Dame i gospodo narodni poslanici, izgleda mi kad Narodna skupština počne da donosi zakone da ćemo uvek imati teoriju zavere i da se to nešto radi za neko određeno lice, pa ćemo dotle to da idemo da stvari bukvalno banalizujemo i da na taj način steknemo određene političke poene.
Evo, imali smo na prethodnoj sednici jedan zakon koji je bio vezan za Agencije za zapošljavanje, pa je najveća primedba u vezi primene toga zakona bila – šta ako ta agencija uputi nekog radnika, on zaradi svoju platu kod drugog poslodavca, a onda ta agencija propadne? Oštećen je radnika. A šta ćemo ako obično privredno društvo propadne? I tamo je neki radnik. Šta ćemo ako propadne to privredno društvo kod koga je radnik bio upućen?
Znači, ne možemo sada da banalizujemo i pronalazimo razloge zašto neku određenu materiju ne treba regulisati. Zakon reguliše šta je dozvoljeno i okvire šta ko ima pravo da radi.
Dalje, gospodine ministre, imamo stalno priču da mi nemamo nikakve ni strane investicije, još manje domaće itd. Prema nekim podacima, u 2018. godini bilo je 3,5 milijardi direktnih stranih investicija. Kažu, to nisu strane to su naše domaće, mi smo sve subvencionisali. Nađite mi 3,5 milijarde evra da subvencionišete to. Hajde, nađite mi 3,5 milijarde evra ovde i neka mi neko objasni za te strane investicije koje smo mi platili 3,5 milijarde evra.
Idemo dalje. Za 2019. godinu planira se pet milijardi evra, procene su neke, stranih investicija. Hajde nađite mi tih pet milijardi evra odakle država može da subvencioniše iznos od pet milijardi evra. Baš bih voleo da mi neko objasni.
Ide se najčešće sa pričom - radno mesto subvencioniše, pa će on tu platu da mu isplaćuje iz subvencije godinama, pa još kažu najmanja cena rada. Ma, nije bre baš tako.
Evo, da prihvatim hipotetički da je to mogućnost. Ali, moram da postavim pitanje, a šta radi taj radnik? Pa, mora da dobije neku sirovinu, pa ta sirovina mora da se kupi od nekog drugog preduzeća, pa mora da nabavi energiju, toplotnu, električnu. Mora da nabavi gas, a i to mora da kupi od nekog našeg preduzeća. Mora da plati porez na dodatne usluge. Mora niz čitavih taksi, doprinosa i svega onoga što utiče i na budžete lokalnih samouprava i na budžete Republike Srbije i što povećava čitavu privrednu aktivnost u tom delu gde on posluje i u delatnosti u kojoj posluje. Ali, ne, mi ćemo da sedimo i da pričamo - to se radi za ovoga, to se radi za onoga, to su građani prevareni.
Znate šta, do juče nisam znao da mi imamo dva miliona zaposlenih koji žive, koji primaju minimalnu ili nešto malo iznad minimalne zarade? Ja to nisam znao, to sam čuo od kolega iz opozicije. To znači da Srbija ima 20 miliona stanovnika. Toliko. Možda čak i 30. Tako se iznose paušalni podaci, izmišljeni, da bi se stvorio neki privid da će neko nešto da zloupotrebi.
Ovde je reč o privrednim društvima. Privredna društva su u 99% slučajeva privatni kapital i sad me ubedite da će vlasnik privatnog kapitala, osim ako nema ekonomsku korist da primenjuje ovaj zakon. Hajde, neka neko ubedi nekog vlasnika kapitala da primenjuje ovaj zakon, a da mu nanosi štetu, jer ovde je stvar izbora, može da ga koristi, a ne mora, ali ćemo uvek da pravimo oko toga teoriju zavere.
Ja sam imao ovde jednog poslanika. Sad je tamo. Ima, kaže on, po njemu misli, pametnija posla, da napada policiju, da tuče novinarke, da razvaljuje Narodnu skupštinu. Ja sam ga zvao „balkanski špijun“. Znači, teorija zavere, samo izgleda da je orao pao, ali nisam znao da je još jednog „balkanskog špijuna“ imamo ovde u Narodnoj skupštini.