Zahvaljujem, kolega Jelenkoviću.
Reč ima narodni poslanik Jadranka Jovanović.
Izvolite, koleginice Jovanović.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege, narodni poslanici i uvaženi ministre sa saradnicima, kao član Odbora za kulturu i informisanje na upravo poslednjem sastanku koji smo imali zaista, ne govorim samo u svoje ime, već i u ime svih prisutnih tada, sa velikim odobravanjem i radošću primili smo ove objedinjene predloge naše Vlade i Ministarstva kulture.

Dakle, zakon o izmenama i dopunama Zakona o kulturi je veoma važan, neophodan, o njemu je bilo mnogo reči. Ovaj drugi predlog izuzetno značajan za svaku zemlju, dakle Zakon o arhivskoj građi i o arhivima, i informisani smo o svoj problematici sa kojom se do sada ovo prikupljanje arhivske građe susretalo ne samo materijalnim problemima već arhiviranju, skladištenju, a i zahvaljujući gospodinu Jakšiću, evo da iznesem u javnost saznali smo da u ovom trenutku oko 150 kilometara, ako sam dobro razumela, materijala treba da bude obrađeno, skladišteno i jednostavno objedinjeno kao jedna baza za našu zemlju.

Ovde ću se nadovezati i zahvaliti upravo predsedniku Odbora za kulturu i informisanje, gospodinu Mirku Krliću, na ovoj javnoj čestitki, toploj i srdačnoj koju mi je uputio. Ali, zašto ovde? Zato što verujte mi iskreno, najčistije iz srca govorim, da nije bitno bilo da se o ovoj nagradi piše u našoj zemlji, jer se dovoljno mnogo i veoma važno pisalo u Italiji. To će možda, možda jednog dana upravo biti i neka mala, malecka mrvica za neku buduću arhivsku građu i za neke buduće generacije, jer da pojasnim, u jednoj grupi najvećih svetskih operskih pevača našla se i jedna Srpkinja, prva Srpkinja u 2019. godini koja je pored svoje osnovne delatnosti, dakle operske delatnosti zajedno sa tim svim velikim svetskim pevačima imala dara, a i sluha za podizanje kvaliteta i afirmacije operete. U toj 2019. godini, upravo godini kada Srbija zajedno sa Italijom obeležava 140 godina diplomatskih odnosa i zato verujem da će to biti jedan mali detalj.

U svakom slučaju, hvala vam svima na čestitkama, a ja bih da istaknem da ovaj Sporazum između Republike Srbije i Ruske Federacije svakako nam služi svima na čast i svakako se pridružujem gospodinu Krliću, da smo se osećali i osećamo se izuzetno i počastvovano, Sporazum o razmeni kulturnih dobara i o vraćanju ovog 166 lista Miroslavljevog jevanđelja. Ja, kao neko ko je i lično svojim imenom i prezimenom, kao nestranačka ličnost i kompletnom svojom biografijom dosadašnjom umetničkom, podržala lično predsednika Aleksandra Vučića, ja sa zaista ponosna što je to upravo njemu uspelo, jer smo informisani da su mnogi i mnogo decenija unazad pokušavali, trudili se da do ovoga dođe, ali evo ponosna sam što je to upravo predsednik Vučić uspeo da realizuje.

Što se tiče izmena i dopuna Zakona o kulturi, htela bih samo nekoliko stvari da napomenem, koji je jako dobar i drago mi je što ima mnogo dobrih stvari u tim predlozima. Recimo, da vas podsetim da sam upravo, pre svega nekoliko meseci, ja i sama ukazivala na problem baletskih igrača i baletske umetnosti uopšte, i da smo tada pojasnili kakav je nesklad između odlaska u penziju i mogućnosti, fizičkih mogućnosti koje prate baletsku umetnost. Baletska umetnost je umetnost mladih, estetika mladih i tada sam zamolila, i kod vas takođe lično bila tim povodom na razgovoru, a i uputila iz Skupštine poziv i molbu premijerki Brnabić, Vladi i drugim ministrima, da se preduzme nešto. Moram da kažem, tako se to radi.

Vrlo brzo je i preduzeto. Napravljena je akcija, dakle nije se problem sklanjao, kao što se ti činilo decenijama, nego se naša Vlada direktno, hrabro, jasno susrela sa ozbiljnim zakonskim problemom koji je trebalo rešiti. Problem je rešen, primljeno je 16 mladih baletskih igrača, problem je rešen, ali za praktično par godina unapred. Zato je jako dobro što ove izmene i dopune se recimo odnose, i ne samo na baletske igrače, nego i na folklor, na recimo igrače našeg divnog, fantastičnog „Kola“, i što će to biti regulisano i stavljeno zapravo u pravni okvir.

Htela bih da kažem i da mi je jako drago što se problem samostalnih umetnika našao na ovoj listi, jer pre nešto više od tri godine pojavio se ozbiljan, neverovatan i vrlo dramatičan problem za sve one koji su samostalni umetnici, a to je da u jednom trenutku, usled neplaćanja doprinosa ili zakašnjenja tih doprinosa, a nagomilane kamate tim povodom, samostalni umetnici u jednom trenutku dužeg perioda nisu bili u mogućnosti da overe svoje zdravstvene knjižice ni za sebe, ni za članove svoje porodice, ni za svoju decu koja su bivala bolesna, naravno malu decu. Tada sam, ja nisam bila poslanik, ali samo kao potpredsednik Kulturno prosvetne zajednice, obratili smo se, i generalni sekretar Živorad Ajdačić, kao i profesor Rusalić, koji u tom trenutku bio koordinator umetničkih udruženja, mi smo od tadašnjeg premijera Aleksandra Vučića dobili ogromnu pomoć.

To je ono što se ne zna i moja je dužnost da to saopštim, jer je ličnim, isključivim zalaganjem tada premijera, imali smo nekoliko ozbiljnih sastanaka sa, da ne oduzimam sad vreme, sa svim relevantnim ministarstvima i iznašli smo, Vlada je donela odluku, iznašla je rešenje kojim je otpisana ta kamata, a dug reprogramiran na pet godina.

Hoću da kažem da je jako važno da se svaki problem, i ovaj, rešava upravo ovim predlozima, dakle, da se stavi u jedan zakonski okvir i da se po njemu kao problemu možemo slobodno da krećemo, ali opet u granicama zakona.

Kada sam već pomenula Kulturno-prosvetnu zajednicu, dozvolite mi da izrazim veliko čuđenje kako je moguće da Kulturno-prosvetne zajednice nema u članu 21a, a shodno članu 6. tačka 13), da se ona ne pominje kao institucija prema kojoj treba posebna pažnja i posebna briga da se iskaže, uz, recimo, druge ustanove, kao što je Kolarčeva zadužbina, Matica srpska, Srpska akademija nauka i umetnosti, Vukova zadužbina, Zadužbina Dositeja Obradovića, kada je upravo Kulturno-prosvetna zajednica, koja postoji od 1955. godine, imala taj značaj do 2002. godine i nacrtom takođe bila predviđena. Ja vas molim ako znate da mi kažete šta se dogodilo. Kako je moguće da nje nema sada tu, kada je ona takođe jedan od osnivača upravo Vukove zadužbine, Zadužbine Dositeja Obradovića?

Još nešto što sam primetila, i tu se zahvaljujem iskusnoj poslanici iz grupe radikala Nataši Jovanović koja je nesebično podelila svoje zapažanje sa mnom, primetile smo da se kada se nabrajaju oblasti u okviru kulturne delatnosti da nema operske umetnosti. Ima baletske, ima scenske, ima muzičke umetnosti. Moram sada malo da pojasnim, sa dva aspekta, zašto je operska umetnost važna da bude izdvojena.

Prvo, posle baleta, posle baletske umetnosti koja zahteva najveće fizičko trošenje, odmah iza baletske umetnosti stoji operska umetnost. Identično kao sportisti, operski umetnici koriste svoje telo i ozbiljnu fizičku snagu, kondiciju, podrazumevano svakodnevno vežbanje, upotreba sopstvenog tela, naučnici su izračunali da za jedan sat velikih uloga operskih se utroši isti broj kalorija kao što jedan rudar u jami istroši svojih kalorija kopajući ugalj.

Dakle, operska umetnost koristi svoje telo, da ne kažem ozbiljno ruinira svoje sopstveno telo tokom profesije, zato imamo i beneficirani radni staž, kao i baletski igrači, da ne pričamo o nekim detaljima da vazdušni stubovi koje mi imamo pri projekciji svakog tona ozbiljno narušavaju naše krvne sudove, sudove u mozgu, da pritisak koji dijafragma vrši na naše unutrašnje organe, dakle, sve je to jedna profesija o kojoj se ne zna ili se zna vrlo površno šta sve nosi sa sobom. To je sa jedne strane. Dakle, angažman fizički koji se naslanja, za razliku od glume i drame, na balet.

Onaj drugi aspekt se tiče značaja i razumevanja i univerzalnosti opere, kao i baletske umetnosti, kao slikarstva, koji je jezik univerzalni, dakle, važan za jednu zemlju, za svaku zemlju, jer taj jezik se razume u celom svetu, dok drama, gluma je vezana lokalno za reč, za razumevanje.

Dakle, imajući u vidu ovo, volela bih da znam kako i zašto je opera izostavljena sa ovog spiska, jer je sigurno, mi imamo dve opere, beogradsku i novosadsku, i očekujemo i nadamo se da će biti i drugih, mislim da je ovo za buduće generacije takođe bitno, da se zna, razjasni, uz izvinjenje što sam tu opširna, ali mislim da je ovo prvi i jedinstven trenutak da pojasnim šta su sve karakteristike. Znate, kada se kaže pevač, to se misli neću sad da kažem na koje sve pevače, ali operski pevač mora svakodnevno da vežba kao i teniser i to mora da se ima u vidu kada se razgovara o ovim oblastima, odnosno delatnostima.

Sada želim još nešto da kažem, rizikujući da se niko sa mnom ne složi, što nije ni problem, jer nije moje da odobravam ono što drugi misle, nego je moj zadatak da sledim sebe i govorim ono što ja mislim, ali rizikujući da izgovorim ovo, mislim da ćete verovatno svi da me napadnete, što takođe nije problem, a to je – radi se o budžetu za kulturu.

Ja mislim da taj budžet nije tako mali, odnosno da on odgovara i u harmoniji je sa ekonomskim stanjem naše zemlje, za koji znamo kakvo je bilo i da se shodno tome i ti parametri pomeraju. I sama sam kao umetnik, naročito posle 2000. godine, bivala u situaciji da ekonomišem i da sopstveni novac zarađen u inostranstvu ulažem u projekte koje sam osmišljavala i da vrlo vodim računa o svakom dinaru, koliko košta sala, koliko su svi ostali troškovi, jer sam naravno očekivala da mi se taj novac vrati, i vraćao mi se kroz ulaznice, dakle, radila tržišno i vrlo dobro i lično znam kako se treba dobro osećati u okviru onoga što imate, govorim o materijalnom, i na koji način kreativnost sopstvenu možete da upotrebite da to što je možda skromno materijalno delo je veoma bogato. Ne kažem da je to uvek moguće, ali moguće je.

Zato sam i htela da iznesem moj stav da mislim da taj novac nije mali, ali je za diskusiju kako se taj novac raspoređuje, to je već tema za diskusiju. Ja vas molim, ministre, i sve buduće ministre i sve one koji će učestvovati u svim komisijama i postavljati ljude u komisije, mi smo mala sredina umetnička i manje-više ipak se svi znamo. Imamo i neka mišljenja, ako se i lično ne poznajemo, jedni o drugima. Vrlo dobro znamo ko je ko i kakav, vrlo dobro znamo ko ne živi po sistemu ja tebi – ti meni i vrlo dobro znamo ko najveći deo svojih stremljenja ipak izdvaja za neke opšte interese. Ja vas molim, sve one koji budu u budućnosti odlučivali o tim komisijama, da se takvi ljudi, časni, a ima ih, biraju u te komisije.

Završavam, opet sam se kroz ovu diskusiju inspirisala da kažem nešto što mi nije bila ni namera, a odnosi se na one koji kao mantra ponavljaju da su elita, pa za razliku valjda od onih koji to nisu, a ti koji nisu ispada da smo većina izgleda ovde koja sedi sada, mislim, naravno, na poslaničke klupe, a naročito na ovo mesto gde sedim i ja i još više naročito na one javne ličnosti i pojedince koji se usuđuju da na bilo koji način ne podrže, nego čak i sarađuju i sa svojom Vladu i na bilo koji način iskažu svoje mišljenje i podrže ovu Vladu i većinsku partiju.

Ja bih želela samo da nekima od njih, da ih uputim možda da pogledaju upravo naš, sastanak našeg Odbora za kulturu i informisanje poslednji, koji je naravno snimljen i da poslušaju doktorsku disertaciju u tri minuta, što je jako teško profesora Atlagića. Znači u tri minuta. Ovako iz glave ne, kao što je sada čitao, nego ovako iz glave o arhivskoj građi. Za mene je to elita. Želim da izrazim svoje najličnije i najdublje divljenje prema profesoru Atlagiću. Hvala.

Zahvaljujem koleginice Jovanović.

Reč ima ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević. Izvolite.

Evo samo ukratko osvrt na nekoliko stvari na koje ste postavili pitanje.

Dakle, kada je reč o kulturno-prosvetnoj zajednici, u procesu usaglašavanja ovih izmena i dopuna Zakona o kulturi bila je javna rasprava, bile su sednice Odbora za kulturu, bile su razne druge okolnosti, učešće svih zainteresovanih subjekata. Jednostavno ta stvar je bila na graničnoj liniji, prema tome nije zanemarivana i vi ste bili učesnik u tom procesu i gospodin Ajdačić je bio učesnik u tom procesu, prema tome došlo se do situacije koja i dalje može da se promeni.

To se može rešiti i amandmanom, o čemu smo postigli neku saglasnost, ali jednostavno, kao što je u zakonu naglašeno uglavnom se radi o ustanovama čije trajanje seže u početke obnove moderne srpske države ili tzv. tradicionalne ustanove i njihove derivate. Šta su derivati? To su Vukova i Dositejeva zadužbina, budući da ličnosti Vuka i Dositeja, kako to stoji u tekstu ovog zakona sežu u početke obnove moderne srpske države.

To je bio kriterijum zbog koga su pomenute ustanove i institucije, poimence nabrojane i obuhvaćene ovim rešenjem. Svakako da se može afirmisati stav i da kulturno-prosvetna zajednica sa ne malim zaslugama za različite aktivnosti tokom poslednjih 60 i više godina treba tu da se nađe, ali ja podsećam da Ministarstvo kulture nije bilo jedini subjekt u procesu razmatranja i odlučivanja o ovakvim stvarima.

Da zaključim. Mislim da postoji prostor da se u naredna dva dana kroz amandman koji će biti predložen ta stvar sagleda za nijansu drugačije. Reč je o jednoj nijansi, znači nije reč o potpuno drugačijem sagledavanju, nego reč je o nijansi i da dođe do drugačijeg rešenja.

Što se tiče opere. U pravu ste kada kažete da opera nije eksplicitno navedena kao opera, ali se ona nalazi pod muzika, tj. stvaralaštvo, produkcija i interpretacija, tako da i druge oblasti koje se tiču interpretacije, umetnička muzika i slično mogu da zauzmu sličan stav. Kada je reč o nesumnjivim fizičkim i mentalnim naporima koji su potrebni za tu vrstu izvođenja, ja tu nemam šta da dodam osim da se složim sa vama, ali sličnu stvar tvrde i glumci, u zavisnosti od toga kojom se vrstom glume bave i na koji način i u kom obimu. Dakle, opera nije eksplicitno pomenuta, ali se podvodi pod interpretacija u muzici.

Još jedna stvar, kada je reč o baletskim igračima i umetničkoj igri. Tendencija ovih izmena i dopuna zakona su obuhvatile onu kategoriju umetnika koje već po određenoj specifičnosti tretirali Zakon o PIO gde je, takođe jasno ustanovljeno ranije, utvrđeno i opisano i društvo kao celina se opredelilo za činjenicu da baletski igrači i umetnička igra imaju prepoznate snažne specifičnosti u vezi sa svojom umetničkom osobenošću, pa je kroz ovaj zakon, kroz ove izmene i dopune ta stvar samo uvedena i u Zakon o kulturi.

Ja sasvim verujem da imajući u vidu stvari koje ste vi naveli i takva stvar može da se razmotri u nekoj budućoj brzoj izmeni i dopuni Zakona o kulturi, o čemu je potrebno da se napravi jedan širi društveni konsenzus koji obuhvata poslanike u kulturi, Odbor za kulturu Skupštine Srbije, jednu javnu raspravu i učesnike i predstavnike iz drugih oblasti izvođačkih umetnosti i kulture u najširem smislu. Sigurno, što se mene lično tiče, mada je to nebitno za ovu vrstu razmene stavova, bih podržao tako nešto, ali to nije stvar dobre volje nekog ministra već podsticaj jednog opredeljenja. Ali, u svakom slučaju mislim da postoji dobar prostor da se tome pristupi na taj način kako ste vi opisali u budućem periodu.

Kada je reč o vašoj oceni da budžet nije mali, naravno svakako da nije mali. To niko nije rekao. Međutim, budžeti se mogu, govorim o budžetu za kulturu, mogu posmatrati uslovno ili bezuslovno. Novac koji država odvaja za kulturu imajući u vidu ekonomsko stanje naše države nije mali novac, ali mi uvek kada smo govorili, pa i na današnjoj sednici o tome da li je neki budžet, ovde niko nije rekao da je budžet mali, već je rečeno da bi budžet trebalo da bude veći, što nije sasvim identična stvar, ali kada govorimo o tome mi moramo da se referišemo i da posmatramo princip pod kome druge države u svetu, koliko one izdvajaju iz budžeta sopstvenih za kulturu.

S tim u vezi, ako se gleda i na preporuku Unesku da jedan posto samo za kulturu, ne za informisanje, samo za kulturu, jeste preporuka, to nije obaveza, Unesko nije organizacija koja može da nameće takve stvari, već je posle dugog niza godina proučavanja se došlo do jedne pretpostavke da je za održiv kulturni razvoj potrebno prema stavu Unesko, jedan posto. Da li je to idealna procena ili nije ostaje da se vidi, ali mi smo se uglavnom obazirali na tu činjenicu i na tu pretpostavku i na još neke zemlje sa kojima Srbija može da se poredi, jer bez obzira, kažem koliki je budžet neke zemlje u pitanju, da li je to sto ili hiljadu dinara ili deset hiljada dinara, procenat je relativna stvar.

Konačno što se tiče, kako vi to zovete, raspodele novca, svakako da je to večna tema, to je evergrin tema, jer kod nas bitna pojednostavljenja ovoga što moram da kažem, za potrebe ove diskusije, vlada jedan princip koji glasi, ukoliko sam ja dobio novac na konkursu ministarstva, komisija je rezonovala i rasuđivala ispravno. Ukoliko ja nisam dobio, komisija nije rasuđivala ispravno. Ponoviću treći put, da pojednostavljuje, ali prosto to je jedna vrsta osobenosti naše kulturne javnosti. Uvek kada ljudi odlučuju o nekim stvarima, odnosno o finansijskoj ili drugoj sudbini trećih lica, sigurno da ne postoje idealni aršini i sigurno je da ne postoje idealni ljudi i sigurno je da ne postoje idealne situacije, da se svakom rešenju može spočitavati neka manjkavost ili neko možda za nijansu ili dve sagledavanje situacije koje je slabija od idealne.

Vi ste rekli, to je vaše stanovište, da se zalažete da časni ljudi, citiram, budu u komisijama. Ja mislim i da su do sada, barem što se mene tiče i kad sam ja bio pozvan da se za to pitam i inače časni ljudi sedeli u komisijama Ministarstva kulture, jer ne bih se nikada osmelio da se bavim poslom za koji bih smatrao da se njegovim barem delom bave neki ljudi koji nisu obuhvaćeni pojmom časni ljudi. Prema tome, mislim da su i sada časni ljudi u pitanju, ali se slažem sa vama da uvek treba voditi računa o tome da je reč o profesionalcima iz svoje oblasti ili ako ne o profesionalcima, ono o ljudima koji za predmetnu oblast za koju odlučuju u ime države, a i u ime Ministarstva kulture, budu kompetentni i u većoj meri ukupno prepoznati u društvenoj zajednici ili užoj zajednici u kulturi kao osobe koje se razumeju u taj posao.

Naravno, ponoviću suštinu onoga što želim da kažem u vezi sa konkursima i distribucijom sredstava, nikada dovoljno pravičnosti i nikada dovoljno časnih ljudi da se tim poslom bave, ali ja mislim da mi generalno gledano uz marginu greške, jer greške su uvek moguće i subjektivno sagledavanja su uvek moguća, mi nemamo velikih razloga da se vajkamo na sastave komisija Ministarstva kulture koje je odlučilo vrlo osetljivom pitanju distribucije sredstava i na nadam se da će i u budućnosti tako da ostane. Prema tome, mislim da za većinu stvari na koje ste se osvrnuli sam sada prokomentarisao ali ako sam nešto propustio, vi me podsetite, biće mi drago da dodam još nešto. Hvala.

Zahvaljujem, ministre.

Za repliku su se javili narodni poslanici Nataša Sp. Jovanović i narodni poslanik Jadranka Jovanović.

Reč ima Nataša Sp. Jovanović, replika na izlaganje koleginice Jovanović. Izvolite.

Odgovoriću koleginici Jovanović, ali ujedno će to biti dobar osnov da ministar shvati, kao i ljudi koji su mu pisali ovaj zakon, u ime ministarstva, gde su pogrešili.

Argumentacija koju je iznela koleginica i koju smo zajedno primetile je apsolutno ispravna. Da je to tako, govore i konkursi koje raspisuje Ministarstvo za kulturu, a tiče se scenske interpretacije u koju spada i opera, kao posebna kulturna delatnost.

Niste samo tu pogrešili, gospodine ministre. Pun netačnosti i nedorečenosti je član 8, a o tome će govoriti poslanici SRS i ja lično, kada bude bilo razmatranje zakona u pojedinostima.

Ovo je bila prilika, ako ste već ušli u izmenu i dopunu zakona, da apsolutno sve greške koje su nastale ranije i koje nisu bile ispravljene, bez da vam vaši saradnici, što je njihovo pravo, sufliraju, ali i da opravdaju ono što je ovde ne u domenu, ja ne bih rekla neznanja, već neke greške koja je, možemo da kažemo, tehničke prirode. Ali, suštinski, sada to nije u redu.

Imaćemo priču i o tome da je narodna igra samo deo folklora. Jel možemo da se složimo sa tim? Narodna igra je deo folklora, a vi ste narodnu igru definisali kao posebnu kulturnu delatnost. Dakle, ono što je opšte priznata kulturna delatnost u pojmovnom obliku, a da ne govorim o svim ovim aspektima o kojima je koleginica pričala, jeste takođe i opera, kao posebna, a naravno i folklor, kao širi kontekst koji je svakako morao da ima veću pažnju, a ja ću u svom obrazlaganju dati i dodatne argumente zbog čega, jer to je veoma važno, i etno i kulturno i kakvo god hoćete nasleđe, ne samo srpsko, već i svih drugih zajednica koje žive u našoj zemlji.

Zahvaljujem.
Koleginice Jovanović, vi želite repliku na izlaganje gospodina ministra?
Izvolite.

Pokušaću da se setim svega što ste rekli, ali da krenem od ovih komisija.

Vi ste rekli - stručni ljudi. Nije dovoljna samo stručnost. Svaka stručna osoba mora da poseduje jedan intelekt koji ga vodi, kad je umetnost u pitanju, i analizi sopstvenog dara kroz koji, dakle, mora biti darovit da može da proceni onog drugog preko puta sebe i ne samo da ga proceni, da bude daleko korak u budućnosti, da je inovativan, da su njegovi kriterijumi posebni, udruženi. Kad sam rekla možda reč - časno, udruženi sa maksimalnim osećanjem pravednosti koje se uvek naslanja i na opšte dobro i koje isključuje, koliko god je moguće, prihvatam da je teško, svaku subjektivnost.

Dakle, ako meni neko nije simpatičan, a ima i takvih ljudi, ja ne želim da mu oduzmem one kvalitete koje taj ima. Malo ćete ljudi u ovoj našoj Srbiji sresti a da oni zaista žive tako. Možda deklarativno. Ali, da je zaista njima stalo, zbog njih samih, da to ne mora nikad niko da sazna na zemaljskoj kugli, da je njima stalo, da su časni pred sobom na taj način da ne oduzimaju kvalitete onome ko im jednostavno nije na njihovoj, prosto, nije simpatičan i ne dele čak i njegova uverenja, bilo kakva. Ali, imaju određene kvalitete. Zato sam rekla da za svaku komisiju, kao i za sve u životu, intelekt je prva stvar.

Što se tiče budžeta, vi se pozivate na preporuke i na to kako druge zemlje, na ono što su odredile druge zemlje. Shodno tome možemo da se pozovemo i na to kakva je ekonomija tih drugih zemalja. A, nema veze. Dobro, ali ja sa mojim pogledima i stavovima moram ipak da kažem da smo mi svesni u kakvom je stanju bila naša zemlja i šta se desilo sa našom ekonomijom. Kada sam rekla da ne mislim da su ta sredstva mala, mislim da koja god da su, kako god ih neko okarakterisao, da mi treba da budemo zadovoljni sa onim što imamo.

(Predsedavajući: Zahvaljujem, koleginice.)

To je pre svega jedna filozofija života, da se krećete u okviru mogućeg. Jer, sigurna sam da neko sa mnogo više podataka i informacija o tome brine, odlučuje, promišlja, ne spava noću, na primer, što bih ja radila, i što sam radila i što radim i ja i vi i svako sa svojim platama i sa svojim budžetom.

Treće, o odnosu operskih pevača…

Zahvaljujem, dva minuta je isteklo.

Reč ima ministar, Vladan Vukosavljević. Izvolite.

Stičem utisak da govorimo o istom fenomenu iz dva različita ugla.

Znači, ja ne osporavam da se sa novcem sa kojim se raspolaže mora upravljati domaćinski i sa maksimalno dobrom voljom i sa svim mogućim kapacitetima koji bi omogućili da se neka suma ipsilon raspodeli što pravičnije. To je nesporno. Bez potrebe da po svaku cenu ispadne da mislimo isto, ali, jednostavno ja se slažem sa takvim stanovištem. Ali, to nije bila tema na način kako sam je ja razumeo, što je moguće da je moja greška.

Dakle, nije bitno da se porede zemlje u vezi sa visinom budžeta. Burkina Faso, bez želje da uvredim prijateljsku zemlju, može da ima 10 dolara bruto-nacionalnog prihoda, ako ona odvoji 10 centi ili jedan cent, da me aritmetika ne prevari, onda je to 1%, a Norveška koja ima 10 miliona nečega, ako odvoji 1%, to će biti drugačije. Znači, nije stvar u apsolutnom iznosu, reč je o procentualnom iznosu.

Naglasio sam, takođe, da i dalje verujem u to da je princip inače života i u politici i u društvu takav da se zemlje ugledaju jedna na drugu, u pogledu donošenja zakona, u pogledu stepena demokratije, u pogledu drugih stvari. Prema tome, to nije ništa novo i ne verujem da oko toga postoje neslaganja.

U vezi sa ovim što je koleginica Jovanović rekla, upravo ovakva debata, odnosno kasnija priča o tome i služi tome da se isprave neki detalji…

(Nataša Sp. Jovanović: I amandmani.)

I amandmani, naravno.

Prema tome, znate kako, sada je ovde navedeno kao narodna igra, folklor, sigurno da je pojam koji je širi pojam jer obuhvata i pevanje, jer obuhvata i neke druge stvari. Da li se pod interpretacijom može posebno dati omaž operskoj umetnosti, verujem da da. Prema tome, mi nismo neskloni, skloni smo da prihvatimo sve one opservacije i analize koje se pokažu. Ovo nije grad Varadin, ovo nije uklesano u kamenu.

U pravu ste kada kažete da je moguće i da nekom to baš ne služi na čast, ali nama, nekom tehničkom omaškom, nije se dovoljno pedantno pristupili definiciji svake od ovih stvari. Prema tome, ostaje prostor da ono što možemo ispravimo ili dopunimo na način kako to dolikuje. Hvala.