Hvala, gospođo Gojković.
Pravo na repliku ima gospodin Nenad Konstantinović.
Izvolite.

Zahvaljujem se.

Poštovana koleginica mene nije razumela ili nije razumela Ustav i nema diskusije o tome da vanredno stanje uvodi Narodna skupština, a ako ne može Skupština da se sastane, onda može i neko drugi. E to da ne može Skupština da se sastane, kao što je koleginica rekla, to je ona sama procenila. Mi smatramo da je Skupština mogla da se sastane, da u trenutku kada su radili svi tržni centri, u Srbiji je mogla da se sastane i Skupština, da u trenutku kada su bili sastanci u Palati Federacije, gde je bilo prisutno više od 250 ljudi u zgradi ili 500, mogla je i Skupština da se sastane i Skupština je o tome trebala da raspravlja.

Ali, zašto je trebala da raspravlja? Nije sporno da bi bilo uvedeno vanredno stanje i niko se ovde nije protivio tome što je uvedeno vanredno stanje, nego je trebalo da se raspravlja pred građanima, da oni to mogu da vide, da dobiju obrazloženje stručnjaka i da onda te mere prihvate. Ja sam siguran da smo o tome raspravljali u Skupštini tada ili čak nakon 48 sati, kao što Ustav kaže, da bi te mere bile, s jedne strane, humanije, a s druge strane prihvatljivije.

Ono što ste govorili vezano za donacije, ono što je tražila ujedinjena demokratska Srbija, a to je da se objavi spisak svih donacija i da znamo koliko nam je donirala Kina, koliko EU, koliko Rusija, koliko Amerika, i te donacije treba objaviti, kao što treba objaviti i sve donacije EU u zdravstvo.

Pominjali smo da je zdravstveni sistem opstao i to je dobro. Opstao je zahvaljujući lekarima, ali opstao je i zahvaljujući donacijama EU. Preko stotinu miliona evra je EU donirala za naš zdravstveni sistem.

Nesporno je da je naša budućnost u EU i da mi moramo da se okrenemo ka EU i u ovim teškim trenucima i teškim vremenima i kada je u pitanju naša ekonomija. Ministar finansija to sigurno bolje zna od drugih. Mi trgujemo isključivo, maltene, sa EU i sa našim regionom. Dakle, mi smo okrenuti ka EU i ne možemo bez EU da postojimo kao izolovano ostrvo u sred Evrope.

Drugo, mi hoćemo da naša deca imaju i mogućnosti i budućnost kao što imaju deca u EU. Naši građani nam to poručuju koji odlaze iz ove zemlje da oni odlaze u EU, 85% onih koji ode u EU, a ne odlazi u Kinu i u arapski svet.

Hvala, gospodine Konstantinoviću.
Reč ima Maja Gojković, pravo na repliku.

Da vam kažem, ne znam gde ste bili u vreme uvođenja vanrednog stanja, tržni centri nisu radili, škole nisu radile. Ne znam gde vi živite. Možda neke privatne škole, nemam pojma, ali živimo izgleda u dve različite države.

Još jednu neistinu ste izneli i to je taj problem što se vi krećete u nekom krugu određenih ljudi koji očigledno odlaze i šalju decu da se školuju samo u zemlje EU.

Ja nemam ništa protiv zemalja EU. I ja sam jedno vreme živela u Saveznoj Republici Nemačkoj i tamo mi se školovalo, zato što nisam znala druge jezike. Znala sam nemački, pa sam se zato tamo i školovala, nisam mogla da se školujem u Kini ili u Rusiji kada ne znam ništa, ne znam reč njihovih jezika. Ali, izuzetno mnogo građana naših ide sada u Narodnu Republiku Kinu da radi, moram da vas obavestim.

Arapski svet, vi kažete - ne ide u arapski svet. Bože, Nenade Konstantinoviću, gde vi živite? Znam barem 20 ljudi iz vašeg okruženja ili koje vi poznajete koji idu u Emirate, idu u Katar da rade itd. Dosta njih ide i u Rusku Federaciju da rade. Nije to ono vreme pre 30 godina kada ste vi dizali bune sa pričom - jedina naša alternativa je EU.

Naše opredeljenje je kao države da budemo punopravna članica EU, ali to nikako ne znači da ćemo mi da prestanemo zbog toga da sarađujemo sa Narodnom republikom Kinom, pa sarađuje čitav svet, pa svi u EU sarađuju sa Kinom, svi sarađuju sa Ruskom Federacijom u ekonomskom smislu i gledaju kako da izbegnu i da eskiviraju ekonomske sankcije, pa se dovijaju, svi sarađuju sa njima, da se ne lažemo. Naravno, ne možemo da odbijemo saradnju sa SAD zato što hoćemo da idemo u EU.

Da li ćemo mi biti primljeni, zavisi od odluke EU, odnosno država članica i njihove budućnosti kao organizacija. Ali, ubeđena sam, kada građani Srbije budu vama dali poverenje, vama lično da vodite državu, da ćete vi taj problem učlanjenja Srbije rešiti vrlo brzo. Ja sam ubeđena. Mi smo mnogo toga učinili da vam skratimo taj put, tako da ćete vi onda prekinuti, kao što ste prekinuli i 2000. godine saradnju sa svim drugim državama sveta, zatvorili sve ambasade, osim u EU, i vama će to, ako vam građani Srbije daju poverenje, ići vrlo lako. U to ne sumnjam.

Hvala, gospođo Gojković.
Pravo na repliku ima Nenad Konstantinović.
Gospodine Konstantinoviću, izvolite.

Kamo sreće da samo ljudi iz mog okruženja odlaze iz ove zemlje, svi odlaze iz ove zemlje, 60.000 ljudi godišnje ode iz Srbije, 60.000 ljudi prema podacima OECD, 60.000 ljudi se stalno nastani u zemljama OECD-a. Kina nije jedan od zemalja OECD-a.

Ako kažete da idu masovno u Kinu, to znači da mnogo više od 60.000 ljudi je otišlo i 2019. i 2018. i 2017. godine.

Mislim da građani znaju gde ljudi idu i mislim da znaju gde idu i lekari i medicinske sestre i mislim da je to tema kojom smo mi, između ostalog, i danas trebali da se bavimo, ali nam niste omogućili, zato što ste tako postavili dnevni red.

Važno je da sačuvamo ove lekare, ove heroje da ostanu u zemlji. Važno je da razgovaramo o tome da njima povećamo plate da oni ne bi morali da odlaze u inostranstvo. Važno je da kažemo da je 250 miliona evra od EU dobilo pomoć naše zdravstvo. Važno je i to što ste priznali da smo mi sposobniji od vas i da bi mi ovu zemlju mnogo brže uveli u EU, nego što ćete vi to uraditi.

Pravo na repliku, narodni poslanik Maja Gojković.
Izvolite.

Kad ste vi došli na vlast, odlazilo je godišnje u proseku 38.000 do 45.000 ljudi i to je dugo trajalo.

(Nenad Konstantinović: Šezdeset hiljada.)

Izmislili ste to.

Znači, ništa se tu nije promenilo. Ali, ono što je dobro u ovim nesrećnim vremenima, da se 400.000 ljudi vratilo u državu, 400.000 ljudi se vratilo u Srbiju, vratili se iz EU. Vrlo mali broj se vratio iz nekih dalekih geografskih područja. Vratili su se iz EU. Rade na neke ugovore, nemaju zdravstveno osiguranje. Vratili su se ovde. I sada će država da radi na tome da ostanu. Za razliku od vas, vi ste radili na tome da ih što više ode.

Spremićemo izveštaj za neku narednu diskusiju koliko ljudi je otišlo od 2000. godine iz Srbije, iz Jugoslavije, iz Državne zajednice Srbije, do promene vlasti. I da mi kažete onda zašto su otišli iz takve bajkovite Srbije koju ste vi predvodili, što su odlazili, kad nisu morali? Nisu morali. Taman, ovoliko malo nam je falilo da uđemo u EU, ovolicko, pa da ostvarite taj njihov san da ostanu ovde.

Znači, izvadićemo egzaktne podatke od 2000. do 2013. godine i onda ćemo da razgovaramo od 2013. godine do danas. Srećom, 400.000 ljudi se u ovim nesrećnim okolnostima vratilo. Moramo svi kao društvo da radimo na tome da ostanemo, jer ovde je očigledno bolje. Bolji je zdravstveni sistem, ovde su osigurani, za razliku u onim državama gde očigledno nešto nije štimalo, pa su oni morali da se vrate u Srbiju, iz koje vi kažete beže. Ne slažem se s tim.

Pravo na repliku, narodni poslanik Zoran Živković.
Izvolite.

Ne razumem potrebu da se iznose neistine, posebno u vreme kad je to lako proverivo. Sada svako može, ne mora da bude nešto mnogo pametan i edukovan, ali ode na Gugl, pa proveri.

Oko zakazivanja Skupštine i proglašenja vanrednog stanja. Da čujete, predsednice Skupštine, pošto očigledno to ne znate, a to je vaš posao bio, vanredno stanje je proglašeno od strane trijumvirata šefa i još dve pratilje 15. marta. Kafići, zabrana rada kafića – 21. mart u 20.00 časova naveče.

Prema tome, u vreme kada su kafići mogli da rade, pet dana posle proglašenja vanrednog stanja, nije mogla da zaseda Skupština. Naravno da bi ta Skupština donela odluku onakvu kakvu predloži Vučić, tu nema nikakve sumnje. Ovi što ovde reaguju na Pavlovljev efekat, odnosno na zvonce, bi glasali u sekundi i sve bi bilo okej.

To je bio strah. Da li je bio strah šta će da se desi u parlamentu ili, što mislim da je drugačije, jedno ponovno pokazivanje bahatosti i primitivizma, makar to bio i pravni, ustavni primitivizam? Citiram: „Sad ću da im pokažem da ja mogu to da radim i protivustavno“. Znači, hajde malo da budemo ozbiljni.

Što se tiče citiranja, ko se koliko citira, zavisi šta čitate i šta gledate, ako gledate „Zadrugu“ tamo niko neće da citira mene, a ako gledate neke naučne radove o „Sablji“ imaćete na jedno 100 mesta gde se citiraju i moje izjave iz tog vremena. Hvala.