Vreme grupe je potrošeno. Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.

Samo bih se nadovezao na ovo što je kolega govorio, još da neke stvari ponovim koje su dovele do toga da se uspori rad i da se ne ispoštuje rok koji je dat za zamenu oružanog lista, a, ponavljam, moglo je sve jednostavno biti.

Ovaj važeći zdravstveni pregled, ne onaj prvi koji je bio predviđen, koji ni piloti ne bi mogli da prođu, takođe da važi 10 godina, ali i da je bilo dovoljno samo još pored toga naknada za zamenu oružanog lista i bilo bi sve u redu. Znači, ne bismo bili u ovoj situaciji, bilo bi za godinu dana sve završeno.

Jer, ponavljam, građani Srbije koji poseduju legalno oružje su savesni građani, ne čine krivična dela sa tim oružjem, vode računa o njemu i ne ugrožavaju druge, a najviše sigurno sportski strelci i lovci.

Šta je isto dovelo do velikih problema, pa čak na terenu do različite situacije po policijskim stanicama? Recimo, u Kikindi se na jedan način po ovom pitanju radilo, u Zrenjaninu na drugi. Potrebna je obuka za rukovanje vatrenim oružjem.

Naravno, kada kupujete neko oružje prvi put i kada postajete vlasnik nekog pištolja ili puške da je potrebno da idete na obuku rukovanja tim oružjem. To je potpuno normalno, ali kada ste vi vlasnik jedne lovačke puške, znate ono, neolučene cevi sa dve cevke, viđali su to svi naši građani, lovac čovek, 40 godina nikad, ni jedan problem nije napravio, jer da jeste po nepotrebnom diskrecionom pravu koje je dato policiji bilo bi mu oduzeto.

Znači, svako, komšije, iz porodice, supruga, svako je mogao da ga prijavi i da mu bude oduzete oružje, ali nije. Znači, čovek je potpuno uredu, 40 godina koristi tu pušku i nije napravio nijedan problem. I vi tražite da ponovo ide na obuku, što opet košta. Ali, ajde što košta, kada sam pitao ljude u MUP-u zašto to traže, odgovor je bio – pa, mi nemamo evidenciju pre 2000. godine, ko je završio obuku, ko nije. Pa šta to briga građana što nemate evidenciju? Jel to njegov što on ima pušku 40 godina, a vi nemate evidenciju da li je završio obuku ili nije? To nije njegov problem. Prepišite lepo iz oružanog lista, napravite onaj poseban folder što bi rekli mladi, u programu i napišite – čovek poseduje bez problema 40 godina, nemamo u evidenciji da je položio, nema problema.

Ne, nego je i ovo korišćeno da se nekome ko je vlasnik streljane na lokalu napravi posao i onda u nekoj policijskoj upravi to ne rade, nego poštuju obavezno uputstvo direktora Policije, koji je poslao, da budemo iskreni, gospodin Rebić je došao na proslavu 120 godina Lovačkog saveza Srbije, treba je da dođe ministar, nije mogao, imao je hitnu sednicu Vlade u Novom Sadu. Došao je direktor Policije ispred njega, obećao svim lovcima Srbije da će to biti ukinuto, poslao obavezno uputstvo svim stanicama Policije u Srbiji da to više ne traže. Jedni su poštovali, drugi nisu poštovali. Jedni su tražili, drugi nisu tražili.

Ponavljam, u Kraljevu su tražili, u Zrenjaninu su tražili, u Kragujevcu su tražili čoveku da ide u Specijalni sud da traži da nije gonjen od Specijalnog suda za organizovani kriminal potvrdu. Besmislice. To je usporilo primenu ovog zakona, ali sada imamo priliku, ponavljam, hajmo da svi podržimo promenu što pre Pravilnika kako bi sve ove anomalije koje smo izneli ovde i koje se znaju na terenu promenili, a zakon, naravno u onom periodu u kojem budemo mogli u narednom mandatu i naravno oni koji budu narodni poslanici. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima Sreto Perić. Izvolite.

Oružje samo po sebi je svakako opasna stvar i dobro je što postoje, što su predviđene određene procedure za dobijanje dozvola, samim tim, kasnije za nabavku i nošenje, odnosno posedovanje tog naoružanja, jer da nije toga, ko zna kakva bi se situacija desila i mi svakako jesmo za tako nešto, ali tom prilikom predlaganja zakona treba naći optimalne moguće sprovodljive uslove za one koji žele da nose to naoružanje i da ga poseduju.

Još jednom da kažem da ćemo podržati ove izmene i dopune, odnosno izmene zakona koje se tiču produženja roka za preregistraciju naoružanja sa jedne strane i hoćemo da pružimo maksimalnu podršku i građanima Srbije koji poseduju to naoružanje i iz bilo kojeg razloga nisu stigli do sada taj rok da ispoštuju, ali isto tako ih molimo da daju podršku nama kako bi mogli da izvršimo procesuiranje svih onih koji posle 2000. godine nisu došli pod udar pesnice bilo kojeg sistema. Kada kažem pesnice, mislim na pravnu pesnicu, mislim na pravosudni sistem, a pre svega mislim na Dinkića, Labusa, Đelića, Pitića, Vlahovića i mnoge druge, koje kada bi mi sada hteli da ih nabrajamo, trebalo bi nam jedno vreme jednog redovnog zasedanja. Hvala.

Đorđe Vukadinović. Izvolite.

Zahvaljujem.

Iz svih ovih diskusija danas i prethodnih dana, mislim da nema bukvalno nikog koji govori, a koji ne podržava da se ovaj rok produži, i gotovo da nije bilo nikoga ko nije imao ozbiljne rezerve na sam tekst ovog Zakona o oružju i municiji čije mi izmene usvajamo, i iz vladajuće većine i nas iz opozicije. Dakle, očigledno postoji neka tačka očigledna i gotovo nezaobilazna kada su se tako različiti i politički i ljudski različiti poslanici oko nečega, gotovo, usaglasili, verovatno ne baš u celini, ali svejedno.

Povodom amandmana gospodina Perića, slažem se sa njegovom diskusijom, ali i sa nekim ovde stvarima koje je pominjao i gospodin Šormaz. Dakle, prosto je očigledno da su napravljene ozbiljne greške, ili manjkavosti, ili propusti prilikom donošenja ovog Zakona o oružju. Kako je do toga došlo, da li zbog slepog podržavanja ili uticaja nekih nevladinih organizacija, ili nekih koji su sponzorisali iz inostranstva donošenje tog zakona, ili zbog želje predlagača da budu veći katolici od pape, i da zakon bude što evropskiji, što moderniji, ili iz nekog trećeg razloga, ili samo prosto iz želje da se što veći namet i što više novca uzme građanima Srbije koji imaju oružje, a možda je sve to po malo uticalo da rešenja budu loša.

Rok nije bio kratak i to je s pravom ovde ukazano. Bio je dosta dug, ali očigledno da su zahtevi bili i komplikovani i mučni za većinu vlasnika oružja, odnosno onih koji bi morali da izvrše preregistraciju u ovom periodu. Kao što rekoh, nisam militarista, ne volim oružje, ali ima ljudi koji se time bave, ima onih koji to iz hobija, ima velika grupa ljudi, veoma mnogo ljudi koji su se profesionalno bavili time, koji su radili u službama bezbednosti, koji imaju kao poklon ili trofejno oružje, i koji su sada bukvalno kažnjeni i kao i svi koji poseduju legalno oružje.

Ono što je problem i o čemu treba vodimo računa, a to nije prvi put, kada donosimo zakone, da često kažnjavamo one revnosne, one ispravne i one poštene, a izlazimo u susret ili se indirektno favorizuju oni drugi.

Dakle, rečeno je, i to je strašno važan podatak i strašno ohrabrujući podatak, da strahovito mali procenat zločina je izvršen oružjem koje ima legalnog vlasnika. Znači, ljudi koji imaju, legalno poseduju oružje su strašno oprezni u njegovom korišćenju, a i spretni. Dešavaju se, nažalost, tragični slučajevi i zato su verovatno uvedene ove mere čuvanja, skladištenja adekvatnog tog naoružanja. Ali, meni je ipak malo nepojamno da, a znamo za slučajeve, vrlo konkretne slučajeve, da su nenajavljene kontrole dolazile da provere da li se adekvatno skladišti oružje, da li se adekvatno čuva i da, pošto smo zaključili da nije adekvatno uskladišteno, oduzimalo se oružje ljudima koji su decenijama legalni vlasnici tog oružja.

Pitam se, da li slične kontrole, da li iko slične kontrole vrši nad onima koji nemaju prijavljeno oružje, a recimo, pripadaju sumnjivim grupama potencijalno kriminalnog porekla i kriminalnog miljea. Da li su vršene nenajavljene racije ili kontrole, da bi se onda oduzelo oružje za koje nemaju dozvole. Bojim se, vrlo retko, a ovde smo vrlo strogi u kontroli onih koji uredno imaju oružje, prijavljeno oružje i možda ga, eto, nisu adekvatno skladištili.

Mislim da je to, kada ima u porodici male dece, to dodatno opravdava potrebu za tim proverama i adekvatnim skladištenjem, ali tamo gde nema male dece to nije toliko strašno, pogotovo, kao što rekoh, ljudi koji imaju oružje, legalno oružje, su pažljivi i iskusni i umeju sa njime da barataju. Mnogo veći problem su ovi razni ljubitelji koji poseduju nelegalno oružje i koji jesu u najvećoj meri počinioci, odnosno oni su u mnogo većem procentu počinioci raznih delikata koji uključuju upotrebu vatrenog oružja.

Još samo nešto. Dakle, mislim da postoji još jedna važna kategorija koja bi se u tim budućim, i važna stavka, kako bi se u tim budućim izmenama moralo povesti u njoj računa, a to je da jedan dobar deo građana poseduje trofejno oružje, neki su ga dobili za svoj rad, zasluge ili višedecenijsku službu u nekim organima ili za neka istaknuta dela pripadnici vojske, policije i slično.

Meni je neshvatljivo da za njih važi isto. Ja ne znam kako bi se osećao da sam ili član porodice ili taj čovek, koji je dobio od države poklon oružje, kažem kao izvrsni vojnik ili pripadnik policije, i da sada mora, ne samo da plaća porez na njega, nego da mora i da uz svu komplikovanu proceduru provere, lekarskih pregleda, provere kako ga čuva i skladišti, da prolazi.

Dakle, to je prosto bukvalno ponižavajuće za te ljude. Možda njih nema tako mnogo, ali baš u toliko pre bi bilo potrebno u tim budućim izmenama napraviti izuzetak za te i takve građane. Ne zbog toga što možda neki od njih ne bi to mogli, a neki ne žive lako pa ne bi mogli to da plate, nego prosto simbolički kao neka vrsta poštovanja za te zasluge zbog kojih su to oružje i dobili.

Da ne dužim, poslednja stvar na koju bih morao da skrenem pažnju, mada to poslanici znaju, ali javnost ne zna, ovaj zakon je predviđen da stupi na snagu odmah po izglasavanju i po objavljivanju u „Službenom glasniku“. To nije uobičajeno, to mora da bude baš neka hitna i preka stvar, da ne kažem neka ratna opasnost, nešto što će proizvesti nenadoknadivu štetu, da se na taj način ovakva hitnost uvodi u rad Narodne skupštine i zakona koje donosimo.

U principu je taj rok osam dana, nekada bude i mali kraći, ali generalno ovo ukazuje na neke vanredne okolnosti. Zapravo nije bilo potrebe ni za kakvim vanrednim okolnostima, završavam time, tokom ova prethodna dva meseca vrlo intenzivno je zasedala ova Narodna skupština, nije bio nikakav problem da ovo produženje, ovaj predlog produženja roka, sve vreme se o tome samo radi, bude ubačen kao jedna tačka dnevnog reda u neki od prethodnih sednica gde je bilo po 20, 30 tačaka. Moglo se tu naći, bilo bi usvojeno gotovo bez rasprave ili uz neku minimalnu raspravu i ne bi bilo potrebe za ovom hitnošću. Jer, obratite pažnju, sutra ističe rok, sutra ističe ovaj sada važeći zakonski rok i zato je neophodno da mi bukvalno u narednih pola sata, sat, dva ovo izglasamo da bi to moglo da bude objavljeno i da bi moglo da stupi na snagu.

Dakle, neće ovo proizvesti nikakve sada loše i strašne posledice, ali ukazuje na neku vrstu nemara onih koji su, ne mislim ja tu sada na same predlagače ove, ali možda je neko drugi, neko ministarstvo zaduženo i nadležno za ovo ili neko treći, treba da vodi računa o tome, da vidi kako stoji stvar sa preregistracijom ili kako loše stoji i da u nekoj od prethodnih sednica, nedelja, dana ili meseci ovo normalno izglasamo, a ne ovako posežući za, kažem, vrlo neobičnom i vanrednom merom stupanja na snagu bukvalno odmah. Hvala.

Na član 1. amandman je podneo Momčilo Mandić.
Da li neko želi reč?
Na član 1. amandman je podneo poslanik Nikola Savić.
Da li neko želi reč?
Nikola Savić, izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, u pitanju je zakon koji razmatra jednu veoma osetljivu materiju i iz tog razloga je neophodno da se ovde ima izbalansiran pristup kako se ne bi doveli u veće probleme nego koje je do sada ovaj zakon proizveo, odnosno nerazumevanje kojeg kod građana ima.

Naime, sa jedne strane svima je apsolutno jasno da svaki zakon mora da se poštuje, mora da se sprovodi pogotovo kada je u pitanju Zakon o oružju, ali sa druge strane moramo biti svesni da oni koji poseduju oružje, neke odredbe ovoga zakona doživljavaju kao represiju, u najboljem slučaju doživljavaju ga kao nepravdu koja im se nanosi.

Evo, neposredno pred ovo moje izlaganje, ja sam dobio SMS poruku od jednog mog poznanika iz, ajde reći ću, sela Berbatovo kod Niša, gde doslovno kaže – Saviću, nasledio sam pušku od oca, ti nisi hteo da mi pomogneš i sad tu moju pušku koristi neki milicioner. Ovo sam samo izneo kao ilustraciju kako običan čovek razume ovu situaciju. Dakle, zakon mora biti precizan i definisan u ovoj oblasti.

Kada je u pitanju oružje, pogotovo trofejno oružje, ono oružje koje je nasleđeno, većina ljudi danas to doživljava kao kofer bez drške. Znači, težak je za nošenje, a sa druge strane šteta ga je baciti. Jednostavno, to je uspomena na njihove očeve, dedove itd.

Ova Vlada bi, po meni, trebala da razmišlja, recimo, i na sledeći način. Zbog čega ne omogućiti svima onima koji nisu u poziciji da drže ovo oružje? Pa, dajte da osnujemo neki muzej vraćenog oružja, pa neka tamo stoji ime - taj i taj je vratio to i to oružje.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Šormaz.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, sada ću dati jedan primer kako je udareno na džep građana Srbije, a da nema nikakve veze sa zakonom, pa čak ni sa pravilnicima, u traženju nečega da se ispuni da bi se posedovalo oružje.

Naime, u zakonu piše da oružje mora da bude obezbeđeno, zatvoreno, zaključano i to je apsolutno ispravno i tako mora da bude. Jer, znate da smo imali nesrećnih slučajeva koji su se dešavali, da deca dođu do oružja u kući u kojoj žive i onda dođe do stradanja, do smrti, do različitih nesreća, katastrofa možemo reći zbog toga, zbog neodgovornog držanja oružja. Naravno da uvek postoje ljudi koji se na neodgovoran način ponašaju. Znači, oružje treba da bude zaključno, ali nigde ne piše da mora da bude zaključano, u zakonu to ne piše. U specijalno napravljenom metalnom ormanu koji je predviđen samo za oružje, to nigde ne piše, a na terenu se to traži. Znate koliko to košta?

Sad opet ponavljam, običan građanin koji 40 godina ide u lov, koji živi na selu, koji ima gomilu ormana u kojima je 40 godina držao pušku odvojenu od municije, jer je i onako i ovako pred lov išao da kupi neku patronu, jer nije imao pare da ima zalihe municije kod sebe, e sad od njega tražite da ima metalni orman gde je sve zaključano sa posebnom komorom za oružje, sa posebnim ovim, posebnim onim. Zašto se to traži?

Znači, kada se vrši ova provera o kojoj smo pričali, diskreciono pravo policije, uđe se čoveku u kuću i kaže – aha, nemaš taj orman, ne možeš da dobiješ oružni list dok ga ne kupiš, a on košta 10.000, 15.000, 20.000, 30.000 dinara, zavisi koji izabere. Pa, gde da ga kupim? Imaš u ovoj i ovoj radnji da ga kupiš. To je baš onako kako se dešava na terenu. To tako ne može i to je jedna stvar koja isto može da se promeni.

Opet kažem, često govorimo zakon, zakon, zakon. Ma, nije zakon loš. Ima on manjkavosti koje treba promeniti, govorili smo svi o njima, uvek se u primeni zakona otkrije neka manjkavost, ali ovde su oni koji su sprovodili taj zakon napravili građanima problem, pa čak suprotno i obaveznim uputstvima koja su dobijali od direktora policije.

Podsetiću šta sam rekao u načelnoj raspravi. Jedna od prvih stvari koju sam pre 20 godina čuo od jednog službenika Narodne skupštine Republike Srbije, koji je već nekoliko godina u penziji, ali ću ga uvek pamtiti jer mi je davao dobre savete, jedna od prvih stvari koju mi je rekao – Dragane, ako hoćeš da budeš uspešan političar, zapamti jednu stvari, svi političari su listopadni, a mi koji radimo u institucijama smo zimzeleni. Vi se menjate, a mi smo uvek tu. E, pa ti zimzeleni, ja pričam sve vreme, su napravili problem u ovoj primeni zakona. Hvala.