Hvala.

Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Dobro je što je ovo, kako kažete, transparentno, ali vi i dalje nećete da me razumete.

Dakle, nebitno je zaista da li je 188 ili 186 miliona evra, ali je činjenica da je to zaista velika, velika cifra koja se baca. Vi kažete – kada je došlo do arbitraže. Suština je da je morao postojati neko pametan, neko znan, neko ko je malo pravnik, malo ekonomista, pa da zna kada je izvesno… Evo, gospođa Gojković zna, kada je izvesno da će se neki spor izgubiti, onda se ne ide u velike troškove. Vi ste, odnosno eto, recimo, neko pre vas ili mnogi koji su i sada sa vama i vi ste sami bili u Agenciji za privatizaciju, koliko je odgovornosti ljudi iz Agencije za privatizaciju zbog ovakvih ugovora i idete na arbitražu, a zna se unapred da će ta arbitraža da se izgubi.

To je taj problem, što se to radi namerno, zato što se neko sa tim klijentom dogovori, zna da će na arbitraži izgubiti, država Srbija će da plati, a onaj ko u ime države zastupa državu na arbitraži, uzima deo u dogovoru sa onim ko je druga strana.

Ovo nije teorija zavere, ovo je živa istina i zato se dešavaju arbitraže tamo gde se unapred zna da će biti izgubljene. To je ono što želimo da naglasimo da ne sme nikada da se ponovi, a vas opet pitamo, ministre, ko je odgovoran zbog ovoga? Znate, ti ljudi nisu nestali, nisu otišli ni pod zemlju, ni na nebo. Ti ljudi žive, postoje. Zna se ko je potpisao koji ugovor. Zna se ko je državu Srbiju zastupao na kojoj arbitraži. Sve se zna, ko je odgovarao zbog gubitka ovolike količine novca. Da toga nije bilo, danas bi penzije mogle biti najniža 37.000 dinara, koliko traže srpski radikali. Eto to su pitanja na koja vi ili nećete ili ne znate odgovor.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Siniša Mali. Izvolite.

Hvala puno.
Ja vama odgovaram na vaša postavljena pitanja, samo ne mogu da se složim da je arbitraža problem. Arbitraža je posledica pogrešno sklopljenih ili štetnih ugovora iz nekog prethodnog perioda, iz toga što Republika Srbija, u tom trenutku neke svoje obaveze nije ispoštovala.
Onda kada sa ugovorom koji nije u korist Republike Srbije ili koji sadrži neke odredbe koje nisu u korist Republike Srbije, ukoliko neka druga strana iskoristi svoja prava pa pobedi na arbitraži, ja vam kažem – a šta da radimo nego da platimo? Da li je to dobro ili nije, ne znam, ali takav je zakon.
S druge strane, slažem se sa vama da treba izbeći mogućnost da se takvi ugovori uopšte potpisuju, da treba da bude odgovarajuća analiza, nadzor, kako god hoćete. Ne verujem da je sama arbitraža problem, to je posledica problema. Uzrok je u tim ugovorima u načinu vođenja države u tom vremenskom periodu u, možda, i sami ste rekli u interesima koji su tada bili. Ja to ne znam, ne mogu da ulazim u to. Ja samo znam da kao odgovorna Vlada hoćemo da ne dozvolimo da nam plene imovinu u inostranstvu.
Hoćemo da, ako smo već izgubili arbitražu pred Međunarodnim sudom, pred međunarodnom arbitražom, da svoje obaveze i pokrijemo i isplatimo po tom pitanju uz veliku želju da se takve stvari više nikada ne ponavljaju. Ja ne mogu da budem u glavi ljudi koji su 2001. godine potpisali ugovor sa tim „Kunstransom“. Ne znam ko je potpisao. Ne znam da li se vode neki sporovi protiv tih ljudi ili ne, stvarno ne znam.
Ja ne znam ko je potpisao sporazum u decembru 2011. godine oko nekih banja ili ne znam kada je ovo bilo u Vranju 2000. ili koje godine. Kako ja to da znam? Ali, po pitanju budžeta, ako nam je tema budžet za 2020. godinu, evo građani Srbije mogu da vide sve što treba da platimo, mi smo stavili u budžet najtransparentnije i najotvorenije. Hvala puno.

Pravo na repliku, narodni poslanik Maja Gojković. Izvolite.

Dobro, može replika jer me je spomenula Vjerica Radeta, iako u pozitivnom, zaista pozitivnom smislu, jer se razumemo u pravna pitanja i u pitanja arbitraže.

Htela sam da kažem nešto u prilog ovoj Vladi. Potpuno je u pravu ministar Mali kada otvoreno govori o problemima koje je ova država nasledila, a to su zaista veoma štetni ugovori iz nadležnosti određenih ministarstva koji su zatekli ne samo ovu Vladu gde je Siniša Mali ministar finansija, nego i one prethodne, znači do 2012. godine.

Zašto je neko, važno je zbog javnosti reći, da ova Vlada nije napravila ni jedan štetan ugovor gde postoji nekakav tužilac i gde traži naknadu štete od države Srbije zbog nepoštovanja ugovornih obaveza popisanih iz nekih ministarstava.

Moram da vas podsetim da je nekadašnji ministar kulture, recimo iz 2004. ili 2005. godine, ne znam, vi ćete me ispraviti, Vjerica Radeta izuzetno dobro pamti, kada je bio, u kojoj Vladi, ministar Kojadinović, ministar kulture, koji je potpisao veoma, veoma štetan ugovor po državu Srbiju sa nekom austrijskom firmom, barem se vodi kao austrijska firma „Kunstranse“.

Ja mislim da je ta arbitraža u Americi gotova i da je to tako.

(Siniša Mali: To je u budžetu.)

To se nalazi u budžetu da se isplati. To neće biti teret u narednom periodu…

(Nataša Sp. Jovanović: Godine 2006.)

Godine 2006, toga se sećam, za čuvanje i deponovanje umetničkih slika i dela iz Narodnog muzeja koji je bio u rekonstrukciji.

Vidite i ja se sećam nečega. To je osobina starih ljudi da se više sećaju prošlosti nego onoga što je bilo juče. Ozbiljno pristupam poslu, svega se sećam.

Moram da vam kažem, više puta sam različite ministre kulture upozoravala na to. Pozivala sam ih da idu na vansudsko poravnanje, da je to mnogo bolje, poznavajući sisteme kako izgleda međunarodna arbitraža i kada vidite da nešto ne možete da vratite unazad i kad saberete od osnovnog duga kamate pa troškove postupka, onda je tužena strana u velikom problemu.

Ni jedan ministar nije hteo da me sasluša ni u jednoj fazi postupka, misleći da samo zato što sam u nekoj drugoj stranci, imam neke zle namere. Nemam, nego imam veliko advokatsko iskustvo. Imam iskustvo i u takvim sporovima i znala sam da neće biti dobro za državu jer postoji, s jedne strane, relevantan potpis ovlašćenog ministra i odluke Vlade Srbije.

Sa druge strane, pravno lice, inopravno lice, znači neko sa elementima inostranosti i mi obaveze nismo ispunili, nismo isplatili. Interesantno, nikad nismo raskinuli taj štetan ugovor.

Znači, u jednoj fazi smo mogli da raskinemo ugovor, kad kažem – mogli, kažem Srbija, ni jedan ministar, em se ugovor ne ispunjava, slike se nikada nisu tu držale, jedan jedini dan, jer to je jako loš ugovor. Nije bilo uslova, u nekom močvarnom predelu Beograda su hteli da naprave depo. Znači čista laž i prevara, ali obaveze su i dalje teretile Republiku Srbiju.

Oni su dobili taj spor i zato imamo ovako veliki iznos novca koji država mora da isplati, a mogla bi u neke druge svrhe taj novac da pametno usmeri, ali eto, nije na ovoj Vladi da je pravila greške, nego ova Vlada kao odgovorna, kontinuitet jedne države, mora i loše stvari sada da popravi.

Takođe, da ne kažem iz resora privrede se pojavila jedna takva arbitraža pre možda izvesnih godinu dana i tako nešto država je opet morala od uloženih nekih početnih 20 i nešto miliona da isplati četiri-pet puta već iznos nakon arbitraže. Sve zbog štetnih ugovora. Problem je jedino što niko nikada nije pokrenuo nekakav krivični postupak da se utvrdi ono o čemu vi govorite, a vi govorite vrlo opasne, teške stvari, optužujući stvari za ranije vlade. Ko je taj ko je namerno zaključio nekakav ugovor i kasnije odustao iz različitih razloga ili nije mogao uopšte da ispuni takav štetan ugovor od ispunjenja istog?

Svedok sam da ministar Mali ima potpuno drugačiji odnos prema takvim stvarima i da on neke stvari radi unapred da bi tuđe greške sprečio, da ne bi više Srbija bila tužena on ulazi u dogovor, u poravnanje sa onima gde ima velike izvesnosti, da bi opet dobili spor protiv države, izlazi u susret, isplatiće glavnice a druga strana ima dobru nameru da ne traži potraživanje, ne traži kamate za tri-četiri godine duga, jer poštuje državu i žele sa državom i dalje da budu partneri.

Ovo sam rekla i politički kao advokat, da objasnim da ministar finansija i ova Vlada Republike Srbije čine sve da saniraju greške iz prošlosti i čine sve da takvih tužbi u budućnosti nema. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Vidite ministre, otkad znam gospođu Maju Gojković, a to je skoro 25 godina, uvek je bila zainteresovana za kulturu i vidite kao neko koga to interesuje kako precizno se seća svih detalja vezano za taj štetni ugovor koji je Kojadinović svojevremeno zaključio i o kome smo mi u Narodnoj skupštini tada govorili i skretali pažnju da će se desiti to što se desilo.

Ali, kao što se gospođa Gojković seća toga, ne možete vi da kažete ne znate ko je potpisao ugovor. Koliko znamo, nije objavljeno da je bio požar u nekom arhivu, mora da postoji. Imate ugovore, imate kopije, pitajte ministre u Vladi, pitajte Mlađana Dinkića koji vam je bi ministar u Vladi, Rasima Ljajića koji je to i dan danas, Gorana Kneževića koji je to i dan danas.

Znači, imate čak i tu vrstu kontinuiteta, da ne kažem samo ono što je kontinuitet u dokumentima. Evo, ja ću sada vas da podsetim, ministre, vi ste tada bili u Agenciji za privatizaciju, 40 miliona evra je Srbija izgubila zato što posle 2000. godine, posle "buldožer revolucije" niste dozvolili privatizaciju, odnosno niste dozvolili Grcima da uđu u Bor, a tada je u Boru još bilo bakra, nije bio opljačkan bakar kao što se u međuvremenu desilo i zato što to nije prihvaćeno Srbija je izgubila 40 miliona evra.

Godine 2014. vezano za Inđiju, za ove neke tamo zelene zone, energo-zone itd. Pre arbitraže nuđeno pravobranilaštvu da se zaključi poravnanje, pravobranilaštvo nije htelo. Eto vam, nađite ko je bio 2014. godine pravobranilac. Taj mora da odgovora. Dakle, ako ja kao pravobranilac kažem - neću da zaključim poravnanje, onda sam ja kao pravobranilac vas kao ministra ubedila da 100% dobijam arbitražu. Ako ja kao branilac prevarim vas kao ministra i kažem - ne, nema ovde poravnanja, idemo na arbitražu, zato što ćemo dobiti arbitražu, unapred zna da neće, pare podeli, opet ponavljam, sa onim s kim je Srbija u sporu i zato se dešava ovo što se dešava.

Samo vam kažem, pokrenite, pomenuli ste i ministarku Nelu, naravno, nemamo ništa protiv da se i ona uključi, pogotovo kada su u pitanju troškovi koji nisu u ovom delu, ali koji su takođe veliki, koji se dešavaju zbog lošeg rada sudova, zbog nepoštovanja principa suđenja u razumnom roku, zbog toga što radni sporovi se gube, pa se ljudi vraćaju na posao, plaćaju im se velike odštete, uglavnom se radi o državnim, o javnim institucijama itd. Hvala.

Zahvaljujem.
Na član 5. amandman je podneo narodni poslanik Filip Stojanović.
Izvolite.

Zahvaljujem, gospodine Arsiću.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre sa saradnicima, podneo sam amandman na član 5. stav 1. Predloga zakona o budžetu Republike Srbije za 2020. godinu. Iako je suština mog amandmana pravno-tehničkog karaktera, ja ću iskoristiti priliku da kažem nešto za šta smatram da je veoma važno, kada je u pitanju budžet Republike Srbije.

Budžet je najvažnija stvar na osnovu koje se ceni rad i uspešnost svake Vlade, pa tako i ove naprednjačke Vlade.

Pošto sam rođen na teritoriji Kosova i Metohije, dole živeo sve do nasilnog egzodusa, imam jedno veoma važno pitanje za predsednika Vlade.

Kao prvo, želeo bih da mi premijerka pobliže objasni na koji način je KiM sagledana ovim budžetom? Dole i dalje živi veliki broj naših građana koji Srbiju doživljavaju, kao svoju državu. Međutim, imam utisak da je država Srbija zaboravila te građane kada se vrši raspodela sredstava iz budžeta, kao što ste zaboravili i Rezoluciju 1244, da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. Ovo govorim na osnovu iskustva mnogih mojih zemljaka, koji se snalaze kako znaju i umeju.

Ja u potpunosti razumem sve probleme na koje naša Vlada nailazi, kada pomaže tim naših građanima, ali sa druge strane, imam utisak da se ne čini sve što je moguće kada je Kosovo i Metohija u pitanju.

Evo, na primer, slušali smo mnogo toga o digitalnim učionicama i osavremenjavanju ogromnog broja škola, ali nismo čuli ništa da li se to odnosi i na škole sa područja Kosova i Metohije? Naravno, ovde mislim na one škole koje nastavu izvode na srpskom jeziku i koje rade po planovima i programima države Srbije. Zahvaljujem.