Hvala.

Samo kratko na osvrt narodne poslanice gospođe Jovanović.

Dakle, nemam šta da kažem što ne bi bilo u saglasju sa vašim uverenjem, osim tehničku stvar. Dakle, bilo je prilike i biće prilike da se izrazite osobenosti operske umetnosti naglase i stipulišu u nekom zakonu kroz ili kroz njegovu izmenu ili dopunu ili kroz prihvatanje nekog amandmana itd, ali to nije arbitrarna odluka jednog ministra, nego posledica neke javne rasprave i nekog opšteg saglasja ili manje-više postignutog konsenzusa u oblasti kulture.

Tako da, što se tiče Ministarstva kulture i informisanja, mi apsolutno ne da nismo prepreka takvom sagledavanju stvari u novom svetlu i u novim okolnostima, već ćemo biti saveznik u tom poslu, jer je i nama u interesu da se one specifičnosti i osobenosti koje postoje, koje nisu proizvoljne ili posledica individualnog stava, afirmišu i nađu svoj refleks u nekom zakonskom tekstu.

Kao što sam u prethodnom dijalogu sa vama rekao da je ovo rešenje koje se u ovom zakonskom tekstu predlaže, a reč je o baletskim igračima i umetničkoj igri, posledica jednog drugog prethodnog, analognog stanja koje se tiče Zakona o penzijskom osiguranju, gde je to prepoznato kao jedna stvar koja postoji, pa je onda ovaj zakon ispratio. To je sporiji način.

Ova vaša inicijativa verujem da će naići, zapravo, siguran sam, na snažnu podršku Ministarstva kulture, ali hajde da to učinimo zajedno na način i u postupcima kako to zakon i procedure nalažu. Mi smo tu u istom čamcu, da tako kažem, ako smem sebi da dozvolim slobodu takvog figurativnog izražavanja.

Što se tiče kratkog osvrta na izlaganje narodne poslanice gospođe Jovanović, samo neka sitna preciziranja, pa ću onda reći ono što mislim da je suština, a tiče se onoga što ste vi rekli. Ministarstvo kulture i informisanja ne finansira festival „Egzit“. Da li je to dobro ili loše, neću ovom prilikom da ocenjujem, ali prosto, to nije u našem razdelu za finansiranje.

Kada je reč o Srpskoj književnoj zadruzi, slažem se, nikad dosta, ali mi smo dobili, ja se ovim sada ne hvalim, samo ukazujem da smo i od gospodina Milovana Danojlića i od drugih ljudi koji upravljaju Srpskom književnom zadrugom nedavno dobili jednu zahvalnost za pomoć koju smo pružili.

Srpska književna zadruga je toliki spomenik kulturne istorije Srbije da jednostavno nema tih sredstava koja bi bila dostupna da se sva ta uloga valorizuje na taj način kroz finansiranje, ali čini mi se da postoji održiv i vidljiv napredak u stavu Ministarstva kulture i prema Srpskoj književnoj zadruzi i prema Matici srpskoj i prema drugim važnim ustanovama i institucijama srpske kulture koje su, pa rekao bih, transistorijskog značaja.

Kada je reč o principima za koje se vi zalažete, mi smo upravo vođeni logikom koja se tiče ukupnog sagledavanja stvari, što i vi činite, napravili Nacrt strategije kulturnog razvoja, gde smo u preambuli tog teksta definisali šta su to dimenzije srpske kulture u istorijskom smislu, jer ako se današnji saziv narodnih poslanika ili današnji saziv Ministarstva zalaže za nešto po nekom kriterijumu, to ne mora tako da bude nužno i sutra. Stvari mogu da se promene i da zavise, recimo, od trenutne intelektualne mode neke kratke epohe petogodišnje, desetogodišnje ili slično.

Ali, ukoliko jedno društvo ima strategiju kulturnog razvoja, ta strategija se zasniva na definiciji, na samo definisanju šta je to srpska kultura i šta je to srpska kulturna politika, onda mnoge nedoumice protekom vremena moraju da budu otklonjene. Te upravo i ta preambula je određenim krugovima, govorim o preambuli samo, ne bez razloga naišla na otpore, jer ti koji se bave drugačijom logikom od te su precizno zapazili šta je smisao strateških opredeljenja, jer ako vi definišete dimenzije srpske kulture, onda se zna šta je srpska kultura u svojoj suštini i šta je predmet zaštite takve kulture i šta je afirmativna kulturna politika s tim u vezi.

Dakle, verujem da će eventualno usvajanje strategije kulturnog razvoja doprineti da se mnoge od tih nedoumica otklone.

Što se tiče taktičkih stvari, ne bih sad ovom prilikom ulazio u detaljno komentarisanje svega što je rečeno, ali kažem, verujem da idemo u dobrom pravcu.

Kada je reč o filmovima, tu se, moram da priznam, stalno, ne mi sad ovde, nego naša javnost, vrti oko nekih nedoumica. Princip po kome Ministarstvo kulture mora da radi, a taj princip je u skladu sa zakonom, jeste sledeći. Mi transferišemo sredstva preko budžeta, budžet nama, mi ustanovama kulture. Među tim ustanovama kulture je Filmski centar Srbije, koji ima svoj upravni odbor, koji ima svog direktora i koji upravni odbor i direktor biraju komisije sastavljene od filmskih poslanika koji kasnije odlučuju, članovi komisija, o sredstvima i snose punu odgovornost.

Moram da priznam, sad ne znam da li je to baš celishodno i prihvatljivo i simpatično reći, voleo bih da ministar odlučuje o tome, pa da se zna ko je kriv, ako je kriv, jer ja se zalažem za princip lične odgovornosti kad god je moguće, ali prosto, propisi su takvi.

Na inicijativu Ministarstva kulture i informisanja, samo kao deo odgovora, mi smo pre dve godine predložili te je prihvaćeno da se uvede poseban konkurs za filmove sa nacionalnom tematikom, jer smo zapazili da u datoj konstelaciji, kada se scenariji međusobno nadmeću, scenariji sa nacionalnom tematikom jednostavno gube trku u odnosu na ukus duha vremena, jer su im interesantni neki savremeni scenariji itd. i ispostavilo se da je konkurs za scenarija sa nacionalnom tematikom doveo do nekih rezultata.

Što se tiče diskutabilnih odluka ili diskutabilnih procena o vrednosti, kvalitetu i porukama nekog dela filmske produkcije koje finansira ova država, a preko filmskog centra, nama takođe ne ostaje ništa drugo, kao ministarstvu, nego da se trudimo da dodatnim zakonskim regulativama ili principima strategije ili nekim drugim alatima pokušamo da tu stvar načelno, da utičemo u pozitivnom smislu, ne mogu da kažem više od ovoga i da na tom poslu zajednički učestvuju, naravno, i narodni poslanici i Vlada Republike Srbije i drugi koji mogu na to da vrše neki uticaj. U datom poretku stvari, Ministarstvo kulture, što je česta zabluda, nije direktno odlučivalo niti može direktno da odlučuje o tome kome će sredstva biti dodeljena, kada je reč o snimanju filmova.

Mislim da generalno postoje pomaci, videćemo godinu, dve nije idealan vremenski uzorak za neku pouzdaniju analizu ali mislim da razumem veći deo vaših opservacija odnosno stavova i verujem da na neki način takođe imamo ohrabrujuće nagoveštaje sa tim u vezi, ali to praksa treba da potvrdi. Hvala.

Hvala ministre.

Pravo na repliku ima Nataša Sp. Jovanović.

Izvolite.

Sve ono što je autentično a kulturna tradicija našeg naroda, jasno vam je iz mog izlaganje i našeg ovlašćenog predstavnika, mi možemo da podržimo i mi samo želimo da sve to bude jasno i zakonski precizirano. Strategija je jedno a kada se opredeljujete o zakonu za nešto što je najviša kulturna vrednost Srbije, onda to tako treba i da bude.

Nisam rekla da vaše ministarstvo, kada kažem vi, obraćam se svima vama, Vladi Republike Srbije, pokrajinskoj Vladi, gradu Novom Sadu, koji finansiraju, festival „Egzit“, sa ukupno, mislim da je ove godine čak i 80 miliona dinara. Znate šta je 80 miliona dinara ukupnih sredstava za jednu takvu, uslovno rečeno, manifestaciju, a da ne govorim o svim pratećim aspektima tog festivala koji ima jednu drugu konotaciju.

Uzmite sa jedne strane to i sa druge strane da država treba da se opredeli, ovim zakonom vi kažete, da će to odlukom Vlade da se desi kada neko pokrene tu inicijativu, mi smatramo da to odmah treba da se uradi. Koja je to manifestacija i koji je to festival od najvišeg značaja za kulturu Republike Srbije? Može nekome da padne na pamet da dođe kao onaj Tasovac što je bio, ali ne verujemo takva konstelacija snaga desi u budućoj i ko zna koliko, ne daj Bože više nikad da vlada, pa da kažu – eto Tasovac je išao na „Mirditu“, što? To je u redu. Ne možemo na taj način da posmatramo stvari. Ako mi znamo da su pomenuti „Vukovi dani“, ustanovljeni tad i tad, „Mokranjčevi“ isto, „Desankini dani“, „Disovi“, „Joakim fest“, ja ipak dolazim iz grada gde je osnovano prvo srpsko pozorište, pa širom Srbije da krenemo sa toliko bogatom tradicijom, onda to neka jasno stoji u zakonu i neka se kaže ti ovako. Gospodine ministre, sve može da bude mogućnost zloupotrebe od prilike do prilike, kako se kome dopadne.

Isto tako nije dobro, a tiče se i drugih festivala, znači koji imaju ne samo turističku, oni sada imaju i kulturnu dimenziju, koji se sad podvode pod Ministarstvo turizma. Oni sada imaju i taj jedan, jer oni imaju i prateće programe i sadržaje koje imaju neki savremeni kulturni karakter, a utemeljeni su na tradiciji našeg naroda. Kako je onda sada to moguće da oni moraju svake godine da čekaju i da kamče pare iz budžeta, da se ne zna tačno koliko je to? Nemojte mi reći da jedan festival kao što su „Dani Župe“ u Aleksandrovcu, sad treba da moli za novac ili neki takav drugi. Tu se dešavaju razni kulturni sadržaji. Prikazuje se kakve su nekada bile nošnje, kako je došlo uopšte do toga da se taj naš narod bavi proizvodnjom vina, kako su osnivane pivnice u Negotinskom kraju, koje su kulturno dobro od izuzetnog značaja, da ne govorim o raznim promocijama narodnog raditeljstva po celoj Srbiji.

Mnogo je sada sve to široko, a replika traje kratko. Razumeli ste šta želimo i smatramo da ipak to treba da bude kroz jasno opredeljeni stav Vlade Republike Srbije i da se zna i onda će svako sledeći koji dođe morati na osnovu zakona da promoviše upravo te vrednosti.

Hvala gospođo Jovanović.

Reč ima ministar Vladan Vukosavljević.

Izvolite.

Još jedan mali doprinos našoj diskusiji. Da pored tih festivala koje ste pomenuli, naravno tu mogu da spadaju i „Dani Homolja“, „Prođoh Levač, prođoh Šumadiju“, ima čitav niz manifestacija koje su veoma interesantne. Međutim, ovde u predlogu ovih izmena piše, čini mi, bar tako to doživljavam, precizno - Republika Srbija, AP, jedinica lokalne samouprave mogu odrediti pojedinu manifestaciju od posebnog značaja, pa se onda ponavlja – za Republiku Srbiju, pokrajinu ili lokalnu samoupravu. Tako da, Republika Srbija određuje one manifestacije koje su od republičkog značaja, a lokalna samouprava one koje su na lokalu značajne.

Kada je reč o konkretnom nabrajanju određenih festivala, nekako je stav da to može da se reši i biće rešeno uredbom Vlade Republike Srbije na predlog Ministarstva. Šta može da bude teoretski gledano problem ako bi se nazivi manifestacija unosili direktno u zakon? Manifestacije imaju svoj život, uspone i padove i zavise ponekad od nekih direktora ili od nekih okolnosti, što nije dobro, ali u svakom slučaju, nama se čini, mada je ovo zanimljivo što vi predlažete i ne samo što je zanimljivo nego je za razmatranje.

Pazite, postoji još jedan potencijal, a to je potencijal da sutra, teoretski sutra, nastane nova manifestacija koja nije tradicionalna, a koja svojim atributima i kvalitetom ispunjava posle godinu, dve dana, to se može zaključiti one uslove koji bi je mogli svrstati u manifestaciju od nacionalnog značaja. Može da nastane za dve tri godine i da stekne brzo i snažnu jednu afirmaciju, da ne govorim sada o festivalu džeza, pa do festivala narodnog stvaralaštva i onda u tom smislu je apostrofiranje konkretnih naziva, a da to nije uredbom stvar o kojoj treba dobro razmisliti, što ćemo mi učiniti, pa vam hvala na tom predlogu.

Hvala gospodine Vukosavljeviću.
Gospođa Dragaš se javila. Replika.

Hvala.

Uključujući se u ovu raspravu i razumevajući inicijativu i jedne i druge poslanice Jovanović, a takođe i obrazloženje gospodina ministra, prosto hoću da izrazim i da podvučem da, koliko sam prepoznala, u ovom Predlogu izmena i dopuna zakona upravo onaj deo koji govori da će Ministarstvo u narednom periodu zajedno sa lokalnim samoupravama stvoriti tu bazu podataka kulturnih dešavanja u Srbiji, zajedno sa praćenjem ili kontrolom budžetske potrošnje, po meni stvara upravo osnovu za to da se kvaliteti pojedinih programa adekvatno vrednuju u narednom periodu, da se zna njihova tradicija i da je iskorak Ministarstva kroz ovaj zakon upravo u jednom takvom smislu.

Ovo za mene takođe pokazuje i jednu drugu stvar. Upravo potvrdu onoga koliko je bogato kulturno događanje u Srbiji, koliko ima tu i tradicije i novog, koliko i svaka zajednica, kada kažem zajednica mislim i lokalna zajednica, negujući ono što je odraz njenog kraja u želji da to iz godine u godinu potvrđuje. Naravno moguće su oscilacije i da ga proširuje, ali upravo ovo što je gospodin ministar sada rekao, a koliko ima i novih koji će doći. Prema tome, vratiću se na deo koji lično smatram da je vrlo bitan.

Zajednička konstatacija o veličini budžeta za kulturu, složili smo se u većini, i ne radi se tu u opšte po tome da li smo mi zadovoljni ili nismo, da li mi ostvarujemo materijalne efekte u delatnostima ili kod pojedinaca u odnosu na novce kojima raspolažemo, odnosi se i akcenat je na tome da ono što je kulturno stvaralaštvo u širenju kvaliteta života nacije i države, treba da ima svoj podsticaj i u toliko je naravno to zalaganje i veće za veći budžet.

Uvek podvlačim, u skladu sa onim što je moguće i objektivno iz budžeta, ali sa jednom percepcijom da je kultura ona najlepša tačka na i, koja nam daje lepotu našeg društvenog života, obrazovanja mladih i njihovih usmeravanja ka pravim kulturnim vrednostima, ne kroz neke kvazi programe koji nude neke komercijalne televizije, sa kojima većina nismo zadovoljni, ali opstaju na bazi komercijalizacije svojih programa. Dakle, ponudimo mladima, pa i na koncu sami sebi, jer nismo zaboravili da čitamo, prave kulturne vrednosti i utoliko ćemo imati i bolji i kvalitetniji kulturni rezultat. Uvek u skladu sa onim što je moguće, ali sa percepcijom, dajmo uvek jedan kvalitet i korak više. Hvala.

Hvala, gospođo Dragaš.

Reč ima ministar Vladan Vukosavljević.

Izvolite.

Evo, samo kao dopunu.

Dakle, nije često kultura u ovom visokom domu predstavljena na ovaj način, pa eto dobre prilike da još kažemo reč dve, vrlo kratko. Vi ste rekli - tačka na i, što je tačno. Ja bih dodao samo da je i temelj i vrhunac postojanja jednog društva i njegovog kvaliteta su kulturni fenomeni. Ako je, kada dođe do toga, da neka društva, to je istorija pokazala dugim protokom vremena, manje ulažu u svoju kulturu, dolazi do kolapsa, čiji se uzroci ne vide jasno u datom trenutku, u datom društvu.

Dakle, kultura ne samo što je nadogradnja i ne samo što je tačka na i, nego ona zapravo i temelj svih onih obrazaca i kulture i politike i načina života i načina govora i vaspitanja i svega onoga što kapilarno indukuje jedno drugo. Prema tome, svako ulaganje u kulturu je zapravo ulaganje u zdravlje jednog društva u svakom smislu, u svakom zamislivom aspektu.

Hvala, gospodine ministre.
Sada reč ima Jelena Žarić Kovačević.
Izvolite, gospođo Žarić Kovačević.