Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Šeste sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2019. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 73 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim narodne poslanike da ubace svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 88 narodnih poslanika, odnosno da su prisutna najmanje 84 poslanika i da postoje uslovi za rad Narodne skupštine.

Da li neko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa članom 287. Poslovnika Narodne skupštine. (Da.)

Reč ima narodni poslanik Vojislav Šešelj.

Izvolite.

Upućujem pitanje Aleksandru Vučiću, predsedniku Republike i Ani Brnabić, premijeru Srbije – Zašto su naši organi izvršne vlasti redom neadekvatno reagovali na ovu tzv. špijunsku aferu u koju je, navodno, umešana ruska vojna obaveštajna služba?

Da je zaista reč o aferi način je neprimeren. Prvo, videli su snimak. Ako ih neko pita, treba da kažu – naložili smo nadležnim organima da sve istrže, čim istraga bude završena obavestićemo javnost i gotovo.

Mi čujemo juče Anu Brnabić kako kaže – situacija je vrlo ozbiljna. Šta je ozbiljno? Preti li rat? Preti li bombardovanje? Koju je to tajnu, eventualno, neki naš oficir mogao ruskoj obaveštajnoj službi da otkrije? Ima li neka tajna za koju ne znaju Rusi i Amerikanci? Nema. Šta je onda, čemu uzbuna? Čemu onda hitni sastanci najviših državnih organa bezbednosti? Time se samo potpaljuje afera u javnosti i kao da idemo na ruku pre više meseci nagoveštenoj američkoj špijunskoj operaciji da se krene na suzbijanje ruskog uticaja na Balkanu. To su nas Amerikanci, čak, obavestili preko medija, nagovestili. Mi bez ruske podrške i pomoći ne možemo ništa.

Možda jeste špijun nešto hteo, ali šta? I ako je bilo nešto osetljivo za nas, to se završi službenim demanšom naše Vlade ruskoj Vladi za koju javnost ne mora ni znati.

Koja to velika sila nema svoju špijunažu na prostoru Srbije? Ajde, to mi samo kažite. Ima li jedna? Koja to susedna država nema svoju špijunažu? Imamo i mi svoju, nije dorasla ovim drugim, ali čak i u Rusiji imamo svoju. Svuda imamo i to je normalno. Jedna ozbiljna država, jedna velika sila špijunira i prijatelje i neprijatelje, mora imati što više informacija.

Na kraju, znate, ako krene hajka protiv Rusije, mene to podseća na 1948. godinu, hoće li opet hajka na infobirovce? Hoće li opet Goli otok neki da se otvara? Ako do toga dođe, evo, ja se prijavljujem. Između Tita i Staljina ja bih se uvek opredelio za Staljina i ako slučajno dođe do izolacije infobirovaca, evo, ja sam prvi, dobrovoljno se javljam. Neću se pozivati na imunitet.

Nemojte da se igramo sa tim, to su vrlo ozbiljne stvari. Dok imamo službenu kancelariju NATO pakta u Generalštabu srpske vojske i dva velika špijuna u Vladi, Zoranu Mihajlović i Rasima Ljajića. Zorana radi za Amerikance, Rasim za Engleze. To svi znaju. To ministri u Vladi mnogo bolje od mene znaju. Kad Vučić hoće nešto poverljivo da se dogovara sa ministrima nikad njih dvoje ne zove. Ima još nekoliko koje ne zove, to i vi znate, bolje od mene. Nemojte, ljudi.

Da to malo smirimo. Ne može nam doneti dobro ako to udaramo na sav glas, ako pravimo halabuku. Možda je čovek hteo da kupi vagon mekinja, da mu krave ne krepaju ove zime, očekuje se sibirska zima u Rusiji.

Ovo je bila sitna neka lova. Ako su ono evri, onda sam pretpostavio da je po 100 evra, tako izgleda. To je ukupno negde oko 1.000 evra. Ljudi, šta je toliko vredno 1.000 evra? Možda je licencu za proizvodnju bureka prodao neko. Još se ne zna koji je to Srbin, ako je uopšte Srbin, sa kojim je kontaktirao.

Dajte da naše službe sve to na miru otkriju, ispitaju, osumnjičenog privedu, podnesu izveštaj nadležnim organima, pa da se onda i javnosti da određena informacija koja ne mora biti sveobuhvatna, da se daju konture šta je u pitanju i to je dovoljno. Naši prijateljski odnosi sa Rusijom moraju se nastaviti kao da ništa nije bilo.

Zamislite da nam se Amerikanci vrate u situaciju iz devedesetih, da raskinemo sa Rusijom i da nas onda pritisnu. U vreme Jeljcinja Rusija je bila na kolenima i kad je želela nije mogla da pomogne. Nemojte sada da kažu – dosta nam je više toga, ne dajete ni našim savetnicima u Nišu diplomatski status, pravite afere, dosta nam je više, malo se sami borite. Ne valja to, nemojte da to dozvolimo.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Bukvić.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, želela bih ovom prilikom da vas podsetim na jučerašnji dan, 20. novembar – Svetski dan dece. Naime, Generalna skupština UN je 20. novembra 1989. godine, usvojila Konvenciju o pravu deteta, prvi međunarodni dokument koji se na sveobuhvatan način bavi pravima deteta. Konvencija predstavlja okvir za unapređenje i ostvarivanje prava dece i zasniva se na četiri osnovna principa: pravo na život, opstanak i razvoj. Najbolji interes deteta je pravo na participaciju i pravo na nediskriminaciju.

Republika Srbija je kao jedna od prvih potpisnica Konvencije o pravima uložila velike napore u usklađivanju nacionalnog zakonodavstva sa Konvencijom sa ciljem ostvarivanja prava deteta u oblasti socijalne zaštite, obrazovanja, zdravstvene zaštite, sprečavanju diskriminacije, socijalne inkluzije.

U Strategiji prevencije i zaštite od diskriminacije, koju je Vlada Republike Srbije usvojila do 2018. godine, deca su prepoznata kao društvena grupa koja se nalazi u povećanom riziku od diskriminacije, a posebno deca koja su izložena siromaštvu, deca koja žive i rade na ulici, deca koja su žrtve nasilja i eksploatacije, deca određenog zdravstvenog stanja, sa smetnjama u razvoju i deca sa invaliditetom.

Iako je Srbija poznata kao jedna od zemalja u kojoj je ostvaren značajan napredak u oblasti zaštiti prava dece, još uvek se susrećemo sa velikim problemima u oblasti zaštite dece.

Najveći od svih problema iz kog proizilaze i drugi jeste siromaštvo dece, posebno dece romskog porekla. Pored siromaštva, veliki problem dece je i nedovoljna zdravstvena zaštita, nedovoljna uključenost u obrazovni proces i socijalizacija.

Takođe, nasilje među decom je u porastu. Poslednjih dana često slušamo o ozbiljnom problemu vršnjačkog nasilja, naročito među decom osnovnih i srednjih škola. Nažalost, često su izložena porodičnom nasilju kao i nasilnim metodama vaspitanja, što utiče na celokupni razvoj deteta.

Deca predstavljaju najugroženiji deo populacije i kao takva ne smeju biti samo briga porodice, već briga društva, državnih organa i institucija.

Jedna poslovica kaže – dečiji život je komad papira na kome svako ostavlja belešku. Zato je neophodno da svi zajedno, i porodica i društvo i državne institucije, aktivno radimo na unapređenju prava dece, da deci omogućimo lakši način da ih ostvare, ali i da ih zaštitimo od onih koji ih krše.

Znamo da je u postupku izrade zakon o pravima deteta i zaštitniku prava deteta kao dokument koji bi se na sveobuhvatan način bavi zaštitom prava dece. S tim u vezi želela bih da postavim pitanje ministru za rad i zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja kada možemo očekivati da se u skupštinskoj proceduri nađe Predlog zakona o pravima deteta i zaštitniku prava deteta? Hvala.

Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika ovlašćenih poslaničkih grupa želi da zatraži obaveštenje? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Marković. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre prelaska na poslaničko pitanje, želim da obavestim javnost da je danas 325. dan kako poslanici dela opozicije ne dolaze na posao, za koji uredno primaju platu. Velika većina među njima je na stalnom radu u Narodnoj skupštini i na taj način pokazuju svoj odnos prema funkciji koju obavljaju prema Narodnoj skupštini, ali i prema građanima Srbije.

Moje pitanje je upućeno MUP, ali i Tužilaštvu, a povodom pretnji direktoru Sportskog centra „25. maj - Milan Gale Muškatirović“ Jovanu Kneževiću.

Da podsetim javnost, Grad Beograd je tokom jula ove godine preuzeo nadležnost nad ovom ustanovom i tom prilikom imenovao novo rukovodstvo. Do tada generalni direktor, odnosno Sportski centar „Milan Gale Muškatirović“ je bio, da kažem, pod kontrolom GO Stari grad, a na čijem čelu je Marko Bastać, koga građani zovu „kesa“. Nadimak je dobio zato što voli da prebija i maltretira ljude tako što ih vezuje i stavlja im kesu na glavu.

Međutim, šta je ovde naročito simptomatično? To je što su pretnje novom direktoru stigle dan pre zakazane konferencije za štampu, a na kojoj su objavljeni stravični, da kažem, dokazi o malverzacijama Marka Bastaća i njegovih saradnika u vreme dok su kontrolisali rad SC „Milan Gale Muškatirović“, ali i GO Stari grad.

Budžetska inspekcija Grada Beograda je napravila izvešta na 274 strane o nedomaćinskom i štetočinskom odnosu prema SC „Milan Gale Muškatirović“ i sve je to rezultiralo dugovima, minusima i gubicima od skoro dva miliona evra.

Zamislite da jedna sportska ustanova za par godina napravi gubitak od skoro dva miliona evra? Zamislite tu količinu nezakonitosti i nepravilnosti u radu, lopovluka jednom rečju, kada su stručnjaci uspeli da naprave gubitak od skoro dva miliona evra?

Ja ću spomenuti samo neke od nepravilnosti. Gradska opština Stari grad je isplatila na račun sportskog centra 2,96 miliona dinara za pokriće troškova osiguranja imovine kojom upravlja sportski centar, a pre usvajanja posebnog programa korišćenja opštinske pomoći.

Dakle, da pojednostavim. Na lepe oči su im pare uplaćeno. Dakle, uplatim ti pare i verujem ti na reči da ćeš ti namenski da potrošiš taj novac. Zatim, sportski centar je dao 543 hiljade dinara dobavljaču "PROFI TEAM PLUS", iako dobavljač nije pružio nikakav dokaz da je izvršio tu uslugu.

Idemo dalje. Račune vredne 4,74 dinara nije potpisalo odgovorno lice čime bi se potvrdila verodostojnost. Zatim, za celu 2018. godinu sportski centar je potrošio na ime prevoza za dolazak i povratak s posla angažovanih osoba, iako one nisu imale zaključen ugovor sa sportskim centrom.

Idemo dalje. Omladinskoj zadruzi "Dis Milenijum" plaćeno je 440 hiljada dinara za angažovanje osoba za koje ne može da se utvrdi na kojim poslovima su radile, a istoj zadruzi je plaćeno 890 hiljada dinara za angažovanje radnika bez javne nabavke. Dakle, ovo su samo neki od primera i onda nakon ovoga imamo pretnje smrću. Dakle, otvorene pretnje smrću i to tako što su zvali suprugu direktora i pretili i njemu i njegovoj deci.

Ja osnovano sumnjam da je motiv ovih pretnji upravo iznošenje podataka o malverzacijama i lopovluku Marka Bastaća i njegovih saradnika u sportskom centru, ali i u opštini Stari grad, jer oni jedino što znaju to je da prete i pozivaju na progon i linč svih onih koji ne misle kao on.

Pogledajte samo monstruoznosti koje su pisali i objavljivali svih ovih dana kada je objavljeno da je predsednik Republike Aleksandar Vučić zbog zdravstvenih tegoba završio na VMA. Prosto su se takmičili u monstruoznosti i vulgarnosti. Prosto su priželjkivali čak i smrt predsednika Republike.

Pitam koliko bolestan moraš da budeš, pa da pozivaš na nečiju smrt i da priželjkuješ nečiju smrt zato što se politički ne slažeš sa njim? Evo kako to izgleda, predsedavajući. Onaj Jakšić Marko iz Severne Mitrovice kaže - umro je drug Vučić. To tvituje na svom zvaničnom tviter nalogu.

Imamo i onog komičara u pokušaju Ivana Ivanovića koji je takođe tvitovao jedan sramni tvit. Ne znam da li kamera može ovo da zumira? Verovatno je nervozan zbog pada gledanosti.

Pa imamo i Sergeja Trifunovića, isto jedan sraman tvit. Sve je to kulminiralo izvesnom Vladlanom Slavkovićem, taj odbornik u Skupštini grada Kraljeva, koji kaže - možda je politički korektnije da mu saspemo pet metaka u leđa i da se napijemo posle atentata. Onda je bio na saslušanju pa se vadi i kaže da se samo šalio, a N1 izveštava o tome sa saslušanja i kaže - saslušan je zbog tvita u kome se, između ostalog, pominju i meci. Pa nije to tvit u kome se pominju meci, ovo je otvorena pretnja. Kaže čovek - možda je politički korektnije da mu saspemo pet metaka u leđa. Kakav je to tvit u kome se pominju meci, to je direktna pretnja, ali šta očekivati od Televizije N1 kada smo čuli koliko je šiptarskih para završilo na računima Jugoslava Ćosića? Zahvaljujem.

Zahvaljujem, kolega Markoviću.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Moje prvo pitanje ide vanredno na adresu predsednika Republike i predsednika Vlade Srbije i tiče se ove afere sa ili bez navodnika, koja prisustvuje poslednjih dana u medijima u vezi sa navodnom delatnošću ruskih špijuna, kako je to senzacionalistički objavljeno.

Naravno, podržavam svaku akciju koja ide u pravcu utvrđivanja činjenica i zaštite državnog i ustavnog poretka, ali skrenuo bih pažnju da smo pre par meseci u javnosti, ovde u Srbiji, i ja sam u svom jednom pitanju to postavio, imali sličnu, mada sa druge strane intoniranu aferu, tzv. akciji „Omča“, koja je lansirana takođe preko jednog dela srpskih medija o tajnom planu prozapadnih snaga za destabilizaciju države, uključujući i najviše ugrožavanje bezbednosti najviših državnih funkcionera.

S tim u vezi postavio sam poslaničko pitanje ovde i posle dosta vremena, nedavno, bukvalno pre nekoliko dana sam dobio odgovor od BIA u kojem stoji da oni nemaju nikakvih saznanja o toj akciji „Omča,“ iako se danima o tome brujalo u našoj javnosti.

Dakle, jedno je istraga, preuzimanje neophodnih mera na očuvanju ustavnog poretka, a nešto drugo je podilaženje najnižim strastima javnosti i senzacionalizma. Mediji to mogu da čine i da snose ili ne snose konsekvence u skladu sa zakonom, državni organi pak ne smeju. Ja nisam slučajno podsetio na ovo od pre par meseci sa tom aferom „Omča“, koja se srećom ispostavila kao jedna petarda, da li medijska, da li propagandna i bez osnova.

Sada, međutim, koliko se sećam, tada nisu najviši državni funkcioneri na neki način dolivali ulje na vatru, kao što su sada dolivali, mislim da su izjave ministra odbrane i predsednika Vlade i najave ove vanredne sednice Komiteta za nacionalnu bezbednost, odnosno Saveta za nacionalnu bezbednost, predstavljaju svojevrsno dolivanje ulja na vatru. Kažu: „Uz svu podršku da se stvari isteraju na čistac“, mislim da to nije način na koji se to radi.

Pomalo sami sebi ličimo na one junake čuvenog filma „Tri karte za Holivud“, gde u nekoj zabiti srbijanskoj se prepucavaju lokalni rusofili i amerikanofili, očekujući svetski rat. Dakle sve to puno falsično deluje.

U tom smislu, podržavajući napore da se stvar istera do kraja na čistac, ali istovremeno upozoravajući da treba voditi računa o zaštiti strateških i dugoročnih interesa države, vraćam se na moje prethodno pitanje, odnosno želim da pozdravim i pohvalim Ministarstvo odbrane koje je odgovorilo na moje prethodno poslaničko pitanje u vezi sa aferom „Krušik“ i zabranom, odnosno nedozvoljavanjem „Krušiku“ da izvozi mine u Jermeniju.

To je druga institucija koja se tim povodom oglasila, posle Ministarstva trgovine, oglasilo se Ministarstvo odbrane i stoga samo ponavljam svoje pitanje u vezi sa tom aferom, odnosno, možda nije afera, tim slučajem od 13. aprila 2018. godine, postavljam pitanje Ministarstvu spoljnih poslova, Ministarstvu unutrašnjih poslova i BIA, jer su odgovori od te tri institucije izostali, koja od te tri institucije je uskratila dozvolu „Krušiku“, a posle par meseci je dozvolila jednoj privatnoj kompaniji da izveze iste te mine? Hvala.

Pošto se više niko od predsednika odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa ne javlja za reč, nastavljamo sa radom.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.
Izvolite.