Kolega Jokiću, ne možete član 27.
Reč ima narodni poslanik Marko Atlagić.
Izvolite.

Uvaženi potpredsedniče Narodne skupštine Republike Srbije, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je veoma važna tema, ona nije važna samo danas, ona je i juče bila važna. Ona je u 19. veku bila aktuelna, kao što je i danas. Počevši evo samo od Zakona 1882. godine, kada je ministar bio Stojan Novaković, od tada kada je uvedeno osnovno obavezno obrazovanje do danas promenili su se mnogi zakoni i nastavni planovi. Odmah da smo načisto. Mi smo i na odboru prihvatili predlog Vlade, ali je istina da su se studenti, hajde da tako kažem, po starom nastavnom planu i programu javljali svim narodnim poslanicima. Oni sad slušaju, moj odgovor je - javite se Ministarstvu i drugima, Skupština je zadnja.

U čemu je razlika između sadašnje Skupštine i ranije, kada je ministar u pitanju? Molim vas, pošto javnost to sluša, profesori, pedagozi koji znaju istoriju pedagogije, pedagoških ideja, razlika je u tome što je, u 19. veku uzmimo, ministar zadnji donosio odluku. Bio je savet, to znaju kolege profesori, ministar to vrlo dobro zna, i on treba da ima svoj stav i svaki onaj ko želi kvalitet vaspitanja i obrazovanja tako bi postupio. Međutim, dozvolite da kažem, i onaj drugi deo ću sada govoriti, koji je gospodin Martinović postavio i mislim da suština i jeste u onome što je on rekao. Poštovani narodni poslanici, vi vrlo dobro znate, kao i ja, da Srbija sprovodi projekat ubrzane modernizacije zemlje. Jel tačno ili ne? Mi taj ubrzani projekat provodimo od 2014. godine. E, upravo ćemo sad doći na jedne i druge studente.

Vaspitanje i obrazovanje je oblast u kojoj taj proces se vrši kroz razne oblike vaspitno-obrazovnog rada. Jedan od tih oblika jeste digitalizacija u školama. Sada ćemo doći na napredne i na one studente, mislim da će građanima, a i studenti to znaju, biti vrlo jasno. Vašom zaslugom, gospodine ministre Šarčeviću, radi javnosti ovo govorim, u 3.000 osnovnih škola u Republici Srbiji opremljeno je digitalnim kabinetima, sa računarima i novom tehnološkom opremom. Hoću da to dva puta ponovim. Vašom zaslugom gospodine ministre Šarčeviću, u 3.000 osnovnih škola, računajući centralne i područne, u Republici Srbiji opremljeno je digitalnim kabinetima sa računarima i novom tehnološkom opremom.

Ovo iz više razloga, zato i još ću jednom, ako treba i pet puta, što oni kojih danas nema u sali, samo dve godine ranije su sumnjali u to, a ima i danas ovde i desno i levo, kako god hoćete koji sumnjaju. Naši politički protivnici su to izuzetno bili protiv da je to nemoguće, kako vidite moguće je. Međutim, u isto vreme radi javnosti, započeta je i modernizacija nastavnih planova i programa, vrši se tzv. unutrašnja, gospodo reforme škole. To mi moramo znati kao narodni poslanici, a to gospoda profesori znaju i ministarstvo, a i roditelji.

Ono što je veoma važno o čemu danas nismo baš mnogo u načelnoj raspravi govorili, uloga profesora se menja, profesor više nije kao jedan ili jedini izvor znanja, kao izvor znanja pružanja raznih informacija dostupne su u onoj liniji izvor naglašavam, ali niti škola, niti nastavnici nisu suvišni. Naprotiv, još jedanput kažem uloga vaspitno obrazovnih ustanova postaju ključni u pripremanju mladih ljudi za život u društvo, ono što je gospodin Martinović rekao, deviza, prosvetni radnici to znaju, ministar to zna, je i ranije bilo - ne učimo za školu nego za život. To je u smislu studenata po starom nastavnom programu, a o njima posebno govori.

Nastava i profesori, postaju sada medijatori, to je Bolonja. Neko je pitao šta je Bolonja - to je Bolonja. Profesori znaju vrlo dobro, pogotovo pedagozi, šta je to u procesu vaspitanja postaju medijatori obrazovanja i više nisu jedini izvor znanja ili pružanja informacija.

Dakle, ja sam u raspravi u načelu govorio o studentima koji završavaju studije pod nastavnom planu i programu i njihovi mu navodnike mukama, navodeći primere svetskih autoriteta koji su stvorili najveća dostignuća u svojim poznim godinama, ali to nisu svi gospodo narodni poslanici i poštovani građani Srbije. Dakle, to su bili pojedinci, ja sam i rekao iz područja umetnosti, filozofije, nauke itd. Imamo velikana koji su i najranijim godinama završili svoje studije, u 11 godini života, u 18 i da ih sad ne navodimo. To su oni o kojima ministar vodi računa i gospodin Martinović koji naglašava, a to gospoda posebno znaju.

Samo da kažem da je jedan naučnik u svojoj 11 godini života pronalazak u činiju. Dakle, šta ćemo o njemu, šta ćemo o jednom koji je u 18 godini postao čuveni kompozitor. O njima ovisi budućnost, od naprednih. Mi smo i u socijalizmu, vi koji niste rođeni, vodili računa o naprednima i zvala se napredna grupa tzv. pored redovne nastave imali smo i napredne, ali imali smo i slabije. Međutim, u procesu globalizacije i digitalizacije moramo voditi računa više o ovim naprednim, vodeći računa i o drugim, pa ne vodi država samo računa. Znate, dame i gospodo ko vodi računa? Pa, vaspitno obrazovne ustanove i profesori, profesoru se menja uloga, meni, gospodinu Martinoviću i vama gospodo profesori, mi moramo proceniti individualnu sposobnost svakog učenika i studenta, njihove sposobnosti i svakome prilagoditi program. To je suština. To se zove reforma. To je bilo u 19. veku. To se radi danas ako hoćete i Bolonju.

Ne može profesor pogotovo, bau profesori, ono raditi što su radili, a takvih je malo gospodine ministre u ovoj grupi. Ima toga, ali je malo. Znači, ne mogu raditi ono što su radili. Dozvolite da kažem po meni da su bau profesori pedagoški nepripremljeni, obično ljudi koji nemaju vezi o pedagogiji, didaktički potpuno nefunkcionalni, ne prilaze individualno i ne procenjuju svaku sposobnost, svakog pojedinca, učenika ili studenta. Stvaraju lažni pedagoški autoritet od sebe, a ne o svojim sposobnostima da pomogne svakom pojedincu.

Dakle, moram reći i koristoljublje pojedinih profesora ili čak sam, a pošto se bavim kao pedagog, ima i genetski kod, a takvih je vrlo malo. Međutim, dozvolite da kažem sad još jednom, mislim da je Vlada bivša izlazila na kraju dovoljno je tri, četiri puta produžetak i po dve godine. To treba zaustaviti više i Vlada je zaista vodila računa o tome i ministar Šarčević. Ja da sam bio na njegovom mestu isto bi tako postupio, a on je taj koji čuva i kvalitet vaspitanja i obrazovanja zajedno sa vaspitno-obrazovnim ustanovama.

Mislim, po mojoj proceni, pošto smo tri puta produžavali, mislim da njih ima vrlo malo, ali ne možemo ovde reći, prekjuče u raspravi, ima jedan biznismen kome ne trebaju pare on hoće prosek deset. Pa, nisu škole ulice i fakulteti…Ej, gospodo, kako to hoće? Pa, neka ide na master studije, pa neka uči i studira. Dakle, ima tu raznih elemenata, mi smo studentima izašli u susret kroz promene zakona i to se radilo stalno u prošlosti, ali nije se radilo ovako dugo.

Dakle, podržavam gospodine ministre, stav Vlade i mi ćemo danas glasati i izglasati da naši studenti, da im podržimo još dve godine i vaš je izvanredan stav da preporučite i bolonjcima i univerzitetima. Tu se pokazuje vaša briga kao iskusnog prosvetnog radnika. Malo sam emotivan zato što ste vi čovek koji neće da iznese, ne hvalite se. Ono što ste vi napravili u zadnje tri godine, to nisu prethodnici u 20, neka se ne ljute, ja ću im nabrajati ako treba i konferenciju za štampu, sve taksativno nabrojati šta ste napravili. Oni su se sprdali s tim, mislili da nikada nećemo reformu izvršiti, jer su ovi nesretnici preko nas govorili da je to nemoguće. Vi ste ovde bili unazad tri godine, a njih danas nema u ovim klupama. Znate zašto? Neće da se suoče sa istinom, ne samo na području vaspitanja i obrazovanja nego i na području privredne aktivnosti i industrijski kako god hoćete i ukupnog života.

Izvinite, malo sam emotivan, razumem svakog studenta, razgovarali smo sa njima, ali zaista moraju od sebe dati, ali neko ko je biznismen 20 godina i hoće prosek deset, a ima šezdeset godina. Pa, pitanje je kako je taj biznis razvio ako nije to završio. Evo, ja mu to pitanje postavljam. Neka pređe na master studije, ništa nije problem, ima pare onda, i neka studira. Dakle, vrlo smo dobro razmatrali svakog pojedinca i svaka čast onima sa posebnim potrebama i tu smo vodili računa, razgovarali sa njima i mislim da smo izašli zaista u susret. Imate podršku i vi ministre i Vlada Republike Srbije. Hvala vam.

Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović. Izvolite.

Izvinite, kolega Stojmiroviću.

(Vjerica Radeta: Pa, da li je moguće Arsiću, el si rekao malo pre, posle Marka Atlagića?)

I vi ste tražili povredu Poslovnika?

Vjerica Radeta: Ovo nije repliku.

Nije imalo veze sa replikom? Koleginice Radeta, ni vaša povreda Poslovnika nije imala nikakve povredom Poslovnika nego ste iznosili svoj politički stav i replicirali drugim poslanicima. Naravno, da nemam ništa protiv ali nemojte mene da krivite onda za druge stvari. Izvolite, kolega Stojmiroviću.

Ovo je prilika i za one koji prate prenos da prisustvuju jednom lepom času demokratije. Ovde se danas vidi da u SNS živi duh demokratije, a ja ću kao poslanik te stranke glasati za amandman kolege iz SRS, a sa druge strane imam suprotno mišljenje u odnosu na većinu mojih kolega koji se javno izjašnjavaju, doduše ima i nekih koji podržavaju ovo što sam rekao, a ja sam sa profesorom Atlagićem veoma često o tome diskutovao, imali smo isti stav od početka kako se pojavio ovaj problem, sada, normalno on je čovek promenio svoj stav, ja sam ostao pri tome.

E, sad da kažem šta je još dobro. Dobro je to što se mi ovde sukobljavamo sa različitim argumentima, ali se trudimo činjenicama da pokažemo ko je u pravu, ko nije u pravu.

Moram da kažem da mislim da je kolega, koji me je pominjao, pogrešno razumeo ovo. Nije stvar u tome da ovi ljudi koji nisu završili fakultete, završavaju te fakultet da bi se negde zaposlili i kako će se zaposliti. To je njihov problem ljudi. Oni koji su bili dobri, vredni, ranije su završili, imali su veće šanse da se zaposle i da nađu bolja radna mesta, što i priliči njihovom radu i trudu. Da li će se neko od ovih ljudi zaposliti ili neće? Ja to ne znam, i ne mogu da znam, ali, znam iz razgovora sa njima da su to ljudi koji već imaju nekoliko dece, da su to ljudi koji rade, kolega Atlagiće se iznenađuje kako taj što ima sve desetke, ostala mu dva ispita, ja sam o tome govorio, ostala su mu dva ispita, kakav će on to da bude stručnjak i kako on to vodi privatni posao i kako može da bude uspešan, a nije završio fakultet, itd.

Atlagiću, dođi kod mene u Crnu Travu, naići ćeš na 10, 20, 100 najuspešnijih građevinskih stručnjaka u Srbiji, a nisu završili neki od njih ni srednje škole. Nije stvar u tome da može preduzetnik ili menadžer da bude samo onaj ko završi fakultet, važno je da čovek ima nešto što ga vodi ka uspešnosti.

Ja ne volim da se takmičim sa pravnicima, jer kod njih to može i ovako i onako. Da li je istina da njihovo stečeno pravo neko može da poništi, neću da ulazim u to, ali od naših poslanika iz SNS, rečeno da je u Hrvatskoj studenti su tužili i dobili su spor pred državom i ne može niko da im ograniči rok studiranja.

Ja ne bih voleo da se naši studenti tuže sa našom državom, i što kaže narod, da se „ciganišemo“ bez potrebe.

Kako će se rešiti ovaj problem? Pa, neće produžetkom na dve godine nikako. Ali, ako prihvatimo ovaj amandman i ako njima ukinemo to vreme za koje moraju da završe, neće svi oni završiti, ali taj problem se neće ni pojavljivati, pa ćemo ga zaboraviti.

E sad, neko se sekira šta će da radi onaj ko će da završi fakultet u 60, 65, ne znam ni ja kojoj godini. Pa, to je njegova želja da završi fakultet. Neka uzme diplomu, neka je okači na zid, neka radi sa njom šta god hoće. Neko hoće da mu piše na spomeniku dipl. inženjer, politikolog, ovo, ono. To je ljudi individualno, svako od nas bira šta će raditi, gde će raditi i šta će biti po zanimanju po vokaciji.

Vi koji se razumete malo više u psihologiju, sigurno zna i Atlagić, on se i pedagogijom bavi, ima slovljeva ona teorija. Šta kaže, šta je čoveku najvažnije? Na početku hrana i da e negde sakrije, da preživi, pa odeća, pa dalje, ali šta je na vrhu one piramide samo zadovoljstvo, svako teži da bude ono što je duši. Kasapin hoće da bude kasapin, slikar želi da bude slikar, pevač da bude pevač, a neko želi da završi fakultet, da diplomira.

Pa, imate slučajeve gde ima ljudi koji su završili dva, tri, pet, sedam fakulteta. Evo, meni sad dođe, slušajući sve ove naše rasprave i oko tih čuda, oko prava, dođe mi da se zainatim pod stare dane da se bacim na to pravo i da doktoriram na pravu. Evo, časna reč, to mi dođe, posle svih ovih priča i pričica.

Ne tražim ja to da bi se ja dodvoravao studentima, a šta ima da im se dodvoravam. Ja sam svoj radni vek završio, ali ja sam u duši profesor i shvatam da je meni obaveza da te studente poštujem.

Gde bi bio Šarčević ministar kad ne bi bilo studenata? Gde bi bio Atlagić profesor, kad ne bilo studenata? Gde bi bio Martinović, gde bi ja radio da ne nije bilo studenata? I, sad mi pričamo, isto kao u tom marketingu koji sam ja predavao. Kupac je u centru pažnje, sve je usresređeno za kupca, dajte kupcu, tako i mi kažemo – studenti su glavni, sve studenti, studenti. Ne tražim ja da se ti studenti puste ako ništa ne znaju, daleko od toga. Ali, ako je njihovo pravo da završe fakultet po zakonu koje je bio kad su se upisivali, pustite ih neka idu tako i neće znati ni Šarćević, ni Matinović, ni Stojmirović, niko od nas sutra neće znati koliko ima tih koji nisu završili. Niko od nas sutra neće znati koliko ima tih koji nisu završili.

Ja sam prošli put rekao, moj kolega je upisao FON, kao student duge generacije, znači kako je postao FON, pa znači u drugoj generaciji je bio brucoš. Otišao je u penziju i nije završio fakultet. Pa, šta? Tako isto i kažem za ove studente o kojima danas razgovaramo. Nije važno da li ih ima 10, 100, da li je jedan, nemojte da im stajemo na put da ne mogu da ostvare ono što su naumili. Što je rekao Martin, ima te razmažene dece, ima nas roditelja koji ne valjaju, evo ja sam za sebe to kažem, koji ne vode računa na najbolji način, kako je to vladika rekao po Martinovom citiranju. Jeste to naša greška, ali nemojte da pravimo sada drugu grešku, pa da i tuđoj deci mi stajemo na put bez razloga. Ima mogućnosti da se to završi na najbezbolniji način i ja sam za to da se to tako završi.

Ako se ne prihvati ovaj amandman i ako se ne prihvati ovo što ja govorim, pa nisam ja budala da glasim protiv ovog predloga. U interesu studenata i ja ću da glasam za ovaj predlog. Mislim da treba podržati ono što je najbolje za studente, a to je najbolje, ukinimo tu obavezu, dve godine, godina, tri, pet, pa neka studiraju dokle mogu, dokle imaju snage.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Pravo na repliku na pominjanje stranke.

Boga mi, gospodine Arsiću, ako Kalister bude gledao ovu sednicu, nećete se dobro provesti. Ne radite baš nešto kako Poslovnik kaže i ovako nakarada.

Ovde je rečeno da poslanici SRS izmišljaju 1.001 razlog zbog čega ne treba ograničavati vreme završetka studija. Naprotiv, mi ne pominjemo ni jedan razlog. Mi jesmo govorili o tome šta su ljudi, ti studenti, pisali poslanicima, svima, ne samo nama, jesmo to pominjali, ali smo mi tvrdili da razlog zbog čega neko studira, zbog čega studira 50 godina ili koliko god hoće je njegova lična stvar, može da studira iz hobija.

Dakle, mi govorimo da nemamo prava da se mešamo u razloge zbog čega neko nije završio fakultet na vreme. Ne možete nama onda reći da mi izmišljamo 1.001 razlog. Mi nikada nismo pitali, na primer, zašto je kolega, Marko Atlagić, koji su njegovi razlozi bili da je magistrirao u 32, a doktorirao u 47. godini. Imao je čovek razloge i tako je završio. Gospodin Martinović, je, na primer, magistrirao u 27. godini, završio je doktorske studije u 35. godini. Dakle, mi ne pitamo zašto je to Martinović uradio mnogo brže, čovek valjda nije imao nikakvih drugih razloga, okolnosti, kolega Atlagić je verovatno imao neke okolnosti koje mu nisu dozvolile da doktorira pre 47. godine. I, mi sad treba da to stavljamo na stub srama? Ne! Kad god ko odluči da završi studije, magistrira, doktorira, to treba i da uradi, a da mu se omogući od strane države.

Reč ima ministar, gospodin Šarčević. Izvolite.

Ako dozvolite, ja mislim da smo sve vreme samo u jednoj zabludi. Niko nikome ne sputava pravo da studira koliko želi godina i to ne mora ni zakon, ni amandman da reši. Ne možete imati u jednoj zemlji dva sistema paralelno, imati Zakon o visokom obrazovanju, koji je davno stupio i koji ne primenjujemo, nego ga krpimo, krpimo, krpimo.

Imate priliku da ćemo preporukom fakultetima, isto po više puta dato za tzv. stare bolonjce ispraviti. Pa, znate šta? Ja sam najmudrije mogao da stavim da je to obaveza visokoškolske ustanove i ovo o čemu sad pričamo. Rekla je Saška Tomić onoga dana šta bi se desilo, a vidite kako imamo poverenja onda u visokoškolske ustanove, da će te nove bolonjce prihvatiti, i prihvataju ljudi.

Nije to bauk. Odjednom smo sad nepoverljivi prema našim isto visokoškolskim ustanovama.

Ja to kažem i ljudima sa Univerziteta kad su počeli priču - država je vidljivija, država će uzeti veće učešće u savetima, imala 15%, a po osam, devet godina nisu birali članove Saveta. Pričali smo o tome ovde kako će država biti sada vidljiva sa 30% i kako će narušiti autonomiju visokoškolske ustanove, Univerziteta. Eno, videli ste kako je narušena, uđeš s ciglom i zabarikidiraš se i narušiš. A može i tako.

Ja sam jutros, gostujući na jednoj televiziji, postavio pitanje – zašto ja uopšte danas sedim ovde? Ako se ulaskom na Rektorat prekršilo, ja nisam pravnik, ali znam bar jedno pet zakona i nijedna pravna struka se nije oglasila da kaže, a to je pravo na imovinu koja je tuđa, to je pravo na rad rektora i drugih ljudi.

Time što vi kažete - mi smo studenti iz političke grupacije sebi ste dali legitimitet, a gde to ima? Da li će neki studenti ostati uskraćeni potvrde i neće dobiti dom, pa može da se desi. Da li je to treba da pratim kreativno i da produžavam neke druge rokove za druge stvari? Pa mislim da ne moram.

Ako smo imali poverenja da će visokoškolske ustanove preporuku za stare bolonjce prihvatiti, moja prvobitna namera je bila da to uradimo i sa ovim tzv. starim programima.

Ako se sećate, obrazloženje koje sam takođe dao u medijima bilo je da ćemo ići da zamolimo svakog dekana da tačno dođemo do broja, imamo JIS koji se priprema i da vidimo šta je sve moguće da se prizna. Znači isto, jednom dobrom metodologijom bi došli da se o njima baš brinemo. Niko nije rekao da ih baš briga za njih.

Znate, ja nisam stariji ni od ovog doma, ni od Vlade i ne mogu da ja svoje mišljenje namećem. Naprotiv, mnogo sam niži i zato ću uraditi ono što se i očekuje od mene, voljno-nevoljno. Rekao sam i citirajući narodnu pripovetku „Tamni vilajet“ - bolje uzeti da se ne kajete, nego uzeti. Znači, bolje je ipak uraditi.

Ako dozvolite još samo minut, zadržao bih se na reči ne samo Aleksandra Martinovića, nego i drugih kolega i Neđe, kada govorimo o vaspitnoj ulozi škole, društva. Znate li kad smo mi počeli da erodiramo kao društvo? Onog časa kada smo odbacili patrijarhalno vaspitanje kao nešto najgore na svetu.

Druge države, i Kina, i Koreja, i Rusija, čuvaju svoje tradicionalne vrednosti vaspitanja. Nije patrijarhalno vaspitanje da poštujete hijerarhiju patrijalne zadruge. To je istorijska zabluda. Ja sam dedi ljubio ruku, ali to niko ne očekuje da meni moj unuk ljubi ruku. Ali, znao se red, znalo se šta može dete, šta treba da radi, kakve su mu obaveze i to je.

Ja pokušavam da probudim savest. To ne možete nikakvim dekretom vratiti u škole. I, kad govorimo o reformi obrazovanja i strategiji, stoji vaspitanje pa tek onda sve drugo. Stalno pričamo o tome ovde. Ovaj dom jeste možda najbolje mesto trenutno u državi da se o tome priča.

Kada dođe do nasilja, da znate šta je zatajilo? Vaspitna funkcija škole, ali i vaspitna funkcija i porodice. Ta deca imaju svoje roditelje i oni ne znaju da otvore elektronski dnevnik da vide da mu ne ide dete 10 dana u školu, a škola volšebno ne šalje Centru za socijalni rad, a ovi ne rade svoj posao.

Ja ću bar kao resorni ministar sve što je do mene da uradim. Znači, razmazili smo decu i ja sam tražio uzroke tome radeći. Evo, 40 godina radim u obrazovanju i to me je nerviralo. Kako to klinac od 14 godina počne da odlučuje u ime roditelja? Ako ćemo držati svoje teze, imamo pravo, a što smo ograničili srednju školu? Pa, može i ona da traje koliko ko hoće.

Znači, ne može. Ljudi, društvo mora da bude uređeno. Vrlo smo razumni i temeljni, ali zbog nekih nevolja koje su se desile Srbiji, toga smo svesni, i raspada države, i sankcija, i rata, i krvi, i dolaska ljudi ovde na traktorima, i svemu tome, smo smatrali da treba svoju decu da zaštitimo više nego što je normalno. Međutim, to je prošlo. Treba da polako izađemo iz te čaure i da krenemo da im dajemo dobre prilike za život, bolje primere. Gde ćete bolji primer nego sam sebi?

Ja sam dosta strog i u celoj široj familiji, i sa moje i sa ženine strane. Svu decu koja su htela da studiraju poduže sam muštrao, hvatao za gušu i pomagao. Mislim da je to bila neka moja misija.

Moje poruke nemojte pogrešno shvatiti kad im kažem – ljudi, sad sedite, učite. Možda neće doći ministar iza mene da će hteti ovo da radi. Možda neće biti saziv parlamenta koji će im dalje produžiti. O tome se radi.

I ja sam dobio hiljade mejlove, ali dobijam već treći put iste mejlove od ljudi koji čekaju nekakav avgust da istekne da bi ponovo to uradili. Ovde imate šareniš u toj priči.

Ljudski je da parlament ovo uradi. Ja se nisam ni popišmanio, niti sam rigidan da ne prihvatim i drugo mišljenje. U tom smislu, svakako, da mogu da glasam, i ja bih glasao za ovu istu odluku. Hvala vam.

Pravo na repliku, narodni poslanik Marko Atlagić. Izvolite.

Poštovani potpredsedniče, samo nekoliko rečenica.

Nije tačno da smo često razgovarali, oni koji mene znaju kao čoveka i drugog narodnog poslanika. Vrlo malo smo razgovarali o tome i moj je odgovor uvek bio, kao i studentima, možete proveriti i mejl odgovore, prva adresa je ministarstvo, a onda Vlada itd.

Međutim, kada su lične stvari u pitanju, tačno je da sam 1974. godine, proverljivo, završio Filozofski fakultet, istoriju i pedagogiju i 1976. godine već sam radio odmah. Godine 1976. sam upisao postdiplomske studije. Gospodin ministar to zna i ovi koji su stariji malo, on je trajao dve godine, predavanje. Godine 1976. upisao i 1981. godine završio, odnosno magistrirao postdiplomske studije. Dve godine se moralo ispite polagati. Za vašu informaciju, 21 ispit na postdiplomskom.

Nikada to sebi nisam govorio, bio sam jedan od najboljih studenata, doneću i indeks ovde, proverite, vidite, na Filozofskom fakultetu u Zadru.

U međuvremenu, po onom sistemu, ministar zna, ako ste pisali mnogo radova, a pošto sam i pedagogiju već tada pisao, mnogo radova. Za one koji ne znaju, prihvaćena doktorska disertacija u Zagrebu na Filozofskom fakultetu, slušaju gospoda iz Zagreba, i tema doktorska prihvaćena. Dakle, tema za doktorat.

Prilike su bile kakve jesu. Čak sam bio predavač vanjski na Filozofskom fakultetu u Zadru u trećinskom odnosu, a primljen na stalno zbog nesretnih okolnosti o kojima ja ne bih želeo. Završilo se to kako se završilo.

(Predsedavajući: Privodite kraju, kolega Atlagiću.)

Prema tome, gospodo, sve je proverljivo. Hvala lepo.