Upućujem pitanje Aleksandru Vučiću, predsedniku Republike i Ani Brnabić, premijeru Srbije – Zašto su naši organi izvršne vlasti redom neadekvatno reagovali na ovu tzv. špijunsku aferu u koju je, navodno, umešana ruska vojna obaveštajna služba?

Da je zaista reč o aferi način je neprimeren. Prvo, videli su snimak. Ako ih neko pita, treba da kažu – naložili smo nadležnim organima da sve istrže, čim istraga bude završena obavestićemo javnost i gotovo.

Mi čujemo juče Anu Brnabić kako kaže – situacija je vrlo ozbiljna. Šta je ozbiljno? Preti li rat? Preti li bombardovanje? Koju je to tajnu, eventualno, neki naš oficir mogao ruskoj obaveštajnoj službi da otkrije? Ima li neka tajna za koju ne znaju Rusi i Amerikanci? Nema. Šta je onda, čemu uzbuna? Čemu onda hitni sastanci najviših državnih organa bezbednosti? Time se samo potpaljuje afera u javnosti i kao da idemo na ruku pre više meseci nagoveštenoj američkoj špijunskoj operaciji da se krene na suzbijanje ruskog uticaja na Balkanu. To su nas Amerikanci, čak, obavestili preko medija, nagovestili. Mi bez ruske podrške i pomoći ne možemo ništa.

Možda jeste špijun nešto hteo, ali šta? I ako je bilo nešto osetljivo za nas, to se završi službenim demanšom naše Vlade ruskoj Vladi za koju javnost ne mora ni znati.

Koja to velika sila nema svoju špijunažu na prostoru Srbije? Ajde, to mi samo kažite. Ima li jedna? Koja to susedna država nema svoju špijunažu? Imamo i mi svoju, nije dorasla ovim drugim, ali čak i u Rusiji imamo svoju. Svuda imamo i to je normalno. Jedna ozbiljna država, jedna velika sila špijunira i prijatelje i neprijatelje, mora imati što više informacija.

Na kraju, znate, ako krene hajka protiv Rusije, mene to podseća na 1948. godinu, hoće li opet hajka na infobirovce? Hoće li opet Goli otok neki da se otvara? Ako do toga dođe, evo, ja se prijavljujem. Između Tita i Staljina ja bih se uvek opredelio za Staljina i ako slučajno dođe do izolacije infobirovaca, evo, ja sam prvi, dobrovoljno se javljam. Neću se pozivati na imunitet.

Nemojte da se igramo sa tim, to su vrlo ozbiljne stvari. Dok imamo službenu kancelariju NATO pakta u Generalštabu srpske vojske i dva velika špijuna u Vladi, Zoranu Mihajlović i Rasima Ljajića. Zorana radi za Amerikance, Rasim za Engleze. To svi znaju. To ministri u Vladi mnogo bolje od mene znaju. Kad Vučić hoće nešto poverljivo da se dogovara sa ministrima nikad njih dvoje ne zove. Ima još nekoliko koje ne zove, to i vi znate, bolje od mene. Nemojte, ljudi.

Da to malo smirimo. Ne može nam doneti dobro ako to udaramo na sav glas, ako pravimo halabuku. Možda je čovek hteo da kupi vagon mekinja, da mu krave ne krepaju ove zime, očekuje se sibirska zima u Rusiji.

Ovo je bila sitna neka lova. Ako su ono evri, onda sam pretpostavio da je po 100 evra, tako izgleda. To je ukupno negde oko 1.000 evra. Ljudi, šta je toliko vredno 1.000 evra? Možda je licencu za proizvodnju bureka prodao neko. Još se ne zna koji je to Srbin, ako je uopšte Srbin, sa kojim je kontaktirao.

Dajte da naše službe sve to na miru otkriju, ispitaju, osumnjičenog privedu, podnesu izveštaj nadležnim organima, pa da se onda i javnosti da određena informacija koja ne mora biti sveobuhvatna, da se daju konture šta je u pitanju i to je dovoljno. Naši prijateljski odnosi sa Rusijom moraju se nastaviti kao da ništa nije bilo.

Zamislite da nam se Amerikanci vrate u situaciju iz devedesetih, da raskinemo sa Rusijom i da nas onda pritisnu. U vreme Jeljcinja Rusija je bila na kolenima i kad je želela nije mogla da pomogne. Nemojte sada da kažu – dosta nam je više toga, ne dajete ni našim savetnicima u Nišu diplomatski status, pravite afere, dosta nam je više, malo se sami borite. Ne valja to, nemojte da to dozvolimo.