Reč ima narodni poslanik Đorđe Vukadinović.
Izvolite.

Zahvaljujem.

Ja sam sa ovog mesta često i mnogo toga pitao Vladu, računam da ću danas popodne imati priliku da ih pitam i direktno. S toga se moje današnje pitanje, odnosno obraćanje odnosi, ide na adresar rukovodstva Narodne skupštine, a u vezi svih ovih događaja i nemilih scena, a ne mislim samo na ono juče, nego sve ono što smo mogli da vidimo u Skupštini poslednjih nedelja i meseci.

Imam jedno vrlo konkretan predlog koji se može lako ispuniti, to neće rešiti sve naše probleme, niti činiti stanje u skupštini i odnose idealnim, ali će možda biti mali doprinos u tom pravcu i makar se ne slagali sa mojim obrazloženjem ili razlozima zbog kojih ovo predlažem, mislim da niko ne može imati nešto protiv, jer to je doprinos, transparentnost, rekao bih i nekom formalnog uređivanja odnosa u Narodnoj skupštini, a ti odnosi nisu dobri i to svi vide, da li smo mi navikli ili nismo, da li smo oguglali ili nismo, to i građani vide, to javnost vidi i to sve skupa doprinosi jednoj lošoj slici o Skupštini, kao najvišem predsedničkom telu, odnosno telu predsedničke vlasti u celini, bez obzira ko simpatiše koji deo političke scene.

Predložio bih da, znači, postoji čisto formalna, pa i tehnička stvar, da se ubuduće u prenosu jasno štopuje vreme, odnosno prikazuje ovaj sat koji mi inače imamo i u unutrašnjem, ovom našem unutrašnjem, internom, skupštinskom prenosu, to se pojavljuje, vreme izlaganja, odnosno koliko ko govori od govornika.

Zna se koliko govori ovlašćeni, zna se koliko traje poslaničko pitanje, zna se koliko traje replika. Mi smo bili svedoci da su vrlo često, naročito predstavnicima vlasti, odnosno vladajućoj koaliciji, ali svejedno, neka i drugima, nije bitno, tolerisanje replike, ne onih 10, 15 sekundi više da završi misao ili rečenicu, to je sve u redu, nego recimo, bukvalno, tri, četiri ili pet puta duže. Po osam i 10 minuta su trajale replike koje inače traju dva minuta.

Mislim da to nema razloga. Tu se narušava načelo ravnopravnosti i proceduralnosti koje je vrlo važno za rad jednog ovakvog tela. Naravno, to neće promeniti ćudi ni karaktere, ni prirodu mnogih, niti sadržaj mnogih govora i govornika, ali svejedno, biće mali doprinos uređivanja.

Znači, to je nešto što se može lako rešiti. Ne treba ni promena Poslovnika, treba smo jedna, rekao bih, interna odluka da ono što inače kažem, taj sat, to vreme izlaganja koje mi ovde vidimo, pa zato često gledamo tamo na stranu, da bude vidljivo i gledaocima u TV prenosu. To je sa jedne strane.

Ovde je pomenuto da jedan deo poslanika bojkotuje rad Narodne skupštine. Ja se sa njihovom odlukom ne slažem i snosim političke i sve druge konsekvence zbog toga, ali moram priznati da bi ne samo meni, nego svima pa i rukovodstvo Skupštine kada razgovaramo sa strancima ili sa nekim predstavnicima međunarodnih zajednica ili meni kada razgovaram sa nekim svojim kolegama ili građanima i koji imaju zamerke na to ili imaju drugačije mišljenje po ovoj ključnoj ili temeljnoj stvari boravka i delovanja i rada u Narodnoj skupštini, mnogo bi mi bilo lakše i ubedljivije bih mogao da odgovorim, kao verovatno i predsednica Narodne skupštine kada nju prozivaju ili kada se njoj obraćaju, ako bi smo imali bolje stanje i bolje relacije u Skupštini. Neko će reći da je sada već kasno, ali nikada nije kasno da se učini jedan mali pomak u pozitivnom pravcu.

Dakle, lakše bih mogao objasniti da je manje mučnih scena, da je manje kršenja Poslovnika, da je manje svega onoga što smo gledali, ne samo mi juče nego i poslednjeg radnog dana u decembru, poslednjeg radnog dana tog jesenjeg zasedanja, sve one scene mučne, bez obzira da li okrivljivali i koga okrivljivali kao glavnog za izazivanje tih neprijatnih scena, da se rad malo više formalizuje i upristoji. Tu je najveća odgovornost na vama predsedavajućima kojima nije lako, ja sam toga svestan, ali mislim da oni treba prosto manje da se povijaju pred ili pritiskom trenutka ili simpatija svojih političkih ili političkih autoriteta, bilo da je reč o ministrima iz Vlade, bilo da je reč o liderima vladajuće skupštinske većine.

Ali kažem, ako se više držimo Poslovnika i procedure biće malo manje ovih neprijatnih scena i incidenata koji narušavaju dostojanstvo ovog parlamenta u celini, kao i truju politički život uopšte. Hvala.

Da li se još neko javlja za reč?
Reč ima narodni poslanik Dragana Kostić.

Zahvaljujem, predsedavajuća.

Pitanja postavljam u ime Srpske napredne stranke ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, a u vezi sa doktoratom naše koleginice Ane Stevanović.

Dotična koleginica je Đilasov pulen koja druge proziva da su plagijatori i traži ostavku nekih članova naše Vlade, naravno kako bi skrenula sumnju sa njenog, u najmanju ruku mogu reći, sumnjivog doktorata.

Ana Stevanović je 2016. godine izabrana za narodnog poslanika sa liste Saša Radulović „Pokret dosta je bilo“ i to nije slučajnost jer je upravo njena majka zaposlena u Agenciji za borbu protiv korupcije. Na taj način Saša Radulović je bio skrenut sa pažnje Agencije za borbu protiv korupcije.

Godine 2018. Ana Stevanović postaje člana predsedništva Đilasove stranke „Slobode i pravde“, i posle toga daje izjavu da ona u potpunosti razume ljude koji su sa motornim testerama upadali u RTS, kao i njihove razloge i motive.

U tom istom intervju ističe da su njene oblasti koje najviše poznaje kultura i informisanje. Ja bih javnost podsetila da je ona upravo 2017. godine ovde u skupštinskoj sali posle održane pridike o ponašanju nekih narodnih poslanika uličnim rečnikom opsovala, citiram: „Ma terajte se svi“. I toliko o njenoj kulturi i informisanju.

Ali, da se vratimo na njen doktorat. Ana Stevanović je 2015. godine doktorirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i naziv njene doktorske disertacije nosi „Kreativnost menadžera i uticaj na organizacione inovacije ustanova kulture“. Mentor joj je bio profesorka Tijana Mankić.

Sumnja da je doktorat Ane Stevanović plagijat potkrepljuju činjenice da su neki bivši članovi Nacionalnog saveta visokog obrazovanja uvidom u doktorat utvrdili da su određeni tekstovi prepisani iz nekih drugih naučnih dela. Tu se pre svega misli na autora Mišela Manforda, gde se jasno vidi da su određeni delovi teksta prepisani, odnosno prevedeni sa engleskog na srpski od reči do reči.

Zanimljivo je i to da se samo na jednoj strani njene doktorske disertacije nalazi desetak slovnih grešaka, ali nije to slučaj samo sa jednom stranom već se to često ponavlja u doktorskoj disertaciji, a sigurna sam da se slažete sa mnom da je to nedopustivo za jedna doktorat. Ovu tvrdnju potkrepljuje i gospodin Mario Spasić, koji je imao uvid u ovaj doktorat.

Ovo je svakako razlog da se doktorat Ane Stevanović preispita, ali bez pritiska i ucene, kao što je to bila prilika i praksa preispitivanja i donošenja odluke o akademskoj nečestitosti pojedinih doktorata.

Mi iz SNS zalažemo se da su aršini jednaki za sve. Razlog zbog kojeg postoji sumnja da je jasan, a to je da je rektorka Beogradskog univerziteta dozvolila da se odluke Odbora za profesionalnu etiku donose pod pritiskom i ucenom.

Sami smo svedoci da pre dva dana studenti koji su ocenjivali rektorku Beogradskog univerziteta odlučili da izađu na izbore i to kao grupa građana „1 od 5 miliona“. To je svakako nezamislivo s obzirom da su oni politička organizacija, a ne nešto drugo kako su se predstavljali. I te kako je protivpravilan jedne nezavisne ustanove kakva treba da bude univerzitet.

Predlog našeg predsednika, Aleksandra Vučića, da se svi doktorati digitalizuju i tako budu dostupni za plagijat analizu, svakako je opravdano sa aspekta akademskog integriteta. O ovome je pre nekoliko dana govorila i rektorka Beogradskog univerziteta na RTS, ali je više puta ponovila da je ovo skup proces i da je moguće sada trenutno da se sprovede samo danas na tri fakulteta u Beogradu.

Takođe, tom istom prilikom je izjavila da se vode pregovori između Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i KONUS u vezi finansiranja preispitivanja doktorskih disertacija, pa bi ovom prilikom takođe postavila pitanje ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja – dokle se stiglo sa tim pregovorima?

Na kraju, još jednom apelujem da se doktorat gospođe Ane Stevanović preispita da li je plagijat, u što kraćem roku, i da princip akademske čestitosti važi za sve, ali bukvalno za sve, bez obzira da li oni podržavaju Đilasovu ili neku drugu politiku. Zahvaljujem.