Poštovano predsedništvo, poštovane kolege narodni poslanici, ja neću glasati za ovaj predlog zakona i neću ga podržati. Nije samo zato što sam opozicioni poslanik, već pre svega zbog toga što ovde nema ministarstva za dijasporu. Ali, hajde da relaksiramo našu komunikaciju, da pokažemo da politički protivnici ne moraju uvek samo da budu protiv. Pre svega, pohvaliću to što ste ministarstvo za brigu o porodici i demografiji i ministarstvo za brigu o selu uvrstili u ovaj predlog. Smatram da je to dobar put.

Međutim, bez obzira na to što ste već osam godina na vlasti, naše porodice se raspadaju. Statistički podaci su vrlo teški. Naše selo umire. Znači, ova dva ministarstva će biti samo šminkanje mrtvaca, ako se zadrži samo na tome da postoje ovakva ministarstva.

Ono što ste u obrazloženju u čl. 20. i 23. dali, tj. ne u obrazloženju, nego u samom zakonu dali, je toliko šturo da govori o tome da je to u stvari samo proizvod koalicionog dogovora i neke koalicione arhitekture. Prava priča o borbi za obnovu sela i obnovu naših porodica i sprečavanje demografske katastrofe ili, kako narod kaže, bele kuge u kojoj se davimo, jeste jedna korenita promena društva u kome živimo. Vi ste za ovih osam godina imali prilike da pokažete da to želite, a niste.

Znači, ne možemo živeti u jednom modelu radikalnog potrošačkog društva surovog kolonijalizma koji ima sve najradikalnije oblike uništavanja našeg društva, koji mi podržavamo tako što svakog stranog investitora dočekujemo kao robovlasnika koji može sa našom radnom snagom da radi šta god hoće i ne možemo razvijati taj model društva, a govoriti o tome da brinemo o porodici i o selu.

Način da se stvari promene jeste zalaganje za porodični model društva, a koji će u mnogim aspektima pokazati sve suprotno od onoga što danas imamo, a ja ću vam reći samo jedan primer. Dok mi u ovom trenutku razgovaramo, neka mlada žena u nekoj od ovih firmi vičnih stranih investitora ne može da dobije posao zato što nije spremna da se odrekne rađanja. I mi svi dobro znamo da inspekcija rada u tu firmu neće ući i mi svi dobro znamo da postoje mnoge firme stranih investitora koje mi dočekujemo sa crvenim tepihom, koje ni maske, ni zaštitnu opremu ne obezbeđuju našim zaposlenima, koji su porodični ljudi i koji na taj način budu poniženi i na taj način im pokazujemo da smo se između stranog investitora i našeg čoveka koji treba da stvara porodicu, našeg čoveka koji treba da ostane na srpskom selu, opredelili za stranog investitora.

Dakle, u tom smislu, dragi moji prijatelji iz SNS i drugih vladajućih stranaka, osam godina ste na vlasti, a to niste promenili, i ova ministarstva bez toga neće značiti ništa.

Druga stvar koju hoću da kažem i nadam se da ste zaboravili, jednostavno, ne mogu da shvatim kako ste mogli da zaboravite ministarstvo za dijasporu, ali hoću da mislim da ste zaboravili, jer ako niste zaboravili, onda znači da ste svoj partijski i politički interes stavili ispred interesa ovog naroda.

Mi smo narod, jedan od malobrojnih naroda u svetu koji ima tako veliko rasejanje i tako veliku dijasporu, da je prosto nenormalno da nemamo institucionalni okvir za komunikaciju sa tim delom našeg naroda.

U ovom trenutku mi primao doznake od te dijaspore. Milijarde evra ili dolara su u pitanju koje dolaze i koje omogućuju ovoj državi i ovom narodu da preživi u teškim vremenima.

U slučaju kada imate globalizovani svet, kada imate mogućnost komunikacije na najmodernije načine sa svim ljudima koji su otišli, mi možda ne možemo da ih zaustavimo da odu, jer nemamo dovoljno novca da platimo najveće stručnjake da ostanu u zemlji, ali ako nemamo ministarstvo za dijasporu, ako nemamo institucionalni okvir preko kojeg ćemo komunicirati sa njima, mi njih trajno gubimo iz našeg društvenog i nacionalnog bića.

Naravno, nisam neko ko ne primećuje da je predsednik vaše stranke, a predsednik naše države, u zadnje vreme preuzeo dobre korake u podršci našim sunarodnicima koji nisu u granicama naše države, i to je dobro. Ta ideja o srpskom svetu je jedna moderna, normalna i dobra ideja, ali nije dobro da to zavisi od volje jednog čoveka, od njegovog zdravstvenog biltena, od toga da li će ovo ili drugo jutro ustati na levu ili desnu nogu, već to mora da zavisi od institucije koja se zove ministarstvo dijaspore. Ministarstvo dijaspore u ovakvim okolnostima mora da bude moderno, strateško ministarstvo koje će omogućiti našem narodu da ima komunikaciju da opstane svuda u svetu. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima predstavnik predlagača narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Zahvaljujem se gospodine potpredsedniče.

Moram da se osvrnem na nekoliko kvalifikacija koje je izneo moj uvaženi kolega prethodni govornik, a sa kojim ne mogu da se složim kao ovlašćeni predstavnik poslanika koji su podneli ovaj Predlog zakona.

Pre svega, malo me čudi vokabular koji koristite. To je vokabular Komunističke partije, odnosno Kominterne, kolonijalizam, krupni kapital, itd. To je jezik kojim se govorilo pred 50, 70 ili 80 godina. Pošto vi dolazite sa desnog političkog spektra, čudi me da koristite tu kominternovsku terminologiju, ali to je vaše pravo i nije to najvažnije oko čega ćemo da polemišemo.

Kažete da država i, konkretno, predsednik Republike Aleksandar Vučić nisu vodili dovoljno računa o porodici, da su naše porodice, a posebno naše žene, naše majke, izložene torturi u stranim kompanijama koje su počele sa radom u Republici Srbiji, naročito u periodu od 2014. godine pa do danas, a zaboravljate, odnosno bilo bi bolje da se zapitate – koliko porodica danas živi u Srbiji zbog toga što smo politikom Aleksandra Vučića uspeli da te kompanije dovedemo u Srbiju i kako su te porodice živele kada tih kompanija u Srbiji nije bio?

Pri tome je Aleksandar Vučić, pri tome je Vlada Republike Srbije vodila računa, mi o tome nismo pričali kao neki koji su bili na vlasti do 2012. godine, ali smo vodili takvu politiku, a to je politika ravnomernog regionalnog razvoja.

Predsednik Vlade i danas predsednik Republike Aleksandar Vučić vodio je računa i vodi i dan danas da se fabrike otvaraju, ne samo u Beogradu, ne samo u Nišu, ne samo u Kragujevcu, nego bukvalno od Subotice do Vranja, od Loznice do Negotina, da se fabrike otvaraju na Kosovu i Metohiji, da se fabrike otvaraju čak i u Republici Srpskoj, odnosno u Federaciji Bosne i Hercegovine, odnosno u onim delovima Bosne i Hercegovine u kojima živi srpski narod. Da li ste se zapitali kako bi te porodice živele da nije tih kompanija?

Izneli ste ovde nekoliko kvalifikacija koje smo ranije slušali od poslanika DS da bi unizili rezultate koje je postigla Vlada, koju je vodio Aleksandar Vučić, da bismo nipodaštavali sve rezultate koje smo postigli u privlačenju i domaćih i stranih investicija u proteklih, pre svega, šest godina. Govorili su o tome kako radnici u tim kompanijama rade u pelenama, da nemaju pravo na pauzu, da su izloženi raznim vrstama torture, a jedan narodni poslanik iz DS, mislim da se zvao Balša Božović, je tvrdio da jedna kineska kompanija, koja je počela sa radom u Obrenovcu, to je „Meita“, da li je tako gospodine Komlenski, tretira srpske radnike kao robove i da su Kinezi u Srbiji robovlasnici.

Prijateljski vam savetujem da se klonite te terminologije. To je terminologija onih koji su politički propali. Dakle, ne da nisu uspeli na izborima, nego su zbrisali sa političke scene Srbije zato što su ubeđivali građane Srbije da ne vide ono što zaista postoji. Vučić otvori jednu fabriku, a oni kažu – ma to nije ništa, otvori deset, ma to nije ništa, otvori 150, ma to nije ništa. Mi kažemo – ljudi, zaposlili smo na stotine hiljada ljudi, napravili smo na stotine kilometara autoputeva, napravili smo nove škole, bolnice. Sa ove druge strane su nas ubeđivali da to nije tačno, da mi ne vidimo dobro, da nas Vučić laže, da svi lažu.

Građani Srbije dobro razumeju da li u njihovom gradu postoji fabrika ili ne postoji. Građani Srbije dobro znaju, možemo svi mi da kažemo da nije napravljena ni jedna fabrika i da nije napravljen ni jedan put i da ništa nije dobro urađeno od kako je SNS na vlasti, ali narod vidi i narod razume da pomaka ima i dalje narod u Srbiji teško živi.

Nisam ja neko ko je idealista i ko će sada da kaže, pošto smo mi sada na vlasti, narod živi odlično. Narod i dalje živi dosta teško, ali objektivno narod živi dosta bolje, nego za vreme onih koji su bili na vlasti do 2012. godine. Vidi se pomak u svim sferama društvenog života.

Nije isto kada u jednom gradu nemate ni jednu fabriku, pa za tri ili četiri godine ih ima šest. Nije isto. Nije isto kada ti ljudi koji rade u tim kompanija, a o kojima ste vi govorili, gde su imperijalisti došli, neki krupni kapital, robovlasnici itd, kući odnesu platu od 50 ili 60 hiljada dinara, pa ako su i muž i žena zaposleni u toj fabrici, priznaćete da to nije baš mali iznos, od tog iznosa može da se živi.

Ne mogu da prihvatim te kvalifikacije tamo u nekoj fabrici, ali neću da vam kažem u kojoj, u nekom gradu, ali neću da vam kažem u kom gradu, radnik je prinuđen da radi pod ponižavajućim uslovima, mora da radi sa pelenama, nisu mu dali zaštitnu masku itd. Mi smo narodni poslanici. Mi smo dužni da iznosimo konkretne podatke. Ako takvih slučajeva zaista ima, molim vas da kažete o kojoj fabrici se radi, u kom gradu se ta fabrika nalazi, da bi državni organi moli da reaguju. Ako to ne kažete, onda je vaša diskusija krajnje paušalna i onda ste rekli nešto čisto onako da se bacite kamenom na čoveka koji je uspeo od Srbije koja je bila polumrtva država, jedna razvalina od države, u svakom pogledu, i institucionalnom, i ekonomskom i vojnom, mislim na predsednika Republike Aleksandra Vučića, jednostavno da se bacite kamenom i da kažete, što je najjednostavnije, ali što, naravno, nije tačno, da taj čovek za Srbiju nije uradio ništa. Mislim da je uradio mnogo.

Nova Vlada Srbije imaće obavezu i mi na tome iz SNS insistiramo da je to Vlada kontinuiteta. Nebitan je personalni sastav Vlade, da li će u Vladi da sedi Janko ili Marko. Ne mogu svi da budu ministri, ali će svako ko bude ministar u toj novoj Vladi morati da vodi onakvu politiku kakvu je zacrtao Aleksandar Vučić kada je prvi put postao predsednik Vlade, a to su ubrzane reforme u svim oblastima društvenog života, privlačenje investicija, i domaćih i stranih, otvaranje novih radnih mesta, jačanje naše vojne moći, jačanje naše međunarodne pozicije, nastavak borbe za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije, odnosno pronalaženje kompromisnog rešenja za jedan problem koji tišti Srbiju i srpski narod više od 200 godina, ako ne i duže.

Kažete da ne postoji ministarstvo za dijasporu. Formalno-pravno to je tačno, ali niste rekli da u okviru Ministarstva spoljnih poslova postoji, odnosno da je predviđeno da postoji Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu. Znači, mi smo otišli korak dalje u odnosu na ono što vi predlažete.

Dakle, mi pravimo razliku između dve kategorije, ja molim građane da to razumeju, dijaspora i Srbi u regionu. Dijaspora su oni koji žive u Americi, to su oni koji žive u Kanadi, u Australiji, u Nemačkoj, u Francuskoj, neki su otišli pre 100 godina, neki su otišli posle Drugog svetskog rata iz političkih razloga, neki su otišli tokom šezdesetih i sedamdesetih godina iz ekonomskih razloga, neki su otišli devedesetih godina iz najrazličitijih mogućih razloga, to je dijaspora, ali mi smo predvideli jedan državni organ koji će da se bavi položajem Srba u regionu. To je jako važno da građani danas čuju.

Ko su Srbi u regionu? To su oni delovi našeg naroda koji su ostali da žive u bivšim jugoslovenskim republikama. Gde je danas najteži položaj srpskog naroda? Priznajemo da ima pomaka ali još uvek Srbi objektivno teško žive, mada su formalno-pravno izjednačeni sa drugim građanima tih zemalja, ali u stvarnosti im je život ne baš sasvim jednostavan, mislim na Hrvatsku, mislim na onaj deo Bosne i Hercegovine koji se zove Federacija BiH, mislim na Crnu Goru. Prilično je delikatan položaj i srpskog naroda u Severnoj Makedoniji.

Dakle, Aleksandar Vučić je posle dugog niza godina ponovo vratio u spektar političkog interesovanja položaj srpskog naroda u Hrvatskoj, položaj srpskog naroda u Bosni i Hercegovini, položaj srpskog naroda u Crnoj Gori. Da vas podsetim, za razliku od Borisa Tadića, koji je mislio da je smisao politike da se stalno nekome izvinjava, misleći da će time da pokaže koliko je veliki evropejac i koliko je, navodno, građanski političar, Aleksandar Vučić je krenuo drugim putem, putem saradnje sa državama koje su nastale na prostorima bivše Jugoslavije i rekao je – mi Srbi smo tokom tih devedesetih godina napravili čitav niz grešaka, neki od nas su počinili i zločine, ali neko je počinio zločine i nad Srbima.

Dakle, govorimo i o jednoj i o drugoj temi, jer, do 2012. godine, imali ste jednu crvenu nit koja se provlačila ne samo na prostorima bivše Jugoslavije, ne samo u međunarodnim centrima moći, nego i ovde u Beogradu, u Srbiji, a to je teza koja je veoma opasna. Nju i danas zastupaju pojedine političke stranke, nju i danas zastupaju pojedine nevladine organizacije, to je teza koju zvanično zastupa i Hrvatska, to je teza koju zastupaju i privremene institucije u Prištini, to je teza koju zastupa i Milo Đukanović, ali to je teza koju zastupa i Latinka Perović, a to je da su Srbija i Srbi odgovorni za raspad bivše Jugoslavije.

Aleksandar Vučić je u Zagrebu rekao, kada je posetio Zagreb i posle toga kada je otišao da poseti Srbe na Korduni i Baniji – nije Srbija odgovorna za raspad Jugoslavije, deo odgovornosti verovatno snosi, ali deo odgovornosti snose i oni koji su se nasilnim oružanim putem, protivpravnim putem odvojili od Jugoslavije. Imao je hrabrosti da to kaže u Zagrebu, kao što je imao dovoljno ljudskosti, dovoljno srpstva u sebi da ode kod Srba koji žive na Korduni i Baniji i da kaže – mi smo ti koji ćemo da vam pomognemo da ostanete na svojim vekovnim ognjištima, da obnovite crkve koje su porušene, neke za vreme Drugog svetskog rata, neke tokom devedesetih godina na Kordunu i Baniji, da nemate potrebu da odlazite iz Hrvatske, nego da ostane na vašim vekovnim ognjištima.

Šta je rekao za BiH, za taj deo srpskog naroda koji živi u BiH? Priznajemo teritorijalni integritet BiH, priznajemo da je BiH država, ali tražimo ravnopravni položaj za srpski narod u BiH i tražimo da se ne smanjuju ingerencije Republike Srpske, odnosno da budu onakve kako je to definisano Dejtonskim mirovnim sporazumom.

Dakle, formula je vrlo jasna, država sa dva entiteta i tri konstitutivna naroda, od kojih je jedan konstitutivni narod srpski narod. Posebnu pažnju je Aleksandar Vučić posvetio Srbima koji žive u Federaciji BiH. Podsetiću vas, bio je u mestima koja su do 1995. godine bila, kako bi rekao Vuk Karadžić ovejana srpska, dakle, tu nije bilo muslimansko i hrvatskog uveta, ali su nažalost 1995. godine bili zauzeti od hrvatske vojske. Mislim na Glamoč, mislim na Grahovo, mislim na Drvar.

Otvorena je fabrika u Drvaru, zahvaljujući pre svega sredstvima koja je obezbedila Republika Srbija. Pa zar to nije briga za Srbe u regionu? Koji srpski predsednik je to uradio pre Aleksandra Vučića?

Pazite, oni koji su došli na vlast 2000. godine, koji su nas ubeđivali da samo što nismo ušli u EU, da smo oni mogu da nas uvedu u EU, da će neke silne pare da dođu u Srbiju samo kada oni dođu na vlast. Oni su pozatvarali fabrike u Srbiji, nije im palo na pamet da otvaraju fabrike u BiH, u onim delovima gde živi srpski narod. Aleksandar Vučić je pokazao da može da otvara fabrike i u Srbiji, ali i da otvara fabrike u BiH za Srbe koji tamo žive, jer šta će nama ljudi u Drvaru, u Glamoču, u Grahovu koji su bez posla. Oni će da se spakuju i da odu. Dakle, to su gradovi, sela, opštine koje nisu pripale Republici Srpskoj, ali je interes Srbije i srpskog naroda da ti ljudi ostanu tamo da žive gde su i rođeni, a čovek će ostati da živi ako ima gde da radi, ako ima od čega da prehrani sebe i članove svoje porodice. To je vrlo jednostavno.

Što se tiče Crne Gore, Boško Obradović je ovde krajem prošle godine upadao sa transparentima kako smo izdali Srbe u Crnoj Gori, kako smo prodali svetinje u Crnoj Gori, kako Aleksandar Vučić ima neke poslovne aranžmane sa Milom Đukanovićem, pa zato neće da reaguje na ono što Milo Đukanović preko Zakona o slobodi veroispovesti radi u odnosu na SPC u Crnoj Gori i u odnosu na srpski narod koji živi u Crnoj Gori. Onda se ispostavi posle nešto više od pola godine da je režim Mila Đukanovića pao. On je suštinski pao, mada mu je teško da prizna, ali njegov režim je pao upravo zahvaljujući činjenici da su Srbi u Crnoj Gori, ali i drugi građani Crne Gore u Aleksandru Vučiću prepoznali nekoga ko donosi mir i stabilnost u ovom delu regiona.

Šta mislite, mogli smo i mi ovde u Narodnoj skupštini da izglasamo jedan zakon sa benignim nazivom – zakon o slobodi veroispovesti i da onda progonimo verske zajednice koje nam nisu po volji. Nije nam po volji katolička crkva, udri po katoličkoj crkvi, nisu nam po volji muslimani, udri po njihovim verskim zajednicama. Mogli smo to da radimo, a da li smo radili, nismo. Da li smo učinili sve na način da nam niko u Međunarodnoj zajednici ne zameri da se mešamo u odnose u drugoj državi, da pomognemo srpskom narodu u Crnoj Gori. I te kako smo pomogli i vi ste toga jako dobro svesni.

Veliko je pitanje da li bi ljudi koji su do juče bili opozicija Milu Đukanoviću u Crnoj Gori danas bili u poziciji da formiraju Vladu da nije bilo principijelne politike Aleksandra Vučića, da nije bilo spremnosti Aleksandra Vučića da pređe preko jedne, ne baš jednostavne stvari, da mu je mitropolit crnogorski Amfilohije čitao opelo za živog čoveka zato što je potpisao, odnosno učestvovao u sklapanju Briselskog sporazuma 2013. godine. Pružio je ruku mitropolitskom amfilohiju i time pokazao da je interes srpskog naroda u Crnoj Gori mnogo jači od njegove lične sujete. To je takođe nešto što Srbi u Crnoj Gori jako dobro razumeju.

Imate onda kuknjavu onih koji su izgubili vlast u Crnoj Gori, pratio sam njihove medije, pratio sam i medije u regionu gde su gostovali. Oni koriste isto kominternovsku terminologiju, samo što je vi koristite u ekonomskom delu, a oni u političkom.

Milo Đukanović na jednoj televiziji u BiH kaže ovako – Aleksandar Vučić zagovara stvaranje velike Srbije. U Srbiji postoje neki centri moći koji vode veliku državnu politiku. I onda onaj klasični repertoar koji slušamo od kraja 80-ih godina. Postoji neki udruženi poduhvat da se stvori velika Srbija. Ko je deo tog poduhvata? Naravno, Aleksandar Vučić. Jer, gde god je nešto mutno, prljavo, neprijateljski itd, tu mora da bude Aleksandar Vučić, ali kaže, tu je i Srpska akademija nauka i umetnosti, tu je i SPC, tu su i mnogi intelektualci iz Srbije i svi oni imaju neki mračni plan. To je ono što slušamo otkako je počela kriza u bivšoj Jugoslaviji. Svi ti ljudi imaju neki mračni plan da stvore veliku Srbiju i da Crna Gora postane srpska provincija. Aleksandar Vučić, apsolutno, na to nije reagovao, a mogao je da reaguje. Rekao je, neka čovek priča šta mu je volja, izgubio je izbore, verovatno je pomalo deprimiran.

Ono što je važno, to je da su ljudi koji žive u Crnoj Gori shvatili da u Aleksandru Vučiću imaju pouzdanog partnera i pouzdanu zaštitu, što je najvažnije, da ne govorim o Srbima na KiM. Kažite mi kog srpskog političara sem Aleksandra Vučića Srbi na KiM vide kao svog lidera. Mene, vas ili nekog peto, ne, vide njega. Proglašavali su ga izdajnikom zato što je potpisao Briselski sporazum. Ali je imao hrabrosti da ode među te Srbe koji žive na KiM i da im objasni koliko je važno što je Briselski sporazum potpisan posebno u onom delu koji se odnosi na formiranje zajednice srpskih opština.

Još jednu stvar da vam kažem. Kako se pokazuje briga za Srbe u regionu. To moram da istaknem zato što mi se čini da smo mi to pomalo svi zaboravili, a to je jako važna tema. Aleksandar Vučić, naravno to nije bilo jednostavna odluka, to je teška odluka i za nekoga ko je predsednik Vlade i za nekoga ko je Srbin, ko je Srbin poreklom BiH. Aleksandar Vučić je, kao što se dobro sećate 2015. godine, opet zarad mira u regionu, opet zarad pomirenja Srba i Bošnjaka u BiH otišao u Potočare u Srebrenicu u julu 2015. godine da se pokloni senima nevino nastradalih Bošnjaka 1995. godine. Neću da govorim o brojevima, nisu brojevim u ovom trenutku najvažniji, ali je otišao da oda počast ljudima koji su nevino ubijeni. Da li je tamo bilo streljanja zarobljenika i civila – jeste. Aleksandar Vučić je otišao da u ime građana Srbije položi venac na spomenik, odnosno na spomen obeležje tim žrtvama. I šta se desilo?

Godine 2015. čovek dolazi u jednu misiju mira, dolazi u misiju pomirenja Srba i Bošnjaka, dolazi da kaže desile su se užasne i strašne stvari u BiH, hajde da i mi Srbi i vi Bošnjaci budemo pametniji nego što smo bili, pa da nam se takve stvari više nikada ne dogode. Pokušali su da ga ubiju. Jer, ono što se desilo u Srebrenici 2015. godine nije linč, nije vređanje, nije dobacivanje, ono je bio pokušaj ubistva. Ni jednom predsedniku Republike na ovim prostorima se nije desilo ono što se desilo Aleksandru Vučiću u Potočarima u julu 2015. godine, kada su čoveka pokušali da ubiju. Da li je zbog toga rekao – ne zanima me BiH? Ne. Koliko puta je razgovarao i sa Bakirom Izetbegovićem i sa Draganom Čovićem, koliko je bio u BiH i koliko puta je zvao ljude koji vode BiH da dođu u Beograd. Tu je pokazao brigu za Srbe u regionu.

Pazite, lako je biti Srbin ovde u Beogradu, to je najlakše, ali moramo da vodimo računa da mi odavde našim izjavama, našim ponašanjem ne pogoršamo ionako težak položaj Srba koji žive u Zagrebu, u Osjeku, u Vukovaru gde se i dan danas lome table sa ćiriličnim slovima, Srbima u Splitu, Srbima u Mostaru, Srbima na Cetinju, Srbima u Skoplju itd. Dakle, i te kako je pokazao brigu, ne samo za dijasporu, nego za Srbe u regionu i tu brigu ćemo mi nastavljati da pokazujemo i dalje.

Nastale su neke nove države, to je fakat i to verovatno u nekoj ni bliskoj, ni daljoj budućnosti neće da se promeni, ali ostaje činjenica, iako su nastale nove države, da Srba ima, uprkos mnogima koji su verovali da ih nikada više neće biti, da Srba danas ima i u Hrvatskoj, da Srba danas ima i u Federaciji BiH, još se uvek držimo i žilavi smo u borbi za Srbe na Kosovu i Metohiji, popravili smo u značajnoj meri položaj srpskog naroda u Crnoj Gori, vodimo brigu i o Srbima koji su ostali da žive u Severnoj Makedoniji i na kraju krajeva, gospodine Glišiću, hteli vi to da priznate ili ne, ja znam da to mnogima iz opozicije i mnogima koji su protiv Aleksandra Vučića i mnogima koji mu kažu da je izdajnik i da nije dovoljno Srbin to smeta.

Ali, to je činjenica, ja bar mislim da je činjenica, što i Srbin iz Zagreba, Srbin iz Banjaluke, Srbin iz Mostara, Srbin sa Cetinja, Srbin iz Kosovske Mitrovice, Srbin iz Skoplja, kao što i Srbin iz Beograda, Novog Sada i Kragujevca u Aleksandru Vučiću vidi svog predsednika. Vidi nekoga u kome ima zaštitu. Vidi nekoga ko ga neće prevariti. Vidi nekoga ko ga neće izdati. Vidi nekoga ko će mu pomoći da sazida novu crkvu, da kupi novi traktor, da sazida novu školu, da otvori fabriku. To su ogromni uspesi koje smo postigli. Pokazali smo da umemo da budemo lider u regionu, ali jednom mudrom i pametnom politikom. Nismo ni sa kim zaratili, nikome ne pretimo, uspeli smo.

Da odem jedan korak dalje sad od onoga o čemu smo pričali, ali uspeli smo da od država koje su nam do juče bili neprijatelji, koje su nas bombardovale, napravimo, neću da kažem u potpunosti prijatelje, jer je to nemoguće za tako kratak period, ali ipak partnere koji su počeli da razumeju da i srpski narod na prostorima bivše Jugoslavije ima neke vitalne nacionalne interese. Tu pre svega mislim na KiM. Do 2012. godine pitanje KiM je bilo stavljeno ad akta, rešeno, gotovo, imate samo da priznate KiM. Sad već iz mnogih centara moći i preko okeana i ovde u Evropi stižu jedni malo drugačiji glasovi. Ima prostora za kompromisno rešenje. Znači, nije sve izgubljeno kada je u pitanju KiM. U velikoj meri zavisi od velikih sila, ali i u velikoj meri zavisi od nas koliko budemo mudri i pametni da obezbedimo maksimalno što je moguće u ovom trenutku da se obezbedi kada je u pitanju KiM.

Maksimalistička politika nije moguća, ali nije dobra ni ona politika koju smo imali do 2012. godine kada je tadašnje rukovodstvo Srbije vodilo brigu o Srbima na KiM tako što su proterali crnogorskog i makedonskog ambasadora, zato što su njihove države priznale KiM, toliki su bili veliki junaci, od kojih je ambasador Crne Gore bila čak i žena, Anka Vojvodić mislim da se zvala, i što se Vojislav Koštunica negde sakrio, a Boris Tadić je pobegao navodno u zvaničnu posetu Rumuniji. To je bila reakcija tadašnjeg državnog vrha na proglašenje nezavisnosti KiM. Onda je kao šlag na tortu došla genijalna ideja Vuka Jeremića da pred Međunarodnim sudom pravde postavi pitanje, da li je deklaracija o proglašenju nezavisnosti KiM u suprotnosti sa međunarodnim pravo? A, znao je i tu je njegov politički greh, on je znao da svaki sudija međunarodnog suda pravde kada donosi odluku, odluku donosi ne po svojoj savesti i po svom ličnom pravničkom ubeđenju, nego shodno politici svoje Vlade. Mogao je vrlo jednostavno da izračuna da tamo sedi većina sudija iz država koje su priznale nezavisnost KiM. Unapred se znalo kakvu će odluku da donese Međunarodni sud pravde, da deklaracija o proglašenju nezavisnosti KiM nije u suprotnosti sa međunarodnim pravom.

I sad pogledajte, sa tolikim teretom na leđima Aleksandar Vučić ulazi u borbu za Kosovo i Metohiju i ne kaže - ova borba je izgubljena. On nije spustio ruke, nije skinuo rukavice, on je nastavio da se bori u nemogućim uslovima. I da li ima pomaka u toj borbi? Ima. Rekli su nam - nema, gotovo je. Imate samo da priznate Kosovo i Metohiju. Pa ako je gotovo, što pregovarate sa nama? Što dolaze Amerikanci? Što dolazi Lajčak, što dolaze ti ljudi iz belog sveta ako je sve gotovo? Što pregovaramo? Što razgovaramo? Znači, nije sve gotovo. I ako budemo dovoljno pametni, nećemo izgubiti baš sve na Kosovu i Metohiji. Možemo sve da izgubimo i bili smo na pragu da sve izgubimo, ali ako budemo dovoljno pametni, ako budemo nastavili da vodimo onu politiku koju je do sad vodio Aleksandar Vučić nećemo sve da izgubimo na Kosovu i Metohiji.

Zbog toga sve ono što ste rekli, čini mi se da ste rekli pomalo prenagljeno i da niste dovoljno vodili računa da borba koja se danas vodi za Kosovo i Metohiju je hiljadu puta teža nego da smo takvu borbu vodili, recimo, 1990. godine, ili 1992. godine, ili 1987. godine, ili neke godine ranije. U 2020. godini, u 2021. godini sa tolikim teretom na leđima voditi borbu za Kosovo i Metohiju, pa to vam je isto kad bi vam neko okačio teg od 20 kilograma za noge i rekao - trči sprint sa svetskim šampionom. Teško da možete da ga pobedite. Ali, Aleksandar Vučić je pokazao da može da i sa tegom od 20 kilograma drži korak sa onima koji su priznali nezavisnost Kosova i Metohije.

Dakle, razumem vašu brigu za Srbe koji žive u dijaspori, za Srbe u regionu, ali prosto zbog građana Srbije hoću da kažem - nije tačno da ne postoji državni organ koji nije zadužen specijalno da vodi računa o Srbima u dijaspori i o Srbima u regionu. To je uprava koja postoji kao državni organ u sastavu Ministarstva spoljnih poslova. Mi ćemo, to sam rekao, to je rekla i moja koleginica Aleksandra Božić, to su rekli i mnogi poslanici SNS, reći će i danas, Vlada Srbije i predsednik Republike Aleksandar Vučić u nama poslanicima SNS, odnosno u nama poslanicima koji su izabrani sa liste "Aleksandar Vučić - Za našu decu" imaće apsolutno sigurnog partnera u borbi za onih šest proklamovanih ciljeva a posebno kada je u pitanju borba za Kosovo i Metohiju. Ta borba će biti teška, ona je već sad teška, biće i dalje teška.

Mi pozivamo i vas koji ste u opoziciji da se uključite u tu borbu jer pitanje Kosova i Metohije nije pitanje ove ili one stranke, nije to lično pitanje za Aleksandra Vučića, kao što nije lično pitanje ni za vas ni za mene, to je pitanje celokupnog srpskog naroda i oko toga nam je potrebno apsolutno jedinstvo, potreban nam je nacionalni konsenzus i to je jedan od razloga zašto formiramo ministarstvo za društveni dijalog. Hoćemo sve da uključimo u borbu za vitalne srpske nacionalne i državne interese. To je razlog i to je odgovor na pitanje - zašto si, Vučiću, uzeo u Vladu koalicione partnere koji ti ne trebaju? Zato što mi vlast ne posmatramo kao plen, nego kao instrument da rešavamo nagomilane društvene probleme, koji ne potiču od Vučića, neki potiču od pre 200 godina, neki potiču od Josipa Broza, neki potiču od Božidara Đelića, neki potiču od Borisa Tadića, ali sve je to palo na leđa Aleksandra Vučića.

Mi hoćemo, dakle, da ta vlast bude instrument za rešavanje tih problema i hoćemo zajednički i sa onima koji su sa nama u koaliciji, ali pozivamo i vas koji ste u opoziciji da pomognete u onome što je ostvarivanje vitalnih nacionalnih i državnih interesa Srbije i srpskog naroda. Možemo da se razlikujemo po mnogim pitanjima, ali oko ovih pitanja koja smo definisali kao šest osnovnih ne smemo da se razlikujemo, jer nema budućnosti ono društvo koje nema konsenzus oko temeljnih političkih, ekonomskih i nacionalnih pitanja.

Hvala, gospodine Martinoviću.
Pravo na repliku, dva minuta, ima gospodin Glišić. Izvolite.

Poštovani gospodine Martinoviću, u završnici ovoga vi znate, dugo se poznajemo, da ćete imati podršku mene pre svega kao čoveka za sve ono što je u državnom interesu. Ali ovo vaše izlaganje, meni je drago što sam vam dao priliku da se obračunate sa Boškom Obradovićem, DS, Vukom Jeremićem, samo ne znam kakve to veze ima sa mnom. Takođe mi je drago što ste imali priliku da po ko zna koji put iznesete panegirik Aleksandru Vučiću. Ja sam rekao da je to predsednik vaše stranke, ali da je predsednik države čiji sam ja državljanin i da iz tog razloga poštujem tu instituciju.

Međutim, da ste malo bolje slušali ono što sam rekao, videli biste da sam u jednom trenutku rekao kako je primećeno, a ne možete očekivati od opozicionog poslanika da više hvali to što je primećeno, da je predsednik Srbije uložio napore da Srbi u regionu imaju određenu podršku koja pre toga nije postojala, i to je pohvalno i to je za podršku. Međutim, ono na čemu stalno insistiram to je da ne može tako bitna stvar kao što je podrška Srbima u regionu i rad sa našom dijasporom da zavisi od volje jednog čoveka, pa makar taj čovek bio takva gromada kakav je Aleksandar Vučić.

Mi moramo da imamo, malo me čudi, nema aplauza kada kažem da je Vučić gromada, mi moramo da imamo situaciju da imamo institucije koje se time bave, svejedno da li je na čelu tih institucija jedan ili drugi čovek. Znači, to je ono što je suštinska zamerka SNS i ovoj vlasti koja se pretvara u lični režim sve vreme. Često kažem - nije to diktatura i nije to autoritarna vlast, jer znam šta znači diktatura i znam šta znači autoritarna vlast, ali jeste jedna lična vlast koja zamenjuje institucije i stalno se ime i prezime jednog čoveka pojavljuje tamo gde bi morala da postoji institucija. Naravno, svako ko zna kako funkcioniše država zna da je ministarstvo mnogo ozbiljniji državni organ nego neka uprava. Hvala.

Reč ima predstavnik predlagača Aleksandar Martinović.

Ne postoji lična vlast Aleksandra Vučića, postoji predsednik Republike koji vrši svoje poslove shodno Ustavu Republike Srbije i shodno Zakonu o predsedniku Republike.

Inače, ono što ste rekli za Boška Obradovića, DS, pa nemam ja šta sa njima da se obračunavam, sa njima se obračunao narod. Narod je rekao sve o njihovoj politici. Demokratska stranka više ne postoji, ne zbog mene, oni su ljudi sami sa sobom odlučili da zaključaju vrata i da ugase svetlo u toj stranci, koja je osnovana 1919. godine. Šta sam ja tu uradio? Ništa.

Kažete da postoji lična vlast. Ne postoji lična vlast, ali narod prepozna, narod prepozna ko radi u njegovom interesu, a ko ne radi u njegovom interesu. Tu narod ne možete da prevarite. Vi nemate danas nijedan medij koji je u našim rukama. Svi mediji su u rukama Dragana Đilasa i onih koji podržavaju ljude koji su pozivali građane Srbije na bojkot. Skoro svi mediji su u njihovim rukama, direktno ili indirektno. Dakle, ne možete imati ličnu vlast ako nemate medijsku vlast. To se valjda u savremenim državama podrazumeva. Kažite mi jedan medij koji je u rukama SNS i konkretno u rukama Aleksandra Vučića.

Ali ima nešto drugo, što smeta ne samo vama, to smeta mnogima. Pazite, imate jedan paradoks. Kažu - Vučić je izdajnik, Vučić je lopov, Vučić je da ne kažem šta, a videli ste u predizbornoj kampanji, i pre izbora i sada to govore, kaže Velja Ilić, a što je ime Aleksandra Vučića na listi za odbornike u Skupštini grada Čačka, a što je ime Aleksandra Vučića na listi za pokrajinske poslanike, a što je ime Aleksandra Vučića na listi za republičke poslanike?

Što vam to smeta? Ako je on izdajnik, ako je on strani plaćenik, ako je lopov, pa neće ljudi glasati za takve, jel tako? Ko bi glasao za nekoga ko je deklarisani izdajnik, ko je deklarisani lopov, ko je peder, ko je ne znam ni ja više šta? Ko bi glasao za takvog čoveka? Međutim, desili se izbori i ljubi baš glasali za njega. Ja znam da to vam smeta, samo vi to nećete da kažete, neko kažete - lična vlast. Ne, to je popularnost, to je ugled koji jedan čovek uživa zahvaljujući svom radu, pre svega, i rezultatima svoga rada.

Nije Vučić postao lider ne samo građana Srbije, nego Srba u regionu tako što sam ga ja dekretom proglasio za lidera, nego ga objektivno srpski narod tako doživljava. Tu ne možete da promenite ništa, ni vi ni ja. Ni ja kad bih se vama pridružio. Idite sad u Zagreb, pitajte ko je jedini političar u Srbiji u koga imaju beskrajno i apsolutno poverenje, oni će vam reći samo jedno ime. Idite u Banja Luku, oni će vam reći to ime. Idite u Crnu Goru, oni će vam reći to ime. Za mene ne znaju, za vas, pretpostavljam, takođe da ne znaju, ili ne znaju mnogi, za Aleksandra Vučića znaju svi.

U njega su uprte oči celokupnog srpskog naroda zato što je svojim radom pokazao da može, pre svega, iz pepela da podigne razorenu srpsku privredu, da može iz pepela da podigne vojsku koju su nam de fakto uništili i da i te kako vodi računa i brine o Srbima koji su ostali da žive u bivšim Jugoslovenskim republikama. Dakle, narod je u njemu prepoznao vođu, prepoznao lidera, prepoznao nekoga ko neće da ga prevari, ko neće da ga slaže, ko neće da mu okrene leđa onda kada mu je teško.

Mogao je Aleksandar Vučić 2013. godine da pošalje samo Marka Đurića na Kosovo i Metohiju, pa da Marko Đurić sam objašnjava koje su prednosti Briselskog sporazuma. Ne, on je otišao lično da sa tim ljudima razgovara. Mogao je da pošalje nekoga u Zagreb, da ne ide on, a otišao. Mogao je da pošalje nekoga u Srebrenicu, a nije poslao nikoga, nego je on lično otišao i pokušali su da ga ubiju. Ja sad postavljam pitanje ovde u Narodnoj skupštini – ko su ljudi koji su pokušali 2015. godine da ubiju predsednika Vlade Aleksandra Vučića?

Da li se nekad zapitate i da li se nekad zapitaju oni koji svakog dana 24 sata vode besomučnu kampanju protiv Aleksandra Vučića? Ako je Aleksandar Vučić stvarno izdajnik srpskih nacionalnih interesa, ako je on ovde, po nekoj teoriji zavere, doveden na vlast da izda sve što je srpsko, da proda Kosovo i Metohiju, da proda Srbe u Crnoj Gori, da proda Republiku Srpsku, pa kako to da njegovi neprijatelji pokušavaju da ga ubiju? Ja bih takvog čoveka dočekao sa cvećem, ja bih ga odveo na ručak, na večeru, kupio bih mu neki skupoceni automobil.

To vam je isto kao nekad, svojevremeno, ima jedna poema Matije Bećkovića o Draži Mihajloviću. Zamislite tog izdajnika i saveznika okupatora, kaže, koji za četiri ratne godine nije se spustio ispod 1.000 metara nadmorske visine. Što? Pa, ako si izdajnik, jel sarađuješ sa okupatorom? Sedi, brate, u Beogradu, pa sarađuj kao čovek. A, ne sarađujem sa okupatorom, lomatam se po planinama Srbije, Bosne i Crne Gore, jedu me buve i ručam svaki drugi dan. E, takav vam je izdajnik i Aleksandar Vučić. Kao što su svojevremeno, kao što smo mi, nažalost, mnoge velike ljude iz svoje istorije proglašavali izdajnicima, isti vam je takav izdajnik i Aleksandar Vučić. Hoće sve da proda, sve je rasprodao, sve je gotovo, doveden je ovde da uništi sve što je srpsko, gde god ode u region ima ljudi koji ga mrko gledaju.

Kad sam neki dan slušao Mila Đukanovića ja prosto nisam mogao da verujem. Kao da govori Josip Broz, Vladimir Bakarić, Edvard Kardelj, Tuđman – velika Srbija, velikodržavni projekti, memorandum SANU, ostaci, kaže, četništva… Šta je još rekao, da – SPC i stalno jedna te ista matrica.

Stalno jedna te ista matrica i ta matrica se provlači i danas, samo u kontra smeru. Vučić je izdajnik, pa Vučić radi za američke interese, ma Vučić radi za evropske interese, pa Vučić radi za ovog, Vučić radi za onog. Mi poslanici SNS i ogromna većina građana Srbije kažemo – ne. Vučić radi isključivo za Srbiju i Vučić radi isključivo za srpski narod.

Nije eksponent ni jedne strane sile, ni sa zapada, ni sa istoka, i nastavićemo da vodimo nezavisnu politiku, da Srbija bude potpuno samostalna država i da na našu politiku, i unutrašnju i spoljnu, niko nema uticaja, sem državnih organa Republike Srbije i sem građana Republike Srbije. To, složićete se, gospodine Glišiću, nije lična vlast. To je najdemokratskija od svih demokratskih vlasti.

Zahvaljujem, gospodine Martinoviću.
Prema prijavi za reč, reč ima narodni poslanik Vladimir Đukanović. Izvolite.

Bogu hvala, na tome što ste mi dali reč.

Elem, ja moram da kažem da prezirem tu reč – politička korektnost, na primer, ili kad moramo da govorimo o kompromisima i ne znam čemu. Ja nisam osoba baš sklona kompromisima, moram da kažem. Ne podnosim kompromis nešto posebno, ali, naravno, to u politici mora da se događa, pa tako i kad sastavljate Vladu, pa čak i kad imate ovako ogromnu većinu. Ali, posebno što prezirem u polici je demagogija, a ovo što mi slušamo o ličnoj vlasti Aleksandra Vučića i ne znam čemu, to je klasična demagogija.

Znate, ljudi koji su, na primer ovde u Srbiji imamo ogroman broj ljudi koji su, ajde da kažemo, onako proruski nastrojeni i onda će oni ovde zamerati na ličnoj vlasti Aleksandra Vučića, ali nikad ne bi rekli kako je lična vlast Putinova, na primer, u Rusiji, a činjenica jeste. Zašto? Zato što je to lider koga ruski narod voli. Ili, nikad neće, na primer, osuditi Orbana koji na neki način zaista, kao veliki lider, ima najveći uticaj u Mađarskoj. Ovi što su, pak, pa prozapadno orjentisani nikad neće osuditi Makrona, na primer, koji suštinski zaista je frontmen, lider Francuske. Ili, recimo, Trampa.

Hajde, molim vas, nemojte mi reći da zaista bez njega može, na neki način, nešto da se značajnije utiče u SAD, mada pokušavaju. To su ti takozvani, moram da kažem, po meni, odvratni, oni krajnje liberalni krugovi koji, valjda, smatraju da ne bi smeo da postoji nikav sistem u nekom društvu, pa možemo anarhiju da dopustimo. Onda u državama, na primer gde su demokrate na vlasti u Americi, ne sme policija da reaguje, smeš da napadaš policiju, moraš da zatvaraš radnje, da prebijaš ljude, ako suprotno misle. To je ta demokratija koju bi oni nama ovde da unesu.

Zašto ovo govorim? Zato što se ovde javlja jedna velika opasnost po ovo društvo i zato ova Vlada mora da bude sa tim suočena. Ovde više izgleda više nije važno, ni u svetu izgleda više nije bitno koliku imaš podršku naroda, nego je važno da ti imaš dva ili tri posto podrške, ali da imaš medijsku strukturu iza sebe, da imaš novac i onda je dopušteno da urušavaš sistem i da urušavaš vlast. To će se ovde dešavati.

Ja vam sada tvrdim, evo, verovali ili ne, možda vama ovo deluje paradoksalno, kada budu predsednički izbori, mi ćemo dobijati razne zahteve, pošto već imamo zahteve od onih koje niko živ u ovom društvu ne podržava, ali već imaju zahteve za naredne izbore da moraju da budu razdvojeni. Ako čak i budu razdvojeni, evo, ja vam sad kažem, sledeći zahtev će biti da Vučić ne sme da se kandiduje na predsedničkim izborima. A svakako na svim ostalim listama ne sme da bude, recimo, na parlamentarnoj listi ili na lokalnoj listi, ne sme da bude ime Aleksandar Vučić.

Zašto? Pa, zato što znaju da će ih on pobediti. Onda vam oni prosipaju demagogiju, a inače to nisu tada za vreme Tadića, pošto na svakoj lokalnoj listi je bilo DS – Boris Tadić, ali tada to nije smetalo, a sada smeta ako stoji SNS ili ne znam šta – Aleksandar Vučić, zato što to ime Aleksandar Vučić pobeđuje svuda. E, sada hajde da uklonimo Aleksandra Vučića u potpunosti. Pa, evo, zapamtite šta sam vam rekao da na predsedničkim izborima, ako on bude odlučio da se kandiduje, da će stići zahtev da on ne sme da se kandiduje.

To će ići tako stravičan pritisak od onih koji nemaju nikakvu podršku u ovom društvu, osim što imaju nenormalan novac, osim što imaju zastrašujuću medijsku podršku. To će ići tako silovanje javnosti i ova Vlada mora da se pripremi na takve izazove koji će definitivno se stavljati pred nju.

Ključni izazov ove vlasti, a to je od ovih šest ciljeva koji su proklamovani, pored Kosova i Metohije i svakako daljeg ekonomskog napretka, jeste borba protiv kriminala. Ljudi moji, mi ako se sa ovim ne uhvatimo u koštac, mi ćemo nastradati.

To već više nije samo borba protiv uličnog kriminala, već je to ozbiljna borba sa paralelnim državnim strukturama koje taj kriminal podržavaju, i oni su u našem društvu, oni su u našim institucijama.

Za njima prvo mora da se počisti, ali da bi to funkcionisalo, prvo mora da se dobije podrška pravosuđa, pre svega, Tužilaštva, mora da priznam, rak rana srpskog društva je srpsko pravosuđe. To je potpuna katastrofa. Ti tužioci koji ne budu dali podršku borbi protiv kriminala, džaba mi to proklamujemo, od toga neće biti, nažalost, ništa.

Znate, nije baš normalno da slušate priče kako se ovde otimaju određeni građani, kako se nekima seku glave. Ko to seče glave po Srbiji? Ko to otima ljude, kako to neko nestane i ne zna se gde je čovek?

Znate, ako predsednik države mora da postavi to pitanje, javno, u jednoj televizijskoj emisiji, ako to zameni dokaze u određenom sudskom postupku, postavlja se pitanje šta se onda ovde radi? Kako se tužilac ne žali na takvu presudu?

Pošto mi stalno ovde imamo izazove iz EU, pošto, oni su Bogom dani, da nam kažu kako bi trebalo da bude naše pravosuđe, pa nam konstantno govore kako bi sudije i tužioci sami trebalo da se biraju, da mi ovde nemamo vezu sa njima.

Izvinite, plašim se zaista da tu može da dođe do ozbiljnog otuđenja te grane vlasti od same države i naroda, i da imamo jedan potpuni haos, jednu potpuno paralelnu državnu strukturu, koja će zaista ovo društvo razarati. Izvinite, veliki sam protivnik toga da se sudije u potpunosti same biraju, i to ću stalno isticati. Zašto? Zato što je jedina veza naroda sa državom je parlament. Narod na nas ovde prebacuje svoj suverenitet, ako sud donosi odluku u ime naroda, onda je nemoguće baš da sudije same sebe u potpunosti biraju, nego, ipak, mora tu parlament da učestvuje.

I, nemojte da mi pričaju o nezavisnom pravosuđu, i ne znam čemu to što se trenutno radi u dobrom delu našeg pravosuđa nema nikakve veze sa nezavisnošću. To ima samo veze sa tim da oni budu bogovi u ovom društvu i da pojedine strane ambasade koje im finansiraju seminare, koji im finansiraju putovanja, napredak itd, imaju uticaj na ovo društvo, tako što će preko pravosuđa da ga kontrolišu. To je jedan jedini razlog zašto se pred nas stavljaju nenormalni zahtevi koje ni u jednoj drugoj državi nemate.

Borba protiv organizovanog kriminala, drago mi je da je predsednik nju proklamovao, mora da bude takva da se pripremimo kao bukvalno, u rat da idemo, zato što to je uzelo ozbiljnog maha, i ovo društvo mora da bude jedinstveno u toj podršci prema toj borbi. Jedva čekam da ona počne, zato što ćemo imaćemo ozbiljnih problema ukoliko se sa tim ne krene.

Ono što me posebno iritira u čitavoj priči oko sastavljanja vlade, to sam već jutros napominjao, i napomenuću i sada, a to je što mediji isključivo pišu o tome ko će uzeti koji resor. Kao da je to mnogo važno, ko da je to bitno koja će stranka u nekom resoru biti. Valjda je važno šta taj ministar zna da uradi, a to je prvo što moramo da postavimo kao pitanje, za šta si sposoban?

Znate, u našem društvu postoji jedan ozbiljan problem što mnogi ljudi koji uđu u politiku sebe smatraju da su Bogom dani za svaku moguću funkciju, pa bio ministar u jednom momentu može da bude ministar poljoprivrede, u drugom može da bude ministar pravde, dešavalo se, recimo imali smo Dušana Petrovića kao klasičan primer toga. Nije bitno, samo je bitno da si u nekom ministarstvu. Nije ni čudno što je pravljena „Bela lađa“, po uzoru, u principu, na takve ljude. Nekima da ponudite da budu astronauti, oni bi rekli da mogu da budu i astronaut, zašto da ne.

Znate, mora da postoji ta vrsta odgovornosti za šta si sposoban, koliki je tvoj domet. Plašim se da to kod nas u čitavom društvu ne postoji, zato što kod nas postoji strahovito glupo razmišljanje, a, to je - ako uđem u politiku ušao sam da ostvarim svoju ličnu korist. Mi se, nažalost, tako i ponašamo i teško je to iskoreniti, gotovo je nemoguće to iskoreniti. Mislim da ova vlada će morati da se bavi time da to iskoreni kod ljudi, da nije poenta ući u politiku da bi sebi napravio ličnu korist, nego da nešto uradiš za državu i za narod.

Da li ćemo konačno to, u nekom sledećem sastavljanju vlade imati? Nadam se hoćemo. Razumem uticaj stranih ambasada, pokušavaju svoje ljude da stave, to je njihov posao, ali mi je drago da konačno imamo nekoga ko se tome odupire, i koji kaže – ne, možete da utičete, ne možete da sastavljate vlade.

Nažalost, ranije smo imali situaciju da su pojedine vlade podnosile izveštaj određenim ambasadama, šta su uradili, kako je bilo na sednici Vlade. Ova Vlada to neće raditi.

Svakako, nemam nikakvu dilemu da je bilo raznih pokušaja da pojedini ministri budu određeni ljudi, favoriti određenih ambasada, ali, drago mi je da se polako sa tim prekida. Tačno možete da vidite po pojedinim medijima kako ko izbaci, ovaj će biti ministar, ili ovaj neće, ili ovaj je viđen, tačno vidite ko za koga navija, koja lobi grupa za koga navija, i to je zaista užasavajuće.

Moram da priznam, pratio sam poslednjih dana razne izjave ranijih nekih političkih lidera, danas onih na margini, ali koji opet utiču preko medija na kojima pričaju o zaduživanju ove države.

Znate, priča vam o zaduživanju ove države čovek koji je ostavio Grad Beograd u dugovima od milijardu i 200 milione evra. Ej, ljudi! Taj vam priča danas da li se Srbija zadužuje. Taj koji je ostavio Beograd sa dva krana, danas imate na hiljade kranova, radi se, gradi se, danas imate na hiljade kranova, radi se, gradi se, Beograd se razvija, nikad se ovoliko nije gradilo.

Taj koji je ostavio onakav vozni park u Gradskom saobraćajnom preduzeću upropastio je to preduzeće. Danas imate nikad bolji gradski prevoz. E, takvi vam danas izlaze i pričaju kako bi Srbija trebalo ekonomski da funkcioniše, oni koji su sa mesta gradonačelnika Beograda sebi i svojoj firmi nameštala i da bude monopolista u reklamnom prostoru. I takvi sebi daju za pravo da pričaju o nekakvom kriminalu, ili da pričaju o tome kako bi trebala ekonomija da ide. To je zaista paradoks.

Sačekaću sutra i narednih dana da vidimo ko će biti novi ministri, pa da li da onda dajemo podršku ili ne kao Skupština, videćemo.

Što se tiče samog Zakona o ministarstvima mogu da kažem da je veoma dobro koncipiran, dobri su resori. Meni je lično žao, ja se lično zalažem da se vrati i uvede, iako postoji Kancelarija koja je u Ministarstvu pravde, ali bih voleo da se uvede ministarstvo vera, mislim da je to veoma važna društvena delatnost, nadam se da će se to jednog dana vratiti, jer to je veoma bitan segment i Srbija je hvala Bogu bogata sa verskim zajednicama i one imaju ozbiljan društveni uticaj i trebalo bi jednom takvom ministarstvu da postoji, ali videćemo u nekom narednom periodu.

Pozivam narodne poslanike da glasaju za ovaj zakon i pozivam vas da svi budemo jedinstveni u toj teškoj borbi protiv organizovanog kriminala koji nam predstoji i koji je proklamovan, jer zaista ukoliko to ne pobedimo plašim se da će Srbija biti pobeđena, a Srbija ne sme da bude pobeđena, naprotiv, mi moramo da idemo napred i isključivo da gledamo kao pobednici. Hvala vam.

Hvala, gospodine Đukanoviću.
Reč ima narodni poslanik Borisav Kovačević.
Izvolite.