Danas smo u ovoj raspravi mogli da čujemo uglavnom odgovore na ona pitanja koja suštinski nisu bila određena u onom izlaganju ministra koji je davao odgovor između, kako on reče, nacionalnog i savremenog i zašto je savremeno zastupljenije.

Gospodine ministre, vi ste, citiraću vas, rekli u jednom trenutku da biste mnogo više voleli da sami odlučujete i da onda svako odgovara za svoje rezultate. Onog momenta kada ste se prihvatili funkcije ministra verujem da ste bili upoznati kako svako ministarstvo funkcioniše i onda morate da prihvatite odgovornost na sebe i onih stvari koje možda vi niste direktno doneli odluku, ali isto tako i verovatno onih delova, evo, čuli smo i jednog od poslanika vladajuće većine koji vas je, imali ste priliku da vas upozna na jednoj od opština lokalne samouprave gde se šta radi po pitanju kulture, jer verovatno niste bili informisani, pa smo, eto, doživeli danas da poslanici svog ministra informišu o tome ko, gde šta organizuje.

To da nacionalna tematika gubi od savremenih scenarija i nije dovoljno zastupljena, jer je trenutno trend savremenih scenarija apsolutno je netačno. Ono o čemu mi ceo dan govorimo jeste kako i na koji način godinama unazad, to nije sada samo za vreme vašeg mandata, godinama unazad na delu je finansiranje antisrpskih projekata. I kada smo govorili o tome, onda smo pitali – jeste li vi onaj predstavnik Vlade? Kako je moguće?

Moje kolege su govorile o onom čuvenom projektu koji finansirate, Inicijativu mladih za ljudska prava, nevladinu organizaciju, da vaši predstavnici, rekli smo, bivši ministar kulture, niste dali odgovor, vaše kolege funkcioneri vladajućeg režima, odu na tu sramnu manifestaciju „Merdita“. Ja bih da vas podsetim, sada ću vam reći šta su trenutno na sajtu glavne aktivnosti ove nevladine organizacije koju finansira Vlada Republike Srbije i oni se hvale sledećim. Prva vest je pismo ministru Stefanoviću, citiram, inicijativa: „Iako se rat na Kosovu završio pre dve decenije, zločini srpske policije, vojnih i paravojnih snaga nad albanskim stanovništvom ne sme da se zaboravi“. To finansira ovaj sadašnji režim, na čelu sa SNS, ovakvu nevladinu organizaciju.

Zatim, druga stvar čime se hvale – održali komemorativni skup za žrtve genocida u Srebrenici 11. jula kod Predsedništva Srbije, uz zahtev predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću. Prvi, da se prizna genocid u Srebrenici, drugi, da predsednik i premijerka sa negiranjem genocida i svih drugih ratnih zločina u BiH i šire prestanu, treći, da se prestane sa veličanjem i rehabilitacijom osuđenih ratnih zločinaca, četvrto, da se negiranje genocida u Srebrenici kvalifikuje kao krivično delo i peto, da se 11. jul proglasi danom sećanja na genocid u Srebrenici i Srbiji.

Postavlja se onda pitanje – kada govorite predstavnici Vlade istinu? Kada kažete da jeste patriotski, želite Srbiju uspravnu, poštenu, dostojanstvenu, da vas poštuju u Evropi, da vas poštuju u svetu? S druge strane kažete da se u Srebrenici nije desio genocid, baš kao i mi, kako je onda moguće da Vlada Republike Srbije finansira ovakve nevladine organizacije?

Podsetiću vas dokle ide krajnje neprimereno ponašanje ministara u ovoj Vladi prema takvim organizacijama. Godine 2015. je bila održana, zvali su 7.000 na paljenje sveća za mrtve genocida u Srebrenici, isto ispred predsedništva, i oni nisu imali prijavljen skup. Mi dođemo kao srpski radikali da se suprotstavimo, jer vi ne želite da se suprotstavljate, i onda policija uhapsi mene i kaže – vi nemate prijavljen skup. E, nemaju ni oni, ali hajde ćuti. Znači, za nekoga zakon u ovoj zemlji važi, za nekoga ne važi. Onda zašto donosimo te izmene i dopune zakona ukoliko se neće primenjivati?

Kada ste govorili o filmu, film kao medij sam po sebi ima propagandni efekat. Umesto da Srbija poput filma „Balkanska međa“ finansira i takvih bude sijaset filmova na tematiku i bombardovanja i uništavanja i ubijanja Srba i progona 2004. godine i ratnih sukoba od 1991. do 1995. godine, s druge strane vi kao ministar, naravno, onda doživite da treba da vam dođu predstavnici stradalih Srba koji su izgubili sina, dete, bebu, silovanih itd. od strane Šiptara, ustaša i svih drugih u ratovima, koji su bili decidno, da vas podsetim, 22. septembra 2018. godine članovi Udruženja porodica stradalih Srba. Tada je Filmski centar, naravno, ponovo preko ministarstva i Filmskog centra ponovo su na konkursu dobili neki da snimaju koji su imali antisrpski scenario.

Podsetiću vas da se u tim filmovima, u srpskim filmovima, kao zločinci predstavljaju u filmu „Teret“ Ognjena Glavonjića, „Enklava“ Gorana Radovanovića, zatim scene neprikladne, najneprikladnije moguće, koje nikada u Srbiji nisu uspevale, ja se ne sećam da su uspevali. Koji je uspešniji film bio, da li „Maratonci trče počasni krug“ i dan-danas ili, na primer, film „Klik“ autorke Maje Miloš, gde imamo eksplicitne scene seksa i golotinje maloletnih glumaca, a piše se – zabranjeno mlađima od 18 godina? Glumica je imala, ako se ne varam, 15 ili 16 godina kada je taj film snimljen? Da li je bolje „Tri karte za Holivud“ ili vam je bolji srpski film „Šišanje“, „Parada“ i ostali koji su čak i zabranjeni u Ruskoj Federaciji? Nije bitno što su u Ruskoj Federaciji zabranjeni, pitanje je što se ogoljava na taj način srpsko društvo.

Srpski film, je li to današnji Beograd, je li to današnja Srbija, je li to kultura koju ćemo predstaviti mlađim generacijama? I onda se čudimo kada se desi neki zločin, još daju nadimak nekom „berberin“ i umesto da se kaže silovatelj, ubica, monstrum, treba ga najstrože kazniti, još mu se nadene nadimak. Zašto tako postajemo bolesno društvo? Upravo zato što se film kao jedan od najozbiljnijih medija predstavlja na taj način.

Umesto da veličamo junaštvo, da podižemo patriotizam kod naših mladih. Da li je sramota poistovetiti se sa Milošem Obilićem? Da li je sramota poistovetiti se sa carom Lazarom ili sa sada živim generalima koji su branili Srbiju, što u ratnom pohodu, što u Haškom tribunalu? Da li treba da se stidimo pobede dr Vojislava Šešelja u Haškom tribunalu? Da li treba da zaboravimo Ratka Mladića i Radovana Karadžića?

Umesto da je to prvo što je uradila SNS, kada je došla na vlast, krenula upravo u kontra propagandu u odnosu na ono što je radila izdajnička DS, vi ste prećutali i ostavili, čak naprotiv, nastavili da finansirate mnogo takvih projekata koji veličaju raznorazne, netradicionalne delove društva i gde se Srbi predstavljaju apsolutno u negativnom kontekstu i to su činjenice. Kada je izvršena promocija premijera filma Balkanska međa. Ko se prvi oglasio? Pa, engleski „Tajms“, recite, onda lepo. Ne, nismo suvereni i imamo problem, moramo uvek da radimo kako nam kažu ovi sa zapada i završena priča, ali nemojte nam plasirati laži, povezivaćemo se lokalnim samoupravama. Šta ste radili, sedam godina ste na vlasti. Nismo znali da se nešto dešava.

Lično sam ovde držao nekoliko konferencija za novinare i tražio da se zabrani i manifestacije Merdita i da se zabrani finansiranje nevladine organizacije „Mladi za ljudska prava“, čak naprotiv, i dalje ih finansirate i dalje podržavate takve projekte i predstavnici ove vlasti idu tamo i učestvuju u takvim propagandama koje su antisrpske.

Hvala, gospodine Damjanoviću.
Pravo na repliku ima profesor dr Marko Atlagić.
Profesore, izvolite.

Potpredsedniče Narodne skupštine, najpre moramo da damo jednu opštu ocenu.

Tačno je da je prethodna dosovska vlast vodila antisrpsku politiku na svim nivoima, pa i u kulturi i to nema nijednog ozbiljnog istoričara i naučnika koji neće to reći osim NATO prašinara, domaćih i po neki inostrani. Ali je isto tako tačno, i voleo bih da me danas ovde neko od opozicionih poslanika i ovi koji su u sali i oni koji nisu da odgovore na ova pitanja, a kasnije ću, kada budem opštu diskusiju budem imao prvi.

Prvo pitanje, ko je prvi obeležio NATO agresiju na našu zemlju Aleksandar Vučić? Da li je tačno ili ne gospodo iz opozicionih klupa? Ko je prvi rekao - neću u NATO u ovoj zemlji? Aleksandar Vučić? Dajte mi, negirajte vi i oni koji danas nema ovde.

Ko je prvi rekao neću uvesti sankcije Rusiji? Ustanite pa recite, Aleksandar Vučić. Ko je prvi rekao zapadu - nećete me sprečiti da sarađujem sa Kinom? Recite, ko je prvi predsednik? Idemo dalje, ko je prvi posle bombardovanja, mislim da je ovo ozbiljna stvar i treba ozbiljnije da se radi o žrtvama ovde u ovom delu?

Ko je prvi bombardovanja 1999. godine, podigao vojsku Srbije posle onoga, Tadićeve izjave - ne treba nam vojska. Da li je tačno gospodo iz opozicionih klupa? Aleksandar Vučić je poslednji i jedini slobodni lider u Evropi. Da li je tačno gospodo danas? Nije, svaka vam čast.

Idemo dalje, koga je Aleksandar Vučić izručio u Haški tribunal, a gospodo iz opozicionih klupa? Ne vucite me za jezik, sram vas, vi ste u koaliciju sa onima koji su ih izručili. Hoćete sa mnom polemiku voditi i nemojte mi dobacivati, ja vama nisam dobacivao.

Hvala, profesore Atlagiću.

Molim poslanike da ne dobacuju profesoru Atlagiću.

Reč ima narodni poslanik Miljan Damjanović.

Izvolite, pravo na repliku.

Pa, meni je drago kad neko unese žar u, slobodno mogu da kažem pred dobru političku borbu i ovaj deo rasprave, podsetio bih govornika pre mene, odnosno dao bi mu odgovore, jer traži odgovor, prvi je to uradio prof. doktor Vojislav Šešelj za vreme Vlade SRS potpisan je bescarinski Sporazum sa Ruskom Federacijom, zatim saradnja sa Kinom je bila najveća kada je SRS bila na vlasti i prof. doktor Vojislav Šešelj u saveznom parlamentu ustao posle 2000. godine, 5. oktobra je rekao da sunce je na istoku i da je naš put, iako se svi smejali da će Rusija kad tad ponovo se dići na noge, biti jaka. Ne vidim ništa problem s tim, i naravno, tada je bio Aleksandar Vučić u SRS i ne vidim čemu vi imate taj problem da se nama na taj način obraćate.

A podsetiću vas da ste i vi tada bili, gospodine Atlagiću u SRS, lično ste me podučavali istorijskim momentima, govorili za granice velike Srbije da su Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. Da, sa vama, išao sam i u Narodnu biblioteku i pomagao vam oko nekih simbola, ako se ne varam, vezano za Herceg Novi i još neke druge gradove. Vidite, ja se ne stidim toga da kažem. Vi ste bili ugledan profesor. Znam da ste imali tada problema za vreme DS u Kosovskoj Mitrovici i na fakultetu u Nišu ili gde beše, ne mogu tačno da se setim. To je bio period 2007. godine i 2008. godine. Vrlo mi je drago kada ste tada punog srca posećivali i potpisivali knjige Vojislavu Šešelju i pisma koja ste mu slali u Haški tribunal.

Hvala, gospodine Damjanoviću.
Pravo ne repliku, profesor dr. Marko Atlagić. Izvolite.

Potpredsedniče, meni je žao što prethodni govornik zloupotrebljava, izvrće moj rečenice. Pitao sam da li je tačno koji je predsednik države pre od Aleksandra Vučića, uzmite stenograf, to je pod broj jedan.

Gospodine kolega poslaniče, ja se nikada ne stidim svoje rečenice u životu. Vi mene jako slabo poznajete. Ja se ne stidim one knjige koje sam posvetio vašem, a mom bivšem predsedniku stranke, ovde se o predsedniku države govori. Nikada se nisam odrekao one posvete u istorijskoj geografiji, a dobio sam u trećinskom odnosu otkaz u Nišu i zakleo se da ću nakon šest meseci posvetiti knjigu Vojislavu Šešelju, Slobodanu Miloševiću, Ratku Mladiću i Milanu Martiću. Nakon šest meseci promovisana, prodavana je deset godina u Beogradu, nikada nijednu primedbu nisam dobio. Dakle, primedbu na to.

Voleo bih kad se razgovara da se činjenicama razgovara, jer pazite, mi u nauci nema proizvoljnosti, u nauci toga nema. Kada ste već o Vojislavu Šešelju o kome ja imam mišljenje bolje nego što vi imate svi, odmah da smo na čisto, mislim, povlačite me da vam kažem, baš vama da kažem istinu, imam mišljenje i nikad se neću odreću one posvete za razliku od mnogih koji su se odrekli. Ali, vam postavljam pitanje, zašto ovde ne ustanete kad svaki drugi dan, a ja sam juče ustao i rekao, a vas nije bilo u sali ovde gospodine, kada novinarka svaki drugi dan u novinama „Vreme“, kaže – osuđeni ratni zločinac Vojislav Šešelj. Ja ustanem ovde juče, govorim, a vi sedite tu, jer vas nema u klupi. Da li je tačno ili nije?

Da li je tačno da sam juče govorio o Čogradi, a vi ćutite ovde, a ona ga svaki dan ovde pominje. Hoćete još da kažem, Filipa Davida nikada ovde niste progovorili, svaki dan ga kleveće, a ja sam juče govorio o tom čoveku ili juče o Vojislavu Šešelju ovde i nemam problema ovde. Ja sam išao u Hag braniti državu i Slobodana Miloševića i srpski narod, a ne blatiti, nego istinu govoriti. Samo još jednu rečenicu. Treba ponekad vreme u nauci, a ne uništavati dosije, kao što su prethodni uništavali, a ne čekali 30 godina, o tome ću posebno u svojoj diskusiji. Hvala vam.

Hvala profesore Atlagiću.

Pravo na repliku, Miljan Damjanović. Izvolite.

Ponavljam da je čast slušati profesora kada ima ovakav naboj i kada govori o tome, da sam proizvodno govori. Proizvoljno ja nikada ne govorim. Evo, neka kaže jedan primer koji sam uzeo iz svog govora, da li je ijedan od ovih filmova snimljen pre naprednjačke vlasti ili nakon toga. Govorio sam o filmu kao jakoj propagandnoj poruci i mediju koji se danas koristi ne samo u Srbiji, u Srbiji se skoro i ne koristi, čak naprotiv, nego se koristi u Evropi i u svetu. Mogu da vam i nabrojim koliko je baš zbog toga nije slučajno snimljeno u Holivudu, snimljeno filmova u kojima su Srbi prikazani kao najlošiji momci, poput filma „Mirotvorac“, „Lov u Bosni“, „Dobrodošli u Sarajevo“ i onda sigurno ne bih otišao i grlio Bila Klintona koji je nas je bombardovao zbog nekog političkog poena. To je velika razlika.

S druge strane ne morate vi braniti Vojislava Šešelja od mene. Za razliku od vas ja sam u SRS ostao i za mene je Vojislav Šešelj i dalje aktuelan šef. Zato je vama bivši. Vama je bivši šef, meni je bio, biće i što se mene tiče do kraja života ostaće jer neću menjati SRS, odnosno zato što poštujem njenu ideologiju i program i zaista pokušavam da je zastupam na najbolji mogući način.

To što se vi ne stidite određenih posveta, pa ne stidim se ni ja u životu za ovih 18 godina kolika sam u političkom životu bilo šta što sam uradio i mislim da s ponosom mogu da pričam kako smo dobro sarađivali dok ste i vi srcem i dušom bili u SRS, dok niste bili za EU kao što ste danas.

Hvala gospodine Damjanoviću.
Reč ima Maja Gojković. Izvolite gospođo Gojković.