Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Četrnaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 90 narodih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.
Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 87 narodnih poslanika, odnosno da su ispunjeni uslovi da nastavimo rad Narodne skupštine.
Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju narodni poslanici Vladimir Marinković, Milorad Mijatović i Žarko Obradović.
Nastavljamo rad i prelazimo na pretres u pojedinostima o tački 1. dnevnog reda – Predlogu zakona o izmenama i dopuni Zakona o regulisanju javnog duga Republike Srbije po osnovu neisplaćene devizne štednje građana, položenu kod banaka čije je sedište na teritoriji Republike Srbije i njihovim filijalama na teritorijama bivših republika SFRJ.
Saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine obaveštavam da su danas pozvani da sednici prisustvuju ovlašćeni predstavnici od strane Vlade Republike Srbije. Sa nama je danas ovde ministar Đorđević.
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Marijan Rističević, Vjerica Radeta, Milorad Mirčić, Sreto Perić, Aleksandar Šešelj i Nikola Savić.
Primili se Izveštaj Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo i Odbora za finansije, republički budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona, u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo rekli da ovaj zakon ne treba, nije trebalo ni da se donosi i kroz svoje amandmane smo izrazili stav SRS tako što smo predložili brisanje svih tih članova, pa tako i ovog člana 1, zato što smo uvereni da onaj kome je zakon namenjen ništa neće dobiti ovim zakonom.

Produžava se rok za prikupljanje dokumentacije, skraćuje se rok za konačnu isplatu, znači svi oni koji imaju urednu dokumentaciju mogu bez problema da realizuju ta svoja potraživanja, ali se ovde postavlja još jedno pitanje – kako je moguće da je neko mogao da ostvari to pravo kod Međunarodnog suda u Strazburu ako nije imao potpunu dokumentaciju?

Uvek kada se nešto dešava, kada mi potvrđujemo neke sporazume i nešto što dobijamo naloge iz inostranstva, uvek se to nekako ispostavi da to nije u interesu ni naše države, ni našeg naroda. To nije prvi put, naravno.

Ali, ne može da se govori o ovom zakonu, a da se nekako ne vratimo u ružnu istoriju Srbije koja je počela 2000. godine onom buldožer revolucijom i tada je zapravo počeo sunovrat Srbije i rastakanje u svakom smislu te reči. Glavni nosioci uništenja Srbije iz tog vremena su Dinkić, Labus, Vlahović i Đelić. Bilo ih je još, ali ove apostrofiramo iz razloga što je vrlo interesantno da su oni danas ugledni članovi društva na bitnim funkcijama, da im dlaka sa glave ne fali, a da svi kada govorimo o tom vremenu kao glavne kriminalce, kao glavne krivce za kriminalne privatizacije označavamo upravo njih.

Ali, mi danas imamo situaciju da je Dinkić, recimo, taj koji je u Srbiju doveo Bin Zajeda sa punom torbom raznih obećanja, od kojih, znamo svi, koliko nije ispunjeno. Vlahović je neko je, evo da se podsetimo, Vlahović je pred Skupštinu tog 5. oktobra došao u starom fići iz stare roditeljske kuće iz Sopota. Mandat ministra je završio kao jedan od bogatijih ljudi u Srbiji i to je nešto što je apsolutno poznato, ali onda se postavlja pitanje – kako taj takav Vlahović, recimo, može da najvišim funkcionerima države, i ovog režima, i onih prethodnih, može da drži predavanja o tome kako država može da se razvija, kako ekonomija može da se razvija i to čini na, kako volite da kažete, srpskom Davosu, a to je samo produženi vikend za lep provod na Kopaoniku?

Ili, pre neki dan, prekjuče, kada je predsednik Francuske bio u Srbiji, u prvom redu sa najvišim državnim funkcionerima sačekao ga je Božidar Đelić. Kažu kao savetnik te firme koja je kupila aerodrom, a Boga mi, neki kažu kao suvlasnik. Onda se zaista postavlja pitanje – šta se zapravo u državi Srbiji radi na smanjenju korupcije, a toj nultoj toleranciji, naravno, da nema ni govora?

Ponekad kada poslanici vlasti razgovaraju sa praznim klupama, pitam se ima li smisla razgovarati sa praznim klupama, ali onda opet kad se tako dese neke situacije, onda mi se čini da i te kako ima smisla, zato što to zapravo nije razgovor sa praznim klupama, nego sa onim što je u tim klupama sedelo.

Juče se razbuktala ta masa, sinoć na društvenim mrežama, danas i sinoć u antidržavnim medijima, ja kažem i antisrpskim, na pitanje koje je Vojislav Šešelj ovde postavio vezano za činjenicu da je neka novinarka Čongradin, valjda se zove, objavila u „Danas-u“, da se u Srebrenici desio genocid. Juče je Vojislav Šešelj tražio, i mi to ponavljamo sada, pokrenuli smo to pre dva meseca, da hitno treba menjati Krivični zakonik i da svako ko tako nešto kaže mora krivično da odgovara. To je veoma opasna teza, koja nam se sve više nadvija iznad glave, koja sve više, kažu i kao budući zahtev, dolazi od te EU, da ćemo morati i to da priznamo da bismo nastavili tim putem do čijeg kraja nikada nećemo doći. Uostalom, to je rekao i Makron, potvrdio pre dva dana, ono što je rekao pre više dana zapravo. Onda su ovi iz tih praznih klupa drvlje i kamenje osuli na Šešelja. Mogu da razumem, mi možemo da razumemo da neko ne voli Šešelja, da neko ne voli radikale, da neko ne voli vlast, ali da neko ko je slučajno rođen kao Srbin, toliko ne voli svoj narod, to je prosto neverovatno.

Oni jesu jedna masa, jedna rulja, koja tako otvoreno, mimo ovih klupa vodi antidržavnu i antisrpsku politiku. Naravno, oni su pravili neke poteze koji su bili krivična dela, i trebalo je na taj način s njima se obračunavati, uslovno rečeno obračunavati, ali to je propušteno i sad oni mogu da se ponašaju kako god im padne napamet. Interesantno je da niko od njih nije ni tada, juče, ni sinoć, ni prethodnih dana nikada nije zamerio nikome ko je rekao da se u Srebrenici desio genocid, a zameraju nekome ko ima primedbe na to. To je takva zamena teza, ponavljam, veoma opasna po državu. Nisu tamo svi oni glupi, nije svima njima Marija Janjušević merna jedinica, ali to je razlog više da budemo sigurni da se to radi apsolutno protiv države. Oni su uspeli da, znate, uspeli su da ubede jedan broj ljudi koji koristi informacije iz njihovih medija da je zapravo svako onaj ko nije protiv sadašnje vlasti, da podržava tu vlast, što apsolutno nije tačno, jer oni zapravo to namerno rade da bi poistovetili državu i vlast.

Onda, ako neko kaže da je u Srebrenici bio genocid, onda oni misle taj neko je nešto loše rekao za aktuelnu vlast, za Vojislava Šešelja, za Slobodana Miloševića, dotle idu samo da bi skrenuli pažnju sa onoga da oni zapravo ovde izvršavaju određene zadatke, da su oni, i drugog izraza nema, izdajnici sopstvenog naroda i interesa sopstvene državu.

Zaista očekujem od svih kolega, ne da stanu u odbranu Vojislava Šešelja, njemu to ne treba, nego da stanu u odbranu istine i pravde, da stanu u odbranu interesa države Srbije i većinskog srpskog naroda u državi Srbiji. Sve vas pozivam da zaista, vi tu moć imate, intervenišete preko nadležnih organa vlasti, vas ministre Đorđeviću, da se u Vladi Srbije pokrene pitanje izmena Krivičnog zakonika i da najhitnije kao krivično delo bude označeno iskazivanje da se u Srebrenici desio genocid.

Ljudi, moramo mi da delujemo, kad kažem mi, mislim na patriotske snage u Srbiji, moramo da delujemo pre nego što to bude kasno i pre nego što to dođe kao zvaničan zahtev prema vlastima Republike Srbije. Hvala.

Zahvaljujem, koleginice Radeta.

Reč ima, po amandmanu, narodni poslanik Veroljub Arsić.

Izvolite, kolega Arsiću.

Od vremena poslaničke grupe, predsedavajući.

Prvo, da podsetim sve kolege poslanike da je ovde više puta od narodnih poslanika bivšeg režima bilo prebacivano SNS, SPS, pa čak i SRS kako su oni vratili staru deviznu štednju.

Kao što vidimo, da je to bilo tačno, danas ne bismo raspravljali o ovome zakonu i nikada do kraja nisu bili otvoreno iskreni da kažu kako su to vraćali staru deviznu štednju. Stara devizna štednja je vraćena emitovanjem državnih obveznica sa različitim rokom dospeća, čini mi se deset i više godina.

Sad, kada država emituje tu obveznicu na osnovu stare devizne štednje, a vidite kakve su se matematike setili tada da bi došli do velikog novca za privatizaciju koja je predstojala u Republici Srbiji, vlasnik je Republika Srbija i vlasnik je fizičko lice na koga glasi ta državna obveznica. Onda je bivši režim, predvođen Labusom između ostalog, Vojislavom Koštunicom, Zoranom Živkovićem i Mirkom Cvetkovićem dozvolio da te državne obveznice budu predmet trgovine na berzi. Ali, ne na pravi način, jer tada Srbija nije imala razvijeno finansijsko tržište i trgovinu hartijama od vrednosti, već su razni mešetari pozivali građane koji poseduju obveznice za vraćanje stare devizne štednje, da te iste državne obveznice prodaju njima, ali po značajno umanjenoj vrednosti. To je išlo čak i do 60% ili da kažem, hajde, da prevedem za neke kolege iz bivšeg režima koji slabije znaju da računaju, znači ako nekome država treba da isplati u nekom periodu 1.000 tadašnjih maraka, on će za svoje obveznice, ukoliko ih proda Miroslavu Miškoviću, Koletu i ostaloj ekipi, da naplati svega 400 maraka.

Sad, da greh i zločin budu još veći, te iste državne obveznice mogle su da se koriste prilikom privatizacije društvenih preduzeća u Republici Srbiji, ali ne u tom odnosu kako su ih oni kupovali od građana, nego na nominalan iznos koji je glasio na obveznice. Pa su nešto gospoda kupovali 20 puta jeftinije nego što zaista to košta, a zatim su kroz obveznice uštedeli i na tih 20 puta umanjene vrednosti još 60% i otkupljivali srpsku privredu.

Isplata stare devizne štednje u velikoj meri je bila prevara stranaka DOS-a i bivšeg režima da neko na što je moguće jeftiniji način dođe do privrede Republike Srbije i to je prava istina kako je vraćena stara devizna štednja.

Znači, posle godina ratova, sankcija, gubitka nade da građanin može bilo šta da naplati od stare devizne štednje, ponuđeno mu je da svoje potraživanje naplati u iznosu od 40% odmah, a svih 100% je bez obzira na rok dospeća, da li je pet, deset ili više godina, korišćeno za otkup društvene imovine u Republici Srbiji.

Sada se vraćamo na ona čuvena tri evra po šećerani iz 2002, 2003. godine, pa sada zamislite tri evra po šećerani, ukupno devet za tri. Nisu baš bili toliko bahati da plaćaju jedan evro jednu šećeranu, nego tri evra po šećerani i tri šećerane puta tri evra – devet evra. Sada zamislite kako je to izgledalo kada otkupljuje i tih devet evra za tri i po evra. Zamislite koliko je tu novca izvučeno i od građana i od privrede i koliko se došlo do jako skupe i vredne imovine.

Meni je žao zaista što u to vreme nije postojao sporazum o kome ćemo raspravljati sutra u pojedinostima, jer sam siguran da bi kao država imali tačne podatke za koliko su prodavali društvenu imovinu koja je sticana godinama, koliku su razliku u ceni ostvarili, koliki su porez trebali da plate Republici Srbiji na kapitalnu dobit. Znači, sada dolazimo do nečega oko čega se ja sa koleginicom Radetom, ne mogu reći ne slažem, ali ona kao pravnik razume da zakon koliko god da je loš, on mora da se sprovodi. I nije tačno da su zakone u DOS-ovim vladama pisali ministri, samo su formalno ti zakoni prosleđivani kroz ministarstvo i Vlade do Narodne skupštine Republike Srbije. Te zakone su pisali tajkuni. Pravili su zakonski okvir za jednu veliku pljačku u Srbiji i pljačkali su i otimali šta god da im je palo na pamet i na način na koji im je god palo na pamet. Znači, pljačkali su tako što su vrednost imovine dovodili do bescenja, da je neko preduzeće bilo jeftinije, i to višestruko puta jeftinije nego što je imalo sredstava na svom tekućem računu, odnosno tada žiro-računu.

Onda hajka, kada državni organi počnu bar ono što mogu da sprovedu, hajka svih pripadnika bivšeg režima na ministra policije Nebojšu Stefanovića, zašto se ispituje poreklo imovine Dragana Đilasa od 500 miliona evra. Koliko je tu bilo tih državnih obveznica, ili je možda zakasnio, ili sećate se one čuvene priče i afere oko kiparskih para. Tu je završio jedan dobar deo stare devizne štednje, dobar deo. Bile su tu komisije, odlazio je i Velja Ilić, odlazio je i Mlađan Dinkić, odlazila je cela jedna garnitura, Božidar Đelić, vojvoda od „Meridijan banke“.

Pri svakom izlaganju u Narodnoj skupštini postavljao sam pitanje šta su pronašli od novca na Kipru koji imaju tamo građani Srbije, Savezne Republike Jugoslavije ili Državne zajednice Srbije i Crne gore. Dobio sam jedan začuđujući odgovor, da su uspeli da pronađu samo 600 miliona maraka na Kipru, koji pripada nekom građaninu Srbije, nisu imenovali kom građaninu Srbije, ali da taj novac nije od stare devizne štednje i od novca koji je iznosila država na Kipar. Sada samo neka mi kaže neko, ko je taj koji je mogao da zaradi 600 miliona evra iz Srbije za vreme sankcija, bombardovanja, svega i svačega što smo doživeli, propasti prilikom privatizacije, a da je to bilo na pošten i zakonom dozvoljen način?

Zaista mi je žao što ovaj sporazum koji sada treba uskoro da ratifikujemo tada nije bio na snazi, jer bi na mnoga pitanja imali i tačne odgovore, ko je uzeo novac, gde se nalazi novac, ko je rasprodavao srpsku državnu imovinu, ko je radnike ostavljao bez posla i koliko je od svega toga platio Republici Srbiji na ime svih onih socijalnih programa koje je država preuzimala za svako lice koje izgubi posao. Čini mi se da od poreza ništa nije uplaćivano, jer da bi pravili socijalni mir i isplaćivali te obaveze, podizali smo kredite.

E sad, tu se uvek provlači jedna priča oko uspeha bivšeg režima, to je otpis duga Pariskom i Londonskom klubu poverilaca. Tu mogu da kažem da je to takođe jedna jako velika prevara. Nije otpisan bukvalno ni dinar duga. Otpisane su samo kamate koje su dospevale na naplatu, dok je Savezna Republika Jugoslavija bila pod sankcijama međunarodne zajednice, a kasnije i pod sankcijama Evropske unije i zapadnih zemalja itd. To je bilo otpisivano, a i tada nam nisu činili uslugu, jer su značajna sredstva na koja je imala pravo Savezna Republika Jugoslavija bila deponovana kod banaka koje su osnivači ta dva kluba, a na koje nismo imali pravo da naplaćujemo kamate. Eto, to je istina i oko stare devizne štednje i oko otpisa dugova.

Još nešto da podsetim, pošto kažu da su oni sve to platili, moram da kažem da nije tačno. I dan-danas Republika Srbija otplaćuje te obaveze, ali ne novcem koji su oni zaradili, nego novcem koji su zaradili građani Republike Srbije, a uslove da se taj novac zarađuje napravio je i premijer, a sada predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić.

S obzirom da je sistem pun, moram da pitam najpre.
Koleginice Radeta, osnov vašeg javljanja je replika.
Da li se još neko javio?
Kolega Martinoviću, izvolite, najpre replika, pa onda koleginica Radeta replika.
(Aleksandar Martinović: Javljam se po amandmanu.)
Moramo prednost samo replici da damo, izvinite, pošto se koleginica Radeta javila.
Izvolite.

Ovo što je rekao gospodin Arsić manje-više je tačno i nije to valjda nikom dobronamernom u Srbiji sporno. Ali, ono što mi pitamo stalno je kako je moguće da svi znamo, mi kao opozicija znamo i govorimo to godinama, ali očigledno to zna i vlast, da su bile pljačkaške privatizacije, da je pola miliona ljudi oterano na ulicu, da su na mestima nekadašnjih fabrika izgrađeni hoteli i tržni centri, da su te lokacije bile razlog kupovine koja je bila burazerska, koja nije rađena ni po onom Zakonu o privatizaciji, kakav je bio svi znamo, da su svi koji su kupovali te fabrike obavezivali se da dve godine neće menjati namenu, samo dve godine, i te dve godine ništa nisu radili i posle dve godine ljude isterali na ulicu, oni počeli da grade svoj biznis potpuno drugačiji od onoga što su radili.

Svi znamo i evo, čuli smo da je tu bio Đelić, Vlahović, Dinkić, Labus, ali ne znamo kako je moguće da su ti ljudi na slobodi ili bar, opet kao pravnik poštujući prezenciju nevinosti, možda bi bili na slobodi i kada bi se vodio krivični postupak protiv njih, ali kako je moguće da se ne vodi? Nemojte samo da kažete - mi uradimo sve, neće sudovi, neće tužilaštva. Hoće i sudovi i tužilaštva, ako postoji politička volja. Ne mislim da treba da se utiče, ni na sudove, ni na tužilaštvo, ni da se vrši bilo kakav politički pritisak, pogotovo ne pritisak izvršne vlasti, ali postoji pritisak javnosti, uslovno rečeno pritisak. Nemoguće je da svi znamo ko su lopovi tog bivšeg režima i da su to danas predstavnici Etihada, ovih što su kupili aerodrom itd.

Zahvaljujem, koleginice Radeta.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Po amandmanu.
Izvolite kolega Martinoviću.

Dame i gospodo narodni poslanici.

Koleginica Radeta je otvorila nekoliko važnih tema i ja mislim da je red da o tim temama danas razgovaramo.

Prvo, gospođa Radeta i ne samo ona, nego i to rade i neki drugi poslanici SRS, ističu kako niko od predstavnika režima koji je vladao Srbijom do 2000. godine, nije procesuiran. To naprosto nije tačno.

Znate, vrlo dobro da su izrečene pravosnažne presude i to osuđujuće i za Miroslava Miškovića, i za Marka Miškovića, i za Mila Đuraškovića. Takođe, da se vode krivični postupci protiv najmanje šest ministara iz raznih Vlada, koje su se formirale u Srbiji do 2000. godine. Tu mislim na Predraga Bubala, tu mislim na Sašu Dragina, tu mislim na Slobodana Milosavljevića i na neke druge. Takođe, vode se dva krivična postupka koliko je meni poznato, protiv najmanje dva pomoćnika ministra koji su bili na tim položajima, odnosno na tim funkcijama do 2012. godine.

Dakle, nije tačno da pravosudni organi Republike Srbije ne rade ništa kada je u pitanju procesuiranje onih koji su odgovorni za propast srpske privrede i srpske poljoprivrede u periodu od 2000. do 2012. godine.

Sve što bi rekao više na ovu temu neko bi mogao da protumači kao jedan vid pritiska na pravosuđe i zbog toga ću ja ovde da se zaustavim. Prosto, hoću da kažem da se pravosudni sistem Republike Srbije, takođe uključio. Mi možemo da budemo u većoj ili manjoj meri zadovoljni načinom na koji se uključio, ali da se pravosudni sistem Republike Srbije uključio u procesuiranje onih koji su odgovorni za pljačku, za loše sprovedenu privatizaciju, za proneveru državnog novca i za razne druge zloupotrebe, mislim da je to jedna činjenica oko koje ćemo se svi složiti.

Ono što je mnogo važnije, za građane Srbije, od toga da li se protiv nekoga pojedinca vodi ili ne vodi krivični ili neki drugi postupak, jeste nešto drugo. Srpska napredna stranka, vodi potpuno drugačiju politiku u odnosu na one koje su vladali Srbijom do 2012. godine.

Vi ste spominjali Labusa, Dinkića, Božidara Đelića, rekli ste ko je sada gde, na kojoj poziciji, neko je u nekoj banci, neko je viđen kada je bila poseta predsednika Francuske, Makrona itd. Ali, ono što ne trebate da gubite iz vida, a ja mislim da to građani Srbije vrlo dobro znaju, mi vodimo potpuno drugačiju politiku i od politike Dinkića i od politike Labusa i od politike Božidara Đelića. Njihova politika je bila uništavanje srpske privrede, uništavanje srpskih finansija, a naša politika je jačanje domaće privrede i konsolidacija javnih finansija.

Uspeli smo i na jednom i na drugom planu. Privredu smo u dobroj meri oživeli, o tome govore vrlo jasni makroekonomski pokazatelji, rast BDP je jedan od najvećih u Evropi. Predstavnici bivšeg režima, 2009. godine su tvrdili da će svetska ekonomska kriza imati pozitivan efekat na srpsku privredu i da je to šansa za srpsku privredu, a tada smo imali negativnu stopu rasta BDP-a od 3,1%. Mi danas imamo rast BDP od 4,5% sa tendencijom daljeg rasta. Treću godinu za redom imamo suficit u budžetu. Uspeli smo. Za relativno kratko vreme, od svega tri ili četiri godine da u potpunosti konsolidujemo naš sistem javih finansija, mi danas možemo sabi bez uzimanja kredita da finansiramo mnoge važne projekte za građane Srbije, koje do 2012. godine, nismo mogli da realizujemo.

U tom smislu, za građane je važno da smo napravili jedan potpuni politički otklon od one politike koja je vođena u Srbiji do 2012. godine. Ko se gde nalazi od ovih pojedinaca, ja mislim da je to za građane Srbije manje važno.

Rekli ste da mi, poslanici SNS, volimo da razgovaramo sa praznim klupama. To je jedna tema koja, takođe, zaslužuje jedan poseban osvrt. Da li će jedan deo opozicije da bojkotuje rad Skupštine ili ne, to je njihova stvar. Što se mene lično tiče, ja ih nikad ne bi molio ni pozivao, ni da dođu, ni da ne dođu u Narodnu skupštinu. Mislim da je osnovni red, ako žele da razgovaraju o važnim društvenim i političkim temama da dođu u Narodnu skupštinu, zato što ulica nije mesto za razgovor, zato što se razgovara na jedan civilizovan i argumentovan način, razgovor ne podrazumeva upotrebu motornih testera, razgovor ne podrazumeva upotrebu kamiona kojima blokirate predsedništvo, bagera, vatrenog oružja, dugih cevi kojima nam je pretio Jovo Bakić i tako dalje. Dakle, razgovor podrazumeva jednu civilizovanu razmenu argumenata ovde u Narodnoj skupštini.

Vama hvala što razumete te osnovne poslovate parlamentarne demokratije i mi sa vama, kao što vidite možemo vrlo kulturno i civilizovano da razgovaramo i o temama oko kojih se ne slažemo, a što se tiče onih koji bojkotuju sednice Narodne skupštine, to je njihova stvar.

I, mi se ne obraćamo praznim klupama. Svi poslanici SNS i svi poslanici vladajuće koalicije koji govore se obraćaju građanima Srbije zato što je to naš posao. Naš posao je da radimo u Narodnoj skupštini i naš posao je da objašnjavamo građanima Srbije koji su uzroci ekonomske i finansijske krize koja je zadesila Srbiju i koja je 2012. - 2013. godine, pretila da odemo u bankrot, ko je za to odgovoran i mi smo dužni da objašnjavamo građanima Srbije koje mere smo preduzeli da bismo tu ekonomsku i finansijsku krizu suzbili i naravno, da ukažemo na sve one pozitivne rezultate koji su se desili kao posledica vođenja jedne takve politike.

Oni koji su bojkotovali i koji danas bojkotuju sednicu Narodne skupštine tvrdili su mesecima da su amandmani, ti famozni amandmani oko kojih se vodila debata u javnosti poslanika SNS, navodno besmisleni.

Ja tvrdim i danas da ti amandmani nisu bili besmisleni, zato što su amandmani koje smo podnosili imali tu funkciju da ukažu na sve pozitivne rezultate koje su u vođenju državne politike na političkom, ekonomskom, finansijskom i na socijalnom planu, ostvarili predsednik Republike Aleksandar Vučić, Vlada Srbije i naravno, mi, poslanici SNS i drugih stranaka koje su sa nama u koaliciji, a koji su podržavali tu politiku. U tom smislu, ne mislim da su ti amandmani bili besmisleni, to i danas tvrdim, možda neko ima drugačije mišljenje.

Naš zadatak je da se obraćamo građanima Srbije. Da li će oni da dolaze na sednice Narodne skupštine ili ne, to je njihovo pravo. Na kraju krajeva, to je njihova politika u koju ja ne želim da se mešam, ali ono što bi građani Srbije, takođe, trebali da znaju, svi oni koji danas nisu ovde, ne danas nego u proteklih nekoliko meseci, svakoga meseca, gospođo Radeta, isto kao i vi koji sedite u Narodnoj skupštini, primaju platu, primaju poslanički dodatak, tzv. paušal, putuju u inostranstvo o trošku Narodne skupštine, tako da je taj njihov bojkot delimičan.

Dakle, delimičan je bojkot. Ne bojkotuju platu, ne bojkotuju primanja, ne bojkotuju putovanja u inostranstvo. U jednom delu čak ne bojkotuju ni rad skupštinskih odbora, ako ćemo pošteno. Oni bojkotuju, navodno, plenumske sednice, ali to je njihova stvar.

Mi, poslanici SNS, kao što ste mogli da primetite, nama to ne predstavlja problem, da sedimo u Narodnoj skupštini i da svakoga dana radimo zato što imamo obavezu prema građanima, ne prema njima koji bojkotuju, nego prema građanima Republike Srbije. Mi ne razgovaramo sa praznim klupama, mi preko ovih sednica se obraćamo i na neki način indirektno razgovaramo sa građanima naše države koji imaju pravo da znaju koja politika je dovela do gotovo ekonomskog i finansijskog sloma Republike Srbije 2012. i 2013. godine, koje mere smo preduzeli, zašto smo ih preduzeli, ko je najzaslužniji što je danas Republika Srbija jedna od ekonomski najuspešnijih država u Evropi.

Mi nemamo problem da kažem da je to Aleksandar Vučić, zato što imamo najveću političku hrabrost da povuče vrlo teške političke poteze koji su 2014. i 2015. godine bili krajnje nepopularni, ali je narod dobro razumeo da su ti potezi, iako nepopularni, bili neophodni da bi se ozdravila naša ekonomija i da bi se ozdravile naše javne finansije.

U tom smislu sve ovo što mi radimo, i danas i proteklih nedelja i meseci, nije razgovor sa praznim klupama, to je razgovor sa građanima Republike Srbije.

Govorili ste o jednoj temi koja je za vas veoma bitna, a to je da SNS i Aleksandar Vučić primaju naloge iz inostranstva. Tačno je da se vrlo često Republika Srbija, i to nije prvi put u našoj istoriji, nalazi u situaciji da joj se ponekad isporučuju određeni zahtevi kakvu politiku treba da vodi povodom određenih pitanja.

Tražili su od Republike Srbije da se uskladimo sa bezbednosnom i spoljnom politikom EU na taj način što ćemo da uvedemo sankcije Ruskoj Federaciji. Nismo na to pristali.

Znate i sami da smo se suočavali sa pritiscima da isporučimo u Haški tribunal Vojislava Šešelja. Nismo na to pristali. Znate i sami da smo bili izloženi pritiscima da isporučimo i nekoliko njegovih najbližih saradnika, među kojima ste i vi. Nismo na to pristali.

Dakle, ne prihvatam tu tezu da se ponašamo po nalozima iz inostranstva. Ja ne dovodim u pitanje da nalozi stižu, EU je mnogo moćnija nego što je Republika Srbija, ali je Republika Srbija suverena i nezavisna država koja ne postupa ni po čijim nalozima, pa ni po nalozima koji dolaze iz EU.

Ono što je takođe važno da građani Srbije znaju i mi smo o tome više puta govorili, mi se u tome i razlikujemo od stranaka nekadašnjeg DOS-a. Nikada niste mogli da čujete ni od Aleksandra Vučića, niti od bilo kog ministra u Vladi Srbije, niti od bilo kog poslanika SNS ili bilo kog poslanika iz vladajuće koalicije da smo govorili o nekim datumima kada će Srbija da uđe u EU.

Ta famozna 2025. godina, kao godina mogućeg ulaska u EU, nije godina koju je potencirala Republika Srbija. Tu godinu su pominjali zvaničnici EU kao godinu mogućeg ulaska Srbije u EU.

Aleksandar Vučić, za razliku i od Božidara Đelića, i od Borisa Tadića i od Vojislava Koštunice, itd. nikada nije licitirao sa datumima kada će Srbija da uđe u EU.

Na kraju krajeva, da li ćemo uopšte i da uđemo u EU to ne zavisi samo od Republike Srbije, to zavisi i od stanja u EU, ali ono što je mnogo važnije od godine kada ćemo da uđemo u EU jeste da mi u naš pravni, politički, ekonomski sistem, da mi u naš sistem poljoprivredne proizvodnje implementiramo sve one dobre standarde koji važe u EU.

Dakle, sada nije u pitanju formalno članstvo u EU, u pitanju su standardi. Mi smatramo da naše pravosuđe treba da izgleda kao pravosuđe u EU. Mi smatramo da srpski poljoprivrednik treba da posluje na isti način na koji to rade njegove kolege u Francuskoj, Holandiji, Austriji, Saveznoj Republici Nemačkoj itd.

Mi smatramo da moramo da imamo one standarde u zaštiti životne sredine kakvi važe u EU. Dakle, naša politika je politika usklađivanja naših standarda iz različitih oblasti društvenog života sa standardima u EU. to će verovatno dovesti do ulaska Srbije u EU, a koje godine, ne znam i to, na kraju krajeva, nije važno, ali je važno da smo na evropskom putu zato što, bez obzira na sve zamerke koje možemo da uputimo EU, EU je još uvek u celom svetu jedno društvo u kome dobar deo ljudi bi voleo da živi. Dakle, i oni koji su van EU voleli bi da žive kao građani koji žive u EU. Zbog toga je važno da smo na evropskom putu.

Važno je da smo na evropskom putu iz onih razloga o kojima je juče govorio moj kolega Marijan Rističević, a to su procenti našeg izvoza, skoro 70%. Nešto više od 66%, da budem potpuno precizan, našeg izvoza ide ka zemljama EU. Negde oko 27% otpada na zemlje koje su uključene u tzv. CEFTA sporazum. Ostatak predstavljaju Ruska Federacija, Kina i druge države u svetu.

Dakle, hteli, ne hteli, mi moramo da budemo na evropskom putu zato što smo upućeni, pre svega, iz ekonomskih, iz trgovinskih razloga na saradnju sa državama u EU, kao što je činjenica da najveći broj investicija u poslednjih nekoliko godina dolazi upravo iz država koje su članice EU, pri čemu te kompanije koje se otvaraju u Republici Srbiji nisu strane kompanije i ja to želim da naglasim po ko zna koji put. To su privredna društva koja se osnivaju u Republici Srbiji po zakonima Republike Srbije. Registrovana su u APR isto kao privredni subjekti čiji su osnivači domaća fizička i pravna lica i plaćaju poreze i doprinose na isti način na koji to rade i kompanije čiji su osnivači domaća fizička i pravna lica. U tom smislu nema nikakvih razlika, i o tome je ministar takođe juče govorio, u našem zakonodavstvu između investicija koje su čisto domaće i investicija koje dolaze iz inostranstva.

Kapital može da bude domaći i strani, ali kada strani kapital dođe u Republiku Srbiju, on je podvrgnut pravnom režimu Republike Srbije. Dakle, nemački investitor u Srbiji ne posluje po nemačkom pravu, nego po srpskom. Francuski investitor kada ovde otvori svoju kompaniju, ona posluje po srpskom pravnom sistemu, a ne po Francuskom.

Govorili ste o poseti Makrona. Oko toga se naše dve poslaničke grupe ne slažu. Vi smatrate da Makron nije trebao da dođe u Republiku Srbiju, a mi smatramo da jeste.

Između Srbije i Francuske postoje mnogobrojne veze. U prošlosti su te veze bile jače, bile produbljenije. Te veze su bile toliko jake da se nisu zadržavale samo na domenu diplomatije, politike i ekonomije, nego su bile i na nivou klasičnih ljudskih emocija. Govorim, pre svega, o Prvom svetskom ratu.

Vi ste rekli - Makron se zalaže za nezavisno Kosovo. To je zvanična politika Francuske i pre Makrona. Nije Makron izmislio tu politiku. Makron nastavlja jednu politiku koju je započeo neko drugi.

Da li smo mi u situaciji da ne razgovaramo sa predstavnicima država koje su priznale nezavisnost Kosova? Da sa njima prekinemo sve moguće odnose? Nismo. Postoje teme koje su za nas bolne. Bolno je za sve nas kada Makron kaže da su Kosovo i Srbija dve države. To je za nas bolno, ali, sa druge strane nemojte da zaboravite činjenicu da preko 12.000 građana Srbije radi u kompanijama čiji su investitori došli iz Francuske. To je jedna važna činjenica.

Nemojte da zaboravite još jednu važnu stvar. Možete o Makronu da mislite šta god hoćete, mogu ja da mislim šta god hoću, ali činjenica je da taj čovek iako je imao i ima potpuno drugačije viđenje situacije na Kosovu i Metohiji od zvanične politike Republike Srbije i imao hrabrosti da se na Kalemegdanu obrati građanima Srbija direktno u prisustvu predsednika Republike Aleksandra Vučića. Ako ništa drugo, pokazao je jednu ličnu i političku hrabrost i pokazao je po mom mišljenju da poštuje građane Srbije, uprkos činjenici da je u njegovom govoru bilo i nekih stvari koje su za nas, kao što sam rekao, objektivno bolne.

Ali, kada govorimo o Francuskoj, nemojte da zaboravimo da sad Makrona ostavimo po strani, nemojte da zaboravite na čuvenog francuskog obaveštajnog oficira Binela, koji nam je 1999. godine, našem generalu, saopštio spisak potencijalnih meta u bombardovanju NATO pakta 1999. godine.

Mi te informacije nismo dobili ni od Rusa, ni od Kineza, ni od Grka, ni od nekih drugih koji su nam sad veći prijatelji od Francuske, ali smo dobili te podatke od jednog francuskog obaveštajnog oficira koji je bio direktno u komandi NATO pakta u Monsu, koji je imao pristup poverljivim dokumentima i koji je našem generalu, neću sada da mu spominjem ime, znate o kome se radi, saopštio spisak meta NATO pakta, koje su avioni NATO pakta gađali u agresiji 1999. godine. Taj čovek je osuđen i taj čovek je na kraju krajeva izgubio službu u francuskoj vojsci.

Kada govorimo o Francuskoj, da li smemo da zaboravimo na De Gola? Neke moje kolege se danas neće složiti sa mnom iz ideoloških razloga i ja njih poštujem. Danas je 17. jul. Dana 17. jula 1946. godine streljan je general Draža Mihajlović. Tog istog Dražu Mihajlovića De Gol je 2. februara 1943. godine odlikovao najvišim francuskim ratnim odlikovanjem, ratnim krstom sa paunovim grančicama zbog doprinosa njegove vojske u borbi protiv sila osovine.

Dakle, kada govorimo o Francuskoj pustite malo ta personalna pitanja da li vam se dopada ili ne dopada Makron, mi Francusku doživljavamo kao jednu državu koja je važna u EU, kao državu koja je prema nama naročito u Prvom i u Drugom svetskom ratu bila krajnje prijateljska, koja nam tokom devedesetih godina nije bila naklonjena, ali mi pokušavamo i to predsednik Republike, Aleksandar Vučić, radi ne samo kada je u pitanju Francuska, nego i kada je u pitanju Nemačka sa kojom takođe imamo bolna iskustva.

Dakle, pokušavamo od Francuske da napravimo jednog partnera i političkog i ekonomskog, a kao što vidite i vojno-bezbednosnog, jer ova pozicija vojne neutralnosti nam je omogućila ne samo da nabavljamo najsavremeniju vojnu opremu iz Rusije, Belorusije, Kine itd, iz zemalja koje su nam otvoreno prijateljske. Evo, sada smo otvorili vojno-tehničku saradnju i sa Francuskom, sa državom koja je 1999. godine učestvovala u bombardovanju SRJ. To je jedan model uspešne spoljne i bezbednosne politike koju je promovisao Aleksandar Vučić.

Vi smatrate, dakle, i time ću da završim ovo oko Makrona da njegova poseta nije imala smisla. Mi mislimo da je i te kako imala smisla. Nismo se saglasili oko svih pitanja, ali mislim da smo otvorili neke važne teme i da smo na putu da od Francuske stvorimo jednog pouzdanog i čvrstog partnera u EU, sa kojim se nećemo slagati verovatno oko nekih pitanja, ali koji će nam i te kako biti od pomoći u sferi ekonomije, u sferi finansija i kao što vidite u nekim drugim sferama koje su do juče za Srbiju bile potpuno nezamislive.

To da Srbija dobija, da zaključuje sa Francuskom vojno-tehnički sporazum, to je do juče bilo nezamislivo. Sada je zamislivo zato što vodimo jednu odgovornu i spoljnu i bezbednosnu politiku.

Želim da se obratim ovom prilikom predstavnicima Ministarstva finansija. Ja znam da Zoran Đorđević nije ministar finansija, ali mislim da saradnice koje sede pored njega jesu, ne vidim sada trenutno u sali mog kolegu Lintu, radi se o jednom životnom problemu, ja prosto želim ovom prilikom da vam ukažem na taj problem, molim vas da taj problem prenesete ministru finansija, Siniši Malom, on je važan za jedan broj građana Republike Srbije. Radi se o sledećem, u Republici Srbiji imate jedan broj građana koji su silom prilika došli u Srbiju iz Hrvatske, odnosno sa teritorije nekadašnje Republike Srpske Krajine, koji su proterani sa svojih vekovnih ognjišta i koji iz određenih ličnih razloga ne mogu da uzmu i ne mogu da dobiju ličnu kartu u Srbiji zato što imaju ličnu kartu u Hrvatskoj i prijavljeno prebivalište u Hrvatskoj da bi tamo ostvarili neka svoja prava. Znate i sami da Srbi koji su proterani iz Hrvatske u toj državi mnoga svoja prava ili uopšte ne mogu da ostvare ili ostvaruju sa mnogo muke i mnogo poteškoća.

Želim da vam ukažem na jedan problem, a to je da mi se javio i meni i kolegi Linti, verovatno i nekim drugim kolegama, jedan dobar broj građana Republike Srbije, koji imaju naše državljanstvo, ali nisu uzeli našu ličnu kartu, koji imaju problem da nadležni organi ne žele da im overe kupoprodajne ugovore kada su u pitanju stanovi i kuće na teritoriji Republike Srbije, zato što ne poseduju ličnu kartu Republike Srbije, nego poseduju još uvek izbegličke legitimacije.

Ovo vam kažem zato što mislim da bi Ministarstvo finansija trebalo da ima sluha za te građane. Oni nisu neko ko ne želi da dobije ličnu kartu Republike Srbije, ja mislim da bi ti ljudi bili najponosniji da imaju ličnu kartu Republike Srbije, oni prosto nisu u situaciji i ne žele u ovom trenutku da poseduju ličnu kartu Republike Srbije jer bi izgubili mnoga prava koja još uvek potražuju u Republici Hrvatskoj, pa vas molim da, na primer, putem nekog službenog mišljenja ili na neki drugi način, pokušamo da olakšamo položaj građana Republike Srbije, koji su proterani iz Hrvatske i sa teritorije nekadašnje Krajine. Bliži se i 4. avgust kada ćemo se sa tugom prisetiti tih ljudi koji su morali da napuste svoja vekovna ognjišta. Dakle, prenesite molim vas ministru finansija da postoji taj problem. Ja mislim da postoji čak i način da se taj problem reši, ako postoji malo dobre volje na strani države. Na kraju krajeva, možemo malo da se ugledamo i na Hrvatsku, oni su maksimalno izašli u susret građanima Hrvatske i iz Bosne i Hercegovine i sadašnjim građanima Hrvatske koji su došli iz Srbije u onoj razmeni nekretnina koja se dešavala 1991-1992. godine i građanima Hrvatske koji žive u onome što oni zovu dijaspora itd, odnosno emigracija.

Dakle, da malo više imamo sluha za taj deo naše populacije, to su građani Republike Srbije, to su čestiti i pošteni ljudi koji misle dobro ovoj državi. Muka ih je naterala da napuste svoja vekovna ognjišta, a imaju jedan veliki životni problem, pa prosto apelujem na vas da pokažete dobru volju da se taj problem reši.

Što se tiče naših kolega iz SRS, evo, mi ćemo danas zaista da pokažemo dobru volju da razgovaramo o svim temama koje su vezane i za ovaj zakon i za neke druge teme koje su važne i da pokažemo da možemo, iako se ne slažemo oko mnogo čega, da vodimo jednu civilizovanu i kulturnu debatu, ne zbog ovih praznih klupa, kao što je rekla gospođa Radeta, nego zbog građana Republike Srbije.

Zahvaljujem, gospodine Martinoviću.
Da ne bi bilo nejasnoća, gospodin Martinović je govorio po amandmanu. Ima vreme kao predsednik poslaničke grupe 15 minuta i, naravno, vreme koje pripada poslaničkoj grupi. Naravno, najavili ste to na početku svog izlaganja.
Imate pravo na repliku, koleginice Radeta. Izvolite.

Kakav hendikep na 30 minuta odgovoriti u dva, ali pokušaću ono najbitnije.

Tačno je da su iz one bivše vlasti procesuirani neki ministri i neki pomoćnici ministara, ali složićete se da su to teka „žnj“ kategorija ministara u svakom smislu i po poslovima koji su radili i po lopovlucima itd.

Mi pitamo uporno - kada će odgovarati kapitalci? Kada će odgovarati Dinkić, Labus, Vlahović, Đelić? Mi pitamo – šta ako je onih 11 miliona evra, koje je Đelić preko „Meridian“ banke ukrao iz Srbije, ako ih je uložio preko "Vinci Airports" u kupovinu našeg aerodroma? O tome niko nije vodi računa.

Kažete da razumete da smo mi poslanici koji poznajemo osnove demokratije i da zato sedimo ovde. Ne, mi smo stranka izrazito demokratskih principa i vi to dobro znate. Uostalom, predsednik naše stranke je kao mlad doktor nauka robijao i bio spreman i život da žrtvuje za demokratske principe i mi ne možemo drugačije da se ponašamo.

Vi se, kažete, ne obraćate klupama, nego građanima. Mi se takođe obraćamo građanima. To sa klupama smo raščistili, obraćaćemo im se očigledno danas više puta.

Nismo nikada rekli da Makron treba, ni ne treba da dođe. Jesmo rekli da smo zgroženi da bar nije zamoljen da ne kaže pred onoliko naroda, koji ga je dočekao, da je Kosovo samostalna država. I, treba da znate da, recimo, u Francuskoj polovina, a znate vi to, polovina stanovnika Francuske o EU deli stavove SRS kojei mi zastupamo ovde.

Što se tiče ovoga da Vučić nikada nije rekao, niti bilo ko pominjao godinu ulaska u EU, 19. novembra 2017. godine pomenuo je 2025. godinu. Hvala.