To je još jedno pitanje oko koga se naše dve stranke ne slažu. Niste vi jedini koji smatraju da Srbija po pitanju KiM u ovom trenutku ne treba da radi manje-više, nego da treba da čekamo da se promeni odnos snaga u svetu, da kako vi kažete, Rusija dovoljno ojača, pa će onda da se reši problem KiM.

Mi imamo malo drugačije mišljenje, mi smatramo da treba voditi aktivnu politiku po pitanju KiM, da nema mesta i nema vremena da se čeka, jer konflikt koji je trenutno, uslovno rečeno zamrznut, može vrlo brzo da se odmrzne, a odmrzavanje konflikta znači da bi građani Srbije razumeli, pre svega, upad Albanaca u opštine koje su sa srpskom većinom na KiM. Takvih opština na KiM imate 10. Nisu samo četiri opštine na severu. Pored te četiri opštine na severu, imate još šest opština na KiM koje su sa srpskom većinom.

Postavlja se jedno vrlo logično pitanje – dok mi budemo čekali da promeni odnos snaga u svetu, da Rusija postane jača od Amerika i da postane jača od celog zapadnog sveta, šta ćemo ako u međuvremenu nekome u Prištini padne na pamet da sprovede novi „Bljesak“ ili neku novu „Oluju“? Šta ćemo onda da radimo?

Lako je zastupati politiku zamrznutog konflikta, ako živite u centralnoj Srbiji, ali Srbi na KiM koji su ostali da žive, oni očekuju da se pitanje Kim konačno reši, na način da pre svega, budu zaštićeni njihovi interesi, ali da isto tako budu zaštićeni i uvaženi interesi države Srbije na KiM.

Tako da mi u stvari imamo jedan koncepcijski sukob uslovno rečeno. Vi ste za to da zadržimo status kvo, a mi smo za to da se vodi jedna aktivna politika, pre svega u odnosu prema zapadu.

Ako ste primetili, sad i mnogi političari na zapadu pomalo omekšavaju svoj stav kada je u pitanju Kosovo i Metohija zato što su videli da je Srbija odlučna da zaštiti svoje interese na Kosovu i Metohiji. Do juče je bilo nezamislivo da bilo koji zapadni političar spominje kompromisno rešenje za Kosovo i Metohiju. Sad već iz Amerike, iz Francuske možete da čujete takve stavove. Prihvatićemo svako ono rešenje oko koga se dogovore predstavnici Beograda i Prištine.

To je ipak pomak, možda mali pomak, ali ipak pomak u odnosu na onu situaciju koju smo imali za vreme Borisa Tadića, koga ste vi pominjali, kada je bilo jedino na stolu priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije. I danas postoje države koje to traže od Republike Srbije, ali treba da budemo pošteni sami prema sebi i prema građanima Srbije, pa da kažemo da se taj stav čak i kod nekih velikih svetskih sila menja i iz Vašingtona, iz Pariza, iz nekih drugih centara moći na zapadu, dolaze sve jači i sve snažniji glasovi da je i za njih prihvatljivo kompromisno rešenje, a to je da Srbija ne izgubi baš sve na Kosovu i Metohiji, jer ako priznate nezavisnost Kosova i Metohije onda to znači da na Kosovu i Metohiji sve gubite.

Da li možemo da dobijemo sve na Kosovu i Metohiji? To je jedno teško pitanje, u ovom trenutku verovatno ne možemo, ali mislim da je važno da se pronađe takvo rešenje da ne izgubimo sve kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Mislim da je to važno, pre svega zbog onih građana koji žive u tih 10 opština sa srpskom većinom.

Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić. Izvolite.

Ima jedno zdravo, logično razmišljanje u narodu, da Kosovo nije naše, što bi nas toliko pritiskali da nam uzmu? Da Srbija tu nema nikakvu ulogu, što bi toliki emisari iz belog sveta dolazili da vrše pritisak na rukovodstvo Srbije zbog Kosova? Ali, ima isto tako nešto što nalaže znanje i mudrost, da idete u susret događajima.

Mi srpski radikali, to ste u pravu, razlikujemo se kada je u pitanju koncepcijski vođenje politike u odnosu na naprednjake. To je istorijska razlika još od Milana Obrenovića, dok su naprednjaci sa Milanom Obrenovićem bili za zapad, radikali sa Pašićem bili su za Ruse. To je tradicija. Da li će u jednom trenutku doći do približavanja, to zavisi kako je bilo istorijski, da li će onaj ko vodi Srbiju doći u potpunu zavisnost od Rusije, pa priznati politiku koju zagovaraju srpski radikali. Ali, ostavimo sada to po strani, šta je ići u susret događajima? Ono što SRS insistira, kandidovati ideju u Savetu bezbednosti UN, da pripadnici ruskih trupa budu prisutni na KiM. Odmah je veća sigurnost i za onaj srpski živalj koji je ostao.

Kada već govorite o periodu progona Srba iz 2004. godine. Učesnik sam, kao i mnogi, priču koju sam slušao od strane tadašnjeg ministra vojnog Borisa Tadića je poučna. On je govorio da će on smiriti Šiptare sa glavno komandujućih međunarodnih snaga koji se nalaze na KiM. Znate kada su se smirili Šiptari na KiM? Godine 2004. u aprilu mesecu, kada je general Krga izdao naredbu da se pale tenkovi i da, kada su Šiptari bili svesni da će krenuti vojska, tada je sve prestalo. Uostalom, živi akter svega ovoga je vaš predsednik stranke i predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, koji je zajedno sa Dušanom Prorokovićem bio u severnom delu Kosovske Mitrovice. Možete da proverite ovo, proverljivo je.

Znači, treba ići u susret događajima koji nas očekuju, a ne čekati da oni pokrenu inicijativu, ne čekati da inicijativu ima Ramuš Haradinaj. Nekad je u politici najbitnija inicijativa. Nekad je u politici korak ispred vam donosi veliku prednost. Kada bi se kandidovalo ovo pitanje, a nema razloga jer i Ruska Federacija pripada porodici zemalja UN, nema nikakvi problema da oni pošalju svoje trupe. Nije to kao nekad da budu glineni golubovi, sada je to sasvim drugačije.

Kada je god Rusija stajala iza Srbije, Srbija je bila jaka i stabilna uslovno rečeno. Bez Rusije nema Srbiji snage, nema govora o tome da će Srbija moći sa ovim belosvetskim hohštaplerima da izađe na kraj. Zar nije ružno kada bivši predsednik Vlade, Berluskoni, predsednika države, koji se zvao Boris Tadić, oslovljava sa mister Klun, poredeći ga sa glumcem. Svi misle da je zbog lepote, ne, nego je imao švalerku u Italiji kao glumac, pa ga ovaj posramotio, pa vodi ministra odbrane, sećate se te scene, vodi ga za ruku. Čovek, dva metra u njemu, umesto da kaže – izvinite molim vas, nisam vam ja ovde klovn. Ništa manje smešno ni ponižavajuća kada Bil Klinton tapše sadašnjeg predsednika. Isto je to potez jednog pojedinca koji ide na sramotu Srbije. Znate, morate voditi računa u pojedinim situacijama kako se ponašate.

Samo jedno, završavam gospodine Arsiću, kada su na Bečkom dvoru hteli da ponize Petra Petrovića Njegoša, došao je u crnogorskoj nošnji, sprskoj nošnji iz Crne Gore, onda su toliko daleko išli ta gospoda, da su ga pitali – gospodine Petroviću, koliko je dva plus dva? On je rekao – u zavisnosti gde se vi nalazite od ukupnog zbira, ako ste desno od zbira onda je 40. Tako da, uvek treba biti dosetljiv i biti dovoljno mudar da branite svoje interese.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Evo, gospodin Mirčić se dotakao nekih zanimljivih istorijskih tema.

Gospodine Mirčiću, kada je ubijen Knez Mihajlo, 1868. godine, njega je na srpskom prestolu nasledio Knez, kasnije Kralj Milan. Jel znate koja je prva zemlja koju je Knez Milan posetio? Rusija. Knez Milan je odustao od politike slepog verovanja u Rusiju nakon što je Rusija, 1878. godine, potpisala sa zapadnim silama, odnosno sa Turskom tzv. Sanstefanski ugovor. Pa je, između ostalog, bilo predviđeno da ona četiri južna okruga, koje je srpska vojska oslobodila u srpsko-turskom ratu, treba da pripadnu Velikoj Bugarskoj. Onda je Kralj Milan rekao – ja sam Niš osvojio na bajonetima, ja samo na bajonetima mogu da ga predam Bugarima. To je jedna stvar.

Druga stvar, na Berlinskom kongresu 1878. godine, o tome inače svedoči i o tome je pisao Vladika Nikolaj Velimirović, pošto ga je srpska Vlada poslala da po Americi, po Velikoj Britaniji propagira ideju Srbije kao pijemonta jugoslovenskih naroda, on je u svojim beleškama zabeležio sećanje Jovana Ristića sa Berlinskog kongresa 1878. godine. Srpska delegacija je tada na Berlinskom kongresu otprilike imala status kao delegacija Republike Srpske u Dejtonu, bila je prisutna ali se nije mnogo pitala. Kada je Jovan Ristić otišao kod ruskog predstavnika na Berlinskom kongresu, taj ruski predstavnik mu je rekao, znate šta, idite kod Bizmarka, Bekonsfilda i Andrašia. Znači, obratite se Austrougarskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji kako da rešite srpsko pitanje. Na Berlinskom kongresu je srpsko pitanje rešeno, ne onako kako je to htela Rusija, a pogotovo ne kako je to htela Srbija, nego onako kako su htele Austrougarska, Nemačka i Velika Britanija. Zašto ovo govorim?

Jedno je imati emocije prema jednoj državi i prema jednom narodu, ali nešto sasvim drugo je voditi jednu realnu i odgovornu državnu politiku. To da li će Rusi sa svojim kontigentom da se vrate na KiM, pa to ne zavisi od Srbije, to zavisi od Rusije. Rusija već sada po Rezoluciji 1244 ima pravo da ima svoj kontigent na KiM. Zašto ga je povukla, ona svoje razloge za to. Ali, ja se plašim da to stalno čekanje da se nešto desi, ali nešto jako, jako krupno da se desi u međunarodnim odnosima, a kao što vidite ipak se ne dešava, bojim se da to dugo čekanje može pre svega da bude na štetu onih Srba koji su ostali da žive na KiM. Teško da će Rusija i Kina da zarate sa Amerikom zbog Kosova i zbog Srba sa Kosova, ja takva očekivanja nemam i sumnjam da iko ko je realan ima takva očekivanja.

Ono što mi radimo, to je upravo aktivna međunarodna politika. Nisu sporne Rusija i Kina, one nas podržavaju, mi nemamo šta njih da ubeđujemo da su KiM sastavni deo Srbije. Mi sada radimo onaj teži deo posla, onaj deo posla koji bivša vlast nije htela da radi, mi sada razgovaramo sa Amerikancima, sa Nemcima, sa Francuzima, i pokušavamo da im nametnemo jedan drugačiji stav, da nije rešenje za KiM da se od Srbije traži priznanje nezavisnosti KiM, jer to za Srbiju nije rešenje, to nije rešenje ni za Srbiju ni za srpski narod koji je ostao da živi na KiM. Mi sada vodimo politiku da pokušamo da ubedimo te države da je rešenje za KiM da na KiM, tako ja bar razumem državnu politiku Srbije, ne dobiju sve Albanci, niti da Srbija sve izgubi, nego da dobiju nešto i Albanci, ali da dobije nešto i Srbija. To je u ovom trenutku realna politika, ma koliko da to nekima teško padalo.

(Predsedavajući: Privedite kraju.)

Ja sam rekao i ovde u nekoj od prethodnih diskusija, kada biste pitali srce, isključivo srce, pa svaki Srbin bi vam rekao, možda ne svaki, ali od 100 Srba 90 Srba bi vam reklo da li bi volelo da je Knin u Srbiji ili da je Banjaluka u Srbiji, po srcu bi reklo – da. Ali, da li je to u ovom trenutku moguće? Nije moguće. Ali, šta je moguće? Moguće je da očuvamo Republiku Srpsku, to je moguće. Moguće je da je ojačamo politički, ekonomski, što i činimo. Moguće je da se nad Srbima na KiM nikada više ne ponovo ono o čemu ste vi govorili, pogrom iz 2004. godine, o čemu govori i predsednik Republike, da ne dozvolimo novi „Bljesak“ i „Oluju“ nad Srbima na KiM, to je realno i mi vodimo politiku u tom pravcu.

Sve drugo, znate, Srbija je suviše mala i teritorijalno i po broju stanovnika i u vojnom smislu da od nas zavisi odnos snaga u međunarodnoj zajednici. Uvek će Rusija biti Rusija, Amerika će biti Amerika, Amerika ima neke svoje interese, Rusija ima svoje interese. Šta je zadatak svakog srpskog rukovodstva, ne samo ovog aktuelnog? To je da hoda po toj tankoj žici i da taj naš mali srpski brodić kroz te tesnace međunarodne politike provede tako da on bude neoštećen ili da prođe kroz te tesnace sa što manje oštećenja.

Oni koji su vladali pre nas, oni su vodili jednu potpuno drugačiju politiku, njima je cilj bio po svaku cenu pobediti na izborima, a šta će biti sa Srbima na KiM baš ih briga. Mi vodimo jednu drugačiju politiku. Mi vodimo politiku da očuvamo srpski narod na KiM i da istovremeno očuvamo i minimum državnih interesa Srbije na KiM, ne tako što ćemo da ratujemo sa Amerikom, nismo mi sposobni za to, neko tako što ćemo pokušati argumentima da ubedimo zapadni svet da je jedino realno rešenje za KiM istorijski kompromis Srba i Albanaca i da se tim istorijskim kompromisom dva najveća balkanska naroda po broju stanovnika, pri čemu su demografski pokazatelji u korist Albanaca, a na štetu Srba, ali da je taj istorijski kompromis Srba i Albanaca dugoročno rešenje ne samo za KiM, nego za stabilnost čitavog zapadnog Balkana, jer dok se ne reši pitanje KiM imaćete u većoj ili manjoj meri otvoreno pitanje zapadnog dela Severne Makedonije i imaćete otvoreno pitanje delova Crne Gore, sa većinskim albanskim življem. Istorijskim kompromisom između Srba i Albanaca mi ne rešavamo samo problem KiM, koji, kao što vi kažete, datira od Kosovske bitke, nego mi dugoročno rešavamo pitanje mira i stabilnosti u regionu zapadnog Balkana. Utoliko je naša uloga teža.

Na kraju krajeva, kada je te reči napisao početkom 20. veka čuveni irski književnik Džejms Džojs, mnogi mu nisu verovali. On je rekao, citiram ga – sumnjam u srećnu budućnost Evrope sve dok postoji problem Makedonije. To je napisano na početku 20. veka. Koliko su tesno vezani problemi KiM, zapadnog dela Severne Makedonije i pojedinih delova Crne Gore mislim da vama, gospodine Mirčiću, kao dugogodišnjem iskusnom političaru to ne treba posebno objašnjavati. Ali, zadatak Srbije, kao ključne države u ovom regionu, je da sačuva mir i stabilnost i mi taj mir i stabilnost treba da koristimo, s jedne strane, da ekonomski ojačamo Srbiju, što već činimo, i da je ojačamo u vojno-tehničkom smislu. Bez jake ekonomije i bez jake srpske vojske teško da ćemo postići uspehe i na diplomatskom planu.

Hvala.
Pravo na repliku ima narodni poslanik Milorad Mirčić.

U pravu su oni koji tvrde da su bili različiti odnosi kada su u pitanju odnosi Srbije i Rusije. To su različitog intenziteta odnosi koji su zavisili od situacije ne samo na svetskoj političkoj sceni, nego i od onoga ko je na čelu ove dve države.

Mi smo svedoci da je Rusija 90-tih godina, odnosno u pripremi za bombardovanje Srbije od strane NATO pakta, čak je to potvrdio i predsednik Belorusije Lukašenko, da je sam plakao zbog činjenice da Jeljcin nije hteo da angažuje rusku vojsku u odbrani Srbije, nije hteo ni diplomatski da se potrudi, ali ima jedna nepobitna činjenica, bez obzira na promenljivost tih odnosa, nikada nas u istoriji Rusija nije bombardovala, nikad. Svi ostali jesu, Rusija nije.

Da se mi ne bi povlačili za emocijama, evo šta je racionalno danas u politici Srbije, da ekonomski ojača. Gde možemo da nađemo bolju saradnju nego u Rusiji? Sve energente ili većinu energenata dobijamo od Rusije. Sva rudna bogatstva koja se koriste za proizvodnju i za preradu u Srbiji nalaze se u Rusiji. Kada je u pitanju poljoprivredna industrija, ona zavisi od plasmana robe, najveće tržište je Rusija. Jesu li to realni parametri? Da nisu realni parametri, zašto bi onda van svake logike Nemačka kršila sankcije koje je uvela zapadna Evropa, odnosno Amerika prema Rusiji? Oni su u izgradnji drugog kraka Severnog toka i videli ste kakav je stav Merkelove, baš je boli briga šta Amerika misli o tome, njoj je interes da dobije što jeftinije i što povoljnije energente. Znate, kada ste na tržištu, u konkurenciji sa državama koje koriste skupe energente, onda vi imate veliku prednost. Nemačka ima mnogo jeftinije kada je u pitanju gas kao energent i mnogo povoljnije uslove i zato je i te kako u velikoj prednosti. To je racionalno.

Ta ista Nemačka nagovara u zvaničnoj politici da ne sarađujemo sa Rusijom. Kažu – nema tamo ništa dobro. Ko je sada normalan da može to da sluša? Njima je dobro, Evropi je dobro, čak i oni koje Amerika stisne i čvrsto drži pod kontrolom, i oni su se pobunili, hoće da sarađuju sa Rusijom. Evo vam primer, da ne idemo u Evropu, evo vam primer Turske. Erdogan je procenio, dosta je te tiranije od strane Amerikanaca, obećanja da će čuvati, pa kada je on pokazao neku samoinicijativnost, organizovali mu puč. Da nije bilo Rusije, da nije bilo Vladimira Vladimiroviča Putina, izgubio bi glavu, okrenu se prema Rusiji.

Nije se okrenuo zato što su njemu samo spasili glavu, uslovno rečeno, nego zato što se interes privrednika Turske nalazi u Rusiji. Tamo se plasira veliki deo robe koja se proizvodi u Turskoj. Uostalom, i vojno, ako gledate vojno, pa šta ima bliže nego da sarađujemo sa Rusijom?

Zaboravite to. To su floskule koje su ranije bile - ako mi zategnemo odnose sa Amerikancima, bombardovaće. Neće, gospodine Martinoviću.

Kada je kapital ruski došao u vidu "Gasprom njefta" u NIS, nema te sile koja će da digne avione da bombarduje rafinerije. Ne postoji ta sila više. Videli ste u Siriji kako su prošli ti koji su tako mislili.

Nama treba ta vrsta sigurnosti.

(Milimir Vujadinović dobacuje.)

Nama je samo, kolega vi se kasnije ubacujete, vi izgleda da spavate na ovome času, ali je duhovito to što dobacujete, nama treba neko ko nam je iskren prijatelj, koji ima potencijal, kao što nam Kina pomaže ekonomski i to je značajno, ne mogu više da nas ucenjuju. I zato mi naglašavamo ulazak "Behtela" na tržište, da je to kriminal. Mogli su Kinezi to da rade mnogo jeftinije, zato što sad možemo, ne zato što smo opozicija, nego imamo da biramo. Kada Rusija učvrsti svoje pozicije po pitanju Srbije, nemojte misliti da će tu biti nekog velikog rata. Ne zavisi to od Srbije. To zavisi da se dogovore velike sile. Nemojte to da gubite iz vida.

Evropa je vaša perspektiva, kako kažete. Mi kažemo da je realno perspektiva Srbije da se što čvršće poveže sa Rusijom, a pri tome da sarađuje i sa zemljama koje su na zapadu Evrope, ali na ravnopravnim osnovama, a ne da nas šutiraju i da nas ucenjuju. Vidite da iz dana u dan dolaze emisari. Evo, uostalom, da završim.

Kažete - čuvanje Republike Srpske. Pa, šta rade? Pokreću pitanje Srebrenice. Šta vam je to? Priprema terena da Republika Srpska proglasi se za genocidnu tvorevinu. Samo je to. Kako će Srbija da zaštiti Republiku Srpsku ako to bude matrica po kojoj će se sve da vrti? Nije valjda da neko misli da je to iznenada, naivno? Uostalom, evo, ovde je živi svedok događaja od početka 2000. godine. Istu ili sličnu priču su nam pričali oni iz DOS-a. Evo, Marijan Rističević je tu, živi učesnik. Istu priču - samo da se okrenemo zapadu, samo da se okrenemo Evropi, što dalje od Rusije, stižu milijarde.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Martinović, zatim narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Ja zaista ne mogu da se složim sa onim što ste rekli da je naša politika politika predsednika Republike i politika SNS da idemo što dalje od Rusije. Ako je iko približio Srbiji Rusiju i Rusiji Srbiju, onda je to uradio Aleksandar Vučić. Dakle, i na političkom i na ekonomskom i na vojno-tehničkom planu. Dokaz za to je činjenica da je upravo predsednik Ruske Federacije, Vladimir Putin, odlikovao ordenom Aleksandra Nevskog Aleksandra Vučića. Poslednji srpski političar pre Vučića koji je dobio tako visoko odlikovanje iz Rusije bio je Nikola Pašić.

Dakle, sve što je bilo objektivno moguće da se uradi po pitanju približavanja Srbije Rusiji, Srbija je uradila.

Ali, ovde sad nije stvar u Rusiji. Nije nama problem Rusija. Nama ostaje onaj drugi problem, koji bivša vlast nije uspela da reši, a to je kako da ubedite zapadne države, jer vi ne možete kao dete da se pravite, stavite ruke preko očiju i kažete - zapad ne postoji. Postoji Amerika, postoji NATO pakt, postoji Nemačka, postoji Francuska, postoji Italija, postoji nešto što se zove Kontakt grupa, itd. Ne od juče. Postoji godinama. Postoji decenijama.

Na Aleksandru Vučiću je, pre svega, i na Vladi Srbije, kako da ubedimo moćne zapadne sile, bez okretanja leđa Rusiji, jer mi nismo okrenuli leđa Rusiji, mi nismo uveli sankcije Rusiji, mi maksimalno sarađujemo sa Rusijom po svim pitanjima i nikad bolja saradnja nije bila između Srbije i Rusije nego za vreme Aleksandra Vučića. Ali, sad morate da ostavite Rusiju po strani. Nije nama Rusija problem. Nama je sad problem kako da pokušamo da ubedimo zapadni svet, koji je većim delom priznao nezavisnost Kosova i Metohije, da rešenje za KiM nije tako što ćete Srbiji ultimativno da postavite kao zahtev - moraš da priznaš nezavisnost Kosova i Metohije, jer to nije rešenje.

Naš zadatak je težak utoliko što moramo da ubedimo zapadni svet da je kompromis rešenje za Kosovo i Metohiju, a ne priznanje nezavisnosti KiM. Na kraju krajeva, to je najlakše, priznate nezavisnost Kosova i kažete - rešili smo problem. Ne, problem je mnogo veći, kako da ubedite tu Ameriku, kako da ubedite tu Nemačku, kako da ubedite Veliku Britaniju, Francusku, Italiju, da je rešenje za KiM dijalog sa kosovsko-metohijskim Albancima i postizanje istorijskog sporazuma, tako da Srbija ne izgubi sve na KiM. O tome se radi.

Za to je potrebna ogromna energija. Potreban je ogroman napor. Pre svega, potrebna je snažna Srbija, u političkom smislu, potrebna je snažna Srbija u ekonomskom smislu i potrebna je snažna Srbija u vojno-tehničkom smislu.

Srbija je postala ekonomski jaka u poslednjih nekoliko godina, zato što smo uspeli da odgovornom ekonomskom i finansijskom politikom, s jedne strane, konsolidujemo naš budžet, da konsolidujemo naše javne finansije, a sa druge strane, da otvorimo nove fabrike, da otvorimo nova radna mesta, da zaposlimo građane Srbije, da smanjimo stopu nezaposlenosti sa 26, 27%, koliko je iznosila, na nekih 11%, koliko iznosi danas.

Zbog toga nam je potrebna mudra i izbalansirana politika. Lako je danas izvređati ambasadora Skota, reći mu - ti si budala, ti si majmun, ti si kreten, itd. Super. Moguće je to učiniti i sa francuskim ambasadorom, i sa nemačkim, sve je to moguće. Ali uvek morate da imate u vidu šta je ono što je iza vas. Iza vas su građani Srbije, iza vas su ljudi koji očekuju svakog meseca platu, za sebe i za članove svoje porodice. Iza vas su ljudi koji očekuju da rade. Iza vas su ljudi koji očekuju da mogu da se leče. Iza vas su ljudi koji očekuju da mogu da školuju svoju decu. Iza vas su ljudi prema kojima imate obavezu kao država da ostanu u ovoj zemlji, kao mladi lekari, kao mladi inženjeri, a ne da odu u beli svet.

O svemu tome morate da vodite računa kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Kosovo i Metohija nije samo istorijsko pitanje, Kosovo i Metohija nije samo teritorijalno pitanje. Kosovo i Metohija su vam i ekonomija i finansije i diplomatija i mnogo što šta drugo. Svim tim sredstvima i svim tim instrumentima država Srbija danas brani svoje interese na Kosovu i Metohiji. Pa, zašto pojedini političari sa zapada menjaju svoj stav po pitanju Kosova i Metohije? Ne onako radikalno kao što bismo svi mi želeli, ali sad se već čuju malo drugačiji tonovi sa zapada, zato što su shvatili da imaju posao sa jednom ozbiljnom državom. Zato što predsednik Republike isto kaže, kakav je državni stav i u Moskvi, i u Vašingtonu i u Briselu i u Berlinu i u Rimu i bilo gde da se nađe.

Mi ne menjamo politiku od danas do sutra i mi ne prilagođavamo naš stav onome što bi naš sagovornik hteo da čuje. Pa bi Rusi hteli da čuju jedno, a Amerikanci bi hteli da čuju drugo, a Nemci bi hteli da čuju nešto treće. Ne, Srbija vodi jednu jedinstvenu politiku i prema zapadu i prema istoku.

Istok nam je u ovom trenutku prijatelj, oko toga se slažemo, ali sad nam ostaje onaj teži deo posla, kako da od onih koji su nas do juče bombardovali napravimo, ako ne prijatelje, onda makar partnere koji će hteti da saslušaju našu argumentaciju i po pitanju Kosova i Metohije, ali i po pitanju Republike Srpske, o kojoj ste govorili, i po pitanju Srba koji su ostali da žive u Hrvatskoj i po pitanju Srba koji su ostali u Crnoj Gori.

To je vraški teška politika. Da biste u toj politici uspeli morate da pokažete mudrost, morate da pokažete strpljenje, morate da imate takta, morate da razgovarate i na onim mestima na kojima je teško biti, a kamoli razgovarati.

Vi ste sad spominjali u pežorativnom smislu kako je Bil Klinton tapšao po ramenu Aleksandra Vučića. Aleksandar Vučić je na tom panelu 2016. godine, pred tim istim Klintonom, pred onim Ćamilom Durakovićem, koji je bio načelnik opštine Srebrenica, tvrdio da se u Srebrenici desio zločin, ali da nije bilo genocida i rekao da će Srbija učiniti sve da pomogne Srebrenici, a to znači srebreničkim Srbima i Muslimana i svima koji žive na tom prostoru da imaju nove vrtiće, nove puteve, nove domove zdravlja, nove škole, itd. Mislimo da je to odgovorna politika.

Nije on otišao kod Bila Klintona 2016. godine, odnosno nije otišao na taj panel da bi tamo uživao. On je tamo bio izložen baražnoj vatri da je Srbija odgovorna, ne samo za Srebrenicu, da je Srbija odgovorna za raspad bivše Jugoslavije.

Aleksandar Vučić je u svojstvu predsednika Vlade branio poziciju, ne samo Srbije, nego celokupnog srpskog naroda, da je srpski narod, zapravo, najveća žrtva nasilnog razbijanja bivše Jugoslavije. Mogao je on tamo da ne ode i to bi bilo za njega vrlo jednostavno. Lepše mu je da sedi u Beogradu, nego da razgovara sa Bilom Klintonom i Ćamilom Durakovićem, ali on je izabrao teži put, jer nije uvek lakši put bolji put za Srbiju ili za bilo koju drugu državu.

Nekad je teži put, bolji put, a teži put je da razgovarate, ne samo sa prijateljima, nego i sa onima koji su vam do juče bili neprijatelji, a vi činite sve što je do vas da od bivših neprijatelja napravite, ako je ikako moguće, partnere sa kojima ćete racionalno da razgovarate o mnogim pitanjima koja su od interesa za Srbiju, ne samo kada je u pitanju KiM, nego i položaj srpskog naroda u Hrvatskoj i položaj Republike Srpske i položaj srpskog naroda u Crnoj Gori.

Mislim da je Aleksandar Vučić pokazao kako se vodi jedna mudra i odgovorna nacionalna politika, kako je moguće biti na početku 21. veka, da tako kažem, realni nacionalni. Ne emotivni nacionalista, ne nacionalista koji sanja o tome da će se nešto veliko desiti, pa kad se to desi, onda će se ostvariti svi naši snovi, nego da pokušamo da ostvarimo naše nacionalne interese u ovom i ovakvom svetu koji je nepravedan, u kome se međunarodno pravo poštuje samo kad su u pitanju veliki, a mali nekad se poštuje, nekad se ne poštuje.

Mi ne možemo da izmislimo neki novi svet, mi moramo da vodimo politiku u ovom i ovakvom svetu, a ovaj svet je nepravedan. Nije ovaj svet nepravedan prema Srbiji samo sad, on je bio nepravedan prema Srbiji mnogo puta u prošlosti, ali je svaki srpski odgovorni političar vodio računa o tome da taj srpski brod, uzmite kneza Miloša, uzmite Iliju Garašanina, uzmite kralja Milana, uzmite Nikolu Pašića, Jovana Ristića, svako od njih je imao onaj svoj krajnji nacionalni cilj, ali je znao da bi stigli do tog svog krajnjeg nacionalnog cilja morate da pređete na desetine i desetine malih, sitnih, teških koraka da biste došli do tog krajnjeg cilja.

Mislite da je knezu Milošu bilo lako da razgovara sa Turcima? Ili kralju Milanu? Nikoli Pašiću da razgovara i sa razgovara i sa Rusima i sa Englezima i sa Nemcima, itd. Nije, ali nemate drugog izbora, morate da razgovarate.

Mi se tako ponašamo zato što smatramo da druga politika ne postoji. Svaka druga politika je avanturizam. Naplaćali smo se mi srpskim glavama u 20. veku tog avanturizma. Nemamo više pravo da gubimo srpske glave. Nama su potrebni živi Srbi, i u Srbiji i svuda u regionu. Da bismo ih sačuvali živima, moramo da vodimo odgovornu politiku.

Gospodine Rističeviću, još pet minuta od ovlašćenog je preostalo.
Reč ima Nataša Sp. Jovanović. Izvolite.