Moram da konstatujem da ja stičem utisak da vi niste ni čitali zakon, a i da uopšte nemate pojma šta traže borci, a ni oni sami ne znaju pošto smo pet puta imali sastanke sa njima i pet puta su davali potpuno druge stvari i potpuno druge zahteve.
Njihov osnovni zahtev jeste da se izdavanje za borce uveća za duplo više para koliko se daje do sada. Nije sporno da se da njima i duplo više i ova država želi da daje onoliko koliko može za borce, jer oni su neko ko je stao ispred ove države kada je to bilo najpotrebnije. Ali, nemojte samo molim vas da mi pričate o stvarima koje nemaju veze uopšte sa ovim zakonom.
Dezerteri su one osobe koje su osuđene pred vojnim sudom. Krivica postoji i rešenje postoji. Vi kada se zapošljavate na bilo kakvu javnu funkciju, vama je potrebno da donesete dokument u kome piše da niste osuđivani. Ukoliko ste osuđeni za bilo šta, pa i za dezerterstvo koje je krivično delo, vi imate trag i postoji trag da ne možete da se zaposlite na bilo koju javnu funkciju.
Prema tome, ne treba uopšte to pisati u ovaj zakon i uopšte oni ni u jednom od svojih zahteva nisu to tražili nego su tražili da imaju dan boraca, što smo rekli da je nesporno, ali je predmet drugog zakona. Da imaju posebno ministarstvo, što nije predmet ovog zakona, već je predmet Zakona o ministarstvima. Da imaju status boraca, što ovde prvi put u ovom zakonu postoji.
Sad, lični zahtevi nekih od njih, kada je u pitanju PTSP, tu smo izašli u potpunosti, da kažem da nije tačno da nismo ništa izašli njima u susret. Posle sastanka sa predsednikom gde su oni izneli te pete svoje stavove i pete zahteve, neke od tih koji su bili realni mi smo svakako ubacili ovde.
Ne možete da tvrdite, ovaj zakon je vrlo specifičan. U izradi ovog zakona su učestvovala sva udruženja, svi savezi i svi koji su želeli da učestvuju i po ovome je specifičan ovaj zakon. Specifičan je i po tome što svaka javna rasprava u Republici Srbiji kada su u pitanju zakoni, se održava u najmanje pet gradova. Ovaj je u 13, a udruženja su tražila da bude i u Rumu u 14. Mi smo bili i u Rumi u 14.
Prema tome, mi smo gledali da bukvalno sve što je traženo i ovi ljudi koji protestvuju ispred pripadaju ratnim veteranima, ne borcima, ne kategoriji boraca, nego ratnih vojnih invalida, ovih koji su ispred Skupštine, odnosno u parku. Za njih ovaj zakon je bio korak ispred. To mogu svi, pitajte njih ako budu želeli da budu iskreni, a opet sa druge strane kada su u pitanju borci, opet vam skrećem pažnju, postoji i vi ste sada citirali taj član gde se prvi put uvodi borac.
Šta je bila ideja zakona? Do sada nije bilo uopšte registrovanih po bilo kojoj kategoriji, bilo ko ko je učesnik bilo kog rata. Mi nemamo danas u državi tačan broj onih koji su u statusu borca, ratnih vojnih invalida, civilnih invalida, veterana i svih drugih kategorija, nemamo. Mi ne možemo da tvrdimo bilo šta da možemo da uradimo bilo kome i bilo šta da damo, neke nove privilegije, kada ne znamo koliko ih ima.
Mi želimo sa ovim prvi put da uspostavimo registar, da taj registar omogući da svaka lokalna samouprava, ne samo država, zna koliko koje kategorije ima u lokalnoj samoupravi i da onda imamo pritisak i udruženja, i saveza, i ministarstva, i države na lokalne samouprave da se u skladu sa tim brojem omoguće neke privilegije upravo tim kategorijama, jer će onda oni moći da budžetiraju i da znaju koliko njih ima. Ako ih ima 300, nema ih 301 ili 299, i neće moći da se zloupotrebljava, jer sad se prvi put uvodi i legitimacija. Tako da svako od njih, kad mu se da neko pravo na lokalnoj samoupravi ili u državi, to pravo će moći da ostvari i neće moći da se lažira.
Vi sami znate kakve probleme smo imali u prošlosti i sami znate za vreme dosovske vlasti šta je sve činjeno i ko je dobijao kakve potvrde. Ko je sve dobijao potvrde da ima besplatan vrtić, besplatan parking i ko je sve bio osoba sa invaliditetom. Zbog svega toga je to i ukinuto. Hvala.
