Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Dvadeset pete posebne sednice Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika¸ konstatujem da sednici prisustvuje 87 narodni poslanik.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje..

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je su sali prisutna 97 narodnih poslanika, odnosno da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika?

Reč ima prof. dr Vojislav Šešelj.

Izvolite, dr Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja postavljam pitanje premijeru Ani Brnabić i ministru inostranih poslova Ivici Dačiću – zašto niko od njih nije reagovao na izjavu, koju je u ponedeljak dao komesar za proširenje EU Johanes Han? On je rekao da u EU nema mesta za one koji negiraju genocid u Srebrenici, a mislim da je krajnje vreme da naša Vlada kaže zaista nema mesta za Srbiju u EU, hvala vam, mi nećemo u EU.

U Srebrenici nije bilo genocida, a napokon Vlada Republike Srbije treba da prikupi svu raspoloživu argumentaciju kojom bi obavestila svetsku javnost da je reč o velikoj podvali u kojoj je učestvovao Međunarodni sud pravde tako što uopšte nije proveravao da li je bilo genocida, nego zdravo za gotovo zahvaljujući Radetu Stojanoviću, jednom izdajniku, koga je Drašković tamo poslao da zastupa našu zemlju po tužbi BiH.

Uopšte nije proveravano da li je bilo genocida, nego su se pozvali na presudu generalu Krstiću, a general Krstić je osuđen za pomaganje i podržavanje genocida, mada ta krivična dela ne postoje u konvenciji o genocidu.

I do tada niko nije bio osuđen za genocid, a oni njega osuđuju za pomaganje neutvrđenog genocida, jer se genocid ne može utvrditi dok se konkretnom čoveku ne dokaže da je imao genocidnu nameru.

Ja vas danas upućujem na upravo štampanu knjigu Milivoja Ivaniševića „Saga o Srebrenici“ u kojoj imate konkretne poimenične podatke da muslimanski sudovi u Federaciji donose rešenja kojim se udovicama menjaju datumi i mesto smrti supruga, i kaže se u rešenju da je to zbog toga da bi ona mogla da dobije odštetu od holandske Vlade, to piše u rešenju.

Zatim, utvrdio je Milivoje Ivanišević da je skoro 1.000 koji se vode na spisku nestalih u vezi sa Srebrenicom glasalo na izborima 1996. godine, da su u međuvremenu postepeno umirali, jer su bili u tim godinama i sahranjivani sveži leševi u Memorijalnom centru u Potočarima, a ne kao iskopane kosti, kako oni vole da kažu iz masovnih grobnica.

Ovde ima i 86 fotokopija raznih dokumenata gde se falsifikuju podaci ljudi koji su poginuli 1992, 1993. i 1994. godine proglašavaju da su ubijeni, da su streljani u julu 1995. godine.

Ono što je ovde važno napomenuti, premijer Brnabić kaže da je bio strašan zločin. Jeste strašan zločin kad se strelja između 1.000 i 1.200 zarobljenika, ali je još strašnije zločin kad Muslimani u Sarajevu ubiju između 4.000, 5.000 srpskih civila, pa niko ne postavlja to pitanje, čak je i Srbija na to u priličnoj meri zaboravila.

Ne sme više da nas prati taj kompleks Potočara, kompleks Srebrenice, hoćemo istinu, ali potpunu istinu. Ja sam se potrudio da u dva toma od po 1.000 strana i više od 1.000 strana, koncentrišem sve podatke do kojih smo do sada došli, i na putu je i treći tom u kome ću to dovršiti.

Ali to je posao koji treba Vlada Republike Srbije da okonča, da stane svojim autoritetom iza podataka, da ih naravno, prvo proveri, a onda kaže celom svetu – nemojte više da se sa tim stvarima igrate.

Genocida nije bilo, a ko je organizovao zločin?

To niko nije pokušavao da utvrdi na pet mesta je bilo streljanje, ustanovljeno je samo na jednom mestu na vojnoj ekonomiji Branjevo, ko je streljao oko 300 Muslimana, jer je tamo bio onaj Erdemović, a na četiri mesta se ne zna, ali se zna da nije bio ni jedan pripadnik Drinskog korpusa. Ni jedne brigade u sastavu Drinskog korpusa, a sam Erdemović je govorio o velikoj količini zlata i deviza koje je došlo uoči tog streljanja.

Dakle, neko je spolja spremao to, Beara, koji je bio glavni organizator na terenu umro je, odneo sve tajne sa sobom u grob, do kraja je ćutao.

Mi to moramo sad na drugi način da utvrđujemo, ali imamo podatke iz izveštaja holandskog Centra za istraživanje ratne dokumentacije, za ratnu dokumentaciju, da je specijalna jedinica SAS bila na području Srebrenice za sve vreme streljanja, jer su vojnici SAS-a dolazili naveče u holandsku bazu, da se peru, da skidaju blato sa sebe, da čiste oružje, itd.

Hvala dr Šešelj.
Da li se još neko javlja za reč?
Izvolite, narodni poslanik Vladimir Đurić.

Hvala lepo.

Na današnji dan uputićemo pitanje Tužilaštvu za ratne zločine. Naime, Krivičnim zakonikom Republike Srbije, članom 387. stav 5. propisano je da ko javno odobrava, negira postojanje ili značajno umanjuje težinu genocida, ukoliko su ta dela utvrđena pravosnažnom presudom suda u Srbiji ili Međunarodnog krivičnog suda, kazniće se zatvorom do pet godina.

Međunarodni sud pravde u Hagu 2007. godine, presudio je da se u Srebrenici desio genocid i to je presuda koja postoji, za koji Srbija nije uradila ništa da ga spreči, iako je na to bila obavezana Konvencijom o sprečavanju genocida.

Haški sud za genocid osudio je ukupno 15 osoba za genocid u Srebrenici. Sud BiH osudio je 25, a još četiri postupka su u toku.

Sveukupno, Haški sud i sudovi u BiH, Hrvatskoj i Srbiji do sada su osudili 47 osoba na ukupno 704 godine zatvora, za genocid, zločin protiv čovečnosti, i druge zločine počinjene u Srebrenici jula 1995. godine.

Evropski parlament je u Rezoluciji koja je doneta 29. novembra prošle godine, izneo stav da žali zbog kontinuiranog poricanja genocida u Srebrenici od nekih srpskih vlasti, podseća ih da puna saradnja sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju i mehanizmom koji ga je nasledio, takođe uključuje i punopravno prihvatanje i primenu njegovih presuda i odluka i naglašava da je priznavanje genocida u Srebrenici osnovni korak puta Srbije ka pristupanju EU.

Ovo su neke činjenice koje se nekima mogu dopasti ili ne.

Nas zanima da nam tužilac za ratne zločine dostavi statistiku predmeta u vezi sa Srebrenicom.

Ministarstvo za evropske integracije i predsednicu Vlade pitamo kako će u svojim politikama reagovati na ovu odredbu Rezolucije Evropskog parlamenta koju sam malopre citirao? Hvala.

Reč ima narodni poslanik Miletić Mihajlović. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, danas želim da postavim dva pitanja ministru Šarčeviću. Prošlo je 15 godina od kada država više nije jedini izdavač udžbenika, odnosno od uvođenja privatnih izdavača udžbenika za osnovne i srednje škole.

Prema nekim podacima, u Srbiji je registrovano više od 80 izdavača udžbenika. To je ogromno područje za privatno izdavaštvo, jer u Srbiji ima oko 800.000 učenika osnovnih i srednjih škola.

Zakon o privatnim izdavačima omogućuje priličnu slobodu i prostor u kome mogu da samostalno uređuju sadržaj, što nije uvek garant kvaliteta sadržaja udžbenika.

Svedoci smo da je bilo dosta sadržaja koji nisu bili primereni za uzrast učenika. Tako smo, na primer, u radnoj svesci za „Svet oko nas“ nalazili da je proizvod od grožđa vinjak, dakle, alkoholno piće. Vi, takođe, iz knjige „Svet oko nas“ za prvi razred pre više godina pisalo je da će sledeće godine avgust imati 29, umesto 31 dan, a april 31 i slično.

Neki od ovih udžbenika su povučeni, ali da ne navodim brojne primere kada su udžbenici za istoriju sadržali netačne i politički obojene podatke bez naučne podloge. Kako udžbenik za učenika treba da bude autoritet znanja, odnosno da daje neporecive činjenice, a ne improvizacije, to je veoma važan kvalitet udžbenika.

U tom smislu, postavio bih pitanje ministru Šarčeviću - da li se, polazeći od petnaestogodišnjeg iskustva privatnog izdavaštva, Ministarstvo, odnosno komisije koje odobravaju pojedine udžbenike, vrše analizu sadržaja udžbenika za osnovne i srednje škole polazeći od ciljeva i programa svakog obrazovnog ciklusa, od očekivanog ishoda obrazovanja na određenom nivou, odnosno da li postojeći udžbenici obezbeđuju taj kvalitet sa aspekta ciljeva i ishoda koji redovnim i obaveznim obrazovanjem treba da postignu?

Drugo pitanje koje bih postavio ministru Šarčeviću odnosi se na osnovne škole koje se više ne koriste za svoju osnovnu namenu. Činjenica je da Srbiju već decenijama pritiska bela kuga, da se mnoge male sredine prazne i da nestaju čitava sela, da gubimo čitav jedan grad stanovništva u toku jedne godine. Vlada je u tom smislu preduzela strateške mere za borbu protiv bele kuge, ali one mogu da daju efekte posle više godina.

Pražnjenje mnogih sredina uzrokuje i smanjenjem broja učenika, tako da veliki broj osnovnih škola, naročito u seoskim sredinama je već napušten, odnosno ne koristi se za osnovnu namenu.

Kako se radi o velikom broju objekata od kojih su mnogi u veoma dobrom stanju i predstavljaju veliku materijalnu imovinu države, želim da pitam ministra Šarčevića - da li se razmišlja o tome ili da li je napravljen određen program kojim bi se školske zgrade sa pripadajućim posedima stavile u funkciju obrazovanja različitih sadržaja koji bi oživeli selo, na primer škole u prirodi, kampovi za mlade, kulturni sadržaji, seoski turizam, rekreativni programi i slično ili da se ustupe seoskim zadrugama, seoskim domaćinstvima za njihove potrebe, pa i nevladinim organizacijama, na primer za potrebe izviđača, planinara, ekologa, za sakupljače šumskih plodova itd?

Tako bi se bar jedan broj stavio u funkciju i sprečilo dalje ruiniranje velike državne imovine, a verujemo da bi sve to doprinelo oživljavanju nekih napuštenih i depopulizovanih seoskih sredina. Zahvaljujem.

Hvala, kolega Mihajloviću.
Da li se još neko javlja za reč po tački 287. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Ja sam više puta govorio ovde da ova institucija poslaničkih pitanja je jedna od retkih oblasti iz delokruga rada Narodne skupštine i narodnih poslanika koja koliko-toliko funkcioniše. Daleko od toga da dobijamo odgovore na sva pitanja, naravno da ne, ali i drugi put ću apostrofirati adrese sa kojih odgovori uglavnom ne stižu ili uopšte ne stižu. Ali, kažem, većina subjekata, tj. objekata od kojih je traženo mišljenje ili odgovor, uglavnom odgovaraju, nekada formalnije, nekada sadržinskije.

U tom smislu sam ja dobio odgovor na moja neka prethodna pitanja od Ministarstva spoljnih poslova i od Ministarstva finansija. Ne kažem da sam zadovoljan tim odgovorima, ali isto tako konstatujem da oni nisu ni potpuno rutinski, formalni u smislu da su pokušali da pruže neko objašnjenje i razjašnjenje, što i jeste smisao ovog instituta poslaničkih pitanja.

Međutim, odgovorom Ministarstva spoljnih poslova, a ima ih dva, moram da konstatujem i da u jednom smislu tražim dopunu tog odgovora. Ticalo se reakcija ili nepostojeće reakcije Ministarstva spoljnih poslova i na onaj incident grubog vređanja države Srbije i SPC od strane funkcionera, odnosno visokog službenika ambasade Crne Gore u Turskoj.

Drugo, ticali se što je sada centralna tema mog pitanja – zabrana ulaska u Crnu Goru četvorici srpskih državljana. Dakle, četvorici srpskih državljana i intelektualaca, uzgred bolje rečeno, Matiji Bećkoviću, Čedomiru Antiću, Aleksandru Rakoviću, Dejanu Miroviću je uskraćen ulazak i boravak na teritoriji Crne Gore. Odgovor koji sam ja dobio od Ministarstva spoljnih poslova je glasio, povodom prvog pitanja – Da. Mi nismo reagovali, jer je Ministarstvo spoljnih poslova preduzelo mero prema svojoj službenici. Što se tiče ovog drugog pitanja, odnosno zabrane ulaska u Crnu Goru, da Srbija u vezi sa ovim pitanjem, citiram: „neće uvoditi recipročne mere Crnoj Gori.

Ja nisam tražio recipročne mere, ja sam pitao i sada ponavljam to pitanje – da li naše Ministarstvo spoljnih poslova smatra da ima mesta bilo kakvoj reakciji, noti, pozivanju ambasadora Crne Gore u Ministarstvo spoljnih poslova, gde je Maršu ili bilo kojem potezu ili meri iz domena diplomatskih mera na nešto što je, ponavljam i naglašavam, flagrantan slučaj i primer kršenja ljudskih prava državljana Srbije i zabrana ulaska u Crnu Goru. Nije reč o nikakvim kriminalcima i sumnjivim licima, već naprotiv, uglednim intelektualcima, od kojih su neki poreklom iz Crne Gore, neki nisu.

Dakle, u tom smislu tražim dodatno razjašnjenje od Ministarstva spoljnih poslova, ali pohvaljujem trud da ste odgovorili nešto konkretno, a ne formalno.

Moje druge pitanje ide na adresu Ministarstva prosvete, gospodina Šarčevića, kojeg pitam – da li Ministarstvo, a ja sam čuo izjavu u medijima, ali to je jedna stvar, sad je zvaničan odgovor, da li Ministarstvo spoljnih poslova smatra da ima osnova, razloga i potrebe, s obzirom na ono što se poslednjih dana dešava u javnosti i medijima, da se pokrene istraga i inspekcijski postupak ili nešto iz delokruga rada Ministarstva prosvete u vezi sa priznavanjem, odnosno diplomom potpredsednika Vlade i ministra unutrašnjih poslova, gospodina Stefanovića, dakle samo kratko – da li ima osnova? Da li će preduzeti ili neće preduzeti, ne ulazim u klasifikacije tog dela?

Poslednje pitanje, iako očigledno neće biti mnogo vremena, samo skrećem pažnju, a i pismeno ću uputiti dopis predsedniku Narodne skupštine, gospođi Gojković, da skrenem pažnju na apsolutno neprihvatljivo i flagrantno kršenje i Poslovnika i rekao bih čak ljudskih prava, pogotovo političkih prava opozicionih poslanika u ovom domu Narodne skupštine od strane s jedne strane predstavnika vladajuće većine, ali zapravo od strane predsedavajućih ovog parlamenta, koji u njenom odsustvu, pogotovo predsedavajući iz nekih koalicionih stranaka, odnosno mlađih partnera vladajuće stranke ili ne žele ili ne smeju da se suprotstave govornicima vladajuće većine i u tom smislu grubo krše Poslovnik, dozvoljavaju replike ne od dva, tri minuta, da se završi misao rečenice, to je korektno i to je u redu, nego replike od po osam, 10, pa čak i 15 minuta pre svega šefu, ali ne samo njemu, skupštinske većine SNS, gospodinu Martinoviću.

To blamira i kompromituje i dobru volju iskazanu od strane predsednice u ovom domu, kao i pokušaj da ovaj dom koliko toliko funkcioniše u normalnim parlamentarnim okvirima. Zbog toga jedan deo pozicije i bojkotuje ovaj parlament, a kažem i tretman ovih malobrojnih opozicionih poslanika ovde pokazuje da jedan deo Skupštine, pa i jedan deo rukovodioca Skupštine, odnosno predsedavajućih nema dovoljno sluha za te formalne stvari.

Ono što se na Administrativnom odboru kaže, da ne ulazimo, tu ima svega i svačega, to ćemo kasnije raspravljati o tim sadržinskim stvarima, ali prosto formalno i proceduralno ne dozvoljavaju se replike, dozvoljavaju se i opoziciji i dozvoljava se beskonačni niz repliciranja koji traje 5, 10 i 15 minuta. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.

Dame i gospodo narodni poslanici, upravo ste slušali prethodnog govornika 40 sekundi duže. Dakle, to je dabl laki meni, dva put sreća. Ne kupuje srećke ali dobija na lutriji.

To je čovek koga ste stavili mimo liste govornika da govori o KiM na najvažnijoj sednici i on se sada žali na proceduru i zato ja mogu da kažem – ako, ako, tako vam i treba. Isto to mogu da kažem i za poslanika Đurića.

Juče ste im mimo Poslovnika dali pravo na člana RIK i na zamenika člana, iako nemaju od 12 do 14 narodnih poslanika u grupi da bi to pravo ostvarili.

Danas je poslanik Đurić, a moje prvo pitanje se odnosi na predsedavajućeg Skupštine, šta će učiniti povodom nečuvenog nastupa danas poslanika Đurića? Šta ćete preduzeti zato što postoji Deklaracija Narodne skupštine o velikom zločinu u Srebrenici, gde se kaže da je to veliki zločin, ali ne i genocid?

Mi narodni poslanici ukoliko ne poštujemo dokumenta Narodne skupštine ne zaslužujemo da budemo narodni poslanici. Poslanik Đurić je zlonamerno ovde pročitao odredbe zakona koje se odnose na negiranje genocida. Zabranjeno je negirati genocid, ali samo onaj koji je utvrđen stalnim Međunarodnim sudom pravde, a ne Haškim tribunalom. Dakle još jednom je grubo obmanuo narodne poslanike i ovde nekima pripretio kaznom zatvora. Zato je moje pitanje – šta ćete preduzeti s tim u vezi?

Ja žalim za svim žrtvama u Srebrenici, ali i za žrtvama oko Srebrenice. Da nije bilo žrtava oko Srebrenice, a radi se o 3.267 osoba srpske nacionalnosti, od čega su najmanje 2.500 civili, da nije bilo žrtava, da nije bilo zločina oko Srebrenice, koji ima više elemenata genocida nego ono što bošnjački lideri tvrde i Haški tribunal, dakle, da nije bilo tog prvog zločina od 1992. do 1995. godine, verujem da ne bi bilo zločina ni 1995. godine.

Dakle, ja žalim za muslimanskim žrtvama, ali meni su drage izmišljene žrtve, one koje glasaju. Zašto su mi drage? Zato što su živi, zato što glasaju, a žalim za svakom stvarnom žrtvom, ali pitam da li su srpske žrtve nezakonite, da li su proglašene van zakona?

Da li neko od bošnjačkih lidera, čast Ivanu Mustafiću, ali od najjačih muslimnskih bošnjačkih lidera da li je neko došao u Bratunac? Da li je neko na Petrovdan došao da se pokloni, da oda počast srpskim žrtvama zbog kojih su se desile i njihove žrtve? Da li je neko došao u Srebrenicu? Borisa Tadića ne računam. On je onako, pola naš, pola njihov. Dakle, u Srebrenicu je došao predsednik Republike Srbije Boris Tadić, poklonio se žrtvama. To je uradio i predsednik Vlade Aleksandar Vučić. Da li znate kako je prošao? Svi smo videli, došao je Dodik.

Pitam da li je Izetbegović došao u Bratunac, i stariji i mlađi? Nije. Zato je sramota ono što je gospodin Đurić narodni poslanik uradio u Narodnoj skupštini, negirajući i međunarodne zakone i Deklaraciju Narodne skupštine. Zato pitam šta ćete preduzeti povodom toga?

Moje drugo pitanje ide tužilaštvu. Evo ga Đorđe Vlah, dan posle afere Jeremića, takođe toplo pripijen kao ono za Tadića što sam pokazivao. Evo ga ovde. Pitam šta će tužilaštvo preduzeti povodom delovanja Jeremića dok je vršio najviše državne funkcije? Da li će ga goniti zato što je delovao protiv ustavnog uređenja Srbije i Crne Gore koja je imala svoju teritoriju i svoje granice i svoju Ustavnu povelju i protiv delovanja proglašenja lažne države KiM i njegove podrške toj državi, takođe protiv ustavnog uređenja Republike Srbije? Hvala.