Zahvaljujem, predsedniče Dačiću.

Poštovani ministre unutrašnjih poslova, gospodine Vulin, ja ću u svojoj diskusiji danas da se referišem na samo jedan od ova dva sporazuma, pošto je tema svakako preširoka, pa će i ovo vreme biti dovoljno da kažem nešto o ovom sporazumu, a što nisu možda do sada rekle moje uvažene kolege.

Ali, prvo da idemo od samog početka, s obzirom da je fokus otišao nekako samo na migrante i da se podsetimo da je ovo Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Severne Makedonije o saradnji u oblasti borbe protiv trgovine ljudima.

Trgovina ljudima kao oblik borbe protiv kriminala je mnogo širi termin od borbe protiv trgovine migrantima i svega onoga što se dešava, pogotovo što je u ovom sporazumu definisano da je akcentirano pitanje najviše borbe protiv trgovine decom. Iz tog razloga ovaj sporazum i saradnja između dve suverene države u ovom smislu reči je mnogo značajnija, a ovi konkretni oblici sporazuma koji su viši nivo saradnje koja je i do sada postojala imaju institucionalnu snagu, pošto imamo i definisane uloge samih sporazuma. I to je ono što je glavni benefit ovog sporazuma, kao i unapređenje ukupne saradnje između Severne Makedonije i Republike Srbije.

Na samom početku, ono što je i sam ministar Vulin rekao, treba da razgraničimo, ako se već fokusiramo na ovu temu, na dva termina - trebamo razlikovati izbeglice od migranata.

Republika Srbija je, nažalost, u proteklih 20-30 godina postala druga kuća za brojne izbeglice sa prostora bivše Jugoslavije i te izbeglice kako su se nekad zvale više nisu izbeglice u Republici Srbiji, već su državljani Republike Srbije koji ostvaruju sva moguća prava i sve druge benefite koje svaki drugi državljanin Republike Srbije ostvaruje.

Ono što je pitanje problematike migranata je u svakom slučaju nešto, takođe, po čemu se Republika Srbija izdignula iznad regiona i pokazala jedno i ljudsko lice, ali i osećaj sigurnosti, državotvornosti, jakih institucija, da neko ko bi pokušao zloupotrebiti prolazno domaćinstvo za ljude koji imaju tako tešku sudbinu a koje danas nazivamo migrantima da ne može da se šali sa institucijama, da ne može da radi bilo šta na prostoru Republike Srbije. Naše institucije, prvenstveno Ministarstvo unutrašnjih poslova, ali i Ministarstvo odbrane koje ste vi, gospodine Vulin, takođe vodili i imali puno obaveza po ovom pitanju, jer je vrlo specifična ta uloga – vi morate biti humani i želite da budete humani, ali morate da štitite svoje građane, svoju imovinu, svoje institucije i ne smete dati nikome pardona.

Upravo iz tog razloga želim sad na ovom mestu da demantujem sve one nazovi pokrete i ludila koja su u Srbiji u javnom prostoru ovde postojala, da će migranti širom Srbije, pogotovo na prostorima koji su pasivni, koji su zbog urbanizacije, zbog drugih stvari, prosto su se desile tako, da ljudi gravitiraju prema većim gradovima, mnogi su otišli u inostranstvo, da će te krajeve upravo da nasele migranti i da će ovde brojna državljanstva da ti migranti dobiju i da praktično, kako su to, ja ne znam ni kako bih nazvao ali evo, reći ću tu reč – protivnici politike SNS i Aleksandra Vučića, govorili da je naš predsednik pokrovitelj čak te priče i da je neke tajne sporazume potpisao koji će to označiti.

Evo, ministar sigurno može na to odgovoriti, a ja mislim da nemamo ni desetinu takvih primera da je neko od tih ljudi koji su možda ranije došli a koji dolaze, recimo, sa područja Sirije, s obzirom da je bivša Jugoslavija uvek imala dobru saradnju recimo sa Sirijom, koliko ima državljana koji su zadnjih evo 10 godina od kada smo u ovoj prošloj deceniji veći deo te prošle decenije smo mi bili na vlasti i nosimo neku odgovornost, da vidimo koliko je tih državljanstava bilo? Ja mislim da je bila možda desetina.

I da razbijemo sve te iluzije, znači, niko se ne naseljava, nikakvi planovi ne postoje. Postoji humano lice Srbije koje ima potrebu za te ljude, s obzirom da smo mi imali loše sudbine ovde, da odgovorimo ljudski. Ali, nećemo da budemo, kako je rekao ministar, parking za migrante i nećemo ovde da budemo kusur EU u onom smislu reči da se ovde neko sa nama poigrava.

Prema tome, ozbiljnost institucija, odgovornost, sigurnost za građane, ali poštovanje međunarodnih obaveza, saradnja sa zemljama u regionu, u ovom slučaju sa Severnom Makedonijom. Kad smo već kod Severne Makedonije, jako sam zadovoljan, s obzirom da svi mi imamo sigurno i prijatelje i rodbinu u Severnoj Makedoniji, pogotovo dosta Srba, bogu hvala, živi u Severnoj Makedoniji, što je ta saradnja i srpsko pitanje u Severnoj Makedoniji sve bolje i bolje stoji u odnosu na neki protekli vremenski period.

Podsetiću sve građane Republike Srbije i regiona da je upravo predsednik Republike Srbije pokrovitelj i neko ko na neki način stoji iza te ideje i tog projekta, Srpskog kulturnog centra u Skoplju. Takođe, sporazumi koji su postojali ovde ranije i koji idu u pravcu toga da to više nije pitanje samo srpskih škola, već da je to izborni predmet sada, srpski jezik, u svakoj školi u Makedoniji, su upravo proaktivnost naših institucija u onom smislu reči da Srbi u Severnoj Makedoniji ne budu asimilirani u većinsku zajednicu.

Srbi koji žive u Severnoj Makedoniji u svakom slučaju imaju svoj identitet, imaju svoje mesto, kao što i svaki Makedonac koji dolazi na prostor Republike Srbije ili živi ovde ili nešto radi ima posebno mesto u srcu svakog Srbina, sa svojim identitetom, sa svojom kulturom i sa svim ostalim.

U Severnoj Makedoniji je u toku popis. Srpska zajednica, Republika Srbija pomaže, ali treba značajnije još da se pomogne u svakom smislu reči, da asimilacija koja je prisutna, nažalost, i u Severnoj Makedoniji, u ovom važnom institucionalnom momentu a to je momenat popisa stanovništva, da podršku srpskoj zajednici da bi srpsko pitanje u Severnoj Makedoniji dobilo onu podršku koja je potrebna i od svoje matične države, a to je Republika Srbija. U to ime, živela Srbija i svako dobro.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Mirković. Želim da vam napomenem da imate još devet minuta za poslaničku grupu.

Biće dovoljno.

Poštovani predsedniče, poštovani ministre sa saradnikom, uvažene koleginice narodne poslanice i kolege narodni poslanici, oba sporazuma koja se danas nalaze pred nama su jako važna i mislim da je pre svega ministar Vulin u svom uvodnom obraćanju istakao suštinu i šta oni predstavljaju za nas kao zemlju i smatram da su nakon njega i ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa do detalja objasnili, kao i sad, nakon već skoro četiri ili pet sati rasprave, mislim da smo prošli kroz sve detalje ovog sporazuma.

Ja ću kao narodni poslanik istaći da ću, naravno, podržati ove sporazume i da ću u danu za glasanje glasati za njih, ali gospodine Vulin, ja želim vaše prisustvo da iskoristim i za neke teme koje su od presudnog značaja za Republiku Srbiju i koje se dešavaju danas i ovih dana i koje su aktuelne, a o kojima mi pričamo već nedeljama, mesecima unazad, pa bogami i godinama, a te teme se tiču bezbednosti predsednika Aleksandra Vučića i njegove porodice.

Slažem se da je sporazum sa Severnom Makedonijom a tiče se trgovine migrantima i njihovim životima, zloupotrebama koje se dešavaju, jako bitna tema, ali ona je bitna ne samo zbog toga što mi regulišemo i taj deo i trudimo se da svakom obezbedimo osnovna prava, već je bitan i zbog toga što su i ovu temu mnoge stranke ili pojedinci koji predstavljaju bivši režim a danas su deo nekakve opozicije koristili za sitno politikanstvo i prikupljanje nekih jeftinih političkih poena.

Ja samo želim da sa ovog mesta jasno kažem svima da sve što predstavlja jeftinu demagogiju, pokušaj da se bilo šta što je dobro za našu zemlju iskrene i izokrene na ruglo, neće proći kod građana Srbije, koji jasno te stvari prepoznaju i vide i na svakim izborima im pokažu da takvu politiku ne žele i nikada više neće podržati.

Iz prostog razloga što ljudi koje danas predstavlja Dragan Đilas, kao deo opozicije, kada su bili u prilici nešto da urade za građane Srbije ništa nisu uradili, već su uradili jedino za sebe, sebi bliske ljude i za svoje džepove.

Gospodine Vulin, ja želim pre svega da vam se zahvalim za dve stvari. Krenuću od one koja je možda za građane manje bitna, tiče se pucnjave na Voždovcu iz one vazdušne puške gde je pogođen đak u Osnovnoj školi „Janko Veselinović“. Igrom slučaja, to je osnovna škola u koju sam ja išao, kraj u kome ja živim i na žalost kada se desio taj incident mnogi su požurili, pohrlili da i to zloupotrebe i povežu sa aktuelnim dešavanjima od tih dana. Hvala vam što ste to brzo, ako ćemo to tako definisati, i razrešili i na taj način umirili pre svega roditelje koji su se jako potresli, jer u tom kraju takvih incidenata nije bilo i taj kraj važi za jedan mirniji kraj, a ta škola za jednu od boljih na Voždovcu.

Što se tiče druge stvari, gospodine Vulin, ja moram da kažem da ste bili ažurni, jer sam vam ja čini mi se krajem prošle godine uputio, kao narodni poslanik i pitanje i obaveštenje, a tiče se bezbednosti predsednika Aleksandra Vučića i njegove porodice, i vi ste meni u ekspresnom roku odgovorili.

Nisam ni slutio da ćemo svega mesec dana kasnije, ali nema ni mesec dana nakon toga, jer je vaš odgovor od 12. januara, imati već situaciju na delu i da ćemo sve ono o čemu je pričao predsednik Aleksandar Vučić, a tiče se obračuna sa mafijom kao jednim od osnovnih prioriteta nove Vlade Srbije imati konkretne rezultate.

Sve ono što se dešavalo protekle nedelje podsetilo je sve nas da niko nije jači od države, niko nije jači od bezbednosti građana Srbije, da je to za Vladu Srbije, ali pre svega predsednika Aleksandra Vučića, prioritet broj jedan i da o tome moramo da vodimo računa na svakom mestu i u svakom trenutku.

Međutim, ono što mene posebno zabrinjava, a neke od mojih prethodnih kolega, govornika, narodnih poslanika su na to skretale pažnju, jeste relativizacija pretnji u kojoj se nalaze predsednik Aleksandar Vučić i njegova porodica i iz ove sale, ali i na mnogim konferencijama, saopštenjima, izjavama za medije mi smo upozoravali da niko ne sme da olako shvati kada na nekim društvenim mrežama ljudi pozivaju na ubistvo predsednika Aleksandra Vučića.

Niko ne može olako da shvati kada pojedini mediji koketiraju i provociraju sa takvim jasnim aluzijama da je za predsednika Aleksandra Vučića potrebno i dovoljno uperiti snajper i da će na taj način biti sve rešeno. Ja sam juče iskoristio priliku da diskutujem o tome i ja sam taj dnevni list tj. taj nedeljnik pokazao, ali kako ste vi danas tu verujem da ste možda stručniji od mene sigurno, a tiče se ovog snajpera. Dakle ne tako davno 2019. godine u novembru, jedan nedeljnik je na svojoj naslovnoj strani imao crni snajper uperen u predsednika Aleksandra Vučića.

Ja nisam stručnjak za oružje, ja ne znam da li je to ista puška ili slična onoj koja je nađena tokom hapšenja i razbijanja ove kriminalne grupe, ali ispostavlja se da sve ono na šta smo upozoravali tada nije bilo slučajno i da je bilo elemenata da se svi zapitamo da li je predsednik Srbije Aleksandar Vučić bezbedan i da li je bezbedna njegova porodica, da li je bezbedna i Milica, i Danilo, a da li je bezbedan i Vukan koji ima čini mi se tri i po godine, a na čije su ubistvo ne tako retko pozivali na društvenim mrežama.

Radi istine koliko su daleko otišli u tim svojim pretnjama i koliko su drski pokazuje i karikatura koja je juče objavljena, takođe u jednom mediju koji je pod direktnom upravom Dragana Đilasa, gde je opet jedan snajper uperen u predsednika Aleksandra Vučića.

Ako, ništa drugo ovo je gruba provokacija i u najmanju ruku neukusno šaljenje sa temom kada se država obračunava sa mafijom, kada se pronalazi snajper, ovako provocirati u najmanju ruku je, ajde to ćemo definisati tako, ne profesionalno. Imao bih ja još mnogo toga da kažem na tu temu, ali zadržaću se na ovim pristojnim terminima, ali svakom građaninu Srbije je jasno da je ovo otvoreni poziv da se taj snajper i upotrebi.

Uzimajući u obzir da je ostalo još svega dva minuta, završavaću polako da sve ovo o čemu mi pričamo danas nije slučajno i sinoć je u centralu naše stranke došao poziv, telefonom upućen, gde se pretilo predsedniku Aleksandru Vučiću, njegovom sinu Danilu Vučiću i zameniku gradonačelnika Beograda, Goranu Vesiću.

Dakle, atmosfera koju stvara Dragan Đilas sa svojim medijima u svojoj bolesnoj želji da se dočepa vlasti, da se vrati na vlast i da nastavi sa svojim bogaćenjem, dovela je do toga da Aleksandar Vučić i njegova porodica postanu legitimna meta i to je apsolutno nedopustivo.

Poslednje izjave koje daju i on i „ljotićevac“ Boško Obradović, kao i Marinika Tepić koja je insistirala da Srbija postane genocidan narod pokazuju nam da je njima sada cilj da Aleksandra Vučića i njegovu porodicu dovedu u istu vezu sa mafijom kako bi danas-sutra, ne daj Bože, ukoliko im se nešto desi, narod pomislio „pa dobro, to su i zaslužili jer su bili deo te mafije“. E pa nisu, za razliku od mnogih koji danas čine deo opozicije, nikakve veze sa mafijom nisu imali niti će ikada imati.

Samo želim vama, gospodine Vulin, da poručim i sa time završavam, istrajte u ovoj borbi koju ste započeli na inicijativu predsednika Aleksandra Vučića, jer od bezbednije, bolje i lepše Srbije nema časnijeg zadatka stvarati za nas, za generacije koje dolaze.

Hvala vam i živela Srbija.

Hvala.
Pre nego što pitam predstavnika predlagača, koji se inače prijavio, vidim da ima prijavljenih i predstavnika poslaničkih grupa.
Reč ima Snežana Paunović. Izvolite.

Zahvaljujem, predsedniče.

Iskoristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SPS i neću otići mnogo od današnje teme.

Naime, dobili smo i zvaničan prevod pitanja koje je postavio kolega Kamberi o kome smo danas već razgovarali. On jeste autentično bezobrazan koliko i pitanje koje je uputio.

Međutim, ono što je jako važno reći jeste da je kolega Kamberi imao preciznu ambiciju da se iz srpskog parlamenta na albanskom jeziku obrati predstavnicima međunarodne zajednice, ukazujući pri tome na, iz njegovog ugla, neku neevropsku Srbiju.

Zaista ću iskoristiti ovo vreme da kažem da ministre Vulin jeste bili tema i jeste okarakterisani kao neko ko koristi govor mržnje, nazivajući ih „šiptarima“ s tim da ja moram da napomenem, koliko god im to danas ne prijalo, pre nego su dostigli ovaj evropski i međunarodni nivo, pre nego su počeli da sanjaju san o „velikoj Albaniji“, pre nego su shvatili da se na engleskom Albanija zove „Albania“, insistirali su na tome da ih zovemo „Šiptari“ zato što pripadaju „Šćipniji“, što je bukvalni prevod i bukvalni naziv države koja im je matična.

Dakle, nismo mi krivi što nismo pratili njihov nekakav razvoj kako god ga oni doživljavali, niti je danas govor mržnje zvati ih na taj način.

Ne znam da li su imali ambiciju da predsednika Vučića i vas pohvale ili uvrede. Upoređujući vas sa Aleksandrom Rankovićem iz mogu ugla to i nije uvreda, to bi mogla da bude i te kako pohvala.

Međutim, ono što je nedopustivo jeste rečenica koju je izgovorio, a to je: „Ovo se nije desilo ni u vreme režima Slobodana Miloševića koji je ubijao, silovao i deportovao, ali ih je nazivao Albancima“. Niti je ubijao, niti je silovao, niti je deportovao, niti su bilo šta od zločina koje su mu imputirali i zbog toga ga predali Hagu, zahvaljujući pre svega Srbima, dokazali pred tim lažnim tribunalom.

Znači, notorna je laž i ne sme da se dogodi u parlamentu Srbije sve ovo što je rečeno. Ova predstava koju je gospodin Kamberi imao juče u parlamentu Srbije, očigledno je dogovorena, jedan cirkus koji je osmislio vrlo kvalitetno, ne najavivši da će govoriti na svom maternjem jeziku i na taj način osakatio sve nas da ne možemo ad hok da reagujemo.

Ali, izrekao je i nekoliko brutalnih pretnji. Pre tih pretnji rekao je da ne zna šta bi se dogodilo kada bi se neki pandan Vulina, šta god to bilo, u Prištini probudio i Srbe nazivao „škijama“.

Kako god nas nazivali lakše bi nam bilo, kolega Kamberi, da ste nas i zvali pogrdnim imenima nego što ste nas klali, kidnapovali, vadili organe, ne znamo li danas gde su grobovi, rušili groblja, otimali imovinu, oteli zemlju i još od nas očekujete da pod pritiskom međunarodne zajednice priznamo sve to i legalizujemo sve što ste uradili. Pa ovo više nije uvreda za srpski narod. Ovo je atak na suverenitet ove države i to u sred parlamenta.

Na kraju kaže kolega Kamberi, za koga više ne znam da li je predsednik albanskog naroda, jer da je govorio kao predstavnik albanskog naroda imao je prostora da se juče u danu u kome se raspravlja o socijalnoj karti, osvrne na socijalne slučajeve albanske nacionalne manjine na jugu Srbije. Veliki je broj korisnika socijalne pomoći od strane ove države koju on zove i neevropskom i nedemokratskom, države koje on zove nekakvom državom koja ugnjetava nacionalne manjine, države u koje nacionalna manjina proganja srpski narod 30 godina unazad, države u koju nacionalna manjina od 1904. godine ima svoju terorističku organizaciju. Nekad su se zvali kačaci, pa su se zvali ovako, pa su se zvali onako, pa su na kraju ubijali UČK-a, pa su danas još i nekako legalni zaboga i sad je neko ko je ubijao Slobodan Milošević, a nevin je Ramuš Haradinaj koji preti iz Prištine u cilju da ostane na vlasti.

Više ne znam kako da ovo doživimo osim neki paralelni svet, kao da sam u sred nekog matriksa. Na kraju kaže - vama ministre Vulin i predsedniku Vučiću, podsećam vas da su Albance zvali i arnautima u vreme Čubrilovića, ali se nisu pokorili. Nećemo se ni mi pokoriti, džaba vam je - poručuje kolega Kamberi, Balkan mira i zajedništva i međusobnog poštovanja nema alternativu, zato ni vaš pad nema alternativu - izjavio je uvaženi kolega Kamberi i onda uputio pitanje premijerki Vlade Srbije da mu tačno odgovorila da li će termin - šiptari biti u nekoj zvaničnoj upotrebi jer to ga strašno potresa i ugrožava?

Više je ovo nego sramota, više je ovo nego pretnja, više je ovo nego govor predstavnika nacionalne manjine. Ovo je, bojim se, govor nekoga ko nam jasno šalje poruku da u sred srpskog parlamenta mi treba da budemo manjina u odnosu na Kamberijeve velike planove o velikoj Albaniji i težnji da ih zovemo Albancima da kad sutra budu na Zapadnom Balkanu budu imali sve ono što su davno osmislili da će da otmu mi naučimo taj termin i eventualno im se poklonimo.

Zato sam reagovala na diskusiju kada sam rekla da predsednik Skupštine nije nažalost mogao ni da pretpostavi šta je govorio, a da gospodin Kamberi nije namerno na vreme dostavio ovaj prevod jer mu predsednik Skupštine ne bi dozvolio da na ovaj način govori u parlamentu Srbije, ali mu jeste dozvolio da govori na svom maternjem jeziku, jer bi od strane svih onih evropskih zvaničnika kojima se i obratio Kamberi, smišljen je ovo cirkus, bilo i te kako loše pokazati sliku da u parlamentu neko ne može da govori na maternjem jeziku.

U kakvu smo zamku upali stoti put kao država pred spin majstorima koji su na bazi klasičnog spina, setite se Račka, napravili ovu veštačku tvorevinu koju bi danas da neko prihvati kao zvaničnu, pa nam sada i čestitke za Dan državnosti šalju tako što nam nameću kako ćemo i hoćemo li i treba li da priznamo ili ne priznamo nešto što se samoproglasilo, što se otcepilo, što su Srbi krvlju platili i da ne nabrajam dalje, jer zaista već više nemam ni snage sa pozicije žene da emotivno podnesem sve ovo što sam pročitala, čula i videla.

Opomena za sve nas, uvažene kolege poslanici u parlamentu u Srbiji, bez razlike da li smo Srbi ili pripadamo nacionalnim manjinama, ovakve zamke moramo da prepoznamo na vreme. Ne može da se desi Kamberiju i njegovoj družini. Ne razlikuje se od onih koji su nosili uniformu 1999. godine, snosim punu odgovornost za ovo što sam rekla, jer da se razlikuje ovo ne bi bio njegov govor. Jednom u životu moramo da prestanemo da kritikujemo jedni druge, naročito u momentu kada prekoputa nas sedi neko ko na bazi toga što se mi među sobom kritikujemo profitira decenijama unazad. Hvala vam.

Hvala.
Pre svega, Snežana, nisam bio danas kada ste o tome diskutovali, ali ja kada nekome dajem reč ja ne procenjujem šta će taj da kaže. Reč se dobija na osnovu onoga da li neko ima pravo da dobije reč ili ne.
Zakonom o Narodnoj skupštini, koji je donet 2010. godine, je definisano da narodni poslanik ima pravo da na sednici Narodne skupštine govori i da pisane dokumente u radu Narodne skupštine podnosi na svom jeziku. Lično smatram da je ta odredba veoma neprecizna zato što šta to znači – na svom jeziku? Da li je taj jezik u stvari jezik nacionalne manjine ili svako od vas može da ima neki svoj jezik?
Drugo, u istom tom članu zakona stoji da je generalni sekretar dužan da obezbedi prevođenje. Šta sada to znači? Da li to što mi nemamo trenutno prevodioca onemogućava da neko dobije reč? Za 10 godina niko nije našao za shodno da operacionalizuje ovo i zato sam i tražio juče od Generalnog sekretarijata da se obrati resornom ministarstvu, koje je donelo niz zakona koji se tiču ove oblasti, da jasno odredi pod kojim uslovima se ovo pravo ostvaruje i šta to znači.
Ovde je gospodin Martinović. On zna da mi u sistematizaciji radnih mesta ovde nemamo radno mesto prevodilaca za ove jezike, ako neko podrazumeva da u svakom momentu mora da postoji ovde prevodilac. Drugo, ako podrazumeva da to treba da bude po potrebi, onda mora da postoji mehanizam kako se najavljuje da će neko govoriti na jeziku koji namerava da koristi, ali to podrazumeva kooperativnost i saradnju između narodnih poslanika i onih koji rukovode radom Narodne skupštine Republike Srbije.
Ovo jeste zloupotreba prava da se koristi nešto što mnoge nacionalne manjine nemaju. Ovde je Elvira dugo, već više meseci, i vodi sednice Narodne skupštine i govori čak i na mađarskom jeziku i sama prevede to što kaže. Ako je neko dobronameran, uvek ćemo da nađemo rešenje za postojeći problem.
Da ne ulazim u suštinu onoga što je rekao, govorim o formalno-pravnom delu ovog problema, a o političkim stvarima mislim da je apsolutno ispod nivoa Narodne skupštine da se na ovakav način komunicira, da su u pitanju laži i da, pazite, tu ima i gorih stvari, kao što je poređenje sa nacističkom Nemačkom, poređenje sa Jevrejima itd, ali to je sada, pošto je pitanje upućeno premijerki, tu je i ministar Vulin na koga se delom i odnosilo ovo pitanje, mada je on tu više upotrebljen kao povod da se iznese određeni politički pamflet, očigledno da Kamberiju nije ni bilo bitno da se ovo prevede na srpski. Bilo mu je bitno da kaže to što je hteo da kaže i misli da je time nešto dobio.
Mislim da je time mnogo izgubio jer je samim tim što je iz parlamenta Srbije govorio na albanskom jeziku demantovao da je Srbija država mržnje, nego država sa visokim stepenom prava nacionalnim manjina, jer sam gotovo siguran, ne gotovo nego sam siguran da Srbi prvo ne mogu ni da budu u parlamentu Albanije, a kamoli da govore na srpskom jeziku.
Hteo bih da sada zatvorimo tu temu, a da se o političkoj suštini ovoga što je izrečeno naravno polemiše i diskutuje.
Zamolio bih predstavnika predlagača, ministra Vulina da se obrati.
Izvolite.

Hvala.
Poštovani predsedniče Narodne skupštine, gospodo potpredsednici, dame i gospodo, drugarice i drugovi, narodni poslanici, prvo da vam se zahvalim za strpljenje što ste bili ovde svo vreme i što na najbolji način takvim ponašanjem demantujete one glupe i uvredljive priče kako nema parlamenta, kako u parlamentu sede neki slučajni, usputni ljudi, kako naš parlament nema šta da kaže.
Vi, odnosno, naša koalicija ima apsolutnu većinu u ovom parlamentu, a disciplinovano dolazi, govori, diskutuje, proučava, daje predloge, kao da je razlika između vlasti i opozicije u jednom glasu. To govori o vašem poštovanju prema građanima koji su vas izabrali. Želim da vam se zahvalim na takvom pristupu i želim da vam se zahvalim što ste tu, što tako strpljivo i uporno radite, što pokazujete građanima Srbije da su bili u pravu kada su glasali za vas, baš takve, i da su bili u pravu što su vas izabrali i dali poverenje da odlučujete i o njihovim sudbinama. Vi odlučujete o njihovim sudbinama, vi odlučujete o mojoj sudbini, vi ste važniji i moćniji od bilo koga u ovoj zemlji, bez vas nema ni zakona, nema ni borbe protiv mafije, bez vas nema politike, nema države. Zato vam hvala što se tako dostojanstveno odnosite prema visokoj dužnosti koje su vam poverili građani Srbije.
Ovde smo se doticali brojnih laži koje su imale za cilj da građane Srbije zbune, uznemire, uplaše, nateraju na reakciju, na nešto ružno, da pokažu kako je srpsko lice kada su migranti u pitanju ružno lice, da smo narod koji se boji, da smo narod koji ne razume, da smo narod koji je sklon nasilju kada je jači. Mi to nismo.
Da li se sećate kada samo slušali 400 hiljada već naseljenih migranata na jugu Srbije, gotovo naseljeno, tu negde Trgovište, tu se već pravili gradovi. Rešeno. Boško Obradović. Gotovo. Četristo hiljada u sred Kovida, kaže – migranti se autobusima dovoze na beogradski sajam gde kopaju mrežu za 5G. Ludilo. Sećate se svih tih gluposti, laži, koje smo morali da trpimo i slušamo.
Aleksandar Vučić potpisao obavezu da naseli milion migranata u Srbiji isto kao što je potpisao obavezu da će priznati Kosovo, pa evo osam godina, devet godina ni korak ka priznanju. Morali smo da slušamo laži, gluposti. Sve ono što je bilo pravljeno sa idejom da izazove sukob, pa onda na društvenim mrežama vidite snimak tuče migranata, njih trojica, ispod piše, i to znate kako internet ume da bude ne kritičan, samo puste, ispod piše – dva migranta ubijaju srpskog dečaka, niko ne sme da prijavi. Tuča trojice Sirijaca, sva trojica pohapšeni, niko nikog nije ubio, ni ozbiljnije povredio, ali dok to ne stigne, dok to ne javite, dok ne proverite prođe sat vremena. U tih sat vremena vi mržnjom otrujete ko zna koliko ljudi koji ni ne pogledaju demanti, koji ne pokušaju da saznaju šta je stvarno bilo i onda su spremni na nasilje.
Znate, fašizam je uvek počinjao jako jednostavno samo je radio neke popularne stvari koje eto neka država nije htela da radi i ona počnu da pričaju kako će oni da štite naše žene, decu, to država ne radi ništa, država ne štiti nikoga, oni će da izađu na ulice ovakvi, onakvi, pa prete kako će da rasture državu, a onda na kraju završe tako što tuku ljude koji govore drugačije, koji nose naočare. To bude tako. Kad jednom dopustite da svako može da uzima ono što on misli da je pravda i zakon onda sačekajte da vam jednog dana dođu u vašu kuću, u vaš dom, u ovaj parlament da ga sruše i zapale. E, to tako bude na kraju.
Država Srbija radi dobro svoj posao. Kroz ovu zemlju je prošlo milion ljudi sad ih nema šest hiljada. Gde su? Podneli zahtev za azil? Postali naši državljani ili zahvaljujući našoj dobroj, mudroj politici koju je formulisao i sprovodio predsednik Vučić, bili smo i jesmo zemlja na putu, ali nismo zemlja u kojoj se nekontrolisano ostaje.
Neko od vas je pitao – koliko državljanstava smo dali? Od 2015. godine do danas smo dali migrantima nula. Evo i kolege iz Mladenovca, kakav Mladenovac, kakav kamp u Mladenovcu? Ko će da pretvori Selters banju u kamp? Vidite, ti migranti bi morali da beže iz UAE da pretvorimo Selters banju u kamp. Ko bi to radio? Kakve su to gluposti i laži?
Ali kada se to kaže u Mladenovcu, pa kažu ima tu nešto sigurno, mora da ima, voleli bi oni da uzmu našu banju i to će oni iskoristiti, prođu godine niti je ko došao, niti se ko doselio.
Vi ste predstavnici čitave Srbije, čitave naše zemlje. Većinu vas imam čast i zadovoljstvo da vas poznajem, znam odakle ste. Većina vas nikada u svojim mestima odakle dolazi nije videla migranta. Ogromna većina vas nikad migranta kod svoje kuće videla nije. Zna se tačno kuda prolaze, zna se tačno u kojim su opštinama. Koliko migranata je u Čačku video neko? Pa se skupljaju peticije protiv migranata u Čačku. Nema migranata u Čačku, Kraljevu, Kragujevcu, nema. Zna se tačno kuda prolaze i gde su.
Najviše su pogođeni Beograd, Subotica, Šid, Obrenovac. To su delovi gde ih ima i gde ih vidite, gde možete da pričate o problemima, a da pričate u Rumi, nemate šta o tome da pričate, ali dobro. Dobro je da smo imali ovu priliku i da građani Srbije u živom prenosu mogu da čuju ovu jednostavnu istinu, ništa drugo, samo jednostavna istina.
Pominjala se ovde i bezbednost predsednika Republike i njegove porodice. Bezbednost predsednika Republike i njegove porodice se uvek prvo ugrožava lažima. Uvek krenete da govorite da stvorite atmosferu da zapravo većinska Srbija je ta koja bi želela da tog čoveka nema, da Aleksandra Vučića i njegove porodice nema. Onda samo treba da se javi hrabri pojedinac koji će ući u zahvalno sećanje nacije time što će učiniti ono što nacija želi. Eto, ne možemo da ga pobedimo na izborima, to je neka čudna prevara, ali možemo da ga ubijemo. Da, to je tvoj zadatak, da to treba da uradiš i nemoj da staneš na tome. Ima decu, nemoj da mu dete preživi. I to postaje legitimna stvar, to postoje nešto što se gotovo podrazumeva.
Vi ste prikazali ovde naslovnu stranu nedeljnika „Nin“ gde su Aleksandra Vučića stavili pred snajper. Bio sam na tom sajmu kada je to fotografisano, obilazio štand „Zastava oružje“. Dakle, nije to bila slučajna fotografija. Ta fotografija je morala da bude prilagođena, moralo je da se radi na njoj u fotošopu ili već nekom programu da bi se taj snajper baš tako postavio da bi poruka bila jasna i nije ni prvi, ni poslednji put. I to se radi svakodnevno.
Tako se vrši priprema. Tako se priprema da neko jednog dana dođe i kaže – ja ću učiniti taj veliki zadatak. Nemojte da vas podsećam na istoriju i na prošlost ove zemlje i da bi bar u ovoj zemlji na takvu gadost svako šta god politički mislio o Aleksandru Vučiću morao da odreaguje, odmah. Pre samo nekoliko godina jedan čovek je ubijen snajperom u ovoj zemlji. Pre samo nekoliko godina.
Takođe i to da kažem, ovo je moje mišljenje, ovo je moj stav. Znam da će me napadati, uvek me napadaju, ništa ne obično. Kažu da ja konkretno ovakvim svojim izjavama činim sve da izjednačim Zorana Đinđića i Aleksandra Vučića. Ne, Aleksandar Vučić ne može da se poredi sa Zoranom Đinđićem, uspešniji je i bolji nego što je Zoran Đinđić ikad bio. I znam da u srpskoj politici ne smeš da kažeš dve stvari. Ne smeš da kritikuješ Zorana Đinđića i ne smeš da hvališ Aleksandra Vučića. Evo ja sam uradio obe stvari, zato što znam da je to istina i tako jeste. I nema nikakvih lažnih simetrija i nikakvih lažnih poređenja, nema ih.
Ovo je u pitanju bezbednost i život jednog čoveka i njegove porodice. Nemojte da poredite ni sa čim. Ni sam čim nemojte da poredite, ali nemojte da stavljate snajper ispred slike jednog čoveka i da dajete ideje raznim idiotima koji bi to voleli da urade, a onda počnemo da pronalazimo snajpere na ulicama i onda se pitamo za koga su. Videćemo, istraga će utvrditi za koga, ali znam za koga bi mnogi voleli da jeste i iskreno pate što taj snajper nije upotrebljen, što smo ga prerano našli, pa za koga god da smo ga našli i šta god istraga bude pokazala.
Nažalost živimo u zemlji u kojoj ove jednostavne istine koje izgovorim su veoma teške i proći ćete kroz medijskog toplog zeca i bićete pljuvani, vređani, ponižavani, a rekli ste samo jednu jednostavnu istinu – nemoj da stavljaš predsednika republike i njegovu decu pred snajper. A kad to već radiš, pa potpiši se ispod toga, pa kaži zašto to radiš.
Potpiši se i pokaži da čitava Srbija vidi ko si i šta si, odakle si, šta je tvoja ideja, šta je tvoj cilj.
U ovoj zemlji da to uradite bilo kom drugom čoveku, bili biste s pravom i napadani i kažnjeni, osim kad to uradite Aleksandru Vučiću, onda je u redu. Onda je u redu. Onda, prosto, imate to pravo i to pravo se pravi već godinama. Apsolutno odbijam da prihvatim da je to moguće i apsolutno odbijam da o tome treba ćutati, smatram da to treba i kažnjavati. Vi ste zakonodavci, možda ćete jednom doneti zakon kojim će se ovakve stvari regulisati, kojim će se to kažnjavati. Ovo ne može.
Pre nego što pređem na ono što želim takođe da vam kažem, samo hoću da zamolim sve građane Srbije koji ovo slušaju da na toj slici sa tim snajperom zamisle sebe, svog sina, svoju suprugu, svoju ćerku, sestru, da ispod rečenice „Dabogda crklo Vučićevo pašče“ dopišu ime svog trogodišnjeg unučeta i da malo osete kako je to kada pročitate ime stvorenja koje najviše volite da neko za njega napiše - trogodišnje pašče. Samo vas to molim građani Srbije, pođite od sebe kako biste se vi osećali. Evo, kako god se vi budete osećali neka bude tako. Neka država ide u pravcu onoga što vi osetite u trenutku kada pročitate - crklo, dabogda. Odvratno je što ovo pričam.
Ja sam dugo u politici, duže od većine od vas. Toliko sam dugo da je sramota i govoriti koliko smo stari, mnogi od nas se ovde znamo čitav život. Nikada srpski javni, politički život nije bio ovako zagađen. U ovom parlamentu je svašta bilo, ali ova količina mržnje, nekažnjenih gadosti koje mogu da se izgovaraju nikada nije bila, nikada, u vreme najvećih sukoba. Jednostavno, ta ludačka mržnja je dobila pravo građanstva i postala prihvatljiv oblik ponašanja, sve je dozvoljeno i sve je moguće.
Molim vas, uložite svoj autoritet, trud koji ste pokazali danas, da ovo prođe, da prestane, da se kazni ili da se urazumi, ne znam, bolje znate od mene, pametniji ste od mene, ali ovo mora prestati. Ovaj snajper mora da bude sklonjen. Ovog ne sme da bude.
Strpljivo sam čekao do kraja radnog vremena, odnosno do kraja naše današnje sednice čekajući da se gospodin Kamberi pojavi. Nisam rekao nijednu jedinu reč o onome što je on juče rekao. Dobio sam prevod, znao sam šta je rekao, prevedeno mi je odmah, strpljivo sam čekao da dođe da mu kažem u lice, kako i dolikuje narodnom poslaniku, šta imam da mu kažem. Nije došao, ali ja neću propustiti priliku da kažem to što mislim, ja sam bio ovde ceo dan i čekao sam da dođe.
Svako ima pravo da govori na svom jeziku, ja sam beskrajno ponosan zbog toga što svako ima pravo da govori na svom jeziku. Bez obzira što Srbi u Albaniji ili Šćipriji, kako oni kažu, nemaju ni poslanike, niti mogu da govore u parlamentu, ja to pravo mojim zemljacima, Šiptarima, nikad ne bih uskratio u mom parlamentu, nikad. Šiptar ima pravo da govori na svom jeziku, ja ga poštujem zbog toga i boriću se uvek da ima pravo da govori na svom jeziku. Nije baš korektno što nam nije omogućio prevod ali to govori o njemu.
Na lične uvrede nema potrebe da odgovaram. Poređenje sa Geringom vređa, ali na prvom mestu vređa žrtve Geringa. Znate, u ozbiljnom svetu primeri iz Drugog svetskog rata, iz Holokausta, retko se koriste, pogotovo ovako lako i neutemeljeno, jer na taj način vređate sve Geringove žrtve. Ako sam ja Gering, koji nikog nisam ubio, koji nikog nisam poslao u koncentracioni logor, koji nikog nisam povredio, pa onda ni onaj Gering iz Drugog svetskog rata i nije tako loš čovek. To su zaključci koje svetske antifašističke organizacije apsolutno ne dopuštaju da se izvlače. To govori sa koliko lakoće se koriste reči koje ne bi smele da se koriste.
Znate, ja gospodina Kamberija neću uporediti sa Šabanom Polužom, vođom Bali Kombetara, Balista, saveznikom Nemaca, naravno ubicom, krvolokom, neću ga uporediti sa njim. Žao mi je što ga on nikad nije javno osudio, ali, evo, ja mislim da ga je javno osudio, pa će on reći ako nisam u pravu. Dakle, ne upoređujem ga sa šiptarskim fašistom, ja hoću da ga uporedim sa Esad-pašom Toptanijem, Šiptarom koji je hteo da napravi federaciju sa Srbijom, Šiptarom koji je hteo da ta dva naroda Šiptari i Srbi budu najbliži saveznici na Balkanu.
Hoću da ga poredim sa Šiptarom Esad-pašom Toptanijem, koji tamo gde je bio na vlasti, tamo gde se srpska vojska povlačila 1915. godine bilo je i hleba i vatre, bilo je i skloništa i dobrote. Sa takvim Šiptarom hoću da ga poredim i ne želim mu, naravno, nikako, samo to poređenje odbijam, znate, Esad-paša Toptani je ubijen u Parizu kada je trebao da potpiše sporazum sa Srbijom, on je bio Šiptar koji je tražio da bude sahranjen na srpskom vojničkom groblju. E, sa takvim Šiptarom hoću da ga poredim.
Ne razumem šta je problem u tome da jedan narod zovem onako kako ga je zvao moj deda, pradeda, čukundeda. Neko od vas se sa pravom setio da sam proveo nekoliko godina svog života na Kosovu i Metohiji i sa Srbima i sa Šiptarima. Jako je teško naći Srbina koji ne kaže - Šiptar, kao što je jako teško naći Šiptara koji ne kaže - Šiptar. To je jednostavno tako i ne možete zabraniti jedino Srbima na svetu da govore svojim jezikom. To je naš jezik.
Znate, Nemci nisu Nemci. Oni su Germani. Sloveni ih zovu Nemci zato što su u davna vremena kada su se susreli, to je jedno od objašnjenja, nisu razumeli jedni druge, pa su Sloveni rekli - ovi su nemi, Nemci, jer se ne razumeju. Pa imali bi više onda razloga Germani da kažu - ovo je uvredljivo, ali nikad nisu rekli zato što je tako prirodno govoriti svojim jezikom.
Znate, Šiptari su u 20. veku tri puta promenili svoje ime što je legitimno. Posle sloma Otomanske imperije rekli su - mi više nismo Arnauti, to je turska reč, ne opisuje nas, mi imamo svoj jezik, mi smo Šiptari, naša zemlja Šćiperija. Legitimno, potpuno prihvatljivo.
Inače, njihova književnost i gramatika je pratila upravo ovu promenu. Nigde ne pišu za sebe mi Arnauti, nego pišu - mi Šiptari. U redu, Srbi su dobili tu reč iz njihovog jezika, bukvalno bez prevoda, izgovarali je tako kako jeste.
Srbi, Mađari, Turci kažu - za Vijenu Beč, samo ta tri naroda. To je prevod. Ovde nismo ni prevodili. Ovde smo rekli - kako vi kažete tako jeste. Do dana današnjeg tako ih zovemo i vidimo ljutnju. Zanimljivo, pre nekoliko nedelja Pardogan je držao konferenciju za štampu, imali su neki samit sa premijerom Ramom i rekao je - Arnauti, zato što se u turskom jeziku i danas kaže - Arnaut, a zemlja se kaže Arnautija. Čekajte sad, kako sada to nije uvredljivo? Što se ne ljutite na Erdogana, što ne tražite od Erdogana da prestane da vas zove Arnautima, jer vi sebe nećete da zovete Arnautima, vi ste Šiptar? Zašto se ne ljutite na njega, a ljutite se na mene? Što se ljutite na sve Srbe samo zato što govore svojim jezikom?
Ovo je borba da Srbi imaju pravo da govore svojim jezikom tako kako ga govore. Znači, ako ja kažem - albanski lekar, albanski terorista, to nije uvreda, a ako kažem - šiptarski lekar, to je uvreda. Čekajte ljudi, oko čega se mi ovde uopšte raspravljamo i svađamo? Oko prava mog naroda, srpskog naroda da govori srpskim jezikom onako kako se srpskim jezikom govori.
Nema uvrede, beskrajno poštujem Šiptare, beskrajno poštujem njihovu istoriju, civilizaciju, tradiciju, imam ozbiljan problem sa tim da recimo Srbi na prostoru KiM na teritoriji pod privremenom upravom UN, u skladu sa Rezolucijom 1244, ne smeju da koriste termin - Metohija. Ne smete da kažete Kosovo i Metohija, samo Kosovo. Kako sada to? Ko se to setio toga?
Gospodin Kamberi kaže da on ne koristi službeni termin - Albanci. Koje službe? Ko je to odlučio?
U rečniku „Matice srpske“ koja je malo obrazovanija od mene i njega kaže – Šiptar – sinonim za Albanac, Albanac – sinonim za Šiptar. Šta je problem? Hoćete da nam prekrečite, prepišete, dopišete i „Maticu srpsku“, da vam damo da nam napišete jezik možda neki drugi, bolji. Nema ni mržnje ni uvrede. Nije sramota biti Šiptar, naprotiv, treba da budeš ponosan što si Šiptar, ali je sramota da misliš da možeš Srbima da odlučuješ kako će da govore. Sramota je da se povede medijska haranga protiv našeg suda zato što nije presudio u prvom stepenu, izvinite, još nije ni pravosnažna presuda, zato što nije presudio onako kako Kamberi i „Žene u crnom“ misle.
Ko ste vi to da odlučujete šta će sud u Republici Srbiji da sudi i kako će da sudi? Još ni ne znate, presuda nije pravosnažna. Kako se niko, nijedna sudijska organizacija se nije oglasila da kaže – e sačekajte, pustite, polako, sudija je nezavisan, samostalan, ima pravo na svoj stav? Svi ćute. Svi puštaju da se vrši haranga nad našim sudom. Ko sme da kritikuje naš sud i da mu preti Strazburom, u samostalnoj i slobodnoj državi Srbiji?
Oprostiću lične uvrede, ali gadosti o tome da je Slobodan Milošević masovni ubica i da je moj narod genocidan neću. Da se poredi Aleksandar Vučić, da se uvodi u kontekst nasilja i ubistava. To neću dopustiti. Te laži neću dopustiti. I neću dopustiti da tako tiho prođe da se sudovima u Srbiji odlučuje šta će i kako će suditi, da se vrši pritisak na naše pravosuđe i da niko ne kaže nijednu reč.
Gospodin Kamberi nije pošao dobrim putem iz ovog parlamenta, iz ovog visokog doma. Ja poštujem sve Šiptare u ovoj zemlji, poštujem njegove birače, radujem se susretima s njima, radujem se da pomognem ako mogu kao ministar unutrašnjih poslova da se svi osećaju bolje i bezbednije. Kada uhapsimo i razbijemo šiptarsku narko-bandu da li mislite da nisu Šiptari sigurniji i bezbedniji nego što su bili? Kao što kada razbijete bilo koju narko-bandu svako ljudsko biće je bolje i sigurnije.
Dakle, nema uvrede, nema mržnje, ali ima i uvrede i mržnje u tome da Srbima određujete kako će da govore i šta će da govore. Poslednji put samo da se osvrnem, „škija“ nije izraz koji koriste Srbi za sebe, nego je „škija“ izraz koji otprilike znači svinja. Izvinite, Šiptar znači – čovek iz Ćiprije, ne nikakva životinja, nikakva uvreda. Prema tome, nemojte da poredite uopšte te dve stvari, jer ne mogu da se porede. Vi se ovako zovete, ja vas sa poštovanjem tako zovem. Ako budete u svojoj gramatici, u svojoj književnosti promenili ime države, naroda i počeli da se oslovljavate međusobno engleskom verzijom vaše zemlje, jezik je živa materija, verovatno će i Srbi vremenom početi da vas tako zovu.
Ali do tada, gospodo, nema uvrede u reči Šiptar. Šiptar je sinonim za Albanac, Albanac je sinonim za Šiptar i prestanite da nas učite kako govorimo i pišemo. Piši kao što je napisano, čitaj kao što govoriš. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Pošto nema više prijavljenih na listama, želim da se zahvalim ministru Aleksandru Vulinu i njegovim saradnicima na današnjem radu i da podsetim da ćemo mi za dve nedelje imati još jednu najverovatnije sednicu Narodne skupštine gde će takođe dva sporazuma, čini mi se, biti iz nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova vezano za Fronteks i vezano za još jedan sporazum vezano za Severnu Makedoniju, tako da ćemo se ponovo videti sa sličnim temama i za dve nedelje.
Takođe bih samo želeo da dodam, radi vaše evidencije, ono o čemu je poslanik Radosavljević govorio – Afrika ima 54 zemlje koje su članice Ujedinjenih nacija. Pre ove naše državne akcije na povlačenju priznanja 26 zemalja nije priznavalo Kosovo, a nažalost 28 zemalja je priznavalo Kosovo. Sada je situacija, uključujući i Lesoto, promenjena. Sada 37 država ne priznaje Kosovo, a 17 država priznaje Kosovo, to je istorijski uspeh naše države.
Dozvolite mi samo da se još jednom zahvalimo Lesotu i ostalim afričkim državama na tom jednom činu i kako je neko rekao – oni su mnogo uradili za nas i mi treba da uzvratimo na jedan prijateljski način, između ostalog i kroz realizaciju ovakvih sporazuma.
Dame i gospodo narodni poslanici, pošto na listama nema više prijavljenih, niti ima više izvestilaca odbora ili predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa, zaključujem zajednički jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka 2. i 3. dnevnog reda.
Sutra nastavljamo dalje sa autentičnim tumačenjima, dve tačke dnevnog reda.
Ako nema dodatnih, a ne bi trebalo da bude, i nema amandmana na Zakon o socijalnoj karti, na ova autentična tumačenja shodno se primenjuju propisi da se ni tu ne podnose amandmani, tako da očekujte onda sutra popodne po završetku diskusije da bude i dan za glasanje.
Zahvaljujem se još jednom ministrima i svima vama narodnim poslanicima.