Zahvaljujem se, gospodine Milićeviću.

Ja nisam, gospodine Šešelj, profesionalni istoričar i priznajem da o istoriji ne znam mnogo, ali znam ponešto. U to vreme, o kome mi govorimo, dakle, pred balkanske ratove, Rusija je bila mnogo više na strani Bugarske, nego na strani Srbije. Rusija je 1878. godine sa Turskom zaključila Sanstefanski ugovor, kojim je bilo predviđeno stvaranje velike Bugarske i tada je od kneza Milana bilo traženo, između ostalog, da Niš ustupi Bugarskoj.

Zahvaljujući ruskoj podršci, dakle, ruskoj podršci, naravno, protiv toga Srbija nije imala ništa, ali prosto, to je istorijska činjenica, Bugarska je kao nezavisna država priznata 1908. godine, a knez Milan je na traženje Rusa da Niš ustupi Bugarima, rekao - ja sam ga na bajonetima osvojio od Turaka i na bajonetima mogu da ga predam Bugarima. Ali, nije sada to toliko bitno.

Vi kažete - Aleksandru Vučiću je ideja o „malom Šengenu“ pala na pamet preko noći. Nije tačno. Vratiću vas malo u prošlost. Aleksandar Vučić je 2015. godine odlučio da ode u Srebrenicu. To je bila jedna teška odluka, koju mnogi nisu razumeli, mnogi je ne razumeju ni dan danas, a on je otišao u Srebrenicu sa rečima koje su bile upućene i Srbima i Bošnjacima, a to je da svi mi pokušamo, koliko je god to moguće, da uđemo u cipele drugog naroda i kada uđemo u cipele drugog naroda, onda ćemo moći bolje da sagledavamo probleme koji tište i nas i njih.

Kao što znate, on je otišao u Srebrenicu. Tamo je na njega pokušan atentat. Dakle, pokušali su da ga ubiju, u to nema nikakve sumnje. Ono što je pitanje samo po sebi, koje se od tada, pa do danas nameće, zašto do sada zvanični organi BiH nisu dali odgovor na pitanje ko je hteo da ubije tada predsednika Vlade Republike Srbije Aleksandra Vučića u Srebrenici? Ali, još od tada Aleksandar Vučić, dakle, od 2015. godine, pa do danas, promoviše ideju saradnje sa svim balkanskim narodima, odnosno sa svim narodima i državama u regionu Zapadnog Balkana i u tome apsolutno nema ničega lošeg. To je politika koja podrazumeva da jedni druge bolje razumemo. To je politika koja podrazumeva da naše međusobne probleme i nesporazume rešavamo mirnim putevima, a ne ratovima.

Na kraju krajeva, to je politika koja podrazumeva da zajednički rešavamo probleme koji tište sve nas, jer problemi sa kojima se suočava Srbija, problemi sa kojima se suočava Albanija, problemi sa kojima se suočava Severna Makedonija, BiH, Hrvatska, ona nije u ovom „malom Šengenu“, ali ima slične probleme kao i Srbija, manje-više su to isti problemi. Albanija ima, čuli ste neki dan statističke podatke, ima sličan problem kao Srbija, između ostalog i kada je u pitanju demografija. Ima mnogo ekonomskih problema, ima mnogo problema koji su slični i u Srbiji i u Albaniji i u Severnoj Makedoniji.

Hajde da pokušamo te probleme da rešavamo dogovorom, razgovorom, bez stvaranja dodatnih tenzija i da i Srbima i Albancima i Severnim Makedoncima bude bolje nego što je sada. Da mi potpuno isključimo uticaj velikih sila na našu politiku, to naprosto nije moguće. Srbija je suviše mala država da bi mogla da isključi uticaj i Amerike i Rusije i Nemačke i Kine ili bilo koje druge velike zemlje na ono što se dešava u regionu Zapadnog Balkana.

(Predsedavajući: Zahvaljujem, kolega.)

Završavam.

To je nemoguće. Ali, da se bolje razumemo, da imamo više sluha jedni za druge, da lakše ekonomski sarađujemo jedni sa drugima, da olakšamo protok ljudi, robe, kapitala, usluga, ideja, pa ja mislim da je to potrebno apsolutno svima i to je jedna ideja koja je u korist svim narodima i svim državama u regionu Zapadnog Balkana. Neki to danas neće da priznaju, ali ja mislim da duboko u sebi su svesni da ta politika realnu alternativu nema.

Zahvaljujem, kolega Martinoviću.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Izvolite.

Pre svega, koliko mi se čini, Boris Tadić je privi put bio, ako se ne varam, 2007. godine, a možda i ranije, u Srebrenici, a onda možemo da zaključimo da je 2015. godine tek Vučić došao na onu ideju i one planove koje je imao Boris Tadić 2007. godine.

On je svesno otišao da učestvuje u tom nekrofilskom performansu u Srebrenici, koji prihvata tu činjenicu i uopšte promoviše činjenicu takozvanog genocida, optužuje Srbiju i srpski narod da je genocidan, a predsednik Srbije došao na to mesto i on je, naravno, nije to očekivao, ali oni su to i hteli, hteli su da ponize Srbiju, da ponize srpski narod i predsednika Srbije.

To trenutno apsolutno nema nikakve veze sa našim ovde međunacionalnim povezivanjima i uopšte ne može da se opravda postojanje "malog Šengena" kroz bilo koji ekonomski parametar, zato što mi već imamo taj neki CEFTA sporazum.

Šta je različito u odnosu na CEFTA sporazum uopšte plan oko "malog Šengena" i balkanske unije, osim što će sad moći da se putuje sa ličnim kartama? Da li vi smatrate i da li bilo ko u Srbiji smatra da je to potreba za građane Srbije koji sad imaju poteškoće da idu sa putnim ispravama, tj. pasošima u Albaniju, pa ćemo sad njima mi to da olakšamo? Koji je to broj Srbije koji putuje u Albaniju, pa će sad oni da brže i sa manje poteškoća da idu u Albaniju sa ličnim kartama umesto sa pasošima?

Mi već imamo mogućnost da u Severnu Makedoniju idemo bez pasoša, isto tako u BiH i Crnu Goru. Samo je novina kod Albanije.

Mi nismo toliko ekonomski jaki, šta god mi mislili o sebi, kakve god imali izveštaje ili nastupe naših ministara, da možemo drugima toliko da pomažemo i da možemo da budemo oslonac za neke druge u regionu. Mi treba, pre svega, da tražimo način za ekonomski oporavak Srbije.

Mi nismo ni dan danas na onom nivou koji je bio pre 1989. godine, tj. 1989. godine, a ne da smo sad toliko jaki da možemo da izvozimo ekonomske uspehe, stabilnost, mir i sve ostale stvari.

U tom pogledu, Srbija treba da se orijentiše tako da bi ona mogla da ekonomski napreduje, da građani Srbije žive bolje, a ne da mi kroz firmu pomirenja, povezivanja ili čega god, tražimo naše šanse, koje ne mogu da se porede sa onim što nam je od 2000. godine obećavano, a to je članstvo u EU. Od toga već jasno da nema ništa. Slaba nam je uteha to što ćemo biti povezani sa još nekim zemljama koje takođe neće postati nikad članovi EU, kao što su Severna Makedonija i Albanija.

Dakle, to je predviđeno za Srbiju kao utešna nagrada i nama će biti mnogo bolje ako budemo bili svesni te činjenice, a ne da se zavaravamo i da mislimo da ukoliko nekog poslušamo, tj. reagujemo pozitivno na neki diktat iz inostranstva, da ćemo nekog posle odobrovoljiti da vidi kako smo mi dobri, lepi i pametni, pa ćemo posle možda u perspektivi opet da nastavimo sa našim evropskim integracijama.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Izvolite.

Ja mislim da vi, kolega, isuviše pojednostavljujete stvari. Nije suština tog tzv. "malog Šengena" putovanje sa ličnim kartama bilo gde.

Pre toga, moram da vam kažem da se u Srebrenici nije desio nikakav performans. U Srebrenici se desio pokušaj ubistva Aleksandra Vučića, kao predsednika Vlade, pri čemu Aleksandar Vučić nikada nije rekao da se u Srebrenici desio genocid, rekao je da se desio zločin i on je otišao da se pokloni senima onih koji su u Srebrenici stradali. Neki to u Srbiji nisu razumeli, neki ne razumeju ni dan danas, ali je to bio pokušaj predsednika Vlade Republike Srbije da se uspostave bolji odnosi između Srbije i BiH, odnosno između Srba i Bošnjaka.

To je uradio, između ostalog, i zbog Bošnjaka koji žive u Srbiji, a to je uradio i zbog Srba koji žive u Federaciji BiH, a to je uradio i zbog Republike Srpske.

Za razliku od Borisa Tadića, nije se nikome izvinjavao i više puta je Aleksandar Vučić rekao da nema nameru bilo kome da se izvinjava, jer samo to izvinjenje u političkom smislu ne znači ništa ako ne promenite politiku. Dakle, Aleksandar Vučić ne vodi politiku izvinjavanja. Aleksandar Vučić vodi politiku uspostavljanja boljih odnosa sa državama u regionu.

Ideju „malog Šengena“ ste sveli na lične karte. Ideja „malog Šengena“ je mnogo šira od toga. Ona podrazumeva, pre svega, mnogo lakšu, mnogo jednostavniju ekonomsku saradnju između država koje su u toj vrsti saveza.

Još jednu stvar da vam kažem, a koju ste izgubili iz vida, Aleksandar Vučić je još 2017. godine rekao Johanesu Hanu da je njegova ideja da se u regionu zapadnog Balkana, koji bi podrazumevao i druge države koje sada nisu obuhvaćene „malim Šengenom“, uspostavi carinska unija.

Sve ovo vam govorim zbog toga da biste shvatili da to nije ideja od juče, da to nije nešto što je palo sa neba, da je to povratak na tradicionalnu srpsku politiku, na politiku najboljih srpskih državnika 19. i početka 20. veka i u tome apsolutno nema ničega lošeg. Znači, vi ste funkcioner SRS, pa za to zašta se zalaže danas Aleksandar Vučić, pa za to su se zalagale najumnije glave u ondašnjoj Radikalnoj stranci - Milovan Milovanović, Nikola Pašić i Stojan Protić. Dakle, to su te ideje da balkanski narodi međusobno sarađuju, da balkanske države imaju više razumevanja jedne prema drugima, zato što smo svi mi, ponovo to napominjem, neki to danas hoće da priznaju, neki neće, imali mnogo negativnih iskustava kada su se stranci mešali u rešavanje naših međusobnih problema. Bolje je da probleme koje imamo rešavamo tako što sednemo za sto pa razgovaramo, nego što nam neko ponudi takozvane svoje dobre usluge, pa nam se država raspadne, pa izbije građanski rat, pa stotine hiljada ljudi napusti svoja vekovna ognjišta i na jednoj i na drugoj i na trećoj strani itd.

Dakle, ovo je jedna ideja koja je mnogo više od puke činjenice da ćete u Albaniju i u Severnu Makedoniju moći da putujete bez ličnih karata. To je ideja mira. To je ideja ekonomske saradnje. To je ideja ekonomskog napretka čitavog zapadnog Balkana. Na kraju krajeva, to je ideja koja podrazumeva sporazumno rešavanje svih naših problema koji su manje više zajednički, jer sve ono što muči Srbiju manje više muči i Severnu Makedoniju, manje više muči i Makedoniju. Muči to i Crnu Goru, muči to i Bosnu i Hercegovinu, muči to i Hrvatsku. Oni to za sada neće da priznaju. Mi to priznajemo, ali to što priznajemo samo govori da te probleme hoćemo da rešavamo, a ne da ih guramo pod tepih.

Zahvaljujem.

Pravo na repliku ima narodni poslanik Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Nekrofilski performans u Srebrenici se održava svakog jula, svake godine, a samo je jedne godine u tome svemu, na žalost, uzeo učešće i predsednik Srbije. Dakle, on je tamo svesno otišao znajući o kojoj se tamo laži radi, šta se tamo promoviše i afirmiše, a onda su ga ponizili. Zato su ga i zvali.

Danas je Srbija tržište od šest miliona stanovnika. Koliko imaju stanovnika Severna Makedonija i Albanija? Nemaju ukupno četiri ili imaju četiri. Šta mi možemo da dobijemo od tog tržišta? Šta je ono što sada pospešuje ekonomsku saradnju između naših država, a nije predviđeno CEFTA sporazumom, osim mogućnosti da tzv. Kosovo koje je kroz CEFTA predstavljeno kao Kosovo sa fusnotom tj. sa zvezdicom, gde se govori o tome kako, predstavljeno po Rezoluciji 1244, između ostalog, sada može samo da se otvori mogućnost da Kosovo bude predstavljeno kao nezavisna država, kao republika Kosovo. To je realna opasnost da se to dogodi kroz ovu balkansku uniju ili „mali Šengen“.

Mi treba da rešavamo naše probleme bez intervencije stranaca, tako je. Treba da sve rešavamo bez stranaca. Da li smo mi za to sposobni? Da li je ova Vlada za to sposobna? Nije. Mi smo pokazali svima da mi nismo u stanju da rešimo naše probleme u Srbiji bez intervencije stranaca između političkih stranaka, a ne u regionu da ih rešavamo. Mi smo ovde ukazivali na povrede tj. na kršenje Poslovnika i na funkcionisanje Narodne skupštine tri godine, a ništa se nije promenilo dok nisu stigle preporuke Evropske komisije i Nacionalnog konventa za saradnju sa Evropskom unijom. Ovde u Srbiji umesto dijaloga, umesto rada kolegijuma Narodne skupštine, dijaloga između svih parlamentarnih stranaka, vlast u Srbiji je prihvatila da posrednici, da medijatori budu u tom nekom tzv. dijalogu predstavnici nevladine organizacije Fonda za otvoreno društvo koju kontroliše Džordž Soroš.

Šta mi možemo da radimo u regionu, da se orijentišemo na saradnju bez intervencije stranaca, kada se nama ovde dijalog u Srbiji o izbornim uslovima i izbornom procesu odvija pod pokroviteljstvom Džordža Soroša i njegove nevladine organizacije? Nemojte da se zavaravamo.

Treba da sarađujemo ekonomski, treba da produbljujemo tu saradnju. Sve je u redu, ali treba da budemo orijentisani na zaštitu srpskih nacionalnih interesa, a ne da stavljamo naše interese u stranu kako bi mi pomogli nekima, jer tobože to je naš vekovni san – povezivanje naroda na Balkanu. U vremenu o kojem govorite neke nacije nisu ni postojale. Pre 100 godina te nacije nisu postojale u vreme Milovana Milovanovića, Nikole Pašića itd.

Nemojte da tražimo neke paralele tamo gde ih nema. Nemojte da se tešimo da kada čujemo od nekoga da je ono što smo uradili pohvalno. To ne znači da je to tako. Mi treba da budemo orijentisani na osnaživanje naše ekonomije. Da li ćemo to uraditi kroz saradnju sa Albanijom i Severnom Makedonijom? Nećemo. Da li treba da budemo u konfliktu sa tim državama? Ne treba, ali ne sme to da bude naš spoljno-politički ili spoljno-trgovinski prioritet.

Zahvaljujem.
Pravo na repliku ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Prvo, Aleksandar Vučić apsolutno nije ponižen u Srebrenici. Aleksandar Vučić se ponašao toliko dostojanstveno i toliko hrabro da su oni koji su pokušali da ga ubiju verovatno hteli da puknu od muke, zato što pod naletom, vi se toga, gospodine Šešelj, sigurno sećate, razularene rulje, koja je htela da ga ubije, Aleksandar Vučić nije spustio glavu ni jedan jedini sekund.

Odlaskom u Srebrenicu on nije rekao da se tamo desio genocid, ali je otišao tamo kao državnik i čovek koji je svestan, kao što smo svesni svi mi, da nema dugoročne stabilnosti u ovom regionu ako ne bude većeg stepena razumevanja između Srba i Bošnjaka, između ostalog, jer smo u ratu između 1992. i 1995. godine ginuli i jedni i drugi, kao što su Bošnjaci ginuli od srpske ruke, tako su i Srbi ginuli od bošnjačke ruke. Da se to više nikada ne bi ponovilo, Aleksandar Vučić je otišao u Srebrenicu da pokaže da ima i političke volje i političke hrabrosti, ali ono što je mnogo važnije, političke vizije da se nikada više ne desi ono što nam se dešavalo između 1941. i 1945. godine i da se ne desi nikada ono što nam se dešavalo između 1992. i 1995. godine.

Vi kažete da nema potrebe da ekonomski sarađujemo sa državama koje su u tom tzv. „malom Šengenu“ i spominjete Kosovo sa zvezdicom. Ono što hoću da vam kažem, CEFTA sporazum je potpisan u vreme kada Albanci na Kosovu i Metohiji nisu proglasili nezavisnost i Kosovo tada nije imalo potrebu da se predstavlja sa zvezdicom. Sporazum CEFTA je potpisan tako što se Kosovo i Metohija označavalo sintagmom UNMIK Kosovo i to je bila, u to vreme, ipak jedna pobeda, možda mala, ali ipak pobeda Republike Srbije što je Kosovo i Metohija uključena u CEFTA sporazum, ali ne kao nezavisna država, nego kao teritorija koja je pod kontrolom misije UN po Rezoluciji 1244. To je jedna stvar koju sam hteo da vam kažem.

Druga stvar, vi kažete – nema potrebe da se sarađuje sa Albanijom, ko će da putuje u Albaniju, šta mi imamo da tražimo u Albaniji itd.

Pitajte ljude koji su dole sa juga Srbije iz Leskovca, znate ko su im glavni konkurenti, između ostalog u prodaji krastavaca, Albanci i to Albanci iz Albanije. Krastavac iz Albanije je jeftiniji nego krastavac koji proizvede naš čovek iz Leskovca, Niša, Vranja itd. Šta ćemo sa tim? To je jedan životni problem. To sada više nema veze ni sa visokom politikom ni sa činjenicom da li neko priznaje nezavisnost Kosova i Metohije ili ne.

Danas Albanci iz Albanije dođu u Srbiju i prodaju nam svoje krastavce po cenama koje su jeftinije od cene po kojoj krastavce prodaju domaćini iz Leskovca i drugih mesta sa juga Srbije. Šta ćemo sa tim problemom? To vi možda ne doživljavate kao problem, ali ljudi koji žive na jugu Srbije i te kako doživljavaju.

Dakle, ima mnogo takvih problema koje Srbija objektivno ima, a koje možemo da rešimo saradnjom…

(Milorad Mirčić dobacuje.)

Pa dobro kaže Mirčić - zbog krastavaca. Vi svaku priču možete da svedete na apsurd. Super, to je super. Vi i nemate odgovornost za vođenje ove države. Vi možete ovde i da se smejete i da kažete „mali Šengen“ je zbog krastavaca. To je vaše pravo. Ja vas razumem, vi ste opozicija, legitimno je da se smejete onome što radi vlast, ali ja vam kažem i to je stav SNS, ideja „malog Šengena“ je ideja života, ideja života za građane Srbije, za građane Severne Makedonije, za građane Albanije.

Da rešimo sve probleme koje imamo odjedanput i preko noći to nije moguće, ali da ih rešavamo problem po problem i te kako je moguće, samo je potrebno da imamo dobru političku volju, da jedni druge malo bolje razumemo i da olakšamo protok robe, ljudi, ideja, kapitala između država koje su učesnice ovog sporazuma.

Zahvaljujem kolega Martinoviću.

Pravo na repliku narodni poslanik Aleksandar Šešelj.

Izvolite.