Zahvaljujem što sam dobila priliku da nešto kažem o opštoj oceni, poštovanja prava građana u 2018. godini, kako je to prikazano u Izveštaju Zaštitniku građana.

Prvo da vam kažem da već dugo nema prenosa ovog dela sednice Narodne skupštine Republike Srbije. Zahvaljujem svim poslanicima koji učestvuju u radu, bez obzira na ovu činjenicu, pokazujemo da nismo mi ovde zbog toga da bi televizija emitovala naše diskusije, nego smo suštinski zainteresovani da raspravljamo o ovako važnom dokumentu kao što je vaš Izveštaj za prošlu godinu.

Kratko samo opažanja na dve teme. Jedna je svakako deo od nekoliko rečenica kojoj je posvećena rodna ravnopravnost u našoj državi.

Ubeđena sam, možda ćete me demantovati, možda ima negde u ovom sveukupnom izveštaju malo opsežniji deo stanja rodne ravnopravnosti u Srbiji, s osvrtom na to da ste pisali o 2018. godini, mislim da smo zaslužili da nam se posveti malo više pažnje.

Primetila sam par opaski za koje mi nije jasno kako su se našle ovde. Kažete da je objavljen poseban izveštaj zastupljenosti žena na mestima odlučivanja, pozicija, aktivnosti i tako dalje, lokalnih mehanizama. Mogu da se složim sa vama da nas nema dovoljno, mislim na žene koje se bave politikom, s obzirom na naš kvalitet, na odgovarajućim mestima na lokalnim nivoima. Mislim da samo nekoliko žena predstavlja lokalne samouprave na mestu gradonačelnica ili predsednica opštine, ali ne možemo da kažemo da je uzroke ovakvog stanja Zaštitnik prepoznao zato što nemamo sveobuhvatni Zakon o rodnoj ravnopravnosti. To, jednostavno, nije istina, jer Republika Srbija ima Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji je na snazi i koji, takođe, organi naše države sprovode u svim oblastima onako kako je definisano zakonskom normom.

Onda nastavljate - ali da ima manjkavosti postojećeg Zakona o ravnopravnosti polova. To ste ušli u neko nesaglasje u toj rečenici - da li imamo ili nemamo Zakon o rodnoj ravnopravnosti? Pa, onda treći put ponavljate da je neophodno usvojiti Zakon o rodnoj ravnopravnosti, a zabrinutost zbog toga što ga nismo doneli, izrazio je Komitet UN za ljudska prava.

Dakle, nešto apsolutno nejasno običnom građaninu ove države u nekoliko rečenica. Da li imamo Zakon o rodnoj ravnopravnosti? Po njemu postupamo, kao i po svim zakonima, dok se ne donese nešto novo ili izmene i dopune zakona. Ne može da se napiše da mi nemamo Zakon o rodnoj ravnopravnosti.

Ako mi tako komuniciramo sa različitim komitetima i različitim međunarodnim organizacijama, tako lakonski, pa naravno da će oni napisati da su vrlo zabrinuti zbog činjenice da mi nemamo zakonske propise koji regulišu ovu materiju.

Žene u ovoj državi su ravnopravne, zakon se poštuje. Koliko ja znam, nadležno Ministarstvo za rad, boračka, socijalna pitanja i zapošljavanje je završilo javnu raspravu o Predlogu zakona o rodnoj ravnopravnosti, novog, inoviranog u odnosu na stare, sa nekim novim, modernijim rešenjima, kojima ćemo napraviti korak napred ne samo u pogledu stepena zastupljenosti manje zastupljenog pola na odgovarajućim pozicijama, i to ne samo u politici, nego i na nekim drugim mestima, i sada se čeka, pošto mi moramo da usaglašavamo naše predloge zakona sa EU i sa njihovom zakonodavstvom. Koliko sam razumela nadležnog ministra, čekamo njihovo odgovor da pristupimo Vlada usvajanju Predloga zakona, a Narodna skupština Republike Srbije možda i kroz javno slušanje takvog teksta koji pretpostavljam da ćemo na jesen dobiti, da raspravljamo i na javnom slušanju ovde i poslanici i civilni sektor i svi oni zainteresovani. I Unija poslodavaca je bila zainteresovana i učestvovala u donošenju Nacrta zakona i mnogi drugi.

Nije to tako lakonsko shvaćena stvar, da prepisujemo rešenja iz nekih drugih država i da onda, zato što je popularno, to stalno ponavljati, da mi kažemo – evo, nemamo Zakon o rodnoj ravnopravnosti, Komitet UN za ljudska prava je vrlo zabrinut. Ovo je neistinita činjenica. Neistinita je činjenica zato što parlament ne može sa tim da se složi ako smo mi pre izvesnog vremena ovde glasali ne u ovom sazivu. Mi smo ozbiljna država, ne možeš da kažeš sve važi samo od trenutka kada smo mi ovde počeli da predstavljamo vladajuću većinu, nego mi imamo zakon.

Nemojte, molim vas, neke paušalne ocene da čitamo. Mi imamo zakon i ovo je apsolutno netačna činjenica. Kažem vam kakva je sada pravna situacija - postoji Nacrt zakona, završena javna rasprava u svim glavnim gradovima. Javna rasprava je počela ovde u parlamentu Republike Srbije. Ubeđena sam da ćemo imati jedan još bolji, moderniji zakon, nego što imamo sada.

Društvo mora da bude spremno na to. Moraju da budu spremni ne samo građani Beograda, Novog Sada i Niša, nego svaka lokalna zajednica, svaka firma, svaki upravni, nadzorni odbor i država na sprovođenje tog zakona.

To uopšte nije tako lak posao kako mi to zamišljamo. Mnoge države nemaju takve krupne korake u ovoj oblasti kakve mi planiramo da donesemo.

Molim vas da sledeći put se ovde ne pišu paušalne napomene i molim vas malo sadržajnije da uđete u pitanje rodne ravnopravnosti kada je u pitanju bavljenje, govoriću samo o ženama, iako rodna ravnopravnost ne znači samo biti žena, može da bude i u drugom smeru pitanje ugrožavanja rodne ravnopravnosti, kada je u pitanju politika i kada je u pitanju bavljenje novinarstvom. Smatram da tu nije dovoljno iskazano šta se zaista u našoj državi dešavalo u toku 2018. godine i ko je taj ko je zaista ugrožavao žene koje se bave politikom i one koje se bave novinarskim poslom.

Ovde u ovom delu sloboda izražavanja, mogu na to da se nadovežem u svojoj diskusiji. Opet nešto okvirno, kao da su više prevladali izveštaji različitih novinarskih organizacija, nego ono što ste vi zaista uočili.

Ubeđena sam da ste se suočili sa tim da su fizički bile ugrožavane novinarke od strane čak i poslanika ovog parlamenta. U pitanju je Boško Obradović i njegovi poslanici i članovi stranke Dveri, gde su fizički napali novinarku Pinka, gospođu Gordanu Uzelac, gde su fizički napali i novinarku Pinka Maru Dragović, gde su možda ne fizički napali, razuveriće me kolege, ali su omalovažavali, maltretirali, vršili linč nad njom, a neki put je to još drastičniji napad koji jedna žena koja se bavi odgovornim poslom može da doživi, to govorim iz svog iskustva, novinarku Studija B, gospođu Barbaru Životić.

Ne zalazeći u njeno iskustvo ili neiskustvo kao novinara, svi smo mi bili mladi, svi smo mi počinjali naš posao i niko od nas nije genijalan bio da bi odmah bio na nivou jedne Orijane Falači ili Mire Adanje Polak, ali ova mlada žena novinarka je doživela, ja nju nikada u životu nisam srela, ja uopšte do tog slučaja nisam znala da postoji gospođa Životić, ali sam se strašno osetila pogođenom zbog linča medijskog koji je ona doživela od pojedinih svojih kolega koji misle da su jedino u pravu, jedino se računa njihov način razmišljanja, što su linč doživele i od političara u ovoj državi, koji za sebe žele da kažu da predstavljaju nekakvu građansku Srbiju, što ne predstavlja, jer ne postoje podele u ovoj državi uopšte kakve bi oni želeli da postoje.

Doživeli su linč i od poslanika grupe Dveri, od Sergeja Trifunovića, on je predsednik Pokreta slobodnih građana, koji ugrožava slobodu jedne od građanki ove države. Znači, ovo zaista nije zabeleženo.

Sada ću malo verovatno one koji vole da prave kupus od mojih govora, pa objave u svojim medijskim izveštavanjima, ovako iseku pa nalepe mi rečenice, možda i da iznenadim, da, staću u odbranu Minje Miletić, novinarke televizije N1. Ne znam da li je neko pre neki dan sa pažnjom slušao i gledao intervju opet Sergeja Trifunovića? Sad mu ja pravim reklamu, ali nije to problem. Volela bih sa njim da mogu jednog dana direktno nešto da polemišem na razne teme, koji se stvarno u tom intervjuu, bez obzira što ne delim isti način razmišljanja, niti politički diskurs sa gospođom Miletić, ali on se ponižavajući uvredljivo ponašao prema njoj kao novinarki. Njegovi odgovori, njegova pitanja, njegova komunikacija sa njom je bila ispod nivoa jednog političara koji zagovora građanske vrednosti u ovoj državi i koji zagovara rodnu ravnopravnost. Da ne kažem kakav odnos je gospodin Trifunović pokazao i prema ženama koje se bave politikom i zauzimaju važne pozicije.

Vi ovde kažete - nemamo zakon. Pa, zamislite kako bi Sergej Trifunović reagovao kada bi morao da sprovodi zakonsku odredbu da 40% žena mora biti na njegovoj listi i da 40% žena onda mora, eto, ne daj Bože, ali ako se neko odluči da jednog dana Sergej Trifunović vodi ovu državu, da 40% žena obavlja važne funkcije u državi, u novinarstvu, u kulturi. On bi čovek dobio nervni slom. On ne bi znao koliko još uvreda da uputi na račun žena koje se već bave politikom i sveukupno da spreči donošenje takvog zakona.

Niste se osvrnuli na to. Nisam čula ni da ste branili žene koje se bave politikom, da ste reagovali kada smo ovde bili i fizički napadnuti, mislim lično i na mene i kada sam bila vređana, omalovažavana, ne samo od strane poslanika, od strane vanparlamentarnih stranaka, kao što je ova koju predvodi Sergej Trifunović, nego poseban osvrt i morali bi da obratite pažnju na medije šta mediji pišu o ženama koje se bave politikom. U najboljem slučaju opisuju kako izgledamo i kako se oblačimo, što je krajnje ponižavajuće, zaista. Jedva čekam da vidim članke o tome šta oblači Đorđe Vukadinović, na primer, i kod kog frizera ide i da li se frizira u Beogradu ili u Novom Sadu i da li je on odgovarajućeg zdravstvenog stanja. Ako ne odgovorite na to bezvezno, privatno, lično pitanje, jeste li vi dobro ili niste dobro, onda da vam neko napakuje u sledećem broju aferu da je Đorđe Vukadinović u drugom stanju, na primer.

E, to je način komunikacije medija danas sa ženama. Pa, najbolji je ovaj način da objasnim kako se mediji, određeni, ne svi, visoko poštovanje novinarskoj struci, obračunavaju sa nama koje se bavimo politikom i imamo šta da kažemo. Možda nemamo lepu glavu ili lepu frizuru, ali imamo odličan mozak i to izgleda nervira određene političare, kao što su Sergej Trifunović, Đilas, Vuk Jeremić i ta mala ekipa iz kraja, i nervira određene novinare. Kad se ne slažete sa njima, onda neće sa vama da polemišu da li ste vi u pravu, da li ste pametni, da li ste sposobni da obavljate određenu funkciju, važnu. Onda idu po principu da vas omalovaže, da zadiru u vaš privatan život, da izmišljaju priče, da vam izmišljaju partnere, ljubavnike, da li ste zdravi, nezdravi, trudni, ne trudni.

To je nivo o kome u stvari mi treba otvoreno da pričamo ovde u parlamentu. Marijan Rističević, njega su više puta pokušavali medijski da unište. Samo mu prave još veću reklamu. To nije problem. Ali, nikada nisu o Marijanu Rističeviću pričali da li mu neka saradnica jeste devojka, nije devojka, partnerka, nije partnerka. To se u slučaju političara na najvišem nivou radi kad su u pitanju žene. To se radi redovno. To se radi redovno, a mi tražimo nekakve zakone. U redu je, zakoni, i donećemo i novi posle toga ćemo doneti još moderniji. Moramo i uz pomoć vas da menjamo svest. Menjamo svest. Ne znaš sa mnom da razgovaraš kao sa političarem, pa nemoj onda da izmišljaš stvari iz mog privatnog života. Ja ih nikada neću demantovati, bez obzira kakve sam sve budalaštine, uvrede i gluposti čitala o sebi, ispod nivoa mi je da demantujem bilo kakvu izmišljotinu, jer upadam onda u način komunikacije sa njima.

Što se tiče slobode izražavanja, očekivala sam da reagujete. To sam juče spomenula i kada smo raspravljali o prethodnom izveštaju, o slučaju novinara Nebojše Krstića. Ne znam kako bih rekla, nije on sad više novinar, medijski je veoma prisutan. Bio je nekada savetnik predsednika države gospodina Borisa Tadića. Koliko sam ja upoznata, on je i dalje član DS, nije ga Đilas još izbacio. Verovatno planira da ga izbaci.

Ali, to ništa nije moj problem. Ne moram ja da branim i da zastupam ovde stavove samo ljudi sa kojima se slažem. Ako govorim uopšteno o zaštiti građana, dužnost mi je da se izdignem iz toga. Zašto da ne kažem da je Minja Miletić, po meni, ponižavana u tom intervjuu, s jedne onako mačo strane, muške strane? Da vam neko govori – imaš to da pročitaš. Kom muškarcu novinaru bi sagovornik Sergej Trifunović rekao – imaš to negde da pročitaš, kad vas nešto pita, ili da govorite o njenom privatnom životu? To se dešavalo u intervjuu, niko nije reagovao, verujte mi, niko nije reagovao.

Da se tako ponašao neko iz SNS prema novinarkama, mi bi visili. Što kaže narod – visio bi Pedro. E, to je to. Mi bi visili ovde, verujte mi, to bi bila takva hajka na nas, na muški deo naših kolega poslanika i političara. Ovako je sve prošlo kao to je u redu zato što je to Sergej Trifunović. Ma, ništa nije u redu. Ništa nije u redu. Ako ugrožavamo žene, onda ih ugrožavamo sveobuhvatno, a ne da li je sagovornik nekome simpatičan ili nije.

Da se vratim na Nebojšu Krstića. Danas su me obavestili u kabinetu da mu je čak peti nalog ukinut na tim društvenim mrežama, na tviteru. Neki put pratim, neki put ne pratim šta on napiše, ali koliko ja znam gospodina Krstića, a poznajem ga od neke svoje desete, jedanaeste godine, privatno. Znam ga i kroz politiku. Ranije nije bilo tabu da se druže i poznaju ljudi koji se politički ne slažu. To je sad neka nova moda nastala iz onih redova. Ali, znam ga privatno. Nikada nisam čula da je on neki osioni, prost čovek, da je on širio nekakvu mržnju preko društvenih mreža, da je nekog ugrožavao svojom slobodom izražavanja na tim društvenim mrežama. Verovatno je i suština da izneseš svoju neku misao, svoj nekakav stav.

Kako je to moguće da mu određena grupa ljudi koje on nervira i iritira svojim stavovima već peti put ukida nalog sa svojim neistinama? Ja ne znam šta oni i kome pišu, kako im to uspeva, ali postoji jedna novinarka koja je vrlo glasna i koja se hvali time da je uspela da zaustavi slobodu govora Nebojše Krstića na tviter zajednici. Uspela je peti put da mu skine nalog. Zar to nije ugrožavanje slobode izražavanja? Znate o kome govorim, Nebojša Krstić, analitičar, aktivan u medijima, nekadašnji savetnik predsednika države Borisa Tadića, poznati muzičar. Nekada je on bio vrlo poželjan.

Kako je on počeo da kritikuje određene političke poteze pripadnika opozicije, pa i nekog tog nevladinog sektora, tako je čovek prosto izbačen iz medija. Možemo da se složimo da su ovi društveni mediji, mreže postali veoma uticajni i deo sveukupne medijske slike. Danas najpoznatiji političari sveta svoje stavove upravo preko društvenih i savremenih metoda komunikacija plasiraju javnosti, kako domaćoj u svojim državama, tako komuniciraju i sa medijima u njihovim državama. Tako da sam ja ubeđena da treba zbog slobode izražavanja u našoj državi da se pozabavite i slučajem ukidanja naloga. Ako tu nema kršenja onih pravila, ne znam pornografskih sadržaja, da nekom pretite, govor mržnje i kako to već ide i, naravno, da se pozabavite i ovim fizičkim ugrožavanjem i hajkom, maltretiranjem i Gordane Uzelac i Barbare Životić i Mare Dragović.

Ja sam za to da i pregledate intervju Minje Miletić i da vidite kako je jedan političar tzv. građanske orijentacije razgovara sa novinarkom na televiziji koja mu je veoma politički naklonjena i kako je izgledao intervju i njegov odnos prema ženi koja se bavi novinarstvom. Hvala.

Izvolite.

Prvo bih hteo da se zahvalim predsednici Narodne skupštine na iscrpnom izlaganju oko položaja žena u Srbiji, pogotovu u situacijama kada se zloupotrebom ili medijske moći ili zloupotrebom funkcije one vređaju na specifičan način i da uvrede upućene ženama idu u jednoj konotaciji, a o muškarcima u drugoj konotaciji, odnosno da su uvredu upućene ženama daleko uvredljivije sa svih aspekata i da je to ono što je zaista zabrinjavajuće.
Zbog toga nam i treba Zakon o rodnoj ravnopravnosti, da odgovorim i na to pitanje, koji mi u ovom trenutku nemamo. Mi imamo Zakon o ravnopravnosti polova. Zakon o rodnoj ravnopravnosti je u izradi. Koja je razlika? Da odmah uspostavim tu distinkciju potrebnu.
Zakon o ravnopravnosti polova ne reguliše sveobuhvatno ovu problematiku, već se ove teme nalaze i u drugim zakonima, dok bi Zakon o rodnoj ravnopravnosti sveobuhvatno regulisao ovu problematiku. Jednostavnije rečeno, to je kada imate kaznene odredbe u nekim zakonima, u jednom najviše, ali se one nalazi i u drugim zakonima, a jedno je kada imate kodifikovano u jednom zakonu, kao što je kodeks Krivičnog zakona ili to mi je najlakše za usporedbu.
Mi smo u stalnim kontaktima sa Ministarstvom rada, jer ova tema nas izuzetno zanima. Kada mi govorimo o zastupljenosti žena, mi ne mislimo samo na žene koje imaju visoko obrazovanje, koje imaju srednje obrazovanje, koje imaju možda osnovno obrazovanje, već i one koje nemaju nikakvo obrazovanje ili imaju osnovno obrazovanje, jer nisu bile u situaciji da steknu obrazovanje.
Konkretno na terenu, jedna koleginica je tu sa mnom, Tanja Rakić, smo se uverili više puta da žene koje zaista, ne po našoj proceni, jer mi zaista nismo ni stručni, ni vlasni da to procenjujemo, ali koje zaista pokazuju izuzetnu pamet i inteligenciju u svakodnevnoj komunikaciji, nemaju nikakva prava da ostvare svoje obrazovanje i da ostvare, ono što bi se reklo, kasnije učešće u društvu na način koji bi to zaista odgovarao. Znači, mi govorimo o toj populaciji. Mi posmatramo sveobuhvatno populaciju.
Što se tiče mog konkretno oglašavanja o napadu na žene, kako političarke, tako i novinarke, bilo ih je više. Konkretno, u emisiji kod Ljubice Gojgić „Pravougao“ nabrojao sam deset imena najdrastičnijeg napada i vređanja, kako žena političara, tako i žena novinara.
Uz svo poštovanje predsednice Narodne skupštine Republike Srbije, vaše, i ono što hoću da kažem u vezi sa gospodinom Nebojšom Krstićem ili napadom na novinare, novinarke, bez obzira kako bio kvalifikovan medij u kojem one rade - pisani, elektronski, sa jedne ili sa drugog političkog aspekta… U početku svog mandata ja sam se oglašavao gotovo svakodnevno i uvideo da takav način obraćanja nije najadekvatniji i inicirao nešto što ću izvesno, ali govorim izvesno, završiti i doći do kraja, pa ako budem bio odbijen od onih kojima je to ponuđeno, moraću i to da konstatujem.
O čemu se radi? Uglavnom se registruju oni napadi koji podrazumevaju kažnjive napade, najčešća krivična dela, i to je ono što se pojavljuje u medijima, na čemu se više insistira. Ostali mogu biti predmet svake spekulacije, a odnosi se na svaku vrstu pritisaka, od verbalnih do ekonomskih, koji novinarima padaju najteže.
Iz tog razloga institucija Zaštitnika građana je u toku izrade, tu sam doživeo izuzetne kritike u delu javnosti da želim nešto novo, nešto što već postoji, ali u razgovoru sa novinarskim udruženjima, bez obzira ko ih predstavlja i ko se u njima nalazi, to da se mora napraviti jasna platforma registracije svih pritisaka, pa do napada koje već registruje policija, tužilaštvo i sudovi. Mora se definisati svaki pritisak kroz pojmovnik ove platforme da ne bi došlo do zabune i da ne bi došlo do tumačenja kako, izvinite na izrazu, poštovani poslanici, god ko hoće i kako mu u tom trenutku odgovara. To je jedini mogući put. To je jedini verodostojan put koji garantuje bezbednost.
Mogu ovde da vam govorim satima o bezbednosti novinara. Mogu da vam govorim satima o ekonomskom položaju novinara. Mogu da vam govorim satima o cenzuri, autocenzuri među njima samima, ali to bi bio predmet možda posebnog izveštaja, koji, stvarno se izvinjavam, Zaštitnik građana nije kao poseban izveštaj uputio ovom cenjenom domu, što ne znači da neće.
Ono što bih vas molio, samo minut strpljenja, ako biste bili ljubazni da me saslušate, čuo sam ovde danas i jako mi je drago zbog toga što većina poslanika Narodne skupštine je za to da se instituciji Zaštitnika građana kroz zakon, bilo izmene i dopune ili nov Zakon o Zaštitniku građana, prošire ovlašćenja, povećaju kapaciteti, da veća mogućnost delovanja i osujeti svaka mogućnost ograničenja Zaštitnika građana u pogledu njegovih aktivnosti. Zajedno ili, oni su nosioci i predlagači, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu, ali će svakako uzeti aktivno učešće uzeti u tome institucija Zaštitnika građana koja to ume i može.
Nadam se da će vrlo brzo se naći pred vama nešto što bi se moglo nazvati ili izmene i dopune ili novi Zakon o Zaštitniku građana. Molim vas da u toj situaciji obratite pažnju, jer, ponavljam, institucija Zaštitnika građana je izuzetno važna, ne samo u Republici Srbiji, jer ona daje nadu onima koji su bez nade da postoji neka institucija u kojoj će biti apsolutno saslušani, shvaćeni i gde će im se pomoći u okviru ovlašćenja te institucije, pa samim proširenjem tih ovlašćenja, kapaciteta i mogućnosti Zaštitnika građana ta nada će biti veća, a vi znate da nada poslednja umire.
Izvinite zbog ove slobode malo, možda izlazi iz konteksta razgovora. U svakom zakonu koji će se naći pred vama, ako i smanjuje ovlašćenja ili prebacuje na druge ovlašćenja Zaštitnika građana u kojima je on pokazao, ne dobre, nego izuzetne rezultate međunarodno priznate, da sa velikom rezervom razmislite o donošenju takvih zakona. Ako sam bio opširniji, izvinite. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, pa kada smo vas birali, gospodine Pašaliću, za Zaštitnika građana 2017. godine, ovde u Narodnoj skupštini, ja sam u toj raspravi istakao da je najvažnije da se kao Zaštitnik građana pridržavate zakona, odnosno da radite sve ono što Saša Janković pre vas nije radio i da ne radite sve ono što je Saša Janković radio. To je bio recept da sam siguran uspeh.

Isto to sam juče rekao prilikom rasprave o izveštajima Poverenika za informacije od javnog značaja i poručio sam na taj način, budućem Povereniku, da je potrebno da radi sve ono što nije radio Rodoljub Šabić i da ne radi sve ono što je radio Rodoljub Šabić.

E, sada zašto pravim paralelu između Rodoljuba Šabića i Saše Jankovića? Zato što su obojica zloupotrebljavali svoju funkciju, baveći se isključivo dnevnom politikom i obojica su pripadali i još uvek pripadaju jednom širokom frontu, širokom pokretu koji je formiran, a koji za cilj ima jedino, isključivo i samo napade na Aleksandra Vučića i SNS.

U tom pokretu su bile i razne političke stranke, odnosno još uvek su i razni političari, ali i neki mediji, i neke nevladine organizacije, i neki pojedinci, a Rodoljub Šabić i Saša Janković u tom pokretu imaju ulogu da glume nekakve nezavisne stručnjake. Krili su se godinama iza svojih funkcija, glumili nedodirljive, glumili apsolutno zaštićene i svaki dan se bavili napadom na Aleksandra Vučića, na Vladu Srbije, poslanike SNS i Srpsku naprednu stranku, i za svoj angažman primali bezobrazno visoku platu od građana Srbije.

Ne daj Bože da se neko tada usudio da postavi pitanje, kolika je plata Poverenika za informacije ili Zaštitnika građana, odmah bi bio razapet. Dakle, i kuso i repato bi se diglo momentalno protiv njega, odmah bi on bio neko ko guši ljudska prava, slobodu, demokratiju itd. Taman onako kako se danas stvara hajka protiv Aleksandra Vučića, što se drznuo, zamislite drznuo, da u jednom autorskom tekstu opiše jedan fenomen, koji je u Srbiji već decenijama na snazi, a to je ta podela na elitu i na narod. Ja bih dodao na lažnu elitu i narod.

Naravno da ove novine, koje su prestale davno da to budu danas, prednjači u toj histeriji i u toj kampanji, i pogledajte samo današnje izdanje ovog „Danasa“. Pri tome, neću se osvrtati na antisrpsku histeriju koja je kod njih tradicionalno već zastupljena, kada je reč o pokušaju da se Srbi predstave kao genocidni narod, pa imamo tu nekog Veselinovića, koji kaže – nazovimo stvari pravim imenom, genocidom. To je onaj čupavi, maloumnik iz one inicijative – ne davimo Beograd. Dakle, on može kući svojoj da naziva stvari pravim imenom.

Ono što sam želeo zapravo da istaknem, to je naslov i današnjem „Danasu“, kaže – Vučićeva opasna orgija radikalskog populizma. To vam je današnji naslov u „Danasu“ apropo Vučićevog autorskog teksta u „Politici“. Tu onda imamo nekakve stručnjake, Vladeta Janković, zamislite Vladetu Jankovića, to je onaj što je bio ambasador po belom svetu, pa je prestao da bude ambasador, pa bi sada opet da bude ambasador, pa u svojoj nemoći drvlje i kamenje po Vučiću, kaže – autorski tekst Aleksandra Vučića je jedna besramna, podla i ozbiljno opasna orgija radikalskog populizma. Imamo tu dežurnu stručnjakinju, da se tako rodno senzitivno izrazim, Sandu Rašković Ivić, koja kaže – to nije državnički, tako rade vođe navijača. Imamo Žarka Trebješanina, koji kaže – predsednik je otvorio lov na veštice. Imamo dežurnu Mariniku Tepić – unosi dodatnu podelu među ionako podeljene ljude. Naravno, imamo Vesnu Pešić, koja kaže – muči ga elita zato što je prava. Jeste, ti si prava elita, baš je Vesna Pešić pravi primer elite. Možda je i pravi primer, ali one lažne elite o kojoj je Vučić pisao u autorskom tekstu. Zašto je stručna, kakvi su ovo stručnjaci? Zašto je stručna Sanda Rašković Ivić? Zašto je stručna Marinika Tepić? Da menja stranke? Sama ne bi umela da kaže koliko je stranaka promenila samo u ovom mandatu u Narodnoj skupštini.

Setimo se onog Petričića, karikaturiste u pokušaju, koji je pre neki dan na onoj „N1“ televiziji omalovažavao ceo narod, govorio kako je ceo narod glup, zatucan, nepismen, neobrazovan, mazohističan čak i to sve uživo na „N1“. Jutros je na „N1“ bio onaj stručnjak za lažna istraživanja javnog mnjenja, ne znam mu prezime, i potvrdio sve ono što je Aleksandar Martinović juče u Narodnoj skupštini iznosio, a to je da pokušavaju da predstave da samo glupi, neobrazovani, nepismeni ljudi u Srbiji glasaju za SNS. Ko ovde onda pravi podelu? Ko ovde deli srpski narod? Aleksandar Vučić ili oni? Ako ta podela postoji, pa sa zadovoljstvom ću da pripadam tom delu glupog, neobrazovanog i nepismenog naroda koji je pošten i ovih lažnih elitista koji pokradoše sve u zemlji godinama, decenijama dok su vladali. Sa zadovoljstvom ću da pripadam tom delu naroda.

Dakle, sasvim je jasno da ovi lažni elitisti, elitisti u pokušaju, neće oprostiti Aleksandru Vučiću što se drznuo da napiše ovo, što je takao u osinjak gnezdo na ovaj način i sasvim je sigurno da ćemo imati još snažnije i snažnije napade na njega. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zvonimir Đokić.

Zahvaljujem, poštovani predsedavajući.

Poštovani Zaštitniče građana, gospodine Pašaliću sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, razmatrajući redovni godišnji izveštaj Zaštitnika građana za 2018. godinu sa Predlogom zaključka Odbora za pravosuđe, državnu upravu i lokalnu samoupravu, želim zbog javnosti da pojasnim zašto je glavna poruka, koja se danas čuje, a koja je upućena vama kao instituciji, nastavite da radite svoj posao kao profesionalac i nikako se nemojte ponašati kao vaš prethodnik Saša Janković.

Zašto? Bivši Zaštitnik građana, Saša Janković i bivši Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti Rodoljub Šabić, ne radeći svoj posao, već baveći se politikanstvom, namerno su skretali pažnju javnosti sa kriminala i pljački koji su se odvijali tu, mimo njih, u senci skrivenih od očiju javnosti.

To skretanje pažnje javnosti sa važnijih tema najbolje se vidi na primeru bogaćenja državnih funkcionera iz tog vremena, kao što su bili Dragan Đilas, Vuk Jeremić i drugi. Upravo oni koji danas vode kampanju protiv ministra policije Nebojše Stefanovića, danas kada je istraga stegla obruč oko nekih ljudi. Već 2001. godine, jašući na talasima 5. oktobra, Dragan Đilas je osnovao u Beogradu firmu „Direct Media“, nešto ranije je imao marketinšku Agenciju „Ovejšn“ sa kojom je ušao u reklamni prostor medija u Srbiji.

Od osnivačkog uloga, na računu svoje agencije, ne većem od hiljadu evra, za nekoliko godina postaje jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji. Evo, podsetimo se vrtoglavog rasta prihoda Đilasovih firmi u periodu od 2004. do 2013. godine. Primljen je u DS tek 2004. godine, ali odmah je postao član izvršnog odbora i glavnog odbora i od 2004. godine do formiranja Vlade Republike Srbije 2007. godine, obavljao je funkciju direktora Narodne kancelarije predsednika Republike, a od maja 2007. do jula 2008. godine bio je ministar u Vladi Republike Srbije, zadužen za sprovođenje nacionalnog investicionog plana.

Demokratska stranka je vladala u to vreme Srbijom 12, od ukupno 19 godina. Šesnaest godina je vladala Vojvodinom, 13 godina gradom Beogradom i vladala je najvećim brojem gradova i opština u periodu od 2000. do 2012. godine. Postoji osnovana sumnja da se Đilas nezakonito obogatio upravo vršeći tri državne funkcije – direktor Narodne kancelarije, ministar za Nacionalni investicioni plan i gradonačelnik Beograda od 2004. do 2013. godine. Dve njegove kompanije „Multikom“ i „Dajrekt medija“ tokom osam godina, od 2005. do 2012. godine, ostvarile su poslovni prihod od neverovatnih 583 miliona evra.

Međutim, on lično je imovinskoj bazi KRIK prijavio imovinu koja se sastoji od, zamislite, samo 1.649 metara kvadratnih nekretnina i samo 24,3 miliona evra, iako o stečenom Đilasovom bogatstvu svedoče podaci iz APR-a za firme koje su bile ili jesu u njegovom vlasništvu ili suvlasništvu. Ti podaci govore da su poslovni prihodi dve Đilasove kompanije iznosili „Multikom grup“ od 2005. do 2012. godine ukupno 48 milijardi dinara ili 400 miliona evra, „Dajrekt medija“ od 2009. do 2012. godine ukupno 22 milijarde dinara ili 183 miliona evra. Ukupni poslovni prihodi samo ove dve Đilasove kompanije iznosili su fantastičnih 583 miliona evra od 2005. do 2012. godine. Prihodi su bili još veći, jer nije uračunat period od 2004. do 2009. godine za „Dajrekt mediju“. Indikativan je skok poslovnih prihoda „Multikom grupe“ sa tri miliona 2005. godine na, zamislite, 7,85 milijardi dinara 2012. godine. O svemu ovome govore i izveštaji iz 2011. godine pokojne Verice Barać, koja je bila na čelu Saveta za borbu protiv korupcije, ali o tome zbog uštede vremena sada neću više govoriti.

Ali, moram da istaknem još jedan način kako su se tadašnji državni funkcioneri bogatili, kako su, recimo, pljačkali Beograd. Najbolji i najdrastičniji primer za to kako je opljačkan grad Beograd su zloupotrebe u vezi sa gradskim građevinskim zemljištem. U tome su učestvovali ne samo nesavesni investitori, već i mnogi iz tadašnjih gradskih vlasti. Od 2004. do 2011. godine gradska vlast, gradsko veće i vrh Direkcije su nametnuli loše propise u oblasti upravljanja građevinskim zemljištem koji su investitorima omogućili da plate samo 10% naknade za uređenje građevinskog zemljišta. Kada bi platili tih 10%, investitori su sticali pravo na građevinsku dozvolu, pokretali proizvodnju i otpočinjali izgradnju. Posle toga hiljade investitora je prestajalo sa plaćanjem. Izgradili su i prodavali objekte, a 90% obaveza, onih 90% koje nisu platili prema Direkciji za građevinsko zemljište i izgradnju grada Beograda nisu izmirili, već stavili u svoje džepove.

Tadašnja uprava Direkcije nije ni pokušavala da naplati neizmirene obaveze od dužnika, a u velikom broju slučajeva Direkcijom su suvereno vladali kadrovi Demokratske stranke. Sedam godina direktor Direkcije je bio Boris Ranković, čovek od najvećeg poverenja Borisa Tadića i Dragana Đilasa. Suština je da su predstavnici Demokratske stranke u gradskoj vlasti i Direkciji na osnovu štetnih propisa, koje su sami doneli, od investitora tražili neodgovarajuća sredstva obezbeđena od neplaćanja naknade, kao što su menice za fizička lica i ugovorna ovlašćenja za pravna lica. Morali su da traže bankarske garancije i hipoteke, kao efikasna sredstva obezbeđenja, ali nisu.

Kao posledica katastrofalno loše uprave Demokratske stranke u gradu Beogradu i Direkciji tokom sedam godina, grad Beograd je oštećen za 35 milijardi ili 291 milion evra. To je bila trećina godišnjeg budžeta grada Beograda tada. Za taj novac moglo je da se izgradi 150 dečjih vrtića ili da se kupi 1.500 autobusa, a novac građana je završio u džepovima investitora i verovatno onih koji su doneli tako loše propise. Ovim bih završio. Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Studenka Kovačević.
Izvolite, koleginice.

Zahvaljujem, uvaženi gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, pred nama je Izveštaj Zaštitnika građana za 2018. godinu i za razliku od jučerašnjeg izveštaja Poverenika za zaštitu informacija od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, u fokusu ovog izveštaja je upravo ono zbog čeka i postoji ova institucija, a to je rešavanje problema građana Srbije i to je, naravno, za svaku pohvalu.

Šta je posao Zaštitnika građana, piše u članu 138. Ustava Republike Srbije, piše i u članovima od 17. do 23. Zakona o Zaštitniku građana. Dakle, on kontroliše zakonitost rada organa državne uprave, organa koji štite imovinska prava i interese Republike Srbije i subjekte kojima su poverena javna ovlašćenja.

Gospodine Pašaliću, iz vašeg izveštaja vidimo da ste kao Zaštitnik građana ostvarili komunikaciju sa više od 9.000 građana u prošloj godini. Što se tiče broja pritužbi u kojima su građani ukazivali na povrede svojih prava, vidimo da ih je bilo 3.338, a da je okončano 2.346 predmeta, ostali su u procesu obrade. Verujem da tu ima i nekih predmeta za koje vi niste nadležni. Ovde stoji i podatak da ste razmatrali i predmete iz ranijih godina, kojih je čak 2.720 i od tih 2.720 prošlogodišnjih predmeta okončali ste čak 1.443. Mene to iskreno ne čudi, obzirom da se vaš prethodnik Saša Janković bavio svojom političkom karijerom i pronalaženjem načina da dođe na vlast, pa nije ni mogao da radi ono što mu je zapravo bio posao i nije se ni bavio pritužbama građana. To je svima poznato, kao što je poznato i da se u svojim izveštajima bavio komentarisanjem onoga šta je Aleksandar Vučić izjavljivao na konferencijama za novinare, šta je rekao ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović i da li su efekti Vlade Republike Srbije, koje on po Ustavu nema pravo da kontroliše, dali svoje rezultate. Nad radom Vlade kontrolu vrši Narodna skupština, ali to kako je Janković kršio i Ustav i zakone Republike Srbije nije viđeno ni u jednoj evropskoj zemlji.

Da se vratim na vaš izveštaj. Mislim da ste u većini ocena koje ste dali po kategorijama, a tu mislim na prava deteta, na rodnu ravnopravnost, na prava osoba sa invaliditetom, prava mladih, prava starijih lica bili vrlo realni u iznošenju i problema, a i mogućih rešenja. Mislim da je to upravo rezultat prikupljanja informacija i podataka direktno od samih građana. Te informacije su dobre smernice za dalji rad svih institucija koje su od strane građana označene kao nedovoljno efikasne, pa bi trebalo nešto i da koriguju u svom radu, eto, ovom prilikom apelujemo na te institucije da to i učine.

Ukratko, nemam ozbiljnijih zamerki na vaš dosadašnji rad i dokle god budete ostvarivali kvalitetnu komunikaciju sa građanima Republike Srbije imaćete i našu podršku. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Olivera Pešić. Izvolite, koleginice.