Ova rasprava treba da ima za cilj da građani shvate zbog čega je poskupljenje. Sva pomagala koja se koriste u ovim raspravama poput Dragana Đilasa i ortopedskih sredstava ne vrede.

Ljude samo interesuje iz čega je proistekla ova cena, odnosno procenat povećanja naplate putarina, iz kojih realnih ili razloga će doći do povećanja 12%? Ništa ih više ne interesuje, nema tu ni stranačke, ni političke rasprave. Ovo je ekonomija, matematika, kako god hoćete, da vidimo šta je razlog da poskupi.

Poređenja koja vi pravite ne idu baš u prilog argumentaciji da je ovo opravdano. Nije to baš pravo poređenje. Kada poredite, evo ja sam vam rekao eklatantan primer koliko na 100km se u Srbiji plaća putarina i koliko je to u susednim državama. Kada poredite sa prosečnim primerima, evo vam jedan primer. U Hrvatskoj je prosečno primanje 846 evra, a putarina je šest evra na 100km. U Srbiji 460 evra, a putarina pet evra. Kada izračunate, to su eklatantni podaci, ali nije na nama da poredimo, od toga nemamo ništa, samo da vidimo da li je razlog da dubioza od 100 miliona koja se pojavila u „Putevima Srbije“, pa da vidimo da li će čovek koji je v.d. direktor, da li će biti više v.d. direktora.

Setite se samo, radikali su vam na vreme signalizirali da u Boru treba smeniti rukovodstvo, da u Boru može da se radi, samo da se menja rukovodstvo. Došli Kinezi, ne treba im više direktor. Krao, lopinjao, opstajao u svim režimima, sve gubitke mu pokrivala Vlada Srbije, napravio veliku dubiozu. O tome se radi, da vidimo gde su uzroci pa da se kaže – šta će tu faliti, kakve veze ima sa koalicijom koja je na vlasti ili pojedinačno sa strankama? Tu će političke poene da zaradi SNS i njeni koalicioni partneri ako kažu taj i taj pojedinac je doprinosio lošem radu u putevima ili nekim drugim sistemima i zbog toga smo morali da pokrivamo te gubitke. To je suština.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić.
Izvolite.

Hvala.

Srpska napredna stranka i to treba svako da razume, ne radi baš ništa zbog političkih poena, kao političkih poena. Dakle, nama trenutna popularnost ne znači ništa. Ovo je posao koji se radi za istoriju. Ovo su rezultati koji se stvaraju zato da traju. Da služe dakle, ne samo nekome u 2019. ili bilo kojoj godini koja je na godinu, dve, tri do izbora nego da to ostane. Da ljudi budu ponosni što su bili u generaciji koja je to stvarala i da imaju šta da ostave svojoj deci, da oni ne čekaju kao što su ljudi ove generacije čekali po 70 godina na neki koridor, 30 godina na fabriku određene kategorije u Beogradu, 40 u Novom Sadu itd. Zato se ovaj posao radi.

Niš – Beograd 800 dinara, to dođe 6,7 evra, 300km razdaljina, pa kada se podeli, dobija se otprilike šta to dođe. U Hrvatskoj volim da pričam o ekonomiji ozbiljno.

U Hrvatskoj, ja volim da pričam o ekonomiji ozbiljno, u Hrvatskoj su podizali plate. Kako? Tako što su smanjivali broj zaposlenih, sve vreme dok su išli svojim evropskim putem i povećavali plate, pa i kada su ušli u Evropu, tek onda je taj trend postao očigledan, smanjivali su broj zaposlenih i ukupna masa ima je ostala ista. A, šta radi Srbija? Dramatično povećava, rekao sam već 36% je povećala prosečnu platu, uz konstantno povećanje broja zaposlenih, hajde to nek izvedu u Hrvatsku ili bilo gde, sedam stotina hiljada, ne mora da veruje, taj podatak je zvaničan, Republički zavod za statistiku je u pitanju, sedam stotina hiljada ljudi je poslove obezbedilo u poslednjih nekoliko godina. Nek neko kaže, e nije to tačno, to je preterano, pa neka je preterano i 20%, neka je preterano 50%, pa to je opet fantastična stvar o stotinama hiljada ljudi koji nisu imali posao, pričamo.

Nije, dakle, reč o tome, bilo je 337 u vreme Đilasovo, sada je 36% više. Za stotine hiljada ljudi bilo je nula, a sada je negde 300-400, negde 500, negde 1.500 evra ima i takvih novih radnih mesta. Nula je bilo, a sada je ovoliko. E, to je realna ekonomija. Kada pričamo o Boru, realna priča glasi ovako – mi smo našli rešenje za RTB Bor, mi obezbedili kineskog partnera, milijardu i 460 miliona evra, a oni koji su imali 337 evra prosečnu platu dok su sami na svoja preduzeća zarađivali 500 miliona evra, a plaćali oko 500 miliona evra jedan most koji je kraći od kilometra, oni su pokušavali RTB Bor da reše četiri puta, rešili su ga nula puta. Doveli do toga da mi budemo na granici bilo kakvog funkcionisanja, da budemo na korak od bankrota, pa da uporedimo to i da uporedimo ovo danas, ja mogu samo njih i bilo koga drugog uostalom ko želi o tome da priča, da pitam samo - gde je vaš novi „BMW“.

Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Žao mi je kolega, vrtimo se u krug. Nalazite primere koji nisu adekvatni, vi zanemarujete činjenicu da Hrvatskoj veliki priliv sredstava obezbeđuje turizam, kao što Crnoj Gori. Oni su u ostalom delu privrede možda tu, kao i Srbija, možda ispod, ali je njima turizam grana privreda koja im donose velike prihode. Zato njima, između ostalog, rastu ta prosečna primanja i nije to adekvatno da se poredi.

Mi ovde razgovaramo o tome, mi apelujemo, ako ste razumeli, mi srpski radikali smo na početku rekli, voleli bi da je tu ministar finansija, bilo bi dobro da dođe, da je ovde i ministar za građevinu i za saobraćaj. Ako ništa drugo, onda da kažu, iz moralnih razloga želimo da saopštimo javnosti, naša ideja nije bilo da se poveća cena putarine, na tome je insistirao v.d. direktora „Putevi Srbije“, da li će ići korak dalje, ponuditi ostavku ili pred javnosti je tražiti opravdanje, to je sada već njihova lična stvar. Ali, javnost mora da zna, ne možemo naknadno da konstatujemo da je u Boru bio nesposoban direktor koji se bavio kriminalom, ne vredi nam sad to.

Niko ne osporava ovo što ste vi izneli za Bor, to je dobro, ali ovde smo mi u situaciji, odnosno vi koji držite vlast, da smenite čoveka koji je nesposoban. Tolike godine, toliki gubici, pa nemojte molim vas. Ako imam čoveka i rukovodstvo na čelu te institucije, pa dajte da menjamo, dajte da uvodimo novi sistem naplate, da smanjimo uticaj, što se kaže, ljudskog faktora, da taj lopovluk svedemo na neki podnošljivi nivo, što bi rekao Velja Ilić. Od naplate putarine, svi koji rade na naplatnim rampama, pitajte da li hoće da menjaju radno mesto. Neće niko. Da je to toliko loše, a trosmenski je rad, ne bi oni tamo bili. Ali, nisu oni krivi, nego oni koji su im pretpostavljeni, jel to je jedno uvezano klupko koje se vrti. Dajte da menjate, pa tu gde je ogroman novac, tu je i ogroman priliv na naplati putarine. Po prirodi stvari, posle nekoliko godina postoji opasnost da ti ljudi koji rade dođu u iskušenje, govorim za rukovodioce. Drobnjak je tu od Vojislava Koštunice, Velja Ilić ga uveo u to. Nemojte ljudi, šta mi radimo, mi pokrivamo dubioze koje su dobrim delom nastale zbog nesposobnosti ljudi koji vode to.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Izvolite.

Hvala još jednom.

Dakle, nije ovo samo pitanje izvora različitih prihoda ili rasta. Hrvatska raste od turizma, pa dobro. Meni uopšte nije bilo važno šta je razlog odakle njima dodatna sredstva, o nečemu drugom ja pričam. Ali, ako pričamo o turizmu, tu se opet vraćamo u onu našu priču od malopre, u kojoj je ligi Srbija. Srbija je tu jako dobro kotirana i ima čime da se ponosi. Prošle godine Srbija je imala 17% više stranih turista nego godinama unazad, toliki je naš rast. Po tome smo u top pet zemalja po rastu od broja turista i prihoda od turizma. Dakle, tu se takmičimo sa svetom i možemo, kao što vidite, da postižemo izvanredne rezultate, ali ja sam na nešto drugo ukazivao.

Odakle god da je Hrvatska obezbeđivala dodatno neke prihode, imala je na drugoj starani rashode ali ukupno na plate, a o platama pričam, nisu trošili ništa više. Rasle su plate u proseku, zato što im se smanjivao broj ljudi koji rade, a u Srbiji je potpuno suprotno, rastu plate i raste broj zaposlenih ljudi.

Dakle, to da izvede neka zemlja, teško da može da izvede lako. Ne mogu da zamislim ni jednu zemlju u okolini da to može da izvede lako. Ni jedna nije dovoljno moćna da to može da uradi za godinu dana i da kaže da nije bilo potrebno nikakvog napora. Puno je rada i truda potrebno i opet kad ih uloži to neće svako moći da postigne. Mi jesmo i treba na te stvari da budemo ponosni.

Dakle, za oko 700 hiljada ljudi više mi imamo zaposlenih nego što smo imali pre nekoliko godina samo, a to sada treba da poredimo sa periodom kada su padale prosečne plate, smanjivale se prosečne plate, a istovremeno broj zaposlenih ljudi se smanjivao za stotine hiljada, a za to vreme se postizali rekordi u izgradnji velelepnih mostova ili čega god bilo, naravno neračunajući rekorde u rastu prihoda na računima firmi što Đilasovih, što bratija koja se nalazi u njegovoj okolini.

Dakle, još jednom, što se tiče Bora, treba se uvek vratiti na to šta smo napravili, koliko je to bilo moguće ili dostupno nekim ljudima pre nas i koliko ih je to uopšte zanimalo. Znate, ako smo to uradili u Boru, a našli smo takav model i takvog partnera, igrom slučaja, ponovo iz iste države, iz Narodne Republike Kine u Smederevu, kako to može da se poredi sa bilo čim što su radili ljudi koji su, to su zvanično saopštavali, bili spremni da ugase „Železaru“ Smederevo. To je bilo njihovo rešenje. Bor verovatno da se sroza na onu vrednost za koju bi mogao neko da ga jeftino stavi u džep, da ne žali da plati. Ako smatraju, a Đilas to danas javno priča, da nije realna cena postignuta za Bor, što ga nije kupio on? Ako misli da je bilo jeftino ovo rešenje koje smo mi napravili, što nije iskoristio okolnost – u, ovo je baš jeftino i pogodno Đilas, pa ga kupo. Nije, zna on da je to realno, ali zna da je on hteo nešto drugo, da mu smanji vrednost još značajno ispod one do koje smo mi došli, pa da onda to ide na šta već treba da ide, verovatno na dodatnih nekih tamo 500 miliona.

Dakle, te stvari se ne porede, to je nemoguće porediti. Rezultati koje je Srbije zbog toga što je radila naporno, zbog toga što su svi naši ljudi dali svoj doprinos i uzdržali se i bili strpljivi, toliko su veliki i ubedljivi da ne može da se obezvredi pričom da li je Hrvatska ovako ili je Grčka onako. Ovaj put kojim smo mi prošli, te države nisu prošle, možda zbog toga što nisu imali takve štetočine kao što smo ih mi imali na grbači naroda do 2012. godine, pa nije bilo ni neophodno da preduzmu neki veliki podvig, ali na ono što mi jesmo radili, iz čega se jesmo izvukli i koliko smo uspeli da popravimo svoje stanje, mi ima da budemo ponosni.

Danas možemo i da saniramo troškove svega onoga što smo uspostavili, sebi izgradili, a nismo ga imali, bilo nam je samo nasušna potreba. Onima koji pokušavaju da to nekako zvanično ne razumeju, mada razumeju jako dobro ako ćemo iskreno, i dalje moram da podsetim, ja ne čuh gde je njihov novi „BMW“?

Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić.
Izvolite.

Kada ste sklonili one prevarante, kriminalce koji su došli iz Češke u Smederevsku železaru, došli Kinezi, krenulo je sve kako treba. I to je rešenje problema. Kada ste u Bor doveli Kineze oni su smenili kompletno rukovodstvo, možda nisu baš bukvalno kompletno, ali jesu čelnog čoveka. Videli ljudi, dugo godina bio, krao, prelazio iz stranke u stranku i to je.

Mi ovde samo tražimo argumentaciju na osnovu čega je ovoliko povećanje. Ako je to zbog ovih 100 miliona dubioze, da vidimo kako su nastali. Samo je to suština čitave priče. A kada argumentujemo, onda samo dužni smo da damo kompletne podatke. Nije poskupljenje za Požarevac 24 dinara, nego 48, tamo i ovamo, to je dva puta 24, to je 48. Za Niš je putarina sa ovim poskupljenjem 900 dinara, bila je 800. Ne možete da negirate tu činjenicu da je to rast troškova, to su troškovi, a još kad čovek čuje da je 100 miliona dubioza u putevima Srbije i da to treba pokriti, kako je to rekao v.d. direktor, pa šta da radimo?

Šta treba, da ćutimo i da kažemo – pa dobro, pustite toga što pre doručka dve-tri rakije popije, ma sklanjajte bre pijandure, sklanjajte lopove i kriminalce. Ne može više Srbija, ne može narod da to finansira, ne može. Sklonite ga sa te funkcije i završio je posao ili da se sklone ministri, jer očigledno da je njegova pozicija mnogo jača, utemeljenija, čim je uspeo da ovu svoju dubiozu većim delom pokrije sa poskupljenjem.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić.
Izvolite.