Zahvaljujem.

Uvaženi ministre, gospodo oficiri, gospodo iz ministarstva, danas raspravljamo o dva izuzetno važna strategijska dokumenta. Da su neki drugi uslovi, ne bi trebali o dva ova dokumenta da raspravljamo u jednom danu. Prvo bi trebali o Strategiji nacionalne bezbednosti, pa potom o Strategiji odbrane koja iz nje proizilazi. Međutim, svi znamo, ušli smo u cajtnot, ovo nam je poslednja redovna sednica Jedanaestog saziva i jednostavno ova pitanja moramo da rešimo na toj sednici.

Oba dokumenta su rađena vrlo kvalitetno i prihvatljiva su, iako mi kao srpski radikali imamo određene primedbe, jer mi svoje političke stavove, kakve imamo svih ovih godina, imamo i kada su u pitanju ova dva dokumenta.

Kada je u pitanju naše strategijsko okruženje, slažemo se mi, čitali smo to, znamo da sve ne može biti napisano i ne treba da sve bude napisano, nešto se mora čitati i između redova. Ipak smo mi mala zemlja i ne možemo sebi dozvoliti, kao što to rade neki koji su veliki i moćni da kažu baš sve ono što misle.

Ovde se, kada je to u pitanju, ne slažemo oko konstatacije da je napredak i pristupanje Republike Srbije EU, da to pozitivno baš utiče na našu političku, ekonomsku, socijalnu stabilnost. Naš stav je da mi nikada tamo nećemo ni ući. Ovih 20 godina posle agresije na našu zemlju ključne zemlje EU, te najjače zemlje, nisu svoje stavove pomerili ni za milimetar u našu korist. Ono što su postigli bombama žele da na kraju ostvare i oni podržavaju nezavisnost Kosova i Metohije, a mi smo ovde u Strategiji nacionalne bezbednosti, što je dobro i što treba da zna svaki naš građanin, izneli kakav je naš stav po pitanju Kosova i Metohije, i to je ovde jasno naglašeno.

Kada su u pitanju izazovi, rizici i pretnje, gospodine ministre, ovde imam jednu nedoumicu. Postoji jedan strašan problem u Srbiji. Nije on izazov, nije rizik, nije pretnja, ali je strašan problem. Ja nisam mogao da ga svrstam ni u jednu od ovih kategorija, a to je nešto što sam ja sada nazvao produženi genocid i ekocid nad našom zemljom posle NATO bombardovanja.

Ja ne znam, gospodo, da li vam je prisutna činjenica da je u prošloj godini novoobolelih od raka 58 hiljada. Od tih 58 hiljada sigurno oko polovine obolelih je zbog posledica dejstava osiromašenim uranijumom i zbog posledica dejstva po hemijskim postrojenjima ovde u okolini Beograda i na drugim mestima.

Gospodo, treba da znate da kapaciteti i mogućnosti Srbije za lečenje su 30 obolelih. Mislim da je ova činjenica morala da nađe mesto i ne može da se svrsta u ovo, kako ste vi dali, ali to je toliko važno, jer nama godišnje samo od posledica osiromašenog uranijuma umire pet puta više ljudi nego što je poginulo 1998. i 1999. godine.

Postoje tu i drugi problemi. Ne znam zbog čega Srbija još uvek nije nabavila adekvatnu opremu koja bi bila da li na Hemijskom fakultetu, da li u Nacionalnoj laboratoriji. Ta oprema košta svega 700 hiljada evra, potrošni materijal 300 hiljada evra, i to nije oprema samo namenjena za tu svrhu, već za kontrolu svake vrste hrane i pića koji se uvoze u zemlju. Bez takve opreme ne može Srbija da individualizuje žrtve i da žrtve poveže i njihovu bolest sa osiromašenim uranijumom, a sa tom opremom to može da uradi. Ako tu laboratoriju sertifikuje, onda Srbija može da se pojavi pred onima koji su odgovorni. Za osiromašeni uranijum gotovo isključivo Amerika.

Da li smo mi moćni da možemo da tužimo Ameriku? Možemo da tražimo da na određeni način učestvuje u rešavanju posledica onoga što je učinila svojim bombardovanjem, da li kroz lekove, da li kroz bolnice, da li kroz lečenje, jer za Srbiju ovo postaje veliki problem. Smatram da je trebalo da se nađe ovde u izazovima, rizicima i pretnjama upravo zbog toga što su posledice strahovito velike i što naši naučnici priznaju da nisu trend obolevanja uspeli da predvide i da pogode. Računali su da će ove godine to da pređe u jednu ravan i posle jednog određenog broja godina da ta kriva počne da ide nadole, a ona se ne zaustavlja i dalje ide naviše i broj novoobolelih se povećava iz godine u godinu. Za Srbiju je to, verujete kada vidite sve rizike i pretnje, vidite kakve posledice od njih mogu da budu, mnogo teži i mnogo jači problem.

Nacionalni interesi. Oni su napisani i mi tu nemamo primedbe, osim na ovaj jedan – evropske integracije i članstvo u EU. Protiv toga smo i uvek ćemo protiv toga biti. Smatramo da tamo nikada nećemo ući, ali nikada nismo rekli da se ne pregovara sa zemljama EU, da se ne trguje sa zemljama EU i da u svemu što Srbija radi, radi da zadovolji svoje interese.

Kada su u pitanju rizici i pretnje, još jedna ovako moja primedba, jer nekako je korupcija gurnuta zajedno sa nekim drugim mogućim izazovima, pretnjama kao nebitna. Smatram da je ona strahovito bitna, pogotovo korupcija u vrhu države, korupcija u vrhu ministarstava, korupcija u javnim preduzećima, a posebno u preduzećima koja su direktno vezana za ministarstvo.

Evo, gospodo i jedan primer. Setite se šta jedan čovek može da uradi državi. Boris Tadić je u jednom danu otpustio šest stotina stručnjaka sa Vojnotehničkog instituta. Gospodo, pa to je najteži mogući udar na nacionalne interese, odnosno na bezbednost države. On je obezglavio ključnu instituciju koja se bavila razvojem svega što je ovoj državi za njenu odbranu trebalo od toga se ne može, nije se oporavio Vojnotehnički institut i daj Bože da se oporavi u skorije vreme. Teško.

Ali, nije samo to uradio Boris Tadić. Odmah posle toga, čak imali smo i jedan lični duel, jer sam ga pratio na putu Češku samo do aerodroma, pa smo razgovarali o namenskoj industriji, gde on kaže da namensku industriju treba smanjiti. Kaže – imamo više radnika u namenskoj u industriji nego polovinu na Evrope, što je bila apsolutno netačna činjenica.

Posle toga došlo je do kresanja namenske industrije, a to je takođe udar na nacionalnu bezbednost, na Strategiju nacionalne bezbednosti i na Strategiju odbrane, a onda ono što se zove korupcija. Taj isti Boris Tadić je zajedno sa Šutanovcem od Francuske firme „Tales“, naručio sredstva veze koja su bila proizvedena za jednu drugu organizaciju. Tehnički potpuno prevaziđena i ta organizacija nije htela da ih primi, a Srbija je platila, ja čak mislim, više nego desetostruku cenu vrednosti toga i ako dodamo da je gotovo u isto vreme u MUP-u kupljen nemački sistem „Tetra“, to je više nego što ikad ona velika Jugoslavija uložila u sisteme veza i telekomunikacija.

Šta znači takvo ulaganje i takvo odlivanje sredstava? Zato mi više nemamo „Pupin“, nemamo elektronsku industriju i nemamo mnogo malih firmi koje su se bavile tim stvarima.

Godine 1999. kada su nam uništeni svi stacionarni centri veze, sveli smo svoje veze samo na korišćenje radio uređaja velike snage od 200 vati ili od jednog kilovata, a upotreba takvih uređaja u situaciji kada neprijatelj potpuno kontroliše vaš vazdušni prostor je bio veliki rizik. Koristilo smo ih samo da bi poslali borbene izveštaje. U to vreme iz Beograda je stiglo 40 nekih uređaja koje sam tada video prvi put i postavljeni su u svim jedinicama, odnosno na celoj teritoriji Kosova i Metohije i mi smo do kraja imali radio relejnu vezu 12 kanala ne samo sa pretpostavljenom komandom nego preko toga sa celom Srbijom.

Pre pet godina uređaj koji je bio u mojoj jedinici, jer je oštećen delimično, video sam u toj firmi i ta firma se zove „Digital radio“ To je jedina firma danas u Srbiji koja može da proizvodi radio i radio relejne uređaje. U komunikaciji sa njima, pričao sam jednom sa ministrom, ja sam rekao - ljudi, pa znate li vi dole šta je nama najviše trebalo na Kosovu i Metohiji? Imali smo mi veze većeg nivoa, nama hvale taktičke veze na taktičkom nivou, odeljenje, vod, četa. Ta firma, ne po mom zahtevu i nisam ja imao nikakvo pravo da zahtevam, ih je inspirisala i napravili su kompletnu paletu uređaja radio relejnih, od pojedinca za specijalne jedinice, odeljenje, vod, četa, bataljon, brigada. Većina uređaja potpuno spremna za serijsku proizvodnju.

Žandarmerija i njihovi vezisti dolaze da gledaju uređaje i kažu – ovo nam treba kao hleb. Sledi nam opremanje i ovo nam treba. Da li su čak i taktičko-tehničke zahteve za neke njihove specijalne potrebe i odjedanput dolaze i kažu – mi ne odlučujemo, odlučuje Jugoimport SDPR kakve ćemo mi imati uređaje. Onda drugi put kažu – kupiće se uređaji za našu Žandarmeriju turski. Ako to uradi ova država, to je najteži atak na nacionalnu bezbednost jer ako kupite puške, znam da se trebaju kupiti snajperske puške, ali njih ne treba 1.000, njih treba 50 za specijalne jedinice, znam da moramo kupiti termoviziju jer je ne proizvodimo, ali kada kupite pušku to nije nikakav problem, ali kada kupite radio uređaje to je problem.

Ranija sredstva, oni stariji znaju šta su bila sredstva sa lampašima, sa lampama, pa sa tranzistorima, nisu mogla da se naprave pa da vas neprijatelj prisluškuje da vi to ne znate. Danas kada su u pitanju čipovi sve može, ako hoće, da se prisluškuje. Policija ima problem sa Tetrom, znaju da ih Nemci prisluškuju. Tale se, kada su bili na ispitivanju u TOC-u ugašeni uređaji su posle određenog vremena slali signale, a Francuzi su odgovorili – javljaju da su živi i da su ispravni, ali pazite, ugašeni uređaji.

Ovo povezujem sa onim što sam rekao – osloncem, oslonac na sopstvene snage. Svakako bih se pobunio da neko kaže – treba kupiti top. Kakav top, haubicu? Imamo „Noru“. Neka ona ima neke, da kažem, dečije bolesti, još se treba na tome raditi. Kažu oni – ona nemačka ispaljuje šest do osam projektila, a naša tri. Tri, pa mi koji smo bili u ratu znamo da je to u redu. Čak ne tražimo da to povećaju, a oni kažu da je prevaziđeno i ići će to i na bolje.

Znači, ono što je naše može da bude i lošije, ali ono je naše. Ulažemo sredstva u sopstvenu proizvodnju. Čuo sam da će se opet kupovati sredstva „Tales“. Gospodo, ako imamo sopstvenu proizvodnju, a upoređivani su ovi uređaji i sa „Talesovim“, ali i sa najboljim američkim uređajima, u nivou su najboljih uređaja na svetu. Ova firma, u nju ministarstvo i niko nije uložio nijedan jedini dinar. Kompletni razvoj su vodili sami, ali to nisu ljudi kojih ima desetine. To je samo jedan tim.

Sa ministrom sam razgovarao, jer su me ljudi molili da ako ima na Vojnoj akademiji, u elektronici, ako se među ovim inženjerima koji se primaju ima talentovanih da se u takvu firmu, zatim u „ED pro“ i druge firme koje sada moraju da zamene VTI u nekim oblastima da se pošalju ljudi da bi se za tri do pet godina vratili u VTI i da mogu da nastave taj posao.

Apsolutno sam protiv toga da se bilo kakvo radio sredstvo koje može da se proizvede u Srbiji kupuje jer nam je ugroženo komandovanje, a kada je ugroženo komandovanje onda je ugrožena odbrana. Znači, ne može top, kupovina aviona ili nečeg drugog da ugrozi zemlju koliko može da je ugrozi kupovina radio-telekomunikacijske opreme. Na tome, gospodine ministre, posebno insistiram da ako treba da se ta oprema uporedi, a već je upoređivana, čak i u Jugoimportu SDPR sa najboljom opremom, da se to uradi.

Šta je jedan problem i to je opet vezano sa korupcijom? Kaže – pa ko će da kupi vašu opremu, ako kupi nju onda nema provizije. Turska daje proviziju. Vi ne znate koje pare je Tadićeva grupa dobila od „Talesa“.

Otišli je nekoliko pukovnika i dva generala u nekih 60 dana u istražni zatvor, ali su morali da budu pušteni, jer svaka istraga se završavala sa Šutanovcem i sa Tadićem, i mene čudi zašto vlast nije rešila taj slučaj, jer baciti toliko ogromna sredstva, uređaje koji su ostali u magacinima i koji su, u ovih zadnjih godina pokušavali, vojska je pokušavala nešto sa njima da uradi, ali sa takvom tehnološkom opremom na takvom nivou ne može se ništa uraditi.

Još nešto oko vojne neutralnosti. Vojna neutralnost, u svakom slučaju to podržavamo, ali želimo, mi radikali, da napravite jedan iskorak. Kada je u pitanju parlamentarna skupština NATO pakta, mi smo već mnogo godina pridruženi član, a kada je u pitanju ODKB ja sam bio na prvoj Skupštini koja je organizovana iz Srbije. Tad je bila druga vlast, nije nam nikako dala da idemo kao posmatrači, već smo išli kao gosti.

Ako smo već u NATO paktu, znači pridruženi član, a devet godina smo posmatrači u ODKB-u, dajte da napravimo i taj iskorak, jer ona ruska strana kaže – ako ste neutralni budite jednaki prema oba dve strane.

Ovde je neko pominjao totalnu odbranu. Pa, gospodo, mi znamo šta je totalna odbrana, pa to je kod nas bilo. Ovo je samo prekinut kontinuitet toga i taj kontinuitet sad treba da se vrati. Neće to biti lako, tu su svi privredni subjekti, tu su sad mnoge firme koje su privatizovane itd. Ali, 1990. godine na Kosovu i Metohiji ja sam osetio šta je totalna odbrana u kojoj je učestvovala svaka firma, u kojoj je maltene sve bilo angažovano, od deteta do starca. Znači, to za nas nije ništa novo, ništa nepoznato, ali ne kažem da će to biti lako sprovesti, jer su sada mnogo drugačiji uslovi. Hvala vam.

Hvala, generale Deliću.

Izvinjavam se, molim vas, samo jednu stvar.
Čestitke generalu Todorovu i generalu Živkoviću, jer ponovo imamo specijalne jedinice i to je tako stvarno trebalo da bude.

Hvala.
Reč ima ministar, gospodin Aleksandar Vulin.
Izvolite, ministre.

Pre svega, čestitke vrhovnom komandantu koji je to naredio, pa onda dalje kako je to sprovedeno. Ovde su dva komandanta 72. i 63, ratni komandant, govorim za naše birače, vi to naravno znate, i teško je naći ponosnije ljude od njih zbog onoga šta se uradilo, a uradilo se zato što, nije trebalo ukinuti. Mi sad samo ispravljamo nažalost nešto što nije nikada trebalo da se uradi.
Sedamdeset druga i 63, dve proslavljene brigade, slavne ratne brigade, brigade koje su bile uvek tamo gde je bilo najteže. Formirane sa razlogom 63. još 1944. godine, ako se ne varam, jel tako generale, 1944. godine, 72. 1992. godine u sred rata za drugačije zahteve.
I pazite šta su uradili, onda su ih, to su dve brigade, herojske brigade, onda su ih valjda toliko nervirale u to vreme 2006. godine se dešava, da su ih spustili na nivo bataljona da ih kazne za ono što su uradile, da ih kazne za odbranu zemlje i odbranu našeg naroda, spustili ih najniže što su mogli, nisu baš mogli da im ukinu imena, ipak su ljudi koji su bili njima onako malo ljudi posebnog kova, pa bi to malo teško prošlo, ukinuli su im oznake, da znate, oznake koje ćemo im vratiti kako je bilo za vreme rata, tako će nositi oznake na svojim kapama uz odgovarajuće modifikacije u skladu sa našom vojskom. Dakle, ukinuli su ih bez ikakvog opravdanja, i sad govore, eto, vraćaju bez veze to, pa kao da njih ima više.
Prvo, njih će biti kada se završi proces formiranja, ne može sad da ih bude više jer ta brigada ne broji kao dve brigade, nego broji kao odgovarajući broj bataljona. Dakle, to je prva stvar.
Druga stvar, 72. i 63. su po svojoj nameni različite od taktičke upotrebe, do ljudi koji ih čini, potpuno različite, svaka sa svojom funkcijom. Oni su ih uvezali u jedno kao da je to moguće. Ne može. Sad konačno to ispravljamo i onda možemo da se posvetimo i jednoj i drugoj i svaka da rešava svoje probleme.
Šta je još važno? Važno je što će sada pripadnici 72. i 63. moći da ostanu, a vojnici znaju šta govorim, do kraja svoje karijere u njima. Neće kada više njegove fizičke performanse ne budu bile dovoljne da bude pripadnik specijalne jedinice, znate i sami koliko je to teško i komplikovano, postoji između ostalog i instruktorska četa gde će on preći i svoja iskustva prenositi na one koji budu dolazi za njim. Ima dovoljno prostora u brigadi da se napreduje.
Znate šta je pripadnik specijalne jedinice? To je najbolje što ima svaka vojska, ne samo srpska, svaka, ruska, američka, kineska, tu da staviš najbolje ljudi, koji su posebni, koji su probrani i po fizičkom i po psihičkom stanju, ljudi koji imaju posebno shvatanje sveta. Svaka vojska se ponosi njima. Sada, vi njih kada svedete na nivo bataljona, on može u svojoj jedinici da napreduje samo do potpukovnika, ne više od toga i nema prostora da se razvija, da dobija nove činove, da napreduje, ne može da ostane tu do kraja svog života. Ima jedno potpukovničko mesto, ništa više. Tako da stimulišete da ode, da napusti, da ode negde drugde, gde mu je bolje, a nije lako naći takve ljude. Teško je to naći.
Mi smo sada napravili priliku za to i evo dok sam vaš slušao, stiglo mi je pitanje od jednog, naravno zapadnog glasila, kako drugačije, koje pita zašto ste vratili, sa kojim opravdanjem ste vratili 63. kada se zna da je to jedinica koja je činila zločine 1999. godine. Reka, kažu. Pazite vi to, znači oni već sada pitaju što to, što vraćate srpske jedinice, što vraćete herojske jedinice? Sram treba da nas bude, treba da ih ukinemo otprilike. To je njihovo pitanje i kao što vidite, odmah se nađu neki Srbiji koji to napadnu. Odmah kažu šta će nam, zamazuju oči narodu, to ništa nije dobro, to nikom ne treba. Ma samo ime da smo im sačuvali pa treba.
Vratili smo Treći divizion slavni, koji je oborio nevidljivog i koji je oborio F 16. Samo ime da mu vratimo. U vojsci SAD i danas imate konjičke divizije, nemaju konje naravno, imaju tenkove, ali se zovu konjičke divizije, čuvaju tradiciju. U Rusiji i danas imate gardijske brigade koje su oslobađale Beograd, koje su oslobađale Moskvu, ratovale onoliko, sačuvali su im svako ime. Pa nisu to iste jedinice, ali čuvaš tradiciju, da imaju na koga da se oslone, da budu kao oni. Tako se ponaša vojska.
Mi to sada sve vraćamo. Prošlo je previše vremena, to nikada nije trebalo ni raditi, ali jednostavno tako je.
Što se tiče vaše primedbe na EU, to je vaše pravo, vi imate svoj politički program koji poštujem. Uostalom birači su ti koji su rekli. Moje mišljenje je veoma poznato, a sada da dodam. Dok god Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, koji je naša Narodna skupština ratifikovala 2008. godine, a 2013. godine sve ostale zemlje, dokle god je na snazi, ja ću kao član Vlade taj stav braniti. Dokle god je tako, u strategiji će se naći i EU kao naše strateško opredeljenje.
Što se tiče našeg naoružanja i naše opreme, mi smo kao što znate kupili šest Nora. Kupićemo ih i mnogo više iduće godine. Evo sada se završavaju pregovori na kraju ove budžetske godine. Naravno da se neće kupiti ni jedno jedino sredstvo, ako ga Srbi proizvode. Isto važi i za Lazara, dakle, za razna oklopna vozila. Kupićemo i Lazara značajan broj iduće godine. Čvrsto stojim na tom pravcu i vrhovni komandant Vojske Srbije je bio vrlo jasan kada nam je nalagao kako će se opremati i snažiti vojska. Na prvom mestu domaće, ono što proizvodi odbrambena industrija Srbije, jer što ste u pravu, čak i kada je malo lošije, to je naše. Ne samo u ekonomskom smislu naše, nego je to naše, jer je to jedino kada ne moraš da pitaš nikog ništa. Bilo koje sredstvo da kupite, bez obzira da li ga kupite od Rusa ili od Amerikanaca, vi ako nešto hoćete da radite sa njim, da ga modifikujete, prodate sutra, morate da pitate za saglasnost onoga od koga ste ga kupili, jer je to njegova intelektualna svojina.
Odlučujete kako hoćete i samo ono što sami proizvedete, samo ono što sami umete da napravite – to je vaše, ništa drugo nije vaše. Sve drugo pripada uvek na kraju nekom drugom ali, kao što kažete, mi smo mala zemlja, moramo da kupujemo ono što ne možemo da proizvedemo i trudimo se da kupujemo mudro i trudimo se da kupujemo kako treba.
U pravu ste, da, Nora ispaljuje tri, pancer haubica deset, ali da li je pancer haubica odnos cena-kvalitet šest puta bolja od Nore? Nije. I kad kupite za te pare tri ili četiri Nore, izračunajte broj projektila, ima ih više. Da ne govorimo što u modernoj strategiji svakog ratovanja najvažnija je mobilnost. Teže ćete pogoditi šest oruđa koja se kreću, nego jedno. To su, naravno, svi ratovi pokazali i sve što možemo, radićemo u tom pravcu.
Ja ću vas podsetiti, kada je u pitanju Odbrambena industrija, vi ste pomenuli odnos dosovske vlasti prema Odbrambenoj industriji Srbije, brojevi su neumoljivi. Od 2012. do 2019. godine Odbrambena industrija Srbije je izvezla 2.879.000.000 evra. Apsolutno, kad pogledate od 2000. do 2003. godine 164 miliona. Od 2004. do 2007. godine 420.000.000. Od 2008. do 2011. godine 727.000.000. Dakle, ako tražite zašto nas toliko napadaju i ako tražite zašto toliko napadaju Odbrambenu industriju Srbije, evo vam odgovora.
Daću vam samo jedan mali primer, dobro je da naši birači to znaju, naš glavni konkurent na svetskom tržištu je Bugarska. Ona prodaje kome može, kako može, imamo vrlo približan, skoro isti repertoar, odnosno ono što prodajemo. U 2018. godini, u periodu od 2014. do 2017, izvoz Bugarske je rastao. U 2018. godini zabeležio je pad za 38% u odnosu na 2017. godinu. Jel vam ne deluje da imaju neku konkurenciju malo dalje? Jel vam ne deluje da imaju neke Srbe koji prodaju na njihovim tržištima? Jel vam ne deluje da bi bilo jako pametno uništiti Srpsku odbrambenu industriju pa da sve bude njihovo? I da sve bude njihovo?
Znate, vrlo je zanimljivo odakle dolaze napadi, vrlo je zanimljivo da dolaze upravo iz Bugarske. Evo, ja to sebi hoću da dozvolim da kažem i u ovom visokom domu, kada se pominje onaj špijun, tzv. uzbunjivač, svi vi koji ste nekada u svom životu zaradili platu, jednom u životu, u privatnoj firmi ili u svojoj firmi, svi vi koji znate šta znači dati platu radniku, svi vi koji znate šta znači imati firmu i imati konkurenciju, samo zamislite da vaš radnik ode kod konkurencije i kaže podatke koji su važni za funkcionisanje vaše firme, kaže koliko prodajete, pošto prodajete, kome prodajete, gde ide, kad ide, koliko bi taj radnik ostao sekundi u vašem preduzeću?
Koliko bi čovek koji bi izašao iz Đilasove „Dajrekt Medije“ i rekao po koliko je kupovao sekunde i po koliko je spreman da plati sekundu? Koliko bi sekundi ostao u „Dajrekt Mediji“ kod Đilasa? Pa, nijednu sekundu ne bi ostao. A ovaj uzbunjivač, on je uzbunjivač, nije špijun, i to još odete kod stranog državljanina da njemu kažete pošto prodajemo, pošto kupujemo. Pa, imaju nadležni organi kojima prijavljuješ ako imaš neki problem.
Slušam ga, kaže on, kako je rekao ono - razmišljao sam da li to da uradim, ali kada sam video jezive slike rata, onda sam odlučio. Pa, jesi li ti mislio da radiš u fabrici koja proizvodi sokove, koja proizvodi krompir? I, hoće još da se vrati da radi u tom „Krušiku“. Šta misli, da će „Krušik“ prestati da proizvodi oružje, da će početi da proizvodi hleb? Znači, bilo mu je teško zbog slika rata, ali bi da se vrati u „Krušik“ da isto proizvodi to oružje i municiju koja treba ponovo da uzima neke živote. Zato služi Odbrambena industrija. Svaka Odbrambena industrija služi za to, ni za šta drugo. Ne služi baš ni za šta drugo.
Znate, ja sam slušao dugo kako će Aleksandar Vučić da proda Odbrambenu industriju, uništi Odbrambenu industriju, ja samo da vam kažem da je ukupna vrednost investiranih sredstava privrednih društava Odbrambene industrije Srbije u periodu od 2013. do 2019. iznosila 155 miliona evra. Predsednik Vučić je na to dodao još 47,5 miliona evra od strane države kada je bio predsednik Vlade. Da vam kažem da je u periodu do 2012. država Srbija kao vlasnik Odbrambene industrije Srbije uložila nula, ni jedan jedini dinar. E, pa tako se čuva Odbrambena industrija Srbija i tako se čuva Srbija, i naravno da sve što budemo mogli kupićemo od svoje industrije.
Još samo jedno, izvinite molim vas, mnogo sam odužio, izvinite, ali važna je tema i hvala vam što ste pažljivo proučili i što ste rekli svoje primedbe, ja vam se za to zahvaljujem iskreno.
Od 2008. do 2011. godine, dakle, pazite, uvedeno je u sistem našeg naoružanja 32 sredstva ukupno. Dakle, šta god da je to, da ne ulazimo u to, znači 15 tih sredstava je proizvela i patentirala Odbrambena industrija Srbije, 17 VTI. Danas, 46 preduzeća Odbrambene industrije Srbije i još 51 VTI. Oporavljamo i VTI, zaposlili smo 70 inženjera, pokušavamo da obezbedimo stimulacije, ali vi ste u pravu, pakleno je teško. Otpustili su 400 ljudi preko jedne noći. Tih 400 ljudi su formirali sve ovo o čemu govorite i još otišli u inostranstvo. Njih vratiti, to je kako? Ali, kao što vidite, ovo su rekordne godine. Ove godine, i radujem se mogućnosti da izvršimo promociju toga, smo uveli 49 sredstava u naoružanje Vojske Srbije. To je rekordna godina, daleko rekordna godina u odnosu na Jugoslovensku narodnu armiju, u odnosu na najbolja tzv. zlatna vremena.
Kada govorimo, samo da završimo, to govorimo o NATO paktu, odmah da vam kažem, Ministarstvo dobrane je u skladu sa svojim mogućnostima, u skladu sa svojim nadležnostima dostojno obeležila 20 godina NATO pakta, obeležili smo svim našim jedinicama, posetili smo svaki grob, svakog čoveka, počeli smo i sa onim što je trebalo da se radi pre 20 godina, a to je da se dodeljuju spomen medalje svim učesnicima. To je veliki broj ljudi i finansijski je to jako zahtevno i trebaće nam godine, ali ćemo to uraditi. Uradili smo to čak i za one koji su se borili i stradali u Crnoj Gori, koji više nisu državljani Srbije, ali su se borili tada za svoju zemlju.
Na svakom sastanku sa predstavnicima zapada, ja uvek pomenem NATO agresiju. Uvek im kažem koliko nas košta NATO agresija. Samo u objektima Vojske Srbije imate preko 80 objekata Vojske Srbije koji su još uvek zagađeni neeksplodiranim sredstvima nakon NATO agresije, samo u Vojsci Srbije. To je dočekalo nas i ne žalimo se, izborićemo se naravno.
Da vam kažem, Ministarstvo odbrane je napravilo izložbu, jednu veliku izložbu na temu 78 dana odbrane. Voleo bih da sve poslaničke grupe dođu, general Delić je bio, voleo bih da svaka poslanička grupa dođe i da vidi kako ti izgleda i da vidi šta je promenjena srpska država, kako srpska država sme da kaže šta je bilo, da kaže istinu, da se ne stidi nikoga i da pozove sve izaslanike odbrane i svih, pa i NATO zemalja, da pozove sve ambasadore i da svakog gosta u Ministarstvu odbrane odvede da vidi izložbu. Voleo bih da svaki poslanički klub zaboravi na politiku, ode da vidi i da samo pusti suzu, jer nećete izaći, a da ne zaplačete, nećete. To vam garantujem, jer ta tuga koja je tamo prikazana ne može da ostavi nikog ne ranjenim. Hvala.

Hvala, ministre.
Pravo na repliku, komentar ima gospodin Božidar Delić, general.
Izvolite.

Vezano za osiromašeni uranijum i za ovaj veliki broj obolelih koji se svake godine povećava, dobio vaš odgovor, vezano za dve jedinice. Znači, svakoga vojnika, ja mislim i svakog čoveka u ovoj državi je obradovala ta vest. Trajaće to dok one opet ne budu onakve kakve su bile, jer ih treba opremati.

Predlažem da ih opremimo sredstvima veze koja će biti za njih posebno pravljena i za svakog pojedinca u tim brigadama. Samo da vam kažem, kada su u pitanju cene, jer smo sada gledali kakva bi cena bila naših uređaja po tenku, a kakva je u vreme kada je Tadić to nabavljao, razlika je deset puta. Kada su u pitanju sanitetska vozila, razlika je čak 20 puta u cenama. Onda možete zamisliti koliko je to bila velika korupcija, koliko je to bio udar na nacionalnu bezbednost i kolika je šteta naneta državi i koliko je naših firmi propalo zbog toga što je neko drugi dobio 200 miliona evra.

Evo, vi ste pomenuli da je u namensku industriju dato 47 miliona. Šta bi značilo da je neko dao 200 miliona?

Sledeće, kada se već govori o tradicijama, 549. motorizovana brigada, koja je takođe herojska brigada, ona je prvo bila sedmi centar za obuku u Leskovcu, sada je treći centar za obuku, a nastavljaju tradicije 549. brigade. I danas ljudstvo tamo koje se kompletno nalazi, koje nije pripadalo mojoj brigadi, na moje čudo, deli moje mišljenje i mišljenje svih mojih starešina da taj centar treba preimenovati u 549. centar za obuku, koji u ratu daje 549. brigadu. Mislim da je to apsolutno prihvatljivo. Udruženje za negovanje tradicija 549. brigade će vam poslati jedan takav zahtev. Hvala.

Hvala, generale Deliću.
Za reč se javio ministar Vulin. Izvolite.

Da odgovorim na osiromašeni uranijum. Nismo smatrali da je mesto osiromašenom uranijumu u strategiji, ali jeste mesto u državi, jeste mesto u državnoj politici, jeste mesto u Skupštini koja je formirala nadležni odbor koji se bavi time. Zaista ne mogu a da se ne zahvalim Danici Grujičić, profesorki koja to radi na sjajan način. Treba joj i više pomoći. Treba država i više da pomogne. Možda treba da razmisli i o promeni formata, i to je moguće. Razgovarao sam na tu temu, pa vam to kažem.
Tako da, osiromašeni uranijum je nešto što ćemo morati da dokazujemo. Nažalost, ni jedan sud još nije dopustio da utvrdimo vezu, ali to će se dokazati. Ja čvrstom verujem, kao i vi, da to mora da ima veze. Pa, nemoguće da bacate osiromašeni uranijum i očekujete da budemo zdraviji, da imamo kovrdžavu kosu. Mora da bude neka nevolja. Pogledajte samo koliko vojnika NATO alijanse po raznim ratištima tuži svoju zemlju upravo zbog korišćenja takve municije ili zbog korišćenja raznih nedozvoljenih sredstava. Dakle, nije to nešto novo. Slažem se, država to mora da radi. Ne znam da li je to predmet strategije, ali jeste predmet državne brige.
Samo još da završim, VT integriše preko 30, što kažu ovi mladi - haj tek preduzeća privatnih, koji se bave raznim razvojnim projektima. Mi, inače, radimo i proizvodimo i po licenci, ali sa sopstvenim razvojem određene radio uređaje, pa i za kripto zaštitu. Dakle, i to radimo. E sad, koliko ćemo biti uspešni i koliko brzo? Ja bih voleo mnogo brže i mnogo uspešnije, ali da znate da se vodi računa o tome.

Hvala, gospodine ministre.
Nastavljamo dalje.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Komlenski. Izvolite.