Eto, prosto čovek da ne zna šta da kaže, kada malopre ispadne jedan dinar mesečno, tako je rečeno, dranje kože s leđa. Sada kaže – malo je to, treba više.
Znate, kada bi bilo malo više smisla u rečima koje nam se upućuju ovde verovatno bi imalo i više osnova da štošta drugo kažemo. Ovo je opet sve ista priča kao juče i sve ista priča kao i na prethodnoj sednici i svaki put sve iznosa i iznova isto. Kažu, zašto smo mi tako strašne autokrate i tako veliki diktatori, a u isto vreme kažu – a nećete da ugušite te neke koji rade protiv vas. Pa eto, to vam je odgovor. Dajete ga sami sebi celog dana i svaki put ga dajete sami sebi, zato što smo tako veliki diktatori i tako strašne autokrate. E zato svi ti koji očigledno ne da ne rade u skladu sa našim interesima, nego imaju neke svoje principe i računice, i uopšte nije bitno da li sada pričate o televiziji ovo ili onoj, ovom ili onom distributeru signala, kao što vidite nikakav problem u ovoj zemlji nemaju, svi lepo rade i svima je sve dobro, ali opet kukaju kako nema slobode, nema demokratije i sve im je nekako teško.
E vidite, sami sebi najlepše moguće odgovore dajete. Pa i danas, kada u isto vreme pričate, ali pazite, u istom danu, na istoj sednici pričate, nemamo mi kao Skupština dovoljno uticaja na Javni medijski servis i vičete i pozivate – treba vi da promenite zakon, treba da jače stegnete tamo na Javnom medijskom servisu, a onda, možda 45 minuta ili sat i po kasnije kažete – imate vi veliki uticaj na te ljude i svi oni sve rade što im vi kažete. Eto, to vam je još jedan pokazatelj kako stvari u ovoj zemlji stoje. Dok se mi držimo zakona i pričamo, svako nek radi samo u skladu sa propisima i nikome ništa faliti neće, samo nek ne diraju druge ljude, ništa im više nikada tražili nismo.
S druge strane, ne možete nikako sami sa sobom da se dogovorite – a šta nam to prebacujete sve vreme? Je li loše to što je prosečna plata u Srbiji 500 evra? Je li mera i pokazatelj nečije nesposobnosti onih koji su bili pre nas u prilici da se o Srbiji staraju? Pa mnogo mi je žao, ali narodu ne možete da prodate priču – to je loše, samo zato što se vi osećate neuspešno zbog toga. Da li je loše, pošto se postavilo pitanje šta smo dobili, a šta smo izgradili, kada imamo te auto-puteve koje smo čekali decenijama? Pa teško možete nekoga da ubedite. To što je to mera nečije nesposobnosti, mnogo mi je žao, ali sa tim će ti isti ljudi morati da žive na neki način.
Konačno, šta je, kako i koliko uvećano, napumpano? Pa evo, kažu ljudi koji se u te stvari razumeju, pomenuh malopre onaj čuveni Most na Adi, 130 ili 140 miliona evra da je mogla biti realna cena. Kako je to napumpano, prenaduvano na 450 i što ste u tome učestvovali? Počnite od toga, jer to su, znate, stvari koje ljude opredeljuju, ono što svojim očima vide. Kao što vide most i vide da nikakvog smisla nema da to toliko košta, toliko s druge strane vide auto-put kog tu do juče nije bilo, pa im je drago što tako nešto postoji, što ga sada imaju.
Dakle, to su stvari koje ljude pre svega opredeljuju. A sve ovo što smo učinili da demokratije bude više, da slobode bude više, na te stvari smo mi, da to dobro znate i da dobro razumete, ponosni. Time što smo omogućili da bude lakše nego ikada i onima koji nemaju šta da ponude narodu, da ipak i ako neki glas dobiju postanu sutra ponovo narodni poslanici, pa na to smo takođe ponosni. I to je pokazatelj koliko drhtimo pred nečijim činjenicama, a za sve ostalo, kao što rekoh, pošto svaki dan slušamo isti govor, smatrajte – odgovori su isti kao i svaki put i pozdravite Đilasa kada ga vidite, nešto se ne pojavljuje ovih dana.