nepobitna činjenica da je povećan broj vozila koja saobraćaju na putevima Srbije sa 49 miliona, koliko je bilo 2017. godine, na 53 miliona 2018. godine. To logika stvari i ekonomista i svih onih koji se oslanjaju na tu nauku kaže – ako je povećan broj vozila koja prolaze, pa zašto bi povećavali cenu? Kvantitet će zadovoljiti to da se održi kvalitet puta. Iako je povećavamo, da to bude minimalna, kako bi privukli dodatni broj vozila koji bi trebao da prolazi tim putevima.

Ne, ovde je suprotno. Ovde kako se povećava broj vozila, tako treba i povećati cenu. Procentualno i to kako u apsolutnoj vrednosti izražava jedan od kolega, prosto čovek ne može da veruje.

Ne da bih polemisao sa tim kolegom, jer nije sad u situaciji, ali to, recimo, da date na nivou petog razreda osnovne škole da vam izračuna za domaći zadatak iz matematike, bolje bi računao, nego kao što je to kolega pokušao slikovito da prikaže.

Ali, mi smo ljudi tolerancije, mi, ljudi, imamo razumevanja, pogotovo prema onima koji su do juče bili zajedno sa nama, ogrešili se o nas, o SRS, ali nema veze. Bitno je da čovek nešto sazna.

Evo, da objasnim u čemu je suština, ono što je pokušao kolega da objasni. Suština je upravo na pravom plastičnom primeru, deonici puta od Beograda do Požarevca. Sada cena nadoknada za korišćenje tog puta je 200 dinara. Imate prostu računicu. Čovek koji dolazi u Beograd, treba i da se vrati iz Beograda. To je 400 dinara. Nije to put bez povratka, kako je Arsić to hteo da pokaže. To je, ipak se čovek vraća, ako živi u Požarevcu.

I gledajte, to kada izračunate da samo jednom nedeljno čovek ima potrebu da dođe iz Požarevca do Beograda, samo jednom nedeljno u godini dana, to je 400 dinara puta 52 nedelje, jer 52 nedelje, Arsiću, ako se nešto nije promenilo ima nedelja u jednoj godini, slažete li se? To je 20.800 dinara po sadašnjoj ceni.

Gledajte, šta je tu suština, baš na ovom primeru? Kada imate u vidu da je ukupno auto-puta između Beograda i Požarevca 39 kilometara, znate li koliko izađe cena korišćenja tog auto-puta? Pet evra na 100 kilometara. Trideset i devet kilometara ima auto-puta, ovo dalje je magistralni put, gospodine Arsiću. Ima razlike između magistralnog puta i auto-puta.

(Vjerica Radeta: Manje sitničari.)

Nije sitničarenje, koleginice Radeta, ja uživam kada mogu da pomognem dragom kolegi koji sada ne može da odgovori, a ne traži ovo odgovora, nego čisto edukativno.

Drugo, hajde da sada ne bude baš toliko da ispadne, da neko to tumači da je to iz nekih ličnih razloga. Onaj koji putuje bar jednom nedeljno na relaciji Beograd-Niš, on treba da izdvoji 800 dinara u jednom pravcu. Da bi se vratio, to je 1.600 dinara, po sadašnjim cenama. Govorim po sadašnjim cenama.

To kada se preračuna, to vam je za godinu dana 160 evra, odnosno 640 evra, izvinjavam se, 160 je za Požarevac. Šest stotina četrdeset evra za godinu dana, samo jednom nedeljno da dođe u Beograd i da se vrati iz Niša. Za tri godine to je 1.800 evra, taman jedan solidan polovan auto da kupi čovek, da li se slažete? Nije to zanemarljivo kada pretvorite to u nešto što je opipljivo, nešto što je vidljivo, 1.800 evra za tri godine, nije to mali izdatak.

E sad, koja tu logika je vodila Vladu da prihvati povećanje cena, ne za 10% kako je to bio prvobitni predlog v.d. direktora „Puteva“, nego za 12%. To jednostavno ne možemo, mi radikali, da shvatimo, da se povećalo, da ne budemo ni mi da takvi sitničari što bi se reklo, mada ovde treba veoma biti precizan, da se povećalo za realnu inflaciju, odnosno za projektovanu inflaciju koja je u visini oko 3,8% projektovana, pa da se kaže – hajde, u redu, pokrivaju se ti troškovi. Ali, to je daleko od toga što sadrži inflacija, ovo je12%.

Ako pokrivamo gubitke koje je izneo v.d. direktora „Puteva Srbije“ 100 miliona evra, pa ljudi, dokle ćemo mi da trpimo takve ljude kao što je bio nekadašnji ministar pa kaže onima što naplaćuju putarinu – nemojte da kradete, nego kraduckajte.

Šta sad treba da kažemo ovome direktoru, nemoj da piješ, nego pijuckaj? To tvoje pijuckanje, to je 100 miliona evra koje treba da izvadimo iz džepa onih koji koriste autoputeve.

Međutim, promaklo je javnosti veoma bitan podatak koji je izneo isti ovaj, već pomenuti, Zoran Drobnjak. Znate li šta je rekao? Ići će i sa predlogom da se naplaćuje putarina na magistralnim putevima i to vozilima koja su teža od 7,5 tona. U obrazloženju tog svog idejnog predloga je rekao da je sve veći broj teretnih vozila težine preko 7,5 tona koji izbegavaju korišćenje autoputeva, i da na taj način, koristeći magistralne puteve, oni u stvari uništavaju puteve, ne plaćaju putarinu i da će to predložiti predsedniku države. Pitanje je samo trenutka, ako je ovo uspeo, pitanje je samo trenutka kada će i to, preko svojih nama veoma čudnih veza i protekcija, da uradi. To je, inače, čovek koji je došao za vreme Koštuničine vlade.

Znate, nekad je važilo neko nepisano pravilo među mnogima u Srbiji, daj mi godinu dana da radim na benzinskoj pumpi, a onda posle toga pošto je privatizovana NIS, sada kaže - daj mi godinu dana da radi na naplati putarine. Nije to bez veze.

Znači, sve to mi možemo da tolerišemo tako što će čelni čovek toga da bude dugo godina na toj funkciji i da faktički ispadne da je on realno po svom uticaju iznad ministra za građevinu, resornog ministarstva, iznad ministra za finansije i iznad Vlade Srbije. Nas srpske radikale ne bi to interesovalo da to sve ne plaćaju građani Srbije. Ne može se ovom logikom ići na povećanje cena, ovo je odokativna metoda.

Setite se, neko je rekao 2017. godine je bilo poslednje poskupljenje, bilo je 10% i to se korigovalo. Pre toga je bilo veće poskupljenje, pa se korigovalo, pa je rečeno - moramo da spustimo. Zašto? Zato što po broju korisnika vi ubirate veći prihod. Što je veći broj korisnika to vam je veći prihod, a ne tako što ćete vi povećati cenu, pa onda će se desiti da ćemo ovde uskoro raspravljati o tome, kako je to zamislio Zoran Drobnjak, raspravljaćemo o tome da se uvede naplata putarine i na magistralnim putevima.

To se odražava, u krajnjem slučaju, To je, kolega Arsiću, to je ekonomska kategorija, to plaćaju krajnji korisnici, a krajnji korisnici su oni koji kroz kupovinu robe koja se prevozi moraju da plate povećanu cenu te robe, jer su poskupeli i troškovi transporta. to je nešto što je neminovnost. To se ne može zaustaviti tako što ćete vi deliti subvencije.

Nisu subvencije predviđene kada sipate gorivo, kada sipate naftu, kada sipate benzin. Tačno se zna za šta su namenjena ta sredstva. Nema subvencija iz naplate putarine. Tačno se zna, ovo su namenska sredstva. To što vi pričate, to ne spada u kategoriju namenskih sredstava.

Ali, veoma, veoma je nama krivo, radikalima, što ovde nema resornog ministra za finansije. Da ne bi bila nedorečena priča, evo, mi ćemo da vam iznesemo nekoliko uporednih podataka. Recimo, kao što smo rekli za ovo da pet evra košta 100 kilometara puta od Požarevca do Beograda, na osnovu sadašnje cene, gledajte, u Hrvatskoj na 100 kilometara to je šest evra, u Italiji 6,5, evra, Turska 4 evra, Poljska 2,25 evra, Makedonija 4,5 evra, Španija i Portugalija je 9 evra.

Ovo vam govorim za zemlje koje imaju iste kriterijume po pređenim kilometrima, a kada se uporedi to sa onim zemljama koje su uvele vinjetu za plaćanje puteva, to vam je nešto što podrazumeva vremenski period, onda to nimalo nije jeftino. Ne može se tu govoriti, a u načelnoj raspravi izneli smo vam podatke kada se uporedi to sa standardima građana u ovim državama, onda je to daleko najskuplje što plaća Srbija u većini slučajeva. Ima samo BiH, ima Makedonija. Ali, nije valjda da se merimo i da se ugledamo na Makedoniju, na Severnu Makedoniju, izvinjavam se, pošto je sada promenila ime? Valjda bi trebalo da se poredimo sa nekim zemljama koje su u razvoju putne infrastrukture daleko ispred, trebali bi da težimo ka tome. Onda imate, recimo, godišnje u Austriji je vinjeta 87 evra, a kod nas čovek više plati ako jednom nedeljno u godinu dana ide od Niša do Beograda. Kakva je to logika stvari? Da ne govorimo o Švajcarskoj i nekim drugim zemljama. Imate u Mađarskoj…

Ja se izvinjavam, kolega, potrošili ste vreme koje pripada i vama kao ovlašćenom i vreme poslaničke grupe.

Vreme je najmanji problem, ovde se radi o novcu građana.

Slažem se.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Hvala, gospodine Arsiću, i hvala što ste mi poslali neke podatke, koji su svakako korisni za ovu raspravu sada. Ja ću ih iskoristiti da onima koji su čeznuli za tim da čuju vaše mišljenje, odnosno podatke i procente koje ste pomenuli danas, malo pažljivije.

Naravno, zanimljiva je tema i naravno važna je ovo tema. Da mi moramo da objašnjavamo npr. da kada se nešto unapređuje, da kada nešto širi svoje kapacitete, to podrazumeva i odgovarajuće održavanje, pa ne znam koliko ima smisla, ali svakome je jasno da to jedno sa drugim ide, da progres, razvoj podrazumeva i odgovarajuće održavanje, u svakom smislu. Evo, preduzeće uzme, razvija se, napreduje, zapošljava više ljudi, osvaja novo tržište, pa onda to u jednom momentu podrazumeva - e, treba nam više prostora i za nove ljude da ih primimo i nove mašine da ih ubacimo. Sad kad bi se neko u tom momentu pojavio i rekao - e, ali biće nam veći trošak održavanja u odnosu na ovaj danas, pa nemoj zbog toga to da radimo, ne bi tu bilo nikakvog ni progresa, ni preduzeća. Tu logiku i taj koncept da primenite na koji god hoćete nivo, ništa se ne menja, jedno drugo prati.

Imate put tamo gde ga niste imali do juče, to je valjda dobro i korisno, da ćete to da održavate što ste izgradili a niste imali do juče, to se podrazumeva, ali uvek je pitanje onoga da li vam koristi i da li imate odakle da to održavanje izvedete, ništa drugo.

Isto je za most. Niste ga imali, napravićete nešto, sutra ćete to održavati. Jel veća korist od onoga što ste uložili? Ne pričam, naravno, o Đilasovom mostu, mada pošto su se pominjale danas raznorazne računice koliko nešto košta na parče, na kilometar ili metar, koliko to ispade na koju dužinu, to danas ni sam Dragan Đilas ne može da vam odgovori precizno, ali je mnogo gore i od cene autoputa po kilometru u izgradnji, i to u najgorem mogućem terenu. I onaj oko Grdelice, koji smo savladali, i to da uzmete kao primer, pa da uporedite sa, pa nema kilometar ovaj most preko Ade, pa će biti puta 10, 20 ili mnogo jače.

Ne zna se danas i to retko ko može da vam objasni koliko tačno košta, pa da ga izrazite po jednom kilometru da vidite šta je to kad je nešto potpuno čudno, potpuno nenormalno, a o prihvatljivosti da ne govorim ovom prilikom.

Ali, ja se uvek rukovodim onim što je sam Jeremić na tu temu izjavio onomad kad ga je Đilas izbacio iz stranke, pa je rekao Đilas - ne smeš ti, Jeremiću, da trošiš sedam miliona na jednu godinu tamo neke službe u UN, a ovaj mu uzvratio, kaže - ma i da trošim sedam miliona, mi bi mogli i 60 godina ovako da budemo u UN, pa da opet bude jeftinije nego taj tvoj jedan most bez pristupnih saobraćajnica. Potrošite, pa pogledajte dužinu mosta i biće vam jasno šta ima čudnu, veoma upadljivo čudnu cenu po kilometru dužine, ako pričamo o bilo kakvoj infrastrukturi.

Nego, da se vratimo mi na ovo naše. Dakle, ulažete i pravite tamo gde nema. Imate li odakle to da finansirate u održavanju sutra? Kakve su vaše moći, mogućnosti da nešto iznesete? Tu su, ja mislim, vrlo slikoviti ovi podaci koje ste mi vi poslali, gospodine Arsiću. Šta danas ljudi u Srbiji mogu i koliko mogu bolje, ima veze sa procentima koji su pominjani, a nije bio slučaj do pre godinu ili dve?

Penzije su u protekle dve godine, zvanični podatak, povećane 12,5 odsto. Najveće povećanje, naravno, išlo je za one koji su imali i primali najmanje penzije. To je i najpravednije i oni danas mogu značajno više nego što su mogli pre. Uvek je tu odgovor i moći će još više. Te će se penzije povećavati u periodu koji dolazi jako brzo. Već do kraja ove godine mi očekujemo novo povećanje.

Šta sve još možemo danas i više i bolje nego što smo mogli ranije? Pogledajte javni sektor, plate. Pogledajte, recimo, oblast zdravstva i obrazovanja, pominjali smo ih danas. Koliko su uvećane plate na tom, recimo, dvogodišnjem nivou? Dvadeset i osam, 30%. Ja pričam o procentima. O ovim procentima treba da pričamo i treba da se za njih čuje i ni to, naravno, kao ni penzije, ne znači kraj i ne stavlja se tačka, nego odgovor bude uvek i biće još, i to će biti jako brzo, upravo u ovim sektorima.

Ukupno da pogledate javni sektor 12 do 23% više danas, nego pre ovog perioda. Više 12 do 23%. Toliko smo snažniji i toliko ljudi mogu da priušte sebi značajnije i bolje, nego ranije. Ukupno pogledajte prosečnu platu, to je blizu 12% u oba sektora, dakle, i državni i privatni. Koliko iznosi ta plata sada ukupno? Oko 463 evra, pa da se vratimo, ali ne dve godine unazad, nego da se vratimo na onu vrednost kakva je bila u vreme bivšeg režima. Tri stotine trideset sedam evra. Ako grešim neka me ko ispravi. Stotinu dvadeset i pet evra razlike prosečne plate u odnosu na tih 337, 36%, je li tako dođe? Kad kažemo cilj je, a to je cilj koji će se takođe videti jako brzo, prosečna plata u Srbiji od 500 evra, pa da uporedimo tu razliku 160 i neki evro u odnosu na tih 337, 48% više.

Toliko bolje može prosečan građanin u Republici Srbiji da omogući sebi i da finansira i bilo kakvog troška, ali i bilo kakvih svojih potreba u odnosu na period kada se o ovoj državi starao taj režim koji je plaćao taj most. Tih 420 i plus evra, bez pristupnih saobraćajnica po sopstvenom priznanju, na kojoj dužini? Nema tu kilometara? Nema.

Minimalna cena rada, ovaj dvogodišnji vremenski prozor, 19,5%. Vi ste u pravu, gospodine Arsiću, ovih sada 27.200 nije krenulo da raste sa 25.000, nego je to raslo u proseku 15.000 i nešto dinara. Pogledajte tu razliku i opet poslušajte i shvatite isti odgovor. Nije kraj, nismo zadovoljni, hoćemo još. Idemo da ta vrednost minimalne cene rada u proseku na mesečnom nivou dostigne onu minimalnu potrošačku korpu u zemlji, da jedno drugo počne da prati.

Pitanje – kako mi stojimo u budžetu i da li smo time zadovoljni? Nije tu koleginica koja je pitanje postavila, ali i odgovor je tu lako dati. Da, zadovoljni jesmo, 21 milijarda i nešto više dinara, sada je u plusu. Ove godine u budžetu Republike Srbije, i to se dešava već četvrtu godinu za redom. Pošto su pominjane investicije, nije 12 nego 17%, 17% više investicija imamo u Srbiji ove godine u poređenju sa prethodnom, a prethodna je bila odlična. Nije bila loša godina, pa da neko kaže lako je napraviti sada veliki progres. Bila je fantastična godina. Tri i po milijarde su bile investicije u Srbiji u protekloj godini.

Kada pričamo na temu u kojim smo mi to kategorijama nešto najveći u Evropi. Upravo na ovim temama rast, rast godišnji od 4,3% koji je Srbija zabeležila prošle godine. Zvanični podatak, ozbiljne međunarodne institucije koriste to. Kaže bila je „top deset“ država Evrope, kada pogledate rast. „Top deset“. Ima li šta da je bolja vest? Kakve veze taj rast ima sa našim moćima i sposobnostima da te moći dodatno unapredimo u periodu pred nama? Ima sve moguće veze.

Investicioni plan za narednih nekoliko godina, vrednosti pet do deset milijardi na kom Srbija radi danas, u neposrednoj je vezi sa tim rastom. Ako rast bude takav da može, dakle samo kroz rast, da se ovo finansira, što bi značilo da bude preko 4%, to onda predstavlja održiv mehanizam, mehanizam koji sam sebe otplaćuje, odnosno ne jede, ne ugrožava sam sebe, ne uvodi nestabilnost, ne tera na to da se rizikuje ili nešto dodatno zadužuje, nego samo na osnovu onoga što sami pravimo, sami oslobađamo prostor da ulažemo više. Da bi održavali rast od tih investicija na taj način treba da ulažemo pametno.

Šta to znači? Upravo u autoputeve, upravo u izgradnju infrastrukture koja nedostaje i kanalizacije, tako je, ali i u asfaltiranje puteva svih mogućih kategorija i magistralnih. U takve stvari da ulažemo mi ćemo svoj rast da podstičemo, pa ćemo imati odakle da finansiramo nova ulaganja.

To je ozbiljan pristup, to je pametan pristup, ali od svega toga nemaju građani samo put tamo gde ga nisu imali i most i tunel gde ga nisu imali i različite objekte, poput domova zdravlja, kliničkih centara, tamo gde ih nisu imali, nego imaju prostor da te plate rastu da ta kupovna moć raste. To možemo da radimo zahvaljujući ovoj situaciji u budžetu, ovom rastu plata koje nisu najveće na svetu. To je tačno.

Ako pričamo o regionu, bolje su od te Severne Makedonije. Veće su, bolje su od Albanije. Hajde, ako nekoga to ne iznenađuje, ali bolje su i veće nego u BiH. Jesu, a nije bilo tako, zaostajali smo i sada smo ove godine i njih zvanično pretekli. Prvi put kada je to izmereno bilo je, čini mi se, u martu ove godine. To je bilo za 12 evra više prosečno u Srbiji nego tamo, a mi nastavljamo da rastemo.

Nastavljamo da radimo i biće ovo povećanje o kojem govorimo jako brzo. Videćete u mesecima pred nama, približavamo se kraju 2019. godine, kako smo ušli u njenu drugu polovinu. Videćete u tom momentu kada nova povećanja uslede ovde kako će ta razlika da se odrazi, ali ni to nije sve. Mi smo rekli da nas ne zadovoljava ona vrsta uspeha koji predstavlja trenutno stanje. Uvek nas zanima više.

Tim povećanjima mi ćemo sustići Crnu Goru, i to će se videti. To je bilo potpuno nezamislivo u vreme kada smo zaostajali nivoom prosečne plate za Crnom Gorom za, koliko, 150, 160 evra. Sad se sve to vreme smanjuje. U poslednje dve godine ponajbolje se videlo kako se dobro i brzo smanjuje i zato možemo da kažemo – sustići ćemo i prestići ćemo Crnu Goru.

Troškovi koji se računaju na interesantan način na nivou, e, ako je ovoliko na dan, pa da zamislimo situaciju, pa da pomnožimo sa brojem meseci, pa sa nekim brojem godina, to može da bude zanimljivo, da zvuči ovako atraktivno. Pitanje je koliko je upotrebljivo. Kao što ne moramo da objašnjavamo da li mora da se održava ono što si sam sebi izgradio, omogućio zato što ti je dobro i korisno, a imaš odakle.

Na primer, tu je ministar, čini mi se da to ima neposredne veze sa vašim sektorom. Juče smo „Dejta centar“ otvorili u Kragujevcu. Zamislite da neko kaže – ne treba to da uradimo zato što nećemo da platimo održavanje nekog servera tamo ili jednog čoveka koji o tome treba da se stara i zato nećemo da povećamo trošak, a to koliko ćemo samo da uštedimo time što uvodimo digitalizaciju u ovoj državi na pametan način, da zaboravimo.

Nije to pametan pristup. Kao što nije pametno ni zaboraviti koliko uštedite samim tim što imate kvalitetan put tamo gde ga niste imali, pa ne morate da plaćate popravke vozila, pa ne morate da plaćate razliku u gorivu koje potrošite time što idete tim zaobilaznim putevima za koje neki smatraju da će biti izbor broj jedan svima na ovom svetu. Ne, ne. Treba biti ozbiljan tu, pa videti koliko se nešto isplati.

Podjednako važno, ako ne i najvažnije, ovo o čemu govorim sada, šta možete da finansirate a niste mogli i zašto možete, pa baš zato što ulažete i stvarate, ali ovi slikoviti primeri koji mogu da zvuče atraktivno, a nemaju baš previše upotrebne vrednosti, mene uvek vrate… Mislim da se to prvi put pomenulo u jednom popularnom filmu, holivudski film je u pitanju. Razgovara čovek sa svojom suprugom koja mu zamera zbog toga što troši novac na cigarete i pita ga – koliko ti potrošiš nedeljno? On joj kaže. Ona kaže – aha, to je mesečno ovoliko, pa onda puta broj meseci u godini, pa broj godina koliko ti konzumiraš cigarete, pa kaže – vidiš kako si neozbiljan, ti si potrošio para, a mogao si da kupiš sebi novi, novcijati, najmoderniji mogući BMV, a on je pogleda ovako i pita – da li ti pušiš, a kaže ona – ne nisam nikada, a gde je onda tvoj BMV?

To je otprilike odgovor na one metafore i paralele šta mi možemo i šta ćemo da izgubimo za godinu, dve ili tri zbog toga što na prihvatljiv, održiv način ulažemo u ono što smo sebi obezbedili. To je otprilike najbolji mogući odgovor.

Srbija treba da se bavi svojim potrebama mudro. Srbija treba da ulaže u svoj rast i svoj razvoj, baš zbog toga da bi njeni građani imali više i da sutra, sve to što su obezbedili, a nisu imali nekada, imaju i na odgovarajući način da održavaju, ali i da ga učine još boljim i da ulažu još više. Ove plate i ove penzije paralelno s tim da im rastu i da vidite kako će sve odjednom početi da ima smisla i kako svako može da ga razume. Hvala lepo.

Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Mi shvatamo ovu raspravu da bi trebali da studiozno razmotrimo da li je potrebno ovoliko poskupljenje? I tu je samo argumentacija jedna. Iz čega proizilazi ovo poskupljene? Iz kojih parametara? Da li se kvalitet puteva promenio osim ovih novoizgrađenih deonica? To niko ne spori. Te koje su puštene u saobraćaj koje se naplaćuju, određuje se cena, jer svojim kvalitetom su mnogo bolje nego one koje se koriste više godina i više meseci, nebitno je. I tu niko ne spori.

Ali, ovde se radi o povećanju, generalnom povećanju za 12% i gledajte, mi idemo logikom pa bolje je imati prihvatljivu cenu putarine, pa privući što veći broj vozila koji će prolaziti kroz Srbiju, pa će preko goriva koje moraju da sipaju u Srbiji, preko svega ostalog što se snabdevaju u Srbiji, oni će upravo obezbediti veliki deo sredstava za potrebe o kojima vi govorite.

Ta sredstva koja se koriste za kupovinu goriva, ona se upotrebljavaju za održavanje, za vraćanje kredita, podizanje kredita, za izgradnju novih auto-puteva. To je definisano zakonom. Nema tu odstupanja. Nije to uopšte sporno. Mi idemo samo tom logikom stvari da li je moralo 12%. I pitamo se da li je stvarno moguće da v.d. direktora, iznoseći argument 100 miliona praznina u finansijama „Puteva Srbije“ uspeo jednim delom da pokrije taj minus?

Na osnovu čega je nastao taj minus? To da vidimo. To građani hoće da čuju kada plaćaju, a to što vi eventualno ne prihvatate ovakve primere ili prihvatate, pa znate, morate naći neki primer koji je životni. Nije on holivudski. Vaša priča me podseća na onog trenera što je došao u klub u najnižoj ligi takmičenja, nema ispadanja i rekao je – prve četiri godine se borimo da ne ispadnemo iz lige, a onda u narednom periodu ja vam garantujem da ćemo biti među prvih šest plasiranih. Ukupno klubova ima u toj ligi šest. To je to. To je ta priča. Ta priča nije utemeljena na ovoj realnosti povećanja cena putarine koja utiče na troškove, utiče na sve nas u Srbiji. I mi samo usput argumentujemo da je to …

Vreme, zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Ja o procentima rekoh neku reč malopre, ali izgleda da nisam bio dovoljno jasan.

Dakle, kako i odakle? Jel 36% više, 463 evra u proseku, u odnosu na onih Đilasovih 337? E, možda zato i možda odatle. Jel tih 500 koje su nam cilj, a koje će jako brzo biti dostignuti ne brinite ništa, 48% više u odnosu na ovo? Jel ukupno penzija 12,5% , jel ukupno plata 12% na nivou od godinu ili dve? Neka bude dve.

Jel, to problem razumeti? Ja mislim da nije nikakav problem razumeti. Sa životnim primerima se slažem. Zato sam i pričao o onom mostu Dragana Đilasa, 420 miliona evra, o njihovim priznanjima bez pristupnih saobraćajnica, za nešto što je kraće od jednog kilometra. Ja mislim da je to jedna od najboljih stvari da se slikovito prikaže kako to izgleda kada je nešto sporno. Koliko košta i nije jasan kriterijum zašto je to tako. Jer taj most može da vidi svako i svako ko ga vidi ne može, a da se ne zapita. Pitaju se ljudi već godinama - da li je moguće da je to toliko i kakvo je za to opravdanje?

Što se tiče lige Srbija, rekao sam i to malopre, ali treba to čuti i razumeti, treba biti pošten da se prihvati, se takmiči u ozbiljnim ligama onog momenta kada bude, a bila je prošle godine 2018. godine u top deset ekonomija Evrope po rastu. U top deset u Evropi po rastu. Jel proše godine Srbija na regionalnom nivou bila broj jedan, apsolutni broj jedan? Toliko snažan i ubedljiv da je jača nego svi ostali kada se stave na jednu gomilu zajedno, po investicijama koje je privukla. E to je dokaz da je Srbija danas u stanju da igra u najboljim ligama i ne samo da igra, nego da tamo ima svoje mesto pa može i u mnogo čemu da pobeđuje.

Ako je priča o ligama bila na nivou stranačke ili političke uspešnosti, igrati za tim SNS znači da ste u najvećoj mogućoj ligi apsolutni šampion, za informaciju svakome.

Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić.
Izvolite.