Evo jednog predloga, jedne tačke oko koje, po mom mišljenju, ne bi trebalo da bude razlike među nama. Naravno, neka rešenja mogu uvek da budu bolja, zato postoje amandmani, postoji rasprava u pojedinostima i ja podržavam sa zadovoljstvom ovaj Predlog zakona o formiranju Memorijalnog centra „Staro Sajmište“ i mislim da i javnost Republike Srbije, takođe generalno stoji na toj liniji i mogu samo da izrazim žaljenje što tako nešto nije učinjeno ranije, što je jedno od pitanja, prvog koje upućujem ovde nadležnom ministru.
Ali, važnije od toga, zašto nije do sada, ovoga puta zaista stoji ona formacija – Bolje ikad, neko nikad. Kažem, generalno i ova predložena rešenja su u redu. Činjenica je da je sramota, i da ne kažem još neku težu reč od toga, da do sada ovaj Memorijalni kompleks i ovo mesto pogroma desetine hiljada, ljudi, Srba, Jevreja i Roma, nije dostojno obeleženo. Kažem, sada struka treba da vidi, da da neke predloge, kako se to na najbolji način može regulisati.
Mislim da ovaj Predlog zakona koji sam pažljivo pročitao, nije loš, kažem, neke stvari verovatno mogu da budu i bolje rešene, o čemu sam govorio i na Odboru za kulturu koji je održan pre ovde naše sednice.
Ono što je tu ključno i što jeste važno, to je da se na ovaj način daje doprinos kulturi sećanja, ne samo kao nekoji frazi, nego kao nešto što nas čini onim što jesmo, posebnu jednu liniju, poseban jedan kontinuitet, jednu istorijsku vertikalu, pozitivnu istorijsku vertikalu i građana ove zemlje, ljudi, Srba i svih drugih koji žive u Republici Srbiji, sećanje na žrtve, na jedno strašno vreme i podsećanje i upozorenje da se to vreme ne vrati u ovom ili u onom obliku.
Zato mislim da je kultura sećanja strahovito važna, kao što je važno podsećanje na ono što se dešavalo i posebno u kontekstu aktuelnih tendencija iz procesa u savremenom svetu koje ne možemo ignorisati, ne možemo se praviti da ne postoje, a koji i sada stoje, kako se to sada kaže, u istorijskom revizionizmu, odnosno tendencijama istorijskog revizionizma i negacionizma, odnosno pokušajima relativizacije onoga što se dešavalo u Drugom svetskom ratu, a tu pre svega mislimo na genocid nad Jevrejima, ali i drugim narodima koji su bili na putu realizacije i koji su shvaćeni, doživljeni kao da se nalaze na putu realizacije projekta velike Nemačke, velikog Nemačkog Rajha. To su, dakako, Sloveni i, dakako, unutar toga, pre svega, Srbi i Rusi.
Dakle, ja ovu izgradnju Memorijalnog centra sa dva muzeja, koliko sam razumeo, unutar njega, „Staro sajmište“ vidim u kontekstu šireg projekta, dakle i negovanja kulture sećanja i održavanja, ne samo uspomene, nego održavanja ugrađivanja u nacionalni identitet na način na koji to do sada nije dovoljno, rekao bih, učinjeno i kroz obrazovane i kroz nastavne planove, nije dovoljno to implementirano to sećanje na ono što se dešavalo i na sve žrtve koje su podnete tokom Drugog svetskog rata i gde su najveći stradalnici, naravno, bili svakako Jevreji sa područja bivše Jugoslavije, ali svakako brojčano gledano srpski narod, dakle srpski narod širom bivše Jugoslavije.
U tom svetlu moje drugo konkretno pitanje za gospodina ministra jeste – da li je predviđena i kako je predviđena organizaciono i strukturno relacija ovog Memorijalnog centra „Staro sajmište“ sa Muzejom genocida? Dakle, možda čak dobar deo javnosti, i to dosta govori, ne zna uopšte da postoji Muzej genocida u Republici Srbiji, koji je jedna relativno novija institucija.
Po mojim informacija, po mojim saznanjima on prilično tavori, nema ni svoju zgradu, nema ni, vrlo, vrlo, skromne resurse. Meni se čini da bi Muzej genocida trebalo da bude krovna institucija unutar kojim bi onda koordinirala i aktivnost ovih drugih područnih muzeja, uključujući i ovaj Memorijalni centar „Staro sajmište“, i neka druga stratiša, neki drugi memorijali i stratiša na prostoru Republike Srbije.
Dakle, dobro je što se pravi ovaj Memorijalni centar „Staro sajmište“. Jeste da će možda neki investitori ostati bez privlačnog poslovnog prostora na koji su bacili oko, ali mislim da je ovo mnogo važnije, korisnije, dragocenije i za Republiku Srbiju i za budućnost, kažem i za identitet, za sećanje građana, stanovnika Republike Srbije, nego što bi možda bio neki šoping mol, ili neki tržni centar koji bi na tim privlačnim lokacijama mogao biti izgrađen.
Ali, da ne krenemo sada u drugu krajnost, moja sugestija i preporuka je da se napravi, da li sada ili kroz neke buduće izmene i dopune Zakona o kulturi ili ovim memorijalima, da se napravi jedna hijerarhizovana ili polu-hijerarhizovana struktura gde bi po mom osećaju Muzej genocida trebalo da bude stožer, a onda ovi područni, ili mesni muzeji, koji obeležavaju, čuvaju sećanje na konkretna stratišta i konkretne žrtve.
Muzej genocida, ako se ne varam, ima svega sedam zaposlenih nekoliko stručnih saradnika, vrlo skromna sredstva i mislim da uz podršku ovoj inicijativi za izgradnju Memorijalnog centra ne bi bilo dobro da nešto što bi bilo logično da bude centralna i krovna institucija, barem kada je reč o ovom delu, o ovom segmentu kulture sećanja, da ona ostane, da tavori na tom nivou, a da ovi džikljaju, možda atraktivniji za neku vrstu donacija, za neku vrstu međunarodne pomoći koju će, pretpostavljam, na koju se računa, a to piše u ovom Predlogu zakona, kada je reč o Memorijalnom centru „Staro sajmište“.
Muzej genocida sa akcentom na genocid prema srpskom narodu u Drugom svetskom ratu, teško da može računati na neke velike donacije, teško da može računati da će se neko iz sveta tu pretrgnuti od pomoći materijalne, i to mora pre svega biti briga države.
Dakle, podržavam ovaj Predlog, ali bih insistirao na tome da se vidi kako se može horizontalno i vertikalno strukturirati i koordinirati rad ovih memorijala i ovih područnih muzeja, a sa ovim Muzejom genocida koji bi bio tu negde u centru, na ovaj ili onaj način, tog projekta i tog segmenta kulture sećanja.
Na kraju, da kažemo to najdirektnije i srpski, mislim da su, sticajem okolnosti, pre svega s obzirom na broj žrtava, koje su podneli srpski i jevrejski i ruski narod, najzainteresovaniji za ovakvu vrstu kulture sećanja, i verovatno najžešći borci, trebalo bi da budu najžešći kritičari ovih revizionističkih tendencija koje postoje svuda u svetu. Ne mislim da je to kod nas čak nešto izraženije nego drugde, mislim da je kod nas i manje, ali postoje, i strašno je kada postoje, čak ih u među narodima kao što su Srbi, Jevreji i Rusi, ali mislim da bi svim građanima sveta, i svim državama koje su svesne zla i jedinstvenosti tog zla, koje je sredinom prošlog veka se nadvilo, ne samo nad Evropom nego nad čovečanstvom, svima bi ova vrsta sećanja morala da bude u centru pažnje i primarna.
Nažalost, dnevnopolitički interesi, geopolitički interesi pojedinih vlada, ili rukovodstava ili nacija, stvar vode u drugom pravcu i sada umesto, kažem, ono što bi trebalo da bude neka vrsta podrazumevanog glavnog toga savremenom svetu kada je reč o čuvanju sećanja na zlo koje je, kažem, zadesilo Evorpu i svet u formi nacizma, i onoga što se dešavalo sredinom prošlog veka, mi imao vrlo razvijene, vrlo perfidne, vrlo agresivne tendencije u dobrom delu, čak i Evrope, da se te stvari relativizuju, da se izjednače dželati i žrtve, agresori i oni koji su bili meta agresije.
U nekom obliku blažem, ali jednako bolnom za nas možda i bolnijem, to se ponavlja kada je reč o događajima na prostoru bivše Jugoslavije, ta tendencija je prisutna i kada je reč o događajima na prostorima bivše Jugoslavije devedesetih godina, sada već prošlog veka.
Evo, uz to upozorenje i podsećanje i ovo pitanje, ja bih završio ovo moje izlaganje barem u ovom delu.
Hvala.