Hvala, gospodine predsedavajući.

Da li ste igde pročitali ili čuli da sam ja komentarisao bilo koje pitanje u vezi izrade doktorata bilo čijeg?

Ja sam bio u komisijama svih poljoprivrednih i ekonomskih fakulteta u Srbiji, a i šire, bio sam u komisijama geografskog fakulteta, bio sam u komisiji Vojne akademije, i mentor, i tri puta sam u životu doživeo jedno veliko opterećenje. Prvi put kada sam se izjasnio protiv, kao jedini član komisije, pozitivne ocene doktorata, zbog metodološke greške, koja je i suštinska greška, jer je tekuće cene, obračunavao indekse na bazi tekućih cena i donosio zaključke suprotne logici, zdravom razumu. Tražio sam da izbaci tih sedam strana iz doktorata, da prekomponuje doktorat, odnosno da raskoriči i da to izbaci.

Drugi put - kada sam otkrio plagijat kandidatu koji je prijavio disertaciju u našem fakultetu, bio sam član komisije, nisam bio mentor i kandidat je povukao tu disertaciju.

Treći put - kada sam…

(Marijan Rističević dobacuje s mesta.)

Zaista ne vidim razloga da ovakvo dobacivanje bude.

Ima jedan stih koji bi ovde trebalo reći - Da ti kažem, dobri čoče, to nijesi.

Ali, da nastavimo sada ovo.

Dakle, ponovo vas molim da mene ne dovodite u vezu sa drugim ličnostima. Ništa nisam učinio, osim što se bunim protiv GMO, osim što se bunim protiv razgraničenja na KiM, osim što kažem da su poljoprivrednici i penzioneri opljačkani.

Molim vas, evo vam podataka.

Ministar poljoprivrede je potpisao u dve godine da je bilo ispod 3%.

Što se tiče vaše insinuacije prema meni, vi niste moj duhovnik. Ja imam drugog duhovnika. A ako iko treba da se oseća uvređenim ovde, po nacionalnom pitanju, to treba ja da se osećam, jer sam odavde izbačen, iz ove sale, zbog slike "Plava grobnica". I zbog toga što sam četiri puta molio sve poslanike da minutom ćutanja odamo počast za milion i 260 hiljada poginulih u Prvom svetskom ratu. I tek posle četiri puta, možete da pogledate na snimcima svih Skupština, peti put sam uneo sliku.

(Predsedavajući: Molim vas, gospodine Ševarliću, privodite kraju.)

Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Po Poslovniku, narodni poslanik Maja Gojković. Izvolite.

Čl. 104. i 107.

Smatram da ste povredili Poslovnik, jer ste po ko zna koji put dali poslaniku Ševarliću repliku, a on se zaista ne drži odredbi člana 104. i koristi priliku da priča o svemu, osim o postavljenim pitanjima od strane poslanika Aleksandra Martinovića, a to je da li se on kao neko ko je poslanik zahvaljujući glasovima koje je dobila lista Demokratska stranka Srbije - Dveri, on se nalazi na toj listi i tako je ušao u parlament. Nije ušao u parlament kao osoba koja sada govori nešto nama i uverava nas da nema ta politička opredeljenja kao Boško Obradović, Sanda Rašković Ivić i njima slični. Na sve je odgovorio. Evo, čuli smo i to i da nije naš duhovnik i da je poljoprivrednik i da ima nekakav ugovor, koji nas je potpuno zbunio time, jer niko ništa ne zna o tom nekom ugovoru, sa SDPR, pa je onda odlučio da ne priča o tome.

Nije odgovorio kako je moguće da danas, u 21. veku, u jednoj demokratskoj državi, u centru Evrope, izlaze novine sa naslovnim stranicama koje promovišu atentat na predsednika jedne suverene države, kao što danas jeste Republika Srbija?

Kažete - ne vidite dobro. Ako dozvolite, ja ću vam dati tu naslovnu stranicu, pa ćete videti dobro.

Količina reči koje ste izgovorili ne znači ama baš ništa, ako niste rekli ono što je ključno – da li vi kao pripadnik ove političke opcije Dveri podržavate ono što se danas dešava u Srbiji, a to je hajka na predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića? Nemam ništa drugo da vidim na ovoj naslovnoj stranici, osim nameru da vidimo veliki snajper koji je uperen u srce predsednika Republike Srbije i gospodina Milorada Dodika koji stoji pored njega.

Znači, ovo nisu nalepnice za fudbalsko prvenstvo u Kataru, pa da lepimo fotografije fudbalera po našem nahođenju u one kućice, nego je ovo naslovna stranica jednog uticajnog nedeljnika. Da li vi ovo podržavate ili ne podržavate? Niko vas ovde nije pitao da li ste vi za penzionere, ne znam ni ja, za poljoprivrednike, da li podržavate ili ne podržavate budžet, nego da li se ograđujete od politike nasilja i promovisanja ubistva predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića. Dobijete repliku da odgovorite na to, a ne da čitate nama lekcije.

Mi se politički ne slažemo. Pa ne mogu da se složim sa Boškom Obradovićem koji me je tukao ovde u kabinetu. To je bila najava čitavog nasilja koje je krenulo posle toga. Niko mi nije verovao od vas. Bili ste onda u tom klubu, niste rekli – izvinite, nijednom. Niste mi rekli nijednom – izvinite. Sve vreme ćutim i ne očekujem ništa od toga. Dobro, tukao me je, to je baš pohvalno za demokratiju ove države. To je pohvalno za njihove sponzore, koji hoće na silu da ih dovedu na vlast u ovoj državi, na silu, mimo volje građana ove države. Moramo da imamo Boška Obradovića. Ne možemo da imamo intelektualce, ne možemo da imamo fine ljude, ne možemo da imamo obične radnike i seljake. Moramo da imamo kabadahije i siledžije, čiji mozak i srce nisu u Srbiji, nego su van granica ove države.

Samo odgovorite na ovo pitanje. Neka poslanik samo odgovori na ovo pitanje – da ili ne? Da li podržava ovo što se dešava danas u Srbiji, da li podržava ovakve naslovne stranice, da li je ovo što mi govorimo ugrožavanje slobode medija? A Martinović i ja ćemo ionako da visimo kao Pedro, što je rekao jedan od poslanika kad je bio na službenom putu u Holandiji, pre nekoliko godina.

Šta god da uradiš, visićeš kao Pedro. Zapamtila sam tu njegovu rečenicu prvi dan suđenja. Šta god da uradi, u ovoj državi možemo da gledamo dane i dane, kao ove turske serije, da li Siniša Mali ima ovakav ili onakav doktorat. U pravu je Martinović, lično sam ga molila da mi pronađe doktorat Bojana Pajtića, zato što sama nisam mogla da ga nađem ni u biblioteci Pravnog fakulteta u Novom Sadu. Nije mogao da mi pomogne, on tamo predaje. Nije mogao da mi pomogne, ne postoji mu doktorat. Zašto? Zato što, eto, postoji indicija u delu akademske javnosti da je on prepisao dobar deo tog doktorata od jedne njegove koleginice iz Zagreba. Svako normalan ko ima neke sumnje želi da pročita i jedan i drugi doktorat. Ne, Bojan Pajtić i o njemu ne sme ništa da se kaže. Ko nešto kaže, evo nas na društvenim mrežama, evo nas u nekim njihovim elektronskim medijima, evo nas na naslovnim stranicama. Najbolje da se probudim ujutru i da mi neko lepi flaster, i na mozak, jer u ovoj državi je sada zabranjeno od dela javnosti koji je izuzetno glasan, ima ih ovoliko, ali su strašno glasni.

Zabranjeno je da misliš kako ti hoćeš da misliš. Moraš da misliš kako ti oni ovde serviraju. Zabranjeno je da nešto pitaš, zabranjeno je da tražiš drugi doktorat, moraš samo Sinišin doktorat da tražiš. Mene Sinišin doktorat uopšte ne interesuje, ne razumem se toliko u ekonomiju. Mene interesuje doktorat Bojana Pajtića. Mene interesuju magistrature i doktorati, fakulteti svih ovih koji nama čitaju lekcije.

Aleksandra Jerkov, koja je magistar evropskih nauka, ma šta to značilo, a sad je i doktorirala i stalno ide na predavanja i stalno ima vremena da uči, itd. Mislim, kad nije u Venecueli, Boliviji ili ne znam ni ja gde, pošto se time hvali ovde u vašim redovima da ide tamo, da pomaže u razvoju demokratije, očigledno. Mene interesuju, eto, ti doktorati i magistrature.

Nemojte, profesore, da izvrćete istinu ovde. U vas je neko uperio ne znam šta, vi ste meta, a ja nisam meta, zato što mislim onako kako hoću da mislim. Kad ste se zabrinuli za mene, za moju porodicu? Kad ste se zabrinuli kad me je Boško Obradović sa svojim kolegama i koleginicama tukao i gurao tamo u kabinetu? Kad ste se zabrinuli za Martinovića koji svaki dan visi u pojedinim elektronskim medijima koji emituju programe i registrovani su van ove države? Kad ste prokomentarisali nešto na društvenim mrežama koje govore da nas treba ubiti, ofarbati, maltretirati kao gradonačelnicu glavnog grada, gde, u Boliviji, je li tako? Tako je.

Kad ste reagovali kada je pozlilo predsedniku države, kada su počeli masovno da pišu pristalice ulice i uličnih dolaženja na vlast u ovoj državi, kada su pisali da ga treba ubiti, dobro je što mu je pozlilo itd? Pa kada se fotografiše sa psom, onda treba ubiti i njega i psa i ne znam ni ja šta. Kad ste se uopšte suprotstavili nenormalnosti koja je počela da vlada u ovoj državi? Truda, velikog truda, velike finansijske podloge iza toga da u Srbiji nenormalno treba da postane normalno, da ulica treba da vlada nama koji smo izabrani od strane građana Republike Srbije. Da jedni mogu da kažu šta god žele i da je to dobro, a čim mi iznesemo drugačije mišljenje, mi smo za streljanje, ubijanje, hapšenje, proglašavaju nas raznorazni mediji da smo diktatori, da ne smemo da spomenemo nijednog sudiju, nijednu nevladinu organizaciju, nijednog člana neke druge stranke.

Ne znam šta više da radimo kao političari, da idemo svako jutro u neki centralni komitet i da mi daju listu šta smem da kažem i da uradim, a šta ne smem tog dana. Samo mi recite gde je taj centralni komitet, da li je u ovoj državi ili je van ove države, da znam da svako jutro pre naših nastupa ovde u parlamentu okrenemo taj telefon ili da upoznamo generalnog sekretara centralnog komiteta i da nam daje direktive, i pohvale i kritike. Eto, to je ono protiv čega se mi borimo i to je ono protiv čega ćemo se boriti. Dok god se bavimo politikom i dok god građani Srbije budu zaokruživali ime Aleksandra Vučića i SNS borićemo se protiv ovoga.

Neka napišu sutra šta god hoće o Aleksandru Martinoviću, odnosno neće sutra, to će da krene mašinerija protiv vas, Aleksandre, još danas. Evo, ja ću da se solidarišem sa njim. Evo, mi ovde, barem iz SNS, svi smo mi Aleksandar Martinović u ovom momentu. Evo, ne moraju njega, neka sve nas ovde navedu da smo mi svi Aleksandar Martinović zato što branimo predsednika Republike Srbije i smatramo da ovo nije informativno glasilo, da je ovo poziv na linč i na ubistvo predsednika Aleksandra Vučića. Pa neka visi Pedro sutra, ako treba da visi, nije problem, ali mi ćemo i sutra ovo isto da ponovimo, zato što smatramo da Srbija ovo nije zaslužila. Hvala.

Poštovana gospođo Gojković, ja sam se nadao da će kolega Ševarlić iz trećeg pokušaja bar da osudi poziv na linč i na ubistvo predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, ali očigledno da je da ni treću priliku nije iskoristio.
Da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni o vašoj povredi Poslovnika? Ne.
Po Poslovniku, reč ima narodni poslanik Miladin Ševarlić.
Izvolite.

Gospođo predsednice, ne vidim čemu prozivanje jednog poslanika. Pošto se izjašnjavamo …

Kolega Ševarliću dobili ste reč po Poslovniku.

Dajte pauzu, odštampajte to, dajte nam svima po jedan primerak i prozivajte pojedinačno sve poslanike da se izjasne. Zašto žigošete mene? Na šta to liči? Mogao bih i ja da postavljam pitanja?

Prema tome, ja ću se izjasniti uvek kada god budem želeo i kada god budem smatrao da je to potrebno. Zašto bi se izjasnio za nešto što uopšte ne znam šta je.

Nisam razumeo ovu povredu Poslovnika, tako da ne mogu da odgovorim.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Meni je gotovo žao što moram da se vratim na tako trivijalnu temu kao što je budžet, i da kažem svoj stav o tome i pažljivo sam se trudio tokom ovih dana da govorim samo o budžetu, da ne odgovaram čak i na prozivke na svoj račun, a kamo li, da se uplićem u nešto što može da bude zanimljivo, ali ne ovde i ne na ovoj temi.

Ako se slažemo svi da je budžet najvažnija stvar koja u jednoj godini u normalnim okolnostima, ne ratnim, raspravlja i usvaja Narodna skupština, onda mislim da smo svi bili dužni da u granicama svojih mogućnosti doprinesemo ozbiljnosti i dignitetu te teme. Mislim da to nije bilo na svim stranama ove sale shvaćeno, i ako sam rekao u jednom od svojih ranijih izlaganja, izrazio žaljenje i fizički se osvrnuo što deo opozicije da iznese svoje primedbe na taj budžet, ne mogu da ne kažem i da je deo vladajuće većine ovde koristio ovu temu i vreme da govori o svemu drugom, nečemu što je možda moglo da bude deo konferencije za štampu u sali, znači u holu, a ne ovde u plenumu.

Najmanje je bilo reči, čak i pohvala na račun budžeta, a mnogo više se borilo, mačevalo ovde sa nekim neprisutnim protivnikom, sa nekim imaginarnim protivnikom, i vodile polemike kažem, koje treba da se vode ili u medijima ili u holu na konferencijama stranačkim za štampu. Bilo kako bilo, zaista mislim da je neumesno da se neko izjašnjava o naslovnoj stranici novina koje ne vidi, ili o bilo kojoj naslovnoj stranici, sem kažem, u okviru nečeg drugog. Ali, pošto sam rekao da ću ova poslednja par minuta da kažem neko završno mišljenje o budžetu onda ću to i učiniti.

Bilo je dosta napora i dosta argumenata da sam čuo da je ovaj budžet, kao što sam rekao, više izborni, nego razvojni, ali to je na kraju krajeva i sholastička dilema, svako kao što neko čašu vidi polu praznu, polupunu. Ima tu dosta stvari koje su paradne, koje sam ja kritikovao kao i neki drugi, gde mi je ovaj nacionalni stadion bio samo primer i paradigma tog odnosa jednog nerealnog shvatanja, ili nerealne slike o stanju u društvu, koja onda može da unutar te nerealne slike i previše idilične, ružičaste slike, onda se razmišlja i o takvim paradnim i glamuroznim projektima, za koje nema, naglašavam, ni ekonomskog ni sportskog ni nekog drugog opravdanja.

Meni je bilo važno, ukoliko je moglo da se čuje od svih ovih drugih perspektivnijih i najzanimljivijih tema, da sam bar donekle uspeo da postignem to da se bar malo manje govorilo sada ovde u raspravi u budžetu o tome kako je Srbija bila pred bankrotom pre 2012. godine. Nije bila pred bankrotom, ali su bili ekonomski trendovi, nisu se mnogo popravili ni u međuvremenu.

Takođe, malo smo problematizovali, koliko se moglo, i ovu famu o 500 evra prosečne plate, skrećući pažnju da je to knjigovodstvom i administrativno se može postići i ispuniti to obećanje, mada sa zakašnjenjem od par godina, ali da veliki broj građana ne prima tu platu od 500 evra, što je takođe morao da prizna, ili barem da ne demantuje ni gospodin ministar Mali.

Ono što nismo dovoljno, ili bar ja nisam dovoljno, i tu se osećam malo dužnim javnosti, bar ovom delu koji to gleda i prati, sa tim namerama da objasnim ovu treću famu i mit o stranim investitorima, jer ako čovek to problematizuje, ako zausti da priča o tome, odmah mu se kaže ti si protiv stranih investicija, ti si protiv toga, da se Srbija zatvori, da postane ne znam šta, Severna Koreja.

Kao što treba da govorimo o nekim neustavnim potezima, potezima, kada je reč o KiM i aktuelne vlasti, onda kažu – ti hoćeš rat i prizivaš pogibiju i krvoproliće. Dakle, ne ako kažemo da je politika oslanjanja strane investicije i na taj mit, strana investitora problematična i da ne daje rezultate na kraju krajeva, i da je to jedan loš kontinuitet koju ova vlast vuče sa prethodnim garniturama, uključujući čak i ovaj izraz – nacionalni investicioni plan koji smo već imali prethodni i gledali u izvedbi Mlađana Dinkića i njegove političke grupacije, onda nismo neprijatelji države niti ovog budžeta, samo pokušavamo da skrenemo pažnju da ako nešto ne funkcioniše, višestruko se pokazalo da ne radi ne samo u Srbiji nego i drugde, onda možda treba sa tim prekinuti.

Nisu sve investicije iste, nisu svi strani investitori isti, daleko od toga. Kada je reč o Smederevu, Železari Smederevo, niko to ne može da ospori i da je to, čini mi se dobar potez. Na kraju krajeva, ja sam javno sa ove govornice pohvalio tu meru, već kada je reč o Boru, tu ne mogu da delim taj entuzijazam iako je isto kineska investicija. Dakle, od slučaja do slučaja tome treba pristupati, a ne apriori, vikati – ura, bravo po svaku cenu, ne vodeći računa o čemu se konkretno radi. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Na član 48. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč?
Izvolite, kolega Rističeviću.