Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, kada god u ovom domu govorimo o sudijama, a to je slučaj danas, uvek je i dobra prilika da nešto kažemo na temu onog čuvenog pitanja, famoznog pitanja nezavisnosti pravosuđa.
Čuli ste, dužnu smo pažnju posvetili tom pitanju i mi koji smo se danas obratili. A znate i zašto je važno, zato što predstavlja jedan od stalnih frontova, jednu od platformi koje se prosto podrazumevaju za, pre svega, politički obračun sa ljudima koji se o Srbiji staraju danas, na prvom mestu sa predsednikom Republike Aleksandrom Vučićem, potom članovima Vlade Srbije, ljudima koji se nalaze u ovoj Skupštini, ali i svima koji se o svojoj zemlji danas brinu samo zato što, pokazuje se to rezultatima, to izgleda rade na dobar način. I biće da je to suština problema onih koji su rešili da na te rezultate koje Srbija danas pokazuje neuporedivo bolje u odnosu na onu tugu, nesreću, čemer i jad, u kakvu smo svi bili gurnuti do neke 2012. godine, grad Beograd i ponešto duže, da na to odgovore, na tu razliku odgovore histeričnim kampanjama i stalnim pokušajima da se ovoj zemlji naudi, da se ona okleveta, da se u prvom redu oklevetaju oni ljudi koji su za tu pozitivnu razliku zaslužni danas.
Među te klevete neminovno, neizostavno spada i ona čuvena – pravosuđe nije nezavisno, nego je navodno pod jakom presijom, pod strašnim pritiskom izvršne vlasti. I onda ne možemo a da ne zapitamo – da li je moguće i dan danas u Srbiji neke potpuno očigledne stvari određeni ne vide samo zato što su rešili da neće da ih vide? Da pitam – u čemu je stvar i kako to izgleda i gde to ima da je navodno pod nekim strašnim pritiskom vlasti pravosuđe u kome se dešava da, kao što se u Srbiji dešava, primera radi predsednik jednog suda, višeg suda, suda u Beogradu, koji se zove Aleksandar Stepanović, govori otvoreno najpodlije moguće stvari protiv sopstvene države, protiv ljudi koji se nalaze na njenom čelu, daje sebi za pravo taj luksuz da nedavno komentariše čak i kadrovsko rešenje za ministarku pravde i podlo insinuira, aluzije neke pravi, potpuno neprimerene za bilo koje mesto, a kamoli neshvatljive, u mestu koje je navodno pod strašnom presijom i pritiskom izvršne vlasti?
Kaže, to što je reč o ženi koja je došla na čelo Ministarstva pravde, upravo iz BIA gde je radila, da to predstavlja, zamislite ovu podlost u rečima, način da izvršna vlast pošalje poruku, pretnju dakle, pravosuđu, da stavi do znanja, da su svi predmet njihovog kontrolisanja, kontrolisanja od strane izvršne vlasti.
Kada ovako nešto čujete, a ovo nije jedini dan ni prvi dan da ovako nešto možete da čujete, ne možete da se ne nasmejete i pitate – dobro, a gde vam je onda tu ta strašna, opasna vlast koja ne da pravosuđu da diše, pod kojom se predsednik Višeg suda na ovaj način obraća javno, jel on to nečim ucenjen, pa mora da ćuti? Bogami, ne da ne ćuti, nego izgovara stvari koje su potpuni skandal.
Ovo je dobar dokaz koliko u ovoj zemlji zaista može sve, koliko slobode ima. Smatrali je mi ovde ne smatrali primerenom, nje suštinski ima. Ima je kao malo gde u svetu, ako ćemo istinu da govorimo i ruku na srce da stavimo.
Da potpuno zanemarimo što je baš ovaj čovek, ovaj Aleksandar Stepanović upravo od strane obaveštajnih krugova postavljen na mesto ne kome se sada nalazi, što se dogodilo u vreme bivšeg režima. Niko mu reč, čini mi se, za to nikada rekao nije, nikada niko, pa sada on našao da ima pravo, dao ga sam sebi da pametuje i da komentariše gde je ko radio i da potpuno neprihvatljive aluzije pravi na račun odnosa izvršne vlasti prema pravosuđu. Gde je taj teror, gde je ta diktatura pod kojom se ovo dešava, bilo gde na svetu? Dajte nam jedan primer nađite, jedan jedini.
Nije to pitanje, ima li ili nema uticaja na pravosuđe, koje treba shvatiti olako. To znaju svi, upravo iz razlog o kojima smo govorili danas. Da, gospodine Rističeviću i vi i ostali, jer svi jako dobro znamo i pamtimo dobro, koliko god se trudili pripadnici bivšeg režima da se prikažu kao neko ko je juče došao, ništa nije u ovoj zemlji radio, nije nikakav haos napravio, nije nikakvu štetu napravio, nije upropastio sve što je mogao da upropasti, kao što jeste, nego ništa nije bilo i nikakve istorije tu nema, ali pamtimo jako dobro ono o čemu su govorili danas ovde i drugi narodni poslanici.
Mi imamo dokumentovano, sa sve potpisima i pečatima, da je vladajuća stranka u vreme bivšeg režima direktno kadrirala i kada je reč o sudijama i kada je reč o tužiocima. Nije ih sramota bilo da uzmu papir pa da se potpišu. S jedne strane predsednik opštinskog ili nekog drugog odbora, tada vladajuće DS, u kojoj, da, jesu bili i taj Dragan Đilas i taj Vuk Jeremić i taj Borko Stefanović, mada se tada nije zvao tako, zvao se malo drugačije, ali to je on, Tadić i ostali, da se potpiše predsednik partijski s jedne strane i lupi pečat, s druge strane da se potpiše njihov predsednik opštine, gradonačelnik neki i udari pečat. Na šta? Na spisak imena onih ljudi koji ima da budu izabrani u njihovoj fantastičnoj reformi, koji imenom i prezimenom uz dodatnu karakteristiku, a sve u duhu i sa rečima – ovaj je nama lojalan, ovaj je naš član, ovaj pomaže da se izvučemo kada nas uhvate u kriminalu, ovaj sklanja u fioku predmete protiv nas, e zato treba da bude sudija, e zato treba da bude tužilac. Nije ih bilo sramota to da rade.
To svi u ovoj zemlji znaju. E, baš zato što znaju mi ne možemo da budemo ni mirni, ni spokojni kada se postavi pitanje ima li uticaja na pravosuđe, jer ti ljudi, značajan broj tih ljudi, i dan danas se u tom pravosuđu nalaze, i to takođe svi znaju.
Kada pogledate malo šta ovi, koji su navodno strašno pritisnuti od strane izvršne vlasti danas nas samo lažu da je tako, šta sami kažu? Pa, evo ovaj Aleksandar Stepanović. On je sam, da se pohvali valjda, ne znam, on to smatra za fantastičnu crtu u svojoj biografiji, u intervju za KRIK pričao čovek na dugačko i na široko kako je, između ostalog on rado viđen gost u zapadnim ambasadama i kako tamo on pravi planove šta će i kako će da se radi, kako tamo ogovara sopstvenu državu, kako tamo kleveće kako mu dođe inspiracija u datom momentu i hvali se time čovek. Hvali se javno.
Kada tako nešto čujete ne možete da ruke ne raširite i kažete – e alal vera, ako je to pokazatelj da li ima ili nema neprihvatljivog uticaja na pravosuđe. Izgleda ga ima. I baš super, treba da nam tu odlučuju i da tu utiču predstavnici belosvetskih ambasada, a vi da se time još hvalite. Vi da to javno govorite, da vas nije sramota da to kažete, a ovamo sopstvenu državu napadate lažima, besmislicama na način koji je potpuno neprihvatljiv, da ponovim, u bilo kojoj državi na svetu, bilo kakvoj, a koji je potpuno nemoguć u državi koja je pod nekom strašnom presijom i pritiskom vlasti.
Dakle, to je možda najbolji pokazatelj kako stvari stoje, ima li pritiska, ako ga ima, gde se on zapravo nalazi, a da je laž najobičnija, laž najbezočnija da utiče Aleksandar Vučić, Vlada Srbije, bilo ko ko se danas u državi stara na predstavnike pravosuđa, bilo sudije, bilo tužioce. Ovo su vam jasni dokazi.
Baš kao i što za medije pitamo – dobro, ako su vam svakog dana puna usta priče o navodnoj torturi nad medijima, a kako vi onda ljudi objašnjavate da svaki božiji dan, od jutra do mraka, vi imate u tim medijima najodvratnije stvari, najprizemnije stvari, stvari potpuno neljudske usmerene direktno na račun Aleksandra Vučića, na račun članova njegove porodice, na račun ljudi koji se, još jednom, o ovoj državi staraju? Kako to može? Gde ste to videli u državi u kojoj je navodno neka diktatura, neka autokratija u kojoj su, navodno, šapu stavili na medije predstavnici vlasti? To jedno sa drugim ne ide. To je mimo svake logike. To je mimo svakog razuma da takve stvari govorite.
Pravosuđe pod navodnom kontrolom vlasti. Jel moguće u takvom pravosuđu da se donese prvostepena presuda povodom tužbe koju je Boško Obradović, lider onog fašističkog pokreta Dveri, jedna od vedeta pokojnog Saveza za Srbiju, da li je sad bio u onoj, takođe pokojnoj, ujedinjenoj opoziciji, to se raspalo u međuvremenu, ne znam, ali nije ni važno, ali čovek koji je stajao uz bok Draganu Đilasu, žutom tajkunu, grlio se i ljubio i sa njim i sa Vukom Jeremićem i sa tim Borkom Stefanovićem, ne znam da li se u tom momentu, kada su se ljubili, Borko zvao tako ili drugačije, to je taj čovek, i sa svima ostalima, njihova perjanica, njihov kerber kog su slali ovde u Narodnu skupštinu da se fizički obračunava sa svim ljudima koji se nalaze na suprotnoj strani, dakle, sa nama… Taj čovek se našao, zamislite, navodno uvređen zbog reči koje je izgovorio o njemu Aleksandar Vučić, predsednik države, i šta se dogodi? Dobijete ovako jednu presudu na kojoj piše – da, u ime naroda, a zna narod šta o ovome misli i šta ovo predstavlja. Kaže u toj prvostepenoj presudi sudija – ima pravo Boško Obradović što je osetio da mu je narušeno dostojanstvo, čast itd. Dobro, da vas pitamo još jednom, polako ako ne razumete ako se govori brže, kako vi mislite da je moguće da se dogodi u državi u kojoj je navodno izvršna vlast uzela pod svoje, uzela pod kontrolu sudije, tužioce? Kako je moguće da se ovako nešto desi?
Ljudi, to veze sa pameću nema. To ne može jedno sa drugim, a vidite u Srbiji se dogodi. Ako hoćete neki dokaz potpuno jasan, vidljiv, opipljiv da su najobičnije, najbezočnije laži sve priče na temu da li je ovde diktatura, da li je ovde autokratija, da li ovde vlast utiče na pravosuđe, evo vam dokaza, da li vam treba bolji.
Druga je tema naravno, ali nije manje važna, što je najobičnija laž, da se Boško Obradović, fašista po svom karakteru, po svojim metodama, po svemu što predstavlja. Dakle, ništa tu pogrešno nije rekao Aleksandar Vučić. Da se on našao navodno uvređenim. Nije valjda stvarno navodno uvređen Boško Obradović. Ako jeste, kada je to tužio svoje političke saradnike, svoje saborce iz bivšeg režima koji govore to isto, koji kažu da je Boško Obradović fašista, jer svi u ovoj zemlji znaju da jeste? Još su tražili da se zabrani njegova organizacija svojevremeno, gospodine Rističeviću.
Ono što se dogodilo Marijanu Rističeviću jedan je od dokaza da vam bolji ne treba. Kakva je priroda tog Boška Obradovića, kakve su mu metode? A šta je, ljudi, ako nije čist ogoljeni fašizam. Da dođete ovde kao razularena banda, pred dom Narodne skupštine, da napravite bukvalno zasedu za narodne poslanike, za ljude koji ništa drugo ne rade do samo ulaze mirno, normalno, pristojno, stepeništem na glavni ulaz u dom Narodne skupštine, da krenu sa sednicom tog dana. Na svoje radno mesto ljudi dolaze. Niko, ni Boška Obradovića, ni one njegove besne kerove među kojima ima i osuđivanih dilera droge, ljudi koji su deci drogu prodavali i na dugogodišnje robije bili osuđivani ranije zbog toga, dakle to divno društvo, sve lepo i demokratsko što je Đilas upregao pa poslao ovamo na čelu sa Boškom Obradovićem, da napadne čoveka, da ga fizički napadne, da mu život ugrozi.
Ja ne mogu da razumem da se taj slučaj svodi na - pocepali su sako. Čoveku su glavu razbili. Glava Marijana Rističevića bila je krvava tog dana. Ja sam to svojim očima video onog momenta kada je Marijan Rističević ušao u ovu salu. Nema niko nikad ništa da nam objašnjava šta i kako je bilo, znamo jako dobro kako je bilo.
Jel to nije čist fašizam? Nego šta, nego je fašizam. Ako vam nije dovoljno ili vam ne zvuči uverljivo kada vam to kažemo mi, a šta vam onda smeta da shvatite i razumete kada to kažete vi to sami, kada to sami sebi poručite?
U januaru 2020. godine, nije to tako davno bilo, funkcioner DS, njen prvi potpredsednik, reč je o Dragoljubu Mićunoviću, za Boška Obradovića doslovce je rekao - to je običan fašista. Dakle, politički huligan, to je rekao Mićunović, ne bilo ko od nas, antievropljanin itd, čovek koji unosi tabloidno prostaštvo u politiku i sve što je već dobro poznato svima. Kaže Mićunović - njega i Boška Obradovića razlikuje to što Mićunović pripada demokratskom liberalizmu, a ovaj drugi, a Boško Obradović je primer musolinijevskog fašizma.
Ovo su vam vaše reči o Bošku Obradoviću. Da li je tužio? Nije. Zašto nije? Svi znaju da je istina. Hoće da tuži one stranke pokreta i ostale bogove sa kojima je u koaliciji koliko do juče? Neće. E, toliko je on stvarno pogođen kada mu se kaže u lice ono što je istina i ono što jeste, da je fašista najobičniji. To je objavljeno javno. To je tog januara objavljeno javno, evo može da se vidi kako to u novinama izgleda. Piše lepo u intervjuu Dragoljuba Mićunovića - Boško Obradović fašista najobičniji, fašista musolinijevskog tipa.
Dakle, to je istina, kao što je istina i ono drugo, da je Boško Obradović lopov. I to opet, ako im se ne dopada kada im kažemo mi, neka pogledaju kako su to lepo objasnili oni sami. Oni to uvek objasne mnogo lepše nego što mi umemo. Oni sami o sebi najbolje stvari kažu, najlepše opišu, najviše podataka daju i treba im verovati sve kada govore sami o sebi.
To da je Boško Obradović lopov, to su govorili njegovi dojučerašnji saborci. Kako je on pored Dragana Đilasa, uz skute stajao sa desne strane, e tako su uz Obradovića sa njegove desne strane sedeli ljudi poput Zorana Radojčića, on je bio i poslanik ovde u prethodnom sazivu. Kaže Zoran Radojčić, čovek iz neposrednog okruženja Boška Obradovića, njegov najbliži saradnik, svedoči - u pokretu Dveri, koji vodi u tom trenutku Boško Obradović, a reč je o martu 2019. godine, slušajte sada ovo, dešavaju se finansijske malverzacije i ozbiljan kriminal u koji su uvučeni svi. Finansije Dveri se kriju i od države, i od članova, i od funkcionera, šalju se različiti izveštaji unutrašnjoj kontroli, državi, a treći, onaj stvarni, poznat je samo nekolicini ljudi. Niko ne zna prave tokove novca i brojni su uvučeni u kriminal i na pravdi Boga su neki provlačeni kroz blato po medijima, saslušavani u policiji, jer za to nisu znali. Kaže - ko je to sve zamesio? Ko je, manipulišući finansijskim tokovima Dveri, novac ispumpavao i na taj način oštetio ne samo njih, njihov račun, njihov problem, oštetio državu, oštetio budžet?
Ovde je reč isključivo o sredstvima koja su iz budžeta dodeljena toj političkoj organizaciji. Dakle, oni ispumpavaju budžetski novac, novac koji pripada svim građanima ove zemlje koji je država namenila za nešto što bi trebalo valjda da je u javnom interesu, a to je da se finansira politički život, a ovi uzeli i pokrali. Kažu sami – pokrali.
(Marijan Rističević: Po zakonu mora da se vrati u budžet.)
Da, trebalo bi da se vrati ono što je pokradeno, ali ovde je suština stvari da je pokradeno, oni i sami kažu. Ovde je suština stvari da su to lopovi najobičniji.
(Marijan Rističević: Pranje para.)
Pita Radojičić - gde je novac i ko je potkradao i budžet države ali i „Dveri“? Imenuje to, Radojičić, kaže: „O tome je diskreciono odlučivalo par ljudi“. U prvom redu Boško Obradović. Onda navodi još neka imena, Slobodan Dimović, Jugoslav Kiprijanović itd. Dakle, lopovi su najobičniji, kažu to oni sami. Krali su novac koji pripada svim građanima ove zemlje i nije nikakva kleveta kad im se to u lice saopšti, jer još jednom, to su oni sami priznali.
U prvom redu, kaže ovaj koji svedoči, to je radio Boško Obradović. Dakle, čovek koji jeste fašista, čovek koji jeste lopov i to svi u ovoj zemlji, da ponovim, savršeno dobro znaju.
Opet, dođete do onakve odluke suda koja ne ide zajedno sa pričom da je sud pod kontrolom bilo Aleksandra Vučića ili bilo koga drugog u državi. Neće biti. Dakle, direktno je suprotna tim tvrdnjama.
Kada pogledate šta se dešava i sa kakvim stvarima mi moramo stalno da se borimo i da ih stalno objašnjavamo, ne možete a da se ne zapitate – zašto? Šta vam to toliko smeta vezano za državu Srbiju danas, da li činjenica da je neuporedivo uspešnija nego što je bila u vreme bivšeg režima? Da li vam to smeta? Kome sve? Kažite lepo jednom otvoreno i pošteno – smeta, što u Srbiji, što van Srbije. Što je, primera radi, Srbija danas u situaciji da realno ima najbolje ekonomske parametre kada celu Evropu pogledate. Na koji način smo izgurali tešku 2020. godinu, pa BDP pokazatelji na godišnjem nivou kažu – Srbija je to uradila najbolje, najuspešnije, najefikasnije od svih u Evropi. Da li vam to smeta? Da li time niste zadovoljni, što je to rezultat koji je država ostvarila upravo u vreme Aleksandra Vučića, u vreme vlada koje podržavamo mi, izabrani sa izborne liste „Aleksandar Vučić – za našu decu“? Da li vam je žao, da li vam je krivo što je Srbija uspela da obezbedi toliko snažnu ekonomsku bazu upravo zahvaljujući politici Aleksandra Vučića, da je mogla da državnim merama pomogne ekonomiju, da sačuva radna mesta u ovoj zemlji prošle godine?
Pazite, to sada ne pričamo mi. To kažu međunarodne organizacije. IBRD, Međunarodna organizacija rada, zajedno u svom zvaničnom izveštaju kažu udar koji smo mi pretrpeli kada bi se izmerio radnim mestima iznosio bi preko 500 hiljada radnih mesta, ali mi nismo izgubili ta radna mesta. Uspeli smo da taj udar amortizujemo. Dakle, oni nam bukvalno kažu uspeli smo preko 500 hiljada radnih mesta u ovoj zemlji u prošloj godini da sačuvamo zahvaljujući našoj državi. Zar to nije vredan rezultat? Da li vam baš zato smeta što je tako dobar i vredan, da li je to problem što je država ne samo sačuvala radna mesta dok kao „dobar dan“ lete, na sve strane nestaju, gore bukvalno svuda po Evropi i svetu, a mi smo uspeli da to ne dozvolimo? Mi smo uspeli da se odbranimo, sačuvamo, da imamo taj godišnji BDP pokazatelj najbolji u Evropi, da bude nešto bolji od minus jedan, dok je cela evro zona na lošijoj, goroj poziciji od minus sedam, da ne pričamo o drugima, većima, moćnijima, bogatijima od nas. Od svih smo uspeli da budemo uspešniji zahvaljujući tom Aleksandru Vučiću i njegovoj politici. Da li je to sada problem?
Da li je problem Srbija koja je uspela tokom te godine da obezbedi tri zarade za sve koji su se prijavili za program državne pomoći u prvoj turi na proleće, pa onda još dva puta mesečne mere na jesen za sve one koji su se prijavili?
Jel suštinski problem što ćemo to da radimo sada? Opet i ove godine nema dva dana kako je to najavio predsednik Republike Aleksandar Vučić, obezbedićemo još dva, još tri mesečna programa – podršku za preduzeća koja se budu prijavila, podršku te vrste i opet će da se meri milijardama evra, kao što se meri milijardama evra prošle godine. Jel vam žao što je Srbija toliko snažna danas da može to da finansira i podrži, da na taj način svoj narod pomogne? Jel vam to smeta, pa zbog toga bezočno lažete, napadate svaki božiji dan? Lažete o pravosuđu, lažete o medijima, lažete o svemu što u usta stavite.
Jesu li to problemi koji vas tište i koji vas more, pa zbog toga morate da se ponašate na takav način, bednici najobičniji iz bivšeg režima, i da se bavite ličnim kampanjama usmerenim ne samo protiv čoveka koji jeste neprobojna barijera vašim suludim ambicijama da se na vlast vratite i da ponovo kradete ovako kako su vaši saradnici objasnili da ste krali uvek, nego i protiv njegove porodice?
Ima li laži koju već niste izrekli, izmislili, izgovorili na teret rođenog brata predsednika Republike počevši od laži o tome da navodno ima neke restorane, vinarije, da ima pekare, da ima zemlju po Vojvodini? Kad vam kaže otvoreno Aleksandar Vučić – hajde, dajte, pokažite mi, odvedite mi da vidim taj jedan jedini lokal, da vidim jedan jedini ar, jer nema ni lokala ni ara jednog jedinog da je na ime moga brata, ćute i prave se ludi kao da ništa nije bilo i ne pokazuje ništa niko, jer ništa i ne postoji.
To ne znači da su spremni da sa svojim prljavim kampanjama prestanu. Ne, naprotiv, nastavljaju ih. Najnovija, od pre dva dana, usmerena na sina Aleksandra Vučića. Lažu ponovo – Danilo Vučić postao vlasnik zemlje i vinograda u Leskovcu. Znate koji vam napor treba da vidite da je reč o laži najobičnijoj? Napor od dva, tri pokreta prstom da otvorite sajt APR-a i tu pročitate. Dakle, reč je o Agenciji za privredne registre. Oni vode evidenciju. Niko od članova porodice Vučić nije vlasnik vinograda o kojem pričaju, vlasnik je kompanija „Milenijum tim“. Šta vredi? Ponovo laži, ponovo bezočne klevete, ponovo sipanje otrova i žuči i ponovo pitanje - u kojoj to diktaturi, autokratiji to može da se dešava? Nema takve, a ovde se dešava svaki božiji dan od jutra do mraka i samo jedna laž drugu stiže i samo se nove ređaju da ne možete da stignete da odgovorite na sve. To vam je pokazatelj koliko u ovoj zemlji suštinski slobode ima za svakoga, pa i za one najgore i za one koji su spremni na najgore.
Jel vam problem to što je Srbija danas, kada je reč o borbi protiv Kovida 19, uspešna koliko jeste? Jel moguće da vam to smeta? Jel moguće da niste zadovoljni činjenicom da nemamo više zaraženih, da nemamo više preminulih, da niste zadovoljni činjenicom da smo uspeli život i zdravlje mnogima da sačuvamo? Kakvim ljudima to može da smeta? Očigledno smeta, jer da ne smeta ne bi se vodila kampanja protiv Aleksandra Vučića i na tu temu i na temu bolnica koje smo izgradili bukvalno ni iz čega. Tamo gde je bila ledina najobičnija mi smo uspeli fantastične objekte da napravimo, ogromne, sa dobrim prostorom, u potpunosti opremljene, gde se ljudima životi spašavaju.
Da je neko rekao - može Srbija tako nešto da uradi za četiri meseca verovatno bi se nekada svi samo nasmejali i rekli – pogrešili ste zemlju. Mi smo videli negde u dokumentarcima, to može Kina, a Srbija nije mogla nikad. Vidite, Srbija danas može. Srbija to danas radi i to može svako svojim očima da vidi. Lešinari, politički, najobičniji obigravaju snimajući se za svoj Fejsbuk oko tih objekata i opet kleveću – vidi, ovde napuklo je malo betona. Kako vas nije sramota da takve stvari kažete nekome čiji su članovi najbliže porodice u tom momentu u toj bolnici i život im se spašava?
Jel to problem, što je Srbija toliko uspešna, što, kako je najavio predsednik Aleksandar Vučić, izdvaja 40 miliona za najbolje, najkvalitetnije, najskuplje lekove za naše ljude, kako danas radi još Nemačka samo možda? Što ta Srbija, kad pričamo na tu temu, za svoj zdravstveni budžet izdvaja preko 32 milijarde za ovu godinu, za ovu godinu koja počela. Prethodna godina, isto 32 milijarde i više od toga. Jeste, gospodine Rističeviću, po tim parametrima uspešnija je od 14 zemalja članica EU. Jel znate koja je to razlika u odnosu na vreme kada su se ovi lažovi najobičniji, ovi lopovi i fašisti nalazili na čelu države? Taj zdravstveni budžet bio je ne 10%, 20% manji, bio je četiri puta manji, a na tim rang listama gde se meri uspešnost zdravstva Srbije nije bilo. Poslednje mesto, u najboljem slučaju, a najčešće nikakvo mesto, najčešće ne bude nas na listi uopšte, jer ne postojimo u zdravstvenom smislu, jer smo crna rupa, što se zdravstva tiče i niko uopšte ne zna šta bi u vezi Srbije tu imalo da se meri, šta bi tu imalo da se prikaže, a danas bude uspešnija od, da ponovim, 14 zemalja članica EU. To vam je neposredan rezultat politike Aleksandra Vučića, jel to ono što vam smeta? Jel to razlog ovakvog ponašanja vašeg?
Ovo je vest od juče, juče sredinom dana – Srbija prva u Evropi po broju vakcinisanih na milion stanovnika. Danas sam čuo, gospođa Božić prati to precizno na dnevnoj bazi, 350 hiljada ljudi mi smo uspeli da vakcinišemo na današnji dan. Zamislite, kakav fantastičan rezultat, koliko dobar, koliko vredan između ostalog i da zahvaljujući činjenici da imamo najbolje moguće odnose na mnogim državama velikim i moćnim u svetu, zahvaljujući ugledu koji je ovoj državi obezbedio lično Aleksandar Vučić. Svi znaju da nije njegovog ličnog ugleda i te vrste odnosa koji ima sa liderom Narodne Republike Kine ne bi se dogodilo da Srbija dobije milion vakcina. Šta je dokaz tome? To što se nije dogodilo nikome drugom. Znamo Srbiji nikada ranije pre Aleksandra Vučića, ali nikome drugom u okruženju i to je danas problem što je Srbija po broju vakcinisanih na milion stanovnika, ovo su zvanične stvari, ovo su proverljive stvari, na prvom mestu, kada je reč o regionu na ubedljivom prvom mestu i kada pogledate kako stoje ostali, dokle su stigni, vama je potpuno jasno kolika je razlika između Srbije i drugih, ali i Srbije danas i Srbije kakva je nekada bila.
Mnogima to smeta da čuju, ali treba da se čuje zato što je istina. Uostalom, to priznaju i u regionu. Pogledajte recimo hrvatske medije. „Slobodna Dalmacija“ donosi naslov – dok se Hrvati muče sa vakcinacijom Srbija je apsolutni regionalni šampion. Zbilja to ljudi prepoznaju. Nije im problem to da priznaju. Mada znamo da ne očekujemo da nas pohvale ni kada zaslužimo, ali vidite danas se to dešava. U Hrvatskoj je do sada definisano nešto manje od 70 hiljada građana. Dok Hrvatska muku muči sa cjepivom Srbija je apsolutni prvak u regiji. Ovo su njihove reči. Reči njihovih medija. Do sada su cjepili četiri puta više nego mi i evo kako su to uspeli, objašnjavaju dalje u nastavku teksta, u odnosu na ovih 350 hiljada ljudi u Srbiji. Hrvatska 70 hiljada.
Pogledajte malo šta se dešava kod ostalih. U Sloveniji tek oko 48 hiljada ljudi, a ne pada im broj novozaraženih iako imaju lok-daun. U Federaciji BiH još nije vakcinisan ni jedan jedini građanin. Organizovana vakcinacija još nije počela ni u Crnoj Gori, a u Severnoj Makedoniji videli ste to, verujem, svi lično Zoran Zajev zahvaljuje se lično Aleksandru Vučiću na činjenici da su uspeli da obezbede za Severnu Makedoniju neke vakcine, zahvaljujući Aleksandru Vučiću, drugog načina nije bilo. Nisu imali nijednu dok on lično nije obezbedio podršku i pomoć sa naše strane u tom smislu.
Jel to smeta? Pogledajte malo Evropu. Danas oni govore stvari o kojima je govorio Aleksandar Vučić nekoliko meseci unazad i mnogi na tim rečima zamerali, ali danas u politici, u časopisu i portalu „Politiko“, u evropskim izvorima kažu – borba za vakcine je počela, zvaničnici su besni. Oni kažu da će biti velikih problema zbog redukovanih isporuka vakcina i kažu – zvaničnici su besni i kažu da nema solidarnosti i kažu da se bukvalno rat vodi jer svako gleda kako sebe i svoje da zaštiti na prvom mestu. To se danas dešava kod njih i nisu besni, da vam kažem samo, zvaničnici, ima mnogo i besnih naroda. U Holandiji su masovni neredi, u Holandiji nasilni protesti, kažu – očigledno policijsko nasilje i brutalnost, koriste se vodeni topovi, a sećate se u julu mesecu ovde huligana, horde najobičnije koja je provaljivala i uspela da upadne u Dom Narodne skupštine, koja je, govorili su danas o tome i drugi na to podsetili jako dobro, maltretirala satima, ne pet ili deset sekundi, satima policiju, zasipala kamenicama, a da policija nije ni na jedan način, ni najmanje reagovala dok ljudima nisu noge polomili, a lomili su nekima po obe noge, dok ljudima nisu glave razbili, a bilo je mnogo krvavih glava tih dana, dok nije preko stotinu policajaca završilo sa ozbiljnim povredama, dok nisu u Dom Narodne skupštine provalili, taj dom zasuli zapaljenim bakljama u nameri da ga zapale.
Tada naša policija nije koristila vodene topove, nikakve. Vidite, u Holandiji koriste i uz sve drugo kažu, to je borba ne protiv demonstranata, to je borba protiv najobičnijih bandita. Tamo je normalno, prihvatljivo da se državne institucije zaštite, a ovde..? Ovde kada se desi, nešto na mnogo nižem nivou kada je reč o reakciji države, o reakciji policije, a uz mnogo veće probleme koje smo mi imali, nego što ih imaj Holanđani, jer, i nama su ovde, da podsetimo, uništavali javnu imovinu, kao što uništavaju i njima, i nama su ovde, da podsetimo, uništavali privatnu imovinu, kao što uništavaju i njima, i ovde su goreli automobili, ali uz mnogo više nasilja prema pripadnicima snaga bezbednosti, uz mnogo više nasilja prema institucija. Mi smo reagovali blaže.
Onda kažu treba pokazati razumevanje za one kakve vi kod sebe kuće nazivate banditima, u Americi teroristima. Ako si ti tu tamo kod vas banditi i teroristi, vaše pravo da ih kritikujete tako. Ono što se desilo ovde u julu mesecu mogu biti još mnogo veći banditi, mnogo gori teroristi kad ta dela uporedite. Ali, smeta, očigledno Srbija, koja je u ovom meri jaka danas. Smeta očigledno Srbija koja je u ovoj meri sposobna i snažna da zaštiti zdravlje svog naroda. Onda Srbiji može da se kaže sve, i u Srbiji mora da bude dozvoljeno sve, a da opet moramo da trpimo vaše besmislene optužbe za sve i svašta.
Konačno, izgleda smeta Srbija koja je u stanju da se odnosi prema sebi sa dostojanstvom, sa poštovanjem, prema svom narodu, prema svojoj državi, prema svojoj istoriji i svojoj tradiciji, i o tome je bilo reči danas, i ja hoću sa vama da podelim par reči na tu temu. Država koja danas, baš na današnji dan dok mi ovde govorimo, priprema i večeras će svečano otvoriti, otkriti spomenik Stefanu Nemanji, predsednik Republike Aleksandar Vučić. Dakle, spomenik rodonačelniku naše najznačajnije dinastije. Spomenik kakav bi mogao da priželjkuje svaki narod, takvu istoriju da ima i da na taj način pokaže svoj odnos prema njoj. Takvu državu da je gradio i da takvim stvarima može da se ponosi i podiči. Kada mi kažemo danas pokazujemo računa o sebi, da vodimo računa o tome šta su radili i koliko su nas zadužili oni koji su nam državu stvarali i to se očekuje isključivo na bajonet, izgleda od strane istih onih kojima smeta što nema više umrlih u zemlji od kovida. Od strane istih onih kojima smeta što nema izgubljenih radnih mesta, pa bivši režim, Dragan Đilas prvi među njima, koji su pokazali koliko su sposobni da se staraju o ovom narodu time što su pola miliona ljudi na ulicu izbacili.
Danas im ništa od ovoga što Srbija radi ne valja, pa između ostalog ne valja ni činjenica da otkrivamo spomenik Stefanu Nemanji, uz sve ono što doživljavamo iz njihovih tabloida svakog dana, sada ćemo da gledamo i ovakve stvari. Dakle, ovo bi trebalo da bude sprdnja najobičnija, da pokaže da činjenica da podižemo spomenik, divan, fantastičan spomenik Stefanu Nemanji je pokazatelj naše gluposti, valjda nacionalne plitkoumnosti uz aluzije o zlatnim viljuškama i noževima da taj spomenik svakako treba da, kako to oni predlažu javno srušimo, da ga uklonimo, kako kaže Dušan Teodorović. Inače, takođe jedan od zaduženih za mišljenje o svemu i svačemu na toj njihovoj strani, a vidim i drugi razglabaju na tu temu. Da se sruši, da se upropasti.
Zašto? Jel samo zato što to radi država u vreme Aleksandra Vučića? Zato vam smeta. Što nikada niste bili ni na promil šanse da uradite nešto slično, em vas je bilo baš briga i za Srbiju i za narod i za istoriju i za bilo šta, sem za vas i vaš džep. Vaš večito nezasit džep, em i da ste hteli, niste imali sa čim, jer je taj vaš večito nezasiti džep usisao džep, 619 miliona evra prihoda na samo četiri firme Dragana Đilasa u periodu dok je bio na čelu izmišljene kancelarije predsednika republike, na mestu ministra, na mestu gradonačelnika.
Dok je on to radio, dok je drmao ovo zemljom, samo četiri njegove firme su 619 miliona evra usisale. Pa šta je onda ostalo za bilo koji spomenik? Nije ni moglo da ga bude. Šta je onda ostalo za bilo koju bolnicu, nije ni moglo da je bude. Zato je nije ni bilo. Šta je onda ostalo za bilo koga drugog u ovoj zemlji? Hoćete ponovo da nam pamet solite dok se slikate zagrljeni sa osuđenim dilerima droge, sa kriminalcima, pripadnicima čuvenih klanova, od Vlade Japanca pa sve do onog nesrećnika u KuršumlIji koji sedi u prvom redu sa Draganom Đilasom na njihovom partijskom skupu. To su njihovi funkcioneri i njihove dike. Ili onaj iz Pančeva, što je pratio Mariniku Tepić od jedne do druge stranke, koliko ih je bilo ukupno, šest komada.
Pomogli su mi ovde prošle godine novinari N1, zajedno samnom su nabrajali, šest stranaka je ta promenila, ali u svakoj je sa njene desne strane sedeo taj diler, taj čovek koji je prodavao drogu deci. To je sve bilo divno i krasno, a ne valja Srbija koja vakciniše, pa ćemo danas da tražimo da organizujemo referendum, pa tek onda da možda vakcinišemo dok vodite besramnu kampanju protiv i Kine i kineske vakcine i svega što je dobro i pametno u ovoj zemlji, pa i protiv Stefana Nemanje.
Jel znate šta im smeta vezano za Stefana Nemanju sudeći po njihovom zvaničnom saopštenju, gospodine Rističeviću? Smeta im, ako ste mislili da ste čuli sve, niste, sada ćete čuti sve, smeta stranci Slobode i pravde, to je ova stranka koju je kupio Dragan Đilas, što Stefan Nemanja u ruci ne drži krst. Znate, oni mnogo poštuju krst i smeta im što nije pokazano odgovarajuće poštovanje za, sada ćete da se nasmejete, za borce učesnike ratova od 1991. do 1999. godine.
Dakle, ti ljudi koji su sve najgore i najbezočnije govorili na račun svog naroda, a vezano za ovaj period, protiv svih boraca koji su se borili za srpski narod, bilo gde na prostoru bivše Jugoslavije, sada su navodno zabrinuti i za te borce, ali i za crkvu o kojoj su sve najodvratnije, najbljutavije izgovarali. Između ostalog, zato što je pokojni patrijarh jednom prilikom kazao da se Aleksandar Vučić lavovski bori za Kosovo i Metohiju, nikada niko pre njega to nije radio na taj način, pa je doživeo da bude i on meta njihovih hajki i harangi. Sada su oni navodno zabrinuti i za krst.
Tako da sada znate i sada ste čuli sve, ali nisu bili gadljivi na to da dobijaju pare za sve, pa i za spomenike i od strane onih ljudi koji nikakve veze nemaju ni sam našim narodom, a ni sa tim krstom do koga im je stalo, ali pare su tu uvek bile suština stvari.
Ovo Srbija treba da vidi. Ovako izgleda taj divni, fantastični spomenik i ovo Srbija i Beograd, prestoni grad njen danas imaju. Uz sve one jasne, snažne, očigledne, na oko vidljive rezultate te politike, a u to spadaju i autoputevi koje smo čekali decenijama da bih ih sada imali. I bolnice koje nismo imali do nekoliko meseci unazad i klinički centri u koje smo krenuli da radimo nešto, da ulažemo nešto pre 15 godina, pa ih sada imamo i sada ih završavamo, Beograd na vodi.
Dakle, uz sve rezultate koji se vide u ekonomiji, u radnim mestima, u većim platama, u većim penzijama i ovaj spomenik, ovaj divan, fantastičan spomenik, jasan je pokazatelj koliko je drugačija u pozitivnom smislu naravno, drugačija Srbija danas u odnosu na onaj mračni, strašni period kada su se na čelu ove države nažalost nalazili lopovi, secikese, fašisti i šta već sve sami o sebi kažu, e Srbija Aleksandra Vučića je drastično drugačija u pozitivnom smislu i ovaj spomenik Stefanu Nemanji će biti sigurno jedan od najjačih, najvivljivijih dokaza koliko su stvari drugačije. Da ne zaboravim i Hram Sv. Save.
Vidite, da bi Srbija nastavila da bude ovako uspešna, da bi Srbija nastavila da sprovodi onaj zadatak koji smo mi sebi zadali, da bude još uspešnija, da svakog dana pomeri lestvicu malo više, da svakog dana napravi novi korak, neku novu pobedu zabeleži, nama su potrebni dobri, pošteni, savesni ljudi, ljudi koji su pre svega rukovođeni ljubavlju prema svom narodu i svojoj državi, svuda nam takvi ljudi trebaju. Svuda, ne samo u politici, ne samo na čelu različitih preduzeća, takvi su nam ljudi potrebni u sudovima i to je stvar sa kojom sam hteo da završim, to je jedna od poruka za vas, od strane poslaničke grupe Aleksandar Vučić - Za našu decu. Ljubav prema svojoj deci, potreba da se za nju borite svakog dana i da pokazujete da nismo osuđeni da budemo zaboravljena periferija negde na kraju sveta u kakvu su nas gurali, koje kakvi Đilasi, Jeremići, Borko Stefanovići koji nisu bili Borko, koje kakve Marinike i njihovi dileri droge koji decu truju.
Dakle, to je stvar koju mi možemo da obezbedimo i pokažemo svakoga dana, a da ćemo to da radimo sa velikom voljom, pa to je možda i najvažnija odrednica politike koju je utvrdio lično predsednik Republike Aleksandar Vučić i koji je obaveza svih koji predstavljaju poslaničku grupu Aleksandar Vučić – Za našu decu, koja je obaveza svih kojima je stalo do toga da baš toj deci svih nas, svoj našoj deci, dakle, obezbedimo bolju budućnost. Hvala vam lepo.