Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje premijeru Ani Brnabić i ministru inostranih poslova Ivici Dačiću – zašto niko od njih nije reagovao na izjavu, koju je u ponedeljak dao komesar za proširenje EU Johanes Han? On je rekao da u EU nema mesta za one koji negiraju genocid u Srebrenici, a mislim da je krajnje vreme da naša Vlada kaže zaista nema mesta za Srbiju u EU, hvala vam, mi nećemo u EU.

U Srebrenici nije bilo genocida, a napokon Vlada Republike Srbije treba da prikupi svu raspoloživu argumentaciju kojom bi obavestila svetsku javnost da je reč o velikoj podvali u kojoj je učestvovao Međunarodni sud pravde tako što uopšte nije proveravao da li je bilo genocida, nego zdravo za gotovo zahvaljujući Radetu Stojanoviću, jednom izdajniku, koga je Drašković tamo poslao da zastupa našu zemlju po tužbi BiH.

Uopšte nije proveravano da li je bilo genocida, nego su se pozvali na presudu generalu Krstiću, a general Krstić je osuđen za pomaganje i podržavanje genocida, mada ta krivična dela ne postoje u konvenciji o genocidu.

I do tada niko nije bio osuđen za genocid, a oni njega osuđuju za pomaganje neutvrđenog genocida, jer se genocid ne može utvrditi dok se konkretnom čoveku ne dokaže da je imao genocidnu nameru.

Ja vas danas upućujem na upravo štampanu knjigu Milivoja Ivaniševića „Saga o Srebrenici“ u kojoj imate konkretne poimenične podatke da muslimanski sudovi u Federaciji donose rešenja kojim se udovicama menjaju datumi i mesto smrti supruga, i kaže se u rešenju da je to zbog toga da bi ona mogla da dobije odštetu od holandske Vlade, to piše u rešenju.

Zatim, utvrdio je Milivoje Ivanišević da je skoro 1.000 koji se vode na spisku nestalih u vezi sa Srebrenicom glasalo na izborima 1996. godine, da su u međuvremenu postepeno umirali, jer su bili u tim godinama i sahranjivani sveži leševi u Memorijalnom centru u Potočarima, a ne kao iskopane kosti, kako oni vole da kažu iz masovnih grobnica.

Ovde ima i 86 fotokopija raznih dokumenata gde se falsifikuju podaci ljudi koji su poginuli 1992, 1993. i 1994. godine proglašavaju da su ubijeni, da su streljani u julu 1995. godine.

Ono što je ovde važno napomenuti, premijer Brnabić kaže da je bio strašan zločin. Jeste strašan zločin kad se strelja između 1.000 i 1.200 zarobljenika, ali je još strašnije zločin kad Muslimani u Sarajevu ubiju između 4.000, 5.000 srpskih civila, pa niko ne postavlja to pitanje, čak je i Srbija na to u priličnoj meri zaboravila.

Ne sme više da nas prati taj kompleks Potočara, kompleks Srebrenice, hoćemo istinu, ali potpunu istinu. Ja sam se potrudio da u dva toma od po 1.000 strana i više od 1.000 strana, koncentrišem sve podatke do kojih smo do sada došli, i na putu je i treći tom u kome ću to dovršiti.

Ali to je posao koji treba Vlada Republike Srbije da okonča, da stane svojim autoritetom iza podataka, da ih naravno, prvo proveri, a onda kaže celom svetu – nemojte više da se sa tim stvarima igrate.

Genocida nije bilo, a ko je organizovao zločin?

To niko nije pokušavao da utvrdi na pet mesta je bilo streljanje, ustanovljeno je samo na jednom mestu na vojnoj ekonomiji Branjevo, ko je streljao oko 300 Muslimana, jer je tamo bio onaj Erdemović, a na četiri mesta se ne zna, ali se zna da nije bio ni jedan pripadnik Drinskog korpusa. Ni jedne brigade u sastavu Drinskog korpusa, a sam Erdemović je govorio o velikoj količini zlata i deviza koje je došlo uoči tog streljanja.

Dakle, neko je spolja spremao to, Beara, koji je bio glavni organizator na terenu umro je, odneo sve tajne sa sobom u grob, do kraja je ćutao.

Mi to moramo sad na drugi način da utvrđujemo, ali imamo podatke iz izveštaja holandskog Centra za istraživanje ratne dokumentacije, za ratnu dokumentaciju, da je specijalna jedinica SAS bila na području Srebrenice za sve vreme streljanja, jer su vojnici SAS-a dolazili naveče u holandsku bazu, da se peru, da skidaju blato sa sebe, da čiste oružje, itd.