Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Prve sednice Narodne skupštine Republike Srbije za vreme vanrednog stanja.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 108 narodnih poslanika.
Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 94 narodna poslanika i da imamo uslove za dalji rad.
Juče smo stali kod replika i ja ću dozvoliti replike koje smo juče prekinuli, ali da to kratko traje, da bismo prešli dalje na diskusiju o dnevnom redu.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Hvala lepo.

Replika traje dva minuta, ja ću se držati toga.

Juče je jedan od kolega prekoputa, šef poslaničke grupe SNS-a, izrekao mnogo neistina vezano za mene, moju ličnost, tako da ću u najboljoj nameri, u najboljoj atmosferi da uzvratim na to.

Prvo me je optužio da sam "đuskao u JSO". To je, em laž, em glupost. Bio je koncert u Kuli, Bajaga i Instruktori i ja sam bio prisutan. Rekao je da sam ja rekao da je Legija narodni heroj. To ni u stanju potpunog ludila ne može da mi padne na pamet.

Posle toga je rekao da je vanredno stanje u vreme "Sablje" uvedeno na neustavan način i da je tad trebalo da to uvede Skupština, ali da je to uvela v.d. predsednika Srbije tada, u tom trenutku. Pa, ne čudi me da neko ko se hvali da je vrstan pravnik, to je inače običaj kod naprednjaka da se hvale da su najbolji studenti, nema pojma o onome što govori, ili laže. Po Ustavu iz 1990. godine, član 83. stav 1. tačka 8) piše da predsednik države proglašava vanredno stanje na obrazložen predlog Vlade. Prema tome, taj samozvani pametni pravnik koji predaje na nekakvoj srednjoj medicinskoj školi, ne znam kakvoj, nema pojma sa pravima, ili je imao nameru da slaže srpsku javnost. Ja se nadam da je ovo drugo.

U principu, ne bih karakterisao to ponašanje, on je sam karakterisao više puta, tako da neću da pričam o tome. Rekao je da su neki ljudi, jedna pevačica i jedan pevač i jedan general uzeli odštetu zato što su bili u "Sablji". Nije tačno. Ceca je osuđena ležala sa nanogicom, Lukas se dogovorio, nije tražio ništa i Pavković je otišao u Hag posle toga.

Niko ih nije pominjao poimence, prema tome, završite repliku. Nije to izrečeno.
Pravni fakultet u Novom Sadu nije makar kakva škola.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, drago mi je, gospođo Gojković, što ste omogućili da se ova rasprava koju smo počeli sinoć završi do kraja.

Bilo bi dobro da gospodin Živković taj član Ustava iz 1990. godine pročita do kraja, jer ga nije pročitao do kraja. On je pročitao samo nekoliko rečenica koje idu u prilog njegovoj argumentaciji. Kada bi pročitao taj član Ustava iz 1990. godine do kraja, onda biste vi, narodni poslanici, i vi, građani Srbije, mogli da čujete da je u tom Ustavu pisalo da se vanredno stanje može uvesti samo na delu teritorije Republike Srbije, a oni su ga uveli na celoj teritoriji Republike Srbije, i to ne da bi se borili protiv organizovanog kriminala, nego da bi vodili političku hajku protiv ljudi koji im u tom trenutku nisu odgovarali.

Ko je izmislio tzv. zemunski klan? Oni koji su došli na vlast posle 5. oktobra 2000. godine. To je bio jedinstven klan, zemunsko-surčinski. Kad su oni došli na vlast, onda su napravili podelu na zemunski klan, koji ne valja i surčinski klan, koji valja. Sećate se "Krmivo produkta"? Ko je tamo išao na zabave? Ko se tamo družio? Ko je tamo pio vino? Jel se sećate šta je govorio onaj vlasnik "Krmivo produkta"? Kaže - kad su počeli da dolaze kod mene 5. oktobra 2000. godine, neko u pocepanim farmerkama, u nekim patikama, u nekoj staroj jakni, a posle godinu dana, svi sa nekim besnim džipovima, u najnovijim odelima, najbogatiji ljudi na svetu. Objasnite građanima Srbije kako je to moguće? To je jedna stvar.

(Predsednik: Vreme.)

Evo, završavam.

Druga stvar. Kaže Zoran Živković - rezultat "Sablje" i rezultat uvođenja vanrednog stanja je da je Nebojša Pavković završio u Hagu. Super. Odradili ste najbolju moguću stvar za Srbiju, isporučili ste čoveka koji je za vreme NATO bombardovanja bio komandant Treće armije. Prekršili ste Ustav, isto kao što ste prekršili Ustav iz 1990. godine, kada ste Slobodana Miloševića, bez bilo kakvog pravnog osnova, na osnovu uredbe Vlade, vi koji danas pričate o uredbama Vlade… (Isključen mikrofon.)

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković. Izvolite.

Prvo, neka samozvani dobri pravnik pročita taj član. Tamo piše - ako se na delu teritorije ugrozi bezbednost… Čitaj, član 84, neću da držim predavanje ovde, mator sam a i nemam formalne kompetencije za to.

Što se tiče teme oko Miloševića, odmah da dam odgovor. Prvo izručenje za Hag je bilo 1997. godine, i to je uradio Milošević. I onda se setite one dvojice, ne mogu sad da se setim kako se zovu, dajte mi pet minuta pa ću naći kako se zovu, Erdemović i još jedan. Prema tome, to je verifikovano Kumanovskim sporazumom, koji je potpisan kada je sada vladajuća većina bila takođe vladajuća većina. Onda nemojte da izmišljate i da lažete.

Što se tiče "Sablje", ponavljam, potpuno ponosan na sve što je urađeno tamo. Ne postoji ništa što je loše urađeno. Ja nisam bio u Šilerovoj nikad, a vi nemojte da prozivate sada svoje ministre, to nije lepo sa vaše strane.

To sam ja uradio još kada je trebalo, tako da, ali ja ne znam gde je Šilerova, ni dan danas, mada živim u Beogradu tako dugo i znam jako dobro Beograd, ali to nema nikakve veze sa vlašću koja je bila tada odgovorna za život Srbije. To je od novembra 2000. godine do decembra 2003. godine i to je Periklovo doba Srbije u svakom pogledu.

Hvala vam.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Izvolite.

Nisam razumeo najbolje ovo oko novembra 2001. godine do 2003. godine, pravo da vam kažem. Možda bi gospođa Vjerica Radeta kao sudionik tih događaja mogla malo da me podseti na šta je gospodin Zoran Živković mislio.

Ja se sam dobro sećam, kao što se i sećaju građani Srbije tog vremena, kada su oni došli na vlast, dakle, kada su oni došli na vlast, Milorad Ulemek Legija, koji je u to vreme bio komandant Jedinica za specijalne operacije, proglašen je nacionalnim herojem zato što je okrenuo leđa Slobodanu Miloševiću i prešao na stranu DOS-a.

Sada ja pitam gospodina Živkovića, koji je bio savezni ministar unutrašnjih poslova - kako je moguće da su ljudi poput Dušana Spasojevića, poput Mileta Vukovića Kuma, poput svih onih koje ste 2003. godine, znači, post festum, proglasili kriminalcima, ubicama i tako dalje… Svi su imali legitimacije, službene legitimacije Resora Državne bezbednosti. Svi do jednog.

Govorio sam o takozvanom zemunsko-surčinskom klanu, koji je postojao i pre 5. Oktobra 2000. godine i onda kada ste vi došli na vlast, onda ste napravili veštačku podelu pa ste rekli – ovo su Zemunci, ali i ti Zemunci su postali kriminalci posle 12. marta 2003. godine. Do 12. marta 2003. godine oni su bili ugledni biznismeni. Neki su bili policajci, neki su bili advokati, neki su bili ovo, neki su bili ono, ali svi su bili ugledni građani Republike Srbije. Od 12. marta 2003. godine postoje dva klana, jedan je zemunski koji ne valja, a drugi je surčinski koji valja. Taj surčinski klan to vam je „Krmilo-produkt“. On nije stanovao u Šilerovoj ulici. Vi znate gde je „Krmilo-produkt“ imao firmu, u Surčinu. Kod njega ste išli najpre u pocepanim patikama, posle toga u džipovima, najnovijim modelima, skupim cipelama itd.

Hvala.
Repliku je tražila Vjerica Radeta na izlaganje Aleksandra Martiniović. Je li tako? Ne grešim.
(Zoran Živković: Replika.)
Vi sigurno, nego sada direktno zbog ovoga… da, da. Nekako ću da probam da …
Izvolite.

Što se tiče sadašnjeg vanrednog stanja mi smo izneli svoj stav i mislimo da je to trebala da uradi Narodna Skupština, ali u kontekstu ove rasprave - ovo što se sada dešava je vrhunac demokratije u odnosu na vanredno stanje koje pamtimo iz 2003. godine. I u pravu je kolega Martinović da sam u to vreme bila narodni poslanik i da se sećam svega. Sećaju se i građani.

Niste u pravu, gospodine Martinoviću, nisu oni doneli odluku, već lično Nataša Mićić. Sećate se koliko je to bilo smešno kada je ona sa tašnom na ramenu izašla i rekla – odlučila sam da donesem odluku. Ljudi su se smejali toj rečenici, pre svega.

Takođe, mi koji smo tada bili narodni poslanici dobro se sećamo kako smo ulazili u Skupštinu. Prvo, sednice Skupštine su bile bez prisustva kamera, stroga tajnost. Drugo, u onoj tamo zgradi smo bili, bili su specijalci u komplet crnim uniformama, samo su im se oči videle, prosto da se čovek uplaši kada uđe sa vrata Skupštine i odmah tako nešto sretne.

Takođe, sam sudionik vremena kada se birao predsednik Vlade posle smrti Zorana Đinđića, što je bilo nešto što ja valjda nikada do kraja života neću zaboraviti. Naravno, razumemo da ako umre neki državni funkcioner država ne može da stane, mora da se bira neko drugi. Ali, tada pošto ju u igri bio Nebojša Čović, pa onda da ne bi on došao na to mesto, onda se grupa o kojoj je govorio Martinović okupila i onda su se oni dogovorili da to bude Zoran Živković. Takođe, bez prisustva javnosti, Zoran Živković je izglasan za premijera. Takođe, njihova stvar, neko mora, pa neka je i on kakav god je. Ali, ono što se pamti jeste da su oni i tada aplaudirali da su se smejali, da je Zoran Živković imao čestitke. Pet dana posle smrti tadašnjeg njegovog predsednika stranke. Hvala.