Hvala, gospođo Jevđić.
Reč ima Tatjana Macura. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Poštovane kolege, poštovana ministarka, poštovani članovi različitih ministarstava, dobrodošli u dom Narodne Skupštine. Verujem da današnji dan je svima vrlo emotivan i vrlo težak, kad je u pitanju rasprava o zakonu koji kolokvijalno nazivamo zakon o nestaloj deci, posebno ako uzmemo u obzir činjenicu da ovaj zakon neće rešiti problem nestalih beba u Srbiji. Te nestale bebe više nisu bebe, uglavnom danas govorimo o ljudima koji su odrasli, punoletni ljudi koji su, verovatno, u međuvremenu došli do takvih okolnosti da imaju i svoje porodice, a ljudi koji ih traže, odnosno njihovi roditelji možda su danas u prilici da možda traže, ne samo svoju decu, već traže i svoje unučiće.

S tim u vezi, pošto je tema ovako emotivna i retko ko da može da ostane sabran kada govori o ovoj temi, posebno svi mi koji smo imali intenzivne kontakte sa različitim udruženjima roditelja nestalih beba, postavlja se pitanje – koliko se sme uopšte ovakav jedan zakon u skupštinskoj raspravi, gde sa jedne strane sede predstavnici vladajuće većine i različitih političkih organizacija, a sa druge strane predstavnici opozicije i, takođe, predstavnici različitih političkih organizacija, smemo sebi da stavimo na teret i da dozvolimo da ovu skupštinsku raspravu zloupotrebimo i da je politizujemo i skandalizujemo na način na koji je to apsolutno neprimereno?

S tim vezi, ja se sad u ovom trenutku obraćam i kolegama koji sede prekoputa, jer znam da su ovih dana bili meta napada različitih političara sa ove moje strane, opozicione. Ne želim da niko stavlja i pravi spiskove narodnih poslanika koji će, u najboljoj nameri možda, pritisnuti taster da izglasaju ovaj zakon, a ja ću učiniti sve što je u mojoj moći da kao narodna poslanica njih ubedim da to ne učine. To je, dakle, jedna poruka koju upućujem.

Takođe, ne želim da proklinjem članove Vlade, posebno žene koje danas sede u Vladi, i da ih osuđujem zbog toga što su kao Vlada uputili ovaj Predlog zakona u skupštinsku proceduru, a ja ću učiniti sve što je u mojoj moći sa ove strane da ubedim vas da povučete ovaj zakon iz skupštinske procedure i da napišemo novi predlog, onako kako je to u interesu one grupe građana koji očekuju donošenje ili nedonošenje ovog zakona i koji su jedini relevantni da nam kažu da li je ovaj zakon u redu ili nije.

Dakle, ja ću još jednom da vas podsetim da ovaj zakon ne rešava problem roditelja u svim slučajevima koji potražuju svoju decu.

Danas sam na društvenim mrežama, pošto zaista danima ne spavam, verujem ni vi, bilo ko, dakle, ja nisam i ne bih volela da građani mogu da zamisle u kakvoj se mi poziciji danas nalazimo, dakle, ja sam danas na društvenim mrežama objavila jednu potencijalnu situaciju, kroz kakvu agoniju prolaze oni roditelji koji su možda dobili svoje dete, recimo, 1980. godine. Dala sam primer te godine, jer ja sam rođena 1981. godine.

Zamislite svakodnevicu tih ljudi koji svako jutro ustanu i pitaju se – gde je danas moje dete? Da li je ono živo, da li je ono preminulo? Ako je preminulo, gde je sahranjeno? Ako je živo, da li je ono danas srećno, da li ima svoju porodicu? Kako živi? Da li ja imam unučiće? Da li smo se slučajno sreli? Da li je nekad to moje dete stajalo pored mene u autobusu?

Zamislite 40 godina odnosa tih roditelja sa svojom neposrednom okolinom u kojoj ih je sigurno neko nazvao ludim, jer misle da su paranoični i da ne razumeju i da ne mogu da se pomire sa činjenicom da im je dete možda u porodilištu preminulo i da ne mogu nikako da prihvate tu istinu.

Zamislite koliko su oni podložni manipulaciji, ko im se sve za tih 40 godina obratio nudeći kojekakve usluge i pomoć i na koji su sve način bili oštećeni ili izmanipulisani. Zamislite kakav je njihov odnos sa državom.

Oni su danas visokospecijalizovani detektivi, to odgovorno tvrdim. Ja znam kroz kakve su procedure oni prolazili i šta su sve učinili tragajući za istinom šta se u stvari dogodilo sa njihovom decom.

Zamislite na koliko su vrata oni pokucali, zamislite koliko su puta bili odbijeni, zamislite koliko su se puta obratili Povereniku za zaštitu informacija od javnog značaja, ne bi li došli do dokumenata koji su im potrebni da bi utvrdili šta se dogodilo sa decom za koju sumnjaju da su ukradena.

Današnji zakon koji se nalazi na dnevnom redu ne može da reši sva ova njihova pitanja. U konačnici, kada se ovaj zakon primeni, navešću i detalje ovog zakona, oni posle toga 40 godina i, recimo, za koji mesec kada ovaj zakon stupi na snagu i na njihov se slučaj primeni, dobiće odgovor za ovih 14.600 neprospavanih dana i noći kada sam se pitao kakvu boju očiju ima moje dete. Dobiću nadoknadu od 8.462 evra za pretrpljeni bol. To će biti konačnica nakon primene ovog zakona.

Sada ću da se vratim na odredbe samog zakona i da malo, neću da se ponavljam, jer su sve kolege vrlo detaljno opisale kakve su sve procedure vođene u poslednjih 19, 20 godina kroz parlament, i podsetiću vas da negde prvi kontakt i ozbiljniji kontakt i prve ozbiljnije informacije u vezi sa problemom nestalih beba u Srbiji dobili smo u Izveštaju 2010. godine, u Izveštaju Zaštitnika građana koji je tada upućen. On konkretno ne donosi nikakva rešenja, niti ima neka konkretna saznanja, ali ono što se nakon sprovedene istrage, koju je on u okviru nadležnosti koje je mogao da ima sproveo, dovodi do zaključka da je to u stvari bila jedna nehumana procedura i jedna apsolutna zloupotreba birokratije.

Nakon svega toga, kada roditelji koji su dobili to, eto, da kažem, kao prvo saznanje u obliku nekog izveštaja, potpuno je racionalno da oni danas nemaju nikakvo poverenje u državu.

Ovaj se zakon konkretno nalazi drugi put u skupštinskoj proceduri za vreme ovog saziva. On je došao prvi put 2016. godine i ja sam isto tada trebala da se bavim ovim zakonom. S tim u vezi sam potpuno sigurna da ovaj predlog zakona i tadašnji predlog zakona i ovaj predlog zakona koji danas imamo nije suštinski izmenjen, iako je tada pod pritiskom javnosti, udruženja roditelja, nevladinih organizacija relevantnih koje se bave ovim pitanjima i narodnih poslanika. Dakle, on jeste bio povučen iz procedure da bi se poboljšao kvalitet ovog predloga. Međutim, suštinski on nije promenjen. Usvojeni su neki amandmani koji suštinski ne rešavaju ozbiljne probleme koji će nastati primenom ovog zakona.

U međuvremenu je, u martu mesecu 2018. godine, verovatno u želji da se štite najbolji interesi, da se zalažu za najbolje interese, osnovana i Vladina komisija koja bi trebala da ispita, imala je određene zadatke i trebala je da pomogne u pisanju konkretno ovog zakona.

Međutim, ja sam juče postavila to pitanje u Narodnoj skupštini predstavnicima Ministarstva pravde i Vladi Republike Srbije. Znate, za te dve godine njihovog mandata koji treba da istekne za koji dan, oni nisu uputili ni jedan jedini izveštaj, ili on bar javnosti nije bio dostupan, o tome šta je tačno učinila komisija i do kakvih se zaključaka došlo, da bi se ti zaključci mogli uneti u predlog zakona o kojem mi danas raspravljamo.

Podsetiću vas i da smo imali javno slušanje. Dakle, ovaj zakon nije prošao zvaničnu proceduru koja je bila neophodna da se prođe, a to je javna rasprava. Ovaj zakon je zbrzan u jednoj od mogućih procedura koja se zove javno slušanje, održano je krajem prošle godine. Na tom javnom slušanju bio je i predstavnik Ministarstva Čedomir Backović. On danas nije ovde sa nama. Bio je predstavnik Saveta Evrope. Takođe, bili su predsednici svih odbora koji su organizovali ovo javno slušanje, kao i narodni poslanici koji ovde danas sede, ali su bila i sva udruženja roditelja koja se bave pitanjem nestalih beba.

Nažalost, sad ne mogu da se složim u potpunosti sa gospođom Živković, koja je govorila malopre i vrlo emotivno. Dakle, na tom javnom slušanju apsolutno sva udruženja roditelja su se usaglasila sa tim da oni ne prihvataju predlog zakona koji se danas nalazi na dnevnom redu Skupštine.

Još jednom ću da vas podsetim, jedini interes koji mi kao narodni poslanici danas treba da zaštitimo jeste interes tih roditelja koji traže svoju decu. Ako apsolutno oni nisu saglasni, uprkos možda što pojedinci jesu, jer misle da će im ovo rešiti njihove probleme, ja kažem, predmet su ozbiljnih manipulacija, pa me i ne čudi kada od pojedinih roditelja možda i dobijete poruku da će se ovim zakonom nešto rešiti. U biti, sva udruženja na javnom slušanju su stala iza toga da ne prihvataju ovakav predlog zakona.

Ovaj zakon je u suštini nepopravljiv. Dakle, lično sam pokušala i 2016. i sada, 2018. godine, razgovarajući sa raznim udruženjima, da pokušamo da amandmanima unapredimo ovej zakona, jer razumem, bez obzira što sam na strani opozicije, a vi na strani vladajuće većine, da će zdrav razum učiniti sve da se ovaj zakonski predlog poboljša. Međutim, toliki broj amandmana čini ovaj zakon praktično neprimenljivim i predstavlja problem.

Sada ću se osvrnuti na tekst ovog zakona. Dakle, kao što jeste navedeno u nekoliko izlaganja koja smo ovde imali prilike da čujemo, nekoliko od par stotina do par hiljada ljudi danas traži svoju nestalu decu. Nećemo da razgovaramo o tome da li su ta deca preminula ili su živa. Oni opravdano sumnjaju u to da su im deca živa i žele da se uvere u to. Dakle, ovaj zakon je pisan pod pritiskom Saveta Evrope, nakon donete presude u Evropskom sudu za ljudska prava u slučaju Zorice Jovanović protiv Republike Srbije.

Prve dve odredbe govore o tome šta ovaj zakon treba da uredi. U 2. članu ovog zakona se to i opisuje, što znači da je ovaj zakon eksplicitno vezan za jedan slučaj u donetoj presudi Zorice Jovanović protiv Republike Srbije i to stoji u ovom zakonu. Niko nije podneo amandman kojim će ovo drugačije biti uređeno.

Dakle, ovaj zakon, kada stupi na snagu, ma šta god mi pričali ovde, neki pravnik koji bude trebao da ga pročita, da ga proanalizira, on će reći – cilj ovog zakona je Zorica Jovanović, presuda pred Evropskim sudom za ljudska prava i ni jedan drugi slučaj.

Ovde postoji neka korelacija koja je napravljena da bi mogli da se reše neki drugi slučajevi. Međutim, to ne mora ničim biti garantovano.

U 21. članu koji je najsporniji i najčešće je govoreno o njemu… Neću da govorim o detaljima vezano za zakon, to ćemo kada bude bila amandmanska rasprava. Dakle 21. član kaže u svom 3. stavu – ako ne mogu da se utvrde činjenice koje objašnjavaju šta se sa nestalim novorođenim detetom dogodilo, da prevedem, ako država Srbija ne može da utvrdi okolnosti pod kojim se dogodio nestanak nečijeg deteta, onda sud rešenjem konstatuje da ne može da se utvrdi status nestalog novorođenog deteta. To je kraj priče, nema dalje od ovoga.

Ako država naša i svi državni organi i institucije utvrde da nema dalje, onda dolazimo do člana 23. o kojem se najčešće ovih dana govorilo u javnosti, a to je pravična novčana nadoknada koja ne može da se dosudi u iznosu većem od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, po zvaničnom srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan donošenja.

Neću da licitiram da li je iznos od – do 10.000 evra malo ili mnogo. Mnoge kolege su ovde govorile o tome. Uporedile su subvencionisanje u privredi i razne neke druge stvari sa kojima možemo porediti da li postoji uopšte cena deteta.

Isto tako, u obrazloženju ovog zakona se kaže da su se pozvali na slučaj Zorice Jovanović kojoj je presuđen u Evropskom sudu za ljudska prava. To nije obavezalo Republiku Srbiju da kaže – da, mi moramo da damo do 10.000 evra. Mi smo mogli kao država da nađemo rešenje i da shvatimo koja je to količina bola, kroz šta su prošli ti ljudi, koliko su u stvari novca oni potrošili tragajući za istinom o svojoj deci i da kažemo – u redu je, preporuka Evropskog suda za ljudska prava je da to bude 10.000 evra, da se vezujemo za presudu koja je vođena u slučaju gospođe Zorice Jovanović protiv države Srbije, ali mi možemo da taj iznos i promenimo. Ne moramo da se vezujemo za njega.

Dakle, tu se vidi jedna puka formalnost ispunjavanja očekivanja, odnosno zaključaka i uputstava koje je država Srbija dobila od Saveta Evrope.

Imali smo sednicu Odbora za pravosuđe pre neki dan i raspravljali smo o amandmanima. Jedan od kolega koji sedi tu pored vas bio je na toj sednici. Dakle, nisu se javljale druge kolege da analiziramo kakvi su to amandmani.

Osnovna zamerka roditelja, dakle ja štitim interese roditelja, pa zato i kažem, jeste jedan amandman koji se tiče DNK analize, koji kaže da ako roditelji ne pristanu na to da daju svoj uzorak na DNK analizu, onda se taj postupak prekida. Zašto je ovo sporno? Setimo se žene s početka mog izlaganja. Ta žena 40 godina kuca na vrata različitih institucija, 40 godina ona nailazi na ta ista zatvorena vrata. U međuvremenu su neki od njih i došli do onih čuvenih kalupa o kojima se takođe u javnosti mnogo govori, pa su došli do strašnih saznanja u vezi sa tim šta se u stvari nalazi u tim kalupima.

Da li mislite da ti ljudi imaju poverenja u državu, opravdano, ne u vas konkretno, jer taj problem je star zaista dugo? Da li zaista mislite da ti ljudi imaju bilo kakvog poverenja da će ova država sprovesti pravu analizu, kvalitetnu istragu i omogućiti im da se na kraju suoče sa tim da li im je dete živo ili ne? Oni opravdano nemaju poverenja, žele da se zaštite kroz zakon koji će biti relevantan i na snazi u Republici Srbiji, da mogu da sprovedu paralelno svoje istrage koje su do tada vodili. Te analize mogu da urade u inostranstvu, na neki način.

Dakle, i amandmani o kojima se u javnosti, s obzirom da nismo imali javnu raspravu, raspravljalo i pomoćnik ministra Backovića je o tome govorio na Javnom servisu RTS da će se uputiti neki amandmani. Mi smo njih imali prilike da vidimo tek kada je počela sednica Odbora za pravosuđe pre dva dana. Dakle, opravdano se produbljuje sumnja roditelja u nameru države da reši njihov problem.

Pošto ja nisam zagovornica populizma i ježim na populizam kojim smo svi izloženi, posebno na zloupotrebe ovakvih tema u političke svrhe, ne bih mogla da iskritikujem ovoliko zakon a da vam ne ponudim rešenje. Postoji rešenje i postoji mogućnost da mi ove probleme rešimo i da izađemo u susret jedinoj interesnoj grupi u ovom slučaju, a to su roditelji nestalih beba.

Prvo što može da uradi Vlada Republike Srbije jeste da dobro razmisli još jednom, ne stavljajući bilo kome na teret da li je ta odluka, kada ste uputili zakon, bila dobra ili ne i da povuče ovaj zakon, da pozove roditelje, nevladine organizacije, zainteresovanu javnost i da se ponovo napiše predlog zakona.

Drugo što možemo da učinimo, odnosno šta može ova institucija ovde da uradi, da moje kolege koje čine danas vladajuću većinu za nekoliko dana, kada dođe trenutak usvajanja zakona, ne pritisnu taster „za“, da se zakon koji će biti neprimenjiv u praksi ili će donositi loše rezultate nakon primene ne izglasa.

Treća stvar koja može da se učini, a to je da pošaljemo poruku danas sa Trga Nikole Pašića na Andrićev venac i da kažemo da u slučaju da moje kolege zbog političke odluke koja je doneta na nivou njihovih političkih stranaka budu u prilici da moraju moralno da donesu odluku i da kažu – da, pritisnuću taster i izglasaću ovaj zakon, predsednik države može da taj zakon ne prihvati i da ga vrati u skupštinsku proceduru.

To su tri procedure koje mi možemo iz tri različite institucije da učinimo da bismo izašli u susret zahtevima roditelja koji traže svoju decu, a koji suštinski samo nemaju poverenja u državu. Da im vratimo poverenje u državu, to je cilj.

Šta možemo da uradimo mi kao narodni poslanici? Ja znam šta ćemo mi da uradimo. Ukoliko se ovaj zakon izglasa i predsednik države ga prihvati kao takvog, moja poslanička grupa će sigurno predati predlog zakona o prestanku važenja ovog zakona koji će Skupština usvojiti i obratićemo se Ustavnom sudu. Sigurna sam da će se i roditelji dalje obraćati Sudu u Strazburu.

Dakle, hajde da budemo svi vrlo dobronamerni. Ne mislim da bilo ko sedi danas ovde u ovoj sali nije dobronameran. Hajde da razumemo šta roditelji, koji traže svoju nestalu decu, očekuju od nas. Hajde da ne izglasamo ovaj zakon. Hajde da pošaljemo poruku Savetu Evrope i sednici koja se očekuje početkom marta iz koje postoji mogućnost da Srbija trpi posledice zbog toga što nije odreagovala na presudu koja je donet. Hajde da svi narodni poslanici napišu zahtev Savetu Evrope i zamolimo ih da se, recimo, ne usvoji rezolucija koja bi osudila državu Srbiju. Hajde da pokažemo da postoji nešto što zovemo nacionalni interes, ali stvarno, da se ujedimo svi, bez obzira da li smo trenutno na strani vlasti ili smo na strani opozicije.

Ovo pitanje nije vezano ni za jednu stranu. Ovo jeste nacionalni interes. Kroz ovo pitanje ćemo građanima Republike Srbije povratiti poverenje u državu koje su oni u međuvremenu izgubili.

Dakle, još jednom ću da ponovim šta možemo da uradimo - da vi povučete zakon iz skupštinske procedure, da narodni poslanici ne pritisnu taster u danu za glasanje i da izglasaju ovaj zakon, da predsednik države to ne učini, u koliko se zakon odavde proglasi usvojenim. Ja vas molim da sprečimo sve loše posledice primene zakona, za koji već danas znamo da nije primenljiv. Hvala.

Hvala gospođo Macura.

Reč ima prof. dr Slavica Đukić Dejanović.

Izvolite.

Uvažena poslanice, zaista vaša tendencija da kroz dijalog i argumente razgovaramo i o vrlo osetljivim temama, koje su sudbinski bitne vi kažete za roditelje, a ja kažem i za identitet pojedinaca, i za braću i sestre onih za koje se sumnja da su moguće nestale bebe bile pre trideset, četrdeset godina, pa i bake i deke koje nose i taj pečat i tu želju da dođu do istine, jesu negde tema na kojoj se i ljudski i poslanički zaista slažemo i trebalo bi da bude apsolutno tema koja će iznedriti najbolje moguće rešenje.

Dugo traje ovaj postupak potrebe da razgovaramo o zakonu i svaki narodni poslanik je imao mogućnost da podnese svoj predlog. Nekako mi se čini da je kritika o tome da nije dobro ono što se radi postala svojstvo svih nas i samo tu ne mogu sa vama da se složim da zato što zakon nije dobar i zato što se pojedine odredbe zakona mogu tumačiti, naravno od onih koji su najpogođeniji istinom, da je uopšte pitanje nestalih beba, pitanje Srbije, ne mogu da se složim da to treba da bude razlog da ga parlament ne rešava, odnosno da evo u dijalogu, kroz amandmane maksimalno ne popravimo tekst tog zakona, da ga ne izglasamo i na kraju da ga predsednik Republike ne potpiše.

Sve su to nekako predlozi koji me asociraju na to da ima onih koji rade i oni koji razgrađuju, koji kritikuju. Zaista sam videla vašu emociju i ne sumnjam u vašu želju da date svoj doprinos. Nekako je ovom parlamentu ne uporedivo bliža konkretna sugestija, kako da popravimo postojeći tekst i šta da uradimo da veći broj zainteresovanih bude zadovoljan ovim tekstom.

Nemam ni jedan argument da gospođi Živković ne verujem da je razgovarala sa jednim od roditelja i da je taj roditelj čak dao predlog da se ime čuje o kome se ovde radi. Ono što je sigurno to je da kada je Zaštitnik građana i kada smo dobili sugestiju, odnosno kada smo dobili definitivnu presudu Evropskog suda za ljudska prava da je povređeno pravo na porodični život iz člana 8. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, kada smo se suočili sa tom istinom, a dobili sugestiju da napravimo mehanizam, dolaska do istine, ta sugestija već dosta dugo traje, a kada smo i povukli sve zakone, pa smo povukli i ovaj, ne iz razloga da se nešto tu manipuliše sa samim tekstom zakona, nego prosto nov saziv je Vlade povukao sve zakone koje je prethodni sastav Vlade dao, zbog toga se ponovo 2019. godine u skupštinskoj proceduri nalazi ovaj zakon i sada o njemu razgovaramo, moram reći da su svi instituti koje ste imali kao mogućnost ovde iskorišćeni.

Vi ste 19. novembra imali javno slušanje. Gospodin Sumberg, koji je inače rukovodilac za izvršenje presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, je bio prisutan tom prilikom. On je u neku ruku izrazio zadovoljstvo spremnošću, pa čak i ponuđenim tekstom i čini mi se da je jedno od njegovih pitanja bilo - zašto se sa tim tekstom ne ide, zaista i u konkretnu proceduru? Nije bitno samo šta je rekao i pojedinac i šta je samo sugestija Evropskog suda za ljudska prava.

Bitno je ono o čemu je Slavica govorila, bitno je da kada donesete neki zakon, vi uvek imate mogućnost da imate izmene i dopune tog zakona, vi uvek imate tu mogućnost da život demantuje potrebu rešenja nekih predloženih odredaba, a da druge zapravo i te kako potvrđuje.

Meni se nekako čini da potreba ljudi koji su sada četrdesetogodišnjaci da znaju sigurno svoj identitet, da potreba baka i deka da znaju ko su im unuci, naravno pre svega potreba roditelja jer roditeljski nagon je jedan od najjačih nagona treba da bude zadovoljena, a iznalazak mehanizama i predlog ovog teksta zakona da dođemo do istine da li je neko novorođeno dete u periodu od nekoliko decenija zaista preminulo, da li je istina ta da se trgovalo sa tim detetom ili je možda istina da se mogu utvrditi svi oni elementi da sud može doneti rešenje da je prvi ili drugi prethodno naveden razlog zadovoljen jeste nešto što je realnost sa kojom moramo da se suočimo.

Za slučaj da se ustanovi da nema dovoljno argumentacije, a zakon zaista predviđa ne samo poseban postupak i pojačan proces discipline u formalno pravnom smislu, već predviđa i dostavljanje dokaza i podataka za sud u najbržem mogućem roku, dakle, hitan postupak, predviđa isključenje javnosti, posebno obučen policijski, službenički kadar koji će učestovati u svim tim procedurama, razne olakšice vezane za takse i troškove, predlaže da ako se tokom postupaka u vanparničnom delu ustanovi da postoji osnov sumnje za krivični postupak da sud odmah podnese krivičnu prijavu nadležnom javnom tužiocu.

Prema tome, to su dosta jaki argumenti da se u ovom mementu čini ono što je moguće, što je u sklopu sa sugestijama i potrebama, a da naravno ova materija može u perspektivi da se menja.

Slažem se da je bolje doneti zakon koji će možda pretrpeti neke izmene nego neregulisati ovako osetljivu materiju. Znate, ovo nimalo nije popularno. I u trenutku u kome ova Vlada i svi mi učestvujemo u ovoj raspravi mi zapravo govorimo da nama nije potreba da dobijemo samo aplauze. Mi zapravo šaljemo poruku, i ja se zahvaljujem poslanicima što u tome zaista zdušno učestvuju, da moramo rešavati i teška pitanja. Da je bilo boljih, pa i vaših ideja, gospođo Macura, verovatno bismo raspravljali o takvim idejama.

Ovo što je predloženo, ovo je u ovom momentu mogućnost koja daje i bolje mogućnosti. Zaista vam se zahvaljujem i nadam se da će i amandmanskim rešenjima tekst biti svakako popravljen, da ćete izglasati ovaj zakon. Vlada ga neće povući, ne bi ga predlagala da želi da ga povuče. Vi ćete svakako odlučiti onako kako parlamentarni život to i nalaže i ja vam se na tome zahvaljujem.

Hvala gospođo Đukić Dejanović.
Pravo na repliku, komentar ima Tatjana Macura.
Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Razumem poziciju u kojoj se vi danas nalazite, s obzirom da vi u stvari danas ne predstavljate Ministarstvo pravde već Ministarstvo bez portfelja koje se bavi nekim drugim pitanjima.

Ono što možda vi ne znate zato što nije u domenu vaših nadležnosti jeste da ovaj zakona 2016. godine i te kako su narodni poslanici pokušali da poprave amandmanima. Međutim, i tada smo iako jesmo bili vrlo dobronamerni poslali te amandmane, oni se mogu naći u skupštinskoj arhivi, a mogu vam ih i ja predati u nekoj pauzi, shvatili smo da je zakon sam bio nepopravljiv kao i sva udruženja roditelja, kao i nevladine organizacije koje su se bavile ovim pitanjima.

Takođe, moram da vas demantujem, postojao je Predlog zakona koji su napisali uz pomoć vrsnih pravnika, među kojima je i Vesna Rakić Vodinelić na primer, udruženja roditelja i uputili na raspravu, odnosno upoznali su sa tim Ministarstvo pravde i Vladu Republike Srbije. Međutim, nikada se nismo ni mi kao javnost, kao narodni poslanici, niti ti roditelji, niti nevladine organizacije, niti vi kao predstavnici Vlade, nismo se okupili oko tog Predloga zakona, da o njemu raspravljamo i da probamo kroz javnu raspravu taj Predlog zakona da unapredimo.

U suštini postavlja se pitanje, ovaj Predlog zakona koji je danas na dnevnom redu Skupštine, odakle on s obzirom da u međuvremenu nije održana javna rasprava, nisu uvaženi napori roditelja da se ovaj zakonski predlog unapredi i sa druge strane, postoji opravdana sumnja da je Ministarstvo pravde uporno insistiralo na tome da se sva relevantna udruženja roditelja sklone iz pisanja ovog zakona.

Do samog početka javnog slušanja koje je održano ovde krajem prošle godine, nije se znalo ko će uopšte biti pozvan na javno slušanje. Mnoge relevantne nevladine organizacije nisu dobile priliku uopšte da se obrate na tom javnom slušanju. Dakle, razumem vaš napor da danas ispred Vlade branite ovaj zakon, ali ja kao neko ko je od 2016. godine kroz ovaj Saziv upoznata sa ovim Predlogom zakona vam kažem da grešite kada kažete da narodni poslanici nisu imali svoje predloge, da javnost nije imala svoje predloge ili da se sama isključila.

Isključilo je Ministarstvo pravde, roditelje, nevladine organizacije, pa i narodne poslanike na neki način, diskreditovanjem ove teme u javnosti sa pričom, znate pa to nisu ni prethodne vlade učinile pre.

Mi znamo ko to sve nije učinio. Dakle, 40 godina ovaj problem lebdi u vazduhu. Ja još jednom ponavljam, ovo je Pandorina kutija koja se danas otvara u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Ja razumem i vaš položaj i položaj ministarke pravde koja danas nije ovde i predsednice Vlade koja danas nije ovde. Ja razumem sve vas i razumem vašu najbolju nameru.

Međutim, ovaj zakon, ovako kako je napisan, uz ozbiljno isključivanje javnosti, roditelja i nevladinih organizacija, neće biti dobro primenljiv, neće štititi interes roditelja koji traže svoju nestalu decu.

Hvala gospođo Macura.
Reč ima prof. dr Slavica Đukić Dejanović. Izvolite.

Dobro je da ste konstatovali da sam predstavnik Vlade, a ne Kabineta za demografiju i populacionu politiku danas.

Dakle, znate članovi Vlade vrlo ozbiljno razmatraju sve Predloge zakona koje šalju i vrlo stoje iza njih, bez obzira što svako ima svoj resor i drago mi je da ste to i konstatovali.

Rekli ste da je bio podnet Predlog zakona, ja sam se naravno, zainteresovala kakav je to Predlog zakona. Pre svega tim Predlogom je bilo predviđeno da se formira jedna komisija koja bi preuzela ingerencije sudova u Srbiji.

Dakle, to prosto nije bilo moguće, ni dopustivo, jer je neustavno. To je bio osnovni razlog zbog koga nismo uopšte mogli raspravljati o nečemu što je neustavno.

Sa druge strane i sami ste rekli da su i interne i eksterne aktivnosti ovog parlamenta bile toliko široke, da je toliko nas učestvovalo na najrazličitijim višedecenijskim naporima da dođemo ipak do istine koja je suština ovog zakona, jer ovaj zakon zapravo ne ukida mogućnost pokretanja krivičnih postupaka.

Ovaj zakon, zapravo daje obavezu svima onima koji utvrde bilo kakav osnov sumnje da treba da se pokrene krivični postupak, da to i učini. Ovaj zakon ne čini derogiranje bilo kog postupka, ni pojedinca pred sudovima, niti nekome uskraćujemo pravo da radi ono što je moglo do sada.

Ovaj zakon samo daje mogućnost da mehanizmima koji su ovde predloženi dođemo do istine, koja će upravo olakšati suštinsku, ljudsku poziciju ljudima o kojima mi pričamo ovde i za koje ja verujem da svi osećamo isto.

Dakle, predlog koji je bio dostavljen je bio neustavan i time zaključujem ovaj segment svog učešća u raspravi.

Hvala, profesorka Đukić Dejanović.
Reč ima narodni poslanik Tatjana Macura.
Izvolite.

Ja još jednom moram da kažem, nije suština da danas jedna drugu ubedimo koji je zakon bio gori. Suština je da mora ponovo da se napiše. To je suština.

Dakle, Ministarstvo pravde mora da pokaže dobru volju da želi da vrati poverenje građana u državu, u našu Republiku Srbiju, da ovo pitanje se stavi kao pitanje od nacionalnog interesa, da razumemo da ovaj zakon, jednako kao što možda taj predlog je bio u suprotnosti sa Ustavom, da će i ovaj zakon koji će stupiti na snagu, ako ga usvojimo za koji dan, biti takođe u suprotnosti sa Ustavom i da ćemo opet opteretiti Ustavni sud Srbije da razrešava još jedan u nizu zakona, za koji će se ispostaviti da je protiv Ustava.

Dakle, ja želim da to sprečimo, da učinimo sve što je u našoj moći. Vi kao predstavnici Vlade da probate da povučete Predlog zakona, mi kao narodni poslanici, da ne izglasamo taj zakon. Ako se sve to dogodi, da kažemo predsedniku republike da on ne potpiše taj zakon, zato što zakon ima ozbiljne probleme.

Mi ćemo pre ili kasnije doći u situaciju da ovaj zakon povučemo. Pre ili kasnije ćemo doći u tu situaciju, u ono što možemo danas da predvidimo. Ne želim ovu raspravu da zloupotrebim, da vam kažem na koliko zakona smo upozoravali samo u ovom Sazivu na lošu primenu nakon usvajanja.

Dakle, jednostavno, već danas se mogu predvideti okolnosti da ovaj zakon neće zaštiti interese roditelja, da će dovesti samo do materijalnog obeštećenja njihove patnje za dugi niz godina, koliko potražuju svoju decu, ali da suštinski neće rešiti pitanje toga gde su njihova deca, ako su preminula, gde su sahranjena i šta se sa njima dogodilo, ako su živa, gde su? Ko je odgovoran? Zašto su institucije svih ovih godina unazad štitile pojedince koji su to radili?

Dakle, jednostavno ovaj zakon njima apsolutno ne garantuje da će njihovi interesi biti zaštićeni.